Novi Sad, Serbia

ORGANIZER: Nataša Stanišić

CONTACT: natasastanisic@gmail.com

Association Kulturanova calls for poets from all over the Balkans
region to participate in action “Direct consumation of culture” and to
exhibit their poems on 24th September in Novi Sad, on one of the walls
in one of the open spaces in city centre. The “exhibition” of poems
“100 Thousand Poets for Change” is another action which is part of the
long term project of Association Kulturanova, “Gradionica”, which have
the aim to deal with afirmative actions, creations, cultural and
artistic production, and to put focus on problem of using public space
and a need of independent cultural scene for venue like this. Action
“100 Thousand Poets for Change” consists of more then 600 events
happening at the same time, on 24th September this year, in more then
450 cities all over the world.

Beside exhibiting those poems on a public space, they will also be
published on a blog http://freepoets.blogspot.com, as well as on the
web page dedicated to this project “100 Thousand Poets for Change” -
100TPC.org. After 24th September, all gathered documentation about the
project “100 Thousand Poets for Change” will be archived on Stanford
University in California, USA as a part of a project of digital
archiving LOCKSS.

To participate in this call please send your poem with a short
biography on this email address: neposredna.kultura@gmail.com

Did you like this? Share it:

Comments

Novi Sad, Serbia — 185 Comments

  1. ZORAN TRKLJA
    Zoran Trklja

    pesnik

    Rođen je 1969. godine u Subotici na severu Jugoslavije. Odrastao je u Subotici i u Puli u Istri. Jednu burnu godinu proveo je u kiparskom gradu Limassolu.

    Višestruki je otac.

    Iako je Subotičanin u duši (jer je biti Subotičanin stanje duha), celog života želi da se vrati na more. To će jednog dana, sigurno, učiniti.

    Piše pesme, pripovetke i prozu. Objavio je dve papirne i jednu digitalnu (trojezičnu) zbirku pesama. S engleskog jezika preveo je nekoliko romana, pripovedaka, intervjua i teorijskih tekstova.

    Pesme, eseje, pripovetke i iznenadne filozofske izlive objavljuje u raznim umetničkim, književnim, alternativnim i propagandnim časopisima, antologijama, fanzinima, na webu, na zidovima vecea, po tramvajima i, uopšte, gde god mu dozvole.

    Živi na rubu grada Beograda.

    https://sites.google.com/site/poemszorantrklja/

    procedura@blokovi.com

    mrtav kapital

    kad bi moji prijatelji znali

    kakav sam ja neupotrebljiv čovek

    kakvo besmisleno biće

    zauvek oročen

    mrtav

    kapital

    kad bi moji prijatelji znali

    kakav sam ja promašen slučaj

    ušlagirana konstanta

    s rupom na mozgu

    rođen samo zato

    da budem

    šonjo

    kad bi moji prijatelji znali

    kakav sam ja nepotreban element

    kakvo strano telo

    virus dosade

    pijanac na karuselu

    go kurac

    od čoveka

    svi mi

    svi mi

    sa starim kompjuterima

    za dečijim pisaćim stolovima

    zakopani starim pločama

    i prašnjavim knjigama

    svi mi

    s lošim navikama

    ubrizganim u kičmenu moždinu

    što strano telo zovemo antimaterija

    a u saobraćaju se ponašamo fraktalno

    svi mi

    izopšteni iz kruga uspešnih

    naopako nasađeni

    ukrivo srasli

    na kriv kurac nabijeni

    svi mi

    nemoćno mudri

    neambiciozno opsednuti hobijima

    kopanjem po kontejnerima

    i zapišavanjem tuđe sreće

    svi mi

    kojima je sve jasno

    čak i moć keša

    oholost i sebična sloboda

    izgubljeni uplašeni

    kukavički hrabri

    čovek

    još uvek nisam čovek

    sa ugaslom iskrom u oku

    nisam se još predao

    mada ni sâm ne znam zašto

    još uvek nisam čovek

    koji zna šta hoće

    nisam još gospodin

    mada ni sâm ne znam zašto

    još uvek nisam čovek

    koji je načisto sa sobom

    tih i miran u zavetrini

    mada ni sâm ne znam zašto

    još uvek sam čovek

    na prašnjavom drumu

    zagledan u blještavo sunce

    mada ni sâm ne znam zašto

    utišavanje

    dok se zrikavci deru

    a mačke napaljeno vrište

    dok vozači maltretiraju sirene

    i glasne žice

    dok komšija VELIKIM SLOVIMA

    mazi svoju penzionersku ljubav

    dok bas odjekuje iz raspadnutog kabrioleta

    dok megafonom zahtevaju

    sekundarne sirovine

    i posetu cirkusu

    dok majke viču na svoju decu

    dok deca viču na svoje majke

    dok reklame probijaju zvučni zid

    dok se izlasci pretvaraju

    u dranje u uho bližnjeg svog

    dok ni dan ne mogu podneti

    bez slušalica

    dok se prava i blagotvorna muzika

    predaje pod napadom glasnog nestrpljenja

    polako

    zaranjam

    i slušam ribe

    NEĆU

    NEĆU

    da slušam kojekakve majke

    što horoskopom pune svoje promašene živote

    NEĆU

    da gde god da se okrenem

    ugledam plavuše učaurene u džipovima

    kako klize preko našeg đubrišta

    NEĆU

    da pristojno ćutim

    klimam glavom i glasam za lopove

    NEĆU

    da podilazim vaspitačicama

    ovisnim o zdravku čoliću

    lošim časopisima

    i jeftinoj kozmetici

    NEĆU

    da mi vikend bude oltar

    pred kojim ću kleknuti

    pijan i drogiran

    NEĆU

    da ležem u krevet

    trezan i svestan svega

    NEĆU

    da se naša ljubav pretvori

    u kompromisnu naviku

    koja će nas koštati

    sreće

    NEĆU

    da se predam ugodnoj osrednjosti

    finoj prašini buržoazije

    dok okolo padaju glave

    NEĆU

    da se osmehujem

    svakoj budali koja maše pesnicom

    NEĆU

    da mi uragan poštedi kuću

    da mi poplava ne pokvasi gaće

    da mi zemljotres ne padne na glavu

    NEĆU

    da ovaj život bude

    automatsko

    popunjavanje obrazaca

    NEĆU

    kišobran

    primetio sam kad je zastala

    pogledala me

    još jednom razmislila

    još jednom se uverila

    da ne vredi

    da ako kiša ne pada

    bašta mora da se zaliva

    možda je trebalo

    da uzvratim pogled

    da pokažem da mi je stalo

    umesto što sam

    izašao na terasu

    i sklopio kišobran

    davno osušen

    od poslednje kiše

    šta to znači

    šta to znači

    kada se sjate glasne budale

    pa ispredaju hvalospeve

    velikoj crkvi svetog srama

    jedan drugom se osmehuju

    u uzajamnom bezgraničnom

    perpetuummobilskom

    rukarukumijevskom

    mibrinemoosvojimaskom

    blatu

    šta to znači

    kada reči počnu da smetaju

    toliko da bi zašio usta

    probušio bubne opne

    iskopao oči svetle

    jer te guši peneća para

    nonstoprađajućeg

    progresivnorastućeg

    stalnobujajućeg

    blebetanja

    šta to znači

    kada se glave zakotrljaju

    a tebi srce zaigra

    osmeh zadrhti

    koža se od sreće naježi

    od potmulog huka nepotrebne

    jednojajčane

    semenazatrte

    glavombezobzirne

    braće

    šta to znači

    kada bi pre udisao tamni dim smrti

    nego svež lahor zaborava

    kada bi radije izbrisao

    nego zabeležio tren

    kada bi hladnokrvno ubio

    opštezbunjujuću

    kontradiktornu

    dubokolažnu

    misao

    bacanje para

    vožnja automobilom – bacanje para

    vožnja vozom

    autobusom

    metroom

    balonom – bacanje para

    let avionom – bacanje para

    naručivanje hrane iz restorana – bacanje para

    kupovina polugotove hrane – bacanje para

    kupovina hrane – bacanje para

    odlazak u bioskop – bacanje para

    odlazak u pozorište – bacanje para

    odlazak na koncert – bacanje para

    kupovina knjiga – bacanje para

    kupovina muzike – bacanje para

    kupovina časopisa

    novina

    zbornika

    antologija

    fanzina

    umetničkih časopisa – bacanje para

    kupovina umetničkih dela – bacanje para

    kupovina novih kompjutera – bacanje para

    kupovina softvera – bacanje para

    kupovina mobilnih telefona – bacanje para

    kupovina bilo kakvih telefona – bacanje para

    kupovina automobila – bacanje para

    kupovina novog bicikla – bacanje para

    slavljenje rođendana

    venčanja

    imendana

    slava

    krštenja

    izbornih pobeda – bacanje para

    ostavljanje dece u obdaništima – bacanje para

    organizovanje sahrane – bacanje para

    kupovina zvučnika i pojačala – bacanje para

    odlazak na letovanje

    zimovanje

    ili bilo kakav odmor – bacanje para

    slavljenje božića i novih godina – bacanje para

    kupovina alkoholnih pića – bacanje para

    kupovina sokova – bacanje para

    večeravanje u restoranima

    ili u kioscima brze hrane

    ili u pekarama

    ili u picerijama – bacanje para

    plaćanje teve pretplate – bacanje para

    šmrkanje kokaina – bacanje para

    izlasci – bacanje para

    iznajmljivanje pedalina

    i plaćanje ulaza na javna kupališta

    - bacanje para

    kupovina nove odeće i obuće – bacanje para

    šišanje i brijanje kod brice ili frizera

    - bacanje para

    kozmetika – bacanje para

    kablovska televizija – bacanje para

    lizanje sladoleda – bacanje para

    putovanja – bacanje para

    .

    .

    .

    bacanje para – bacanje para

    i šta sad

    i šta sad

    mleko je prosuto

    čvarci pojedeni

    baba slepa

    a kosilica pokvarena…

    hajd’mo čamcem u šumu!

    dok ptice laju za biciklistima

    dok oblacima plove čokoladne cevi

    dok sunce curi niz vodopad

    dok mesec oplakuje iskorišten kondom

    hajd’mo čamcem u šumu

    da se sakrijemo od navale nano pijavica

    da pobegnemo od gluve buke

    da zakopamo pesmu

    pa da izraste grm

    dok nam kiša prlja stopala

    dok nam jezik bode oči

    dok nam lopovi kroje odela

    a ćelija otvara vidike

    hajd’mo čamcem u šumu

    pitam se samo dokle na sever

    da veslamo

    kako bi stigli do tog juga

    potpuno pogrešno

    ja sam

    čovek

    na potpuno pogrešnom mestu

    u potpuno pogrešno vreme

    zaokupljen potpuno pogrešnim

    opsesijama

    okružen potpuno pogešnim

    signalima

    koji stvaraju potpuno pogrešnu sliku

    o svemu

    što je pogrešno

    za

    za pijance

    za šmrkavce

    za bezube

    za unezverene

    za zgranute

    za one koji

    grickaju nokte

    puše jednu za

    drugom

    češu se

    osvrću

    za izgubljene

    za blede

    za smrdljive

    za oznojane

    za uplašene

    za one koji

    razgovaraju

    sa sobom

    zvižde

    pljuju

    urlaju

    vrište

    kidaju

    trče goli

    onanišu

    pišaju

    smeju se

    za prljave

    za napuštene

    za napušene

    za odbegle

    za pse što besno laju

    za pse što ujedaju

    za ubice

    za silovatelje

    za pedofile

    o da

    za pedofile

    za naciste

    za navijače

    za obnevidele

    zabludele

    za zabludele

    za propale

    za bolesne

    za za zarazne

    za lopove

    za ludake

    pogotovo za

    ludake

    za kurve

    za cigane

    za umorne

    za sve

    za sve

    nas

    što nas

    za-

    -obilaze

    nokti i brada

    ponovo si bančio

    kažu mi naglo izrasli

    nokti na rukama

    i brada na obrazima

    nisam odgovaram

    jesi jesi

    znamo mi

    kad god bančiš

    mi rastemo brže

    dobro rekoh

    više posla za

    drugaricu grickalicu

    i ortaka bricu

    kurac

    u kurcu mi se skurcalo

    od nakurčenog kurca

    od kurčevog kurca

    u kurcu

    kurac kurcu

    kurčev kurac

    kurac kurcu

    kurcu kurac

    dokurčili mi kurci

    glupi ko kurac

    tupi ko kurac

    što samo

    šilje kurac

    kurac kurcu

    kurčev kurac

    kurac kurcu

    kurcu kurac

    Posted by http://www.natasastanisic.com/ at 1:02 PM 0 comments
    Email This
    BlogThis!
    Share to Twitter
    Share to Facebook
    Share to Google Buzz

    SLAVKO MALI
    DUŠOPLAČ

    Bol me lomi kao grč
    damar cepa ljuti srč
    pred dušom mi lomač gori
    u glavi se đavo tvori.

    Pošao bih, nemam kud
    nazad bolan, napred lud
    pobego bih u visinu
    praštajućem božjem sinu.

    Al mi noge zemalj drži
    duša smorna krila gori,

    što sam dalje, to sam bliži
    lutotraži i omori.

    Predamnom se kamen topi
    zverka beži, čovek ludi
    dok prolazim bonohodom
    dalek tatstvu i razbludi.

    Na putu mi anđel stoji
    u ruci mu gori mača,
    bosoj nozi pute prži
    srcekama dušnog plača.

  2. SAVA GOR – SEBASTIAN GORENJAK
    Sava Gor – Sebastian Gorenjak , rođen 1971 u Beogradu. Završio sam Petu Beogradsku gimnaziju u Beogradu i započeo studije prava koje uskoro napuštam. Upisujem filmsku režiju na BK Akademiji ali zbog nedostatka novca nisam u mogućnosti da nastavim.
    Pišem poeziju i kratke priče od prvog razreda srednje škole.
    U pripremi za štampu je i zbirka kratkih priča “Noć Slomljenih Strela”.

    Izdao sam prvu zbirku poezije 2007. godine.
    Naslov zbirke je “ POLJUBAC ŽENE ZMAJA” u ediciji: “Gospođe iz Vinče”, glavni urednik knjige je Jadranka Bunuševac, Recezent Boško Mandić.

    Promocija knjige održana je u SKC-u 2008 godine.
    U pripremi za štampu je i zbirka kratkih priča “Noć Slomljenih Strela”.

    Poslednji Momenat

    Već sada treba postaviti sledeći momenat

    Teško je uočiti takav detalj

    Uhvatio sam poslednji trenutak

    On traje večno.

    Rođendanski Poklon

    Ako želiš da poletiš,

    Priđi i reci mi to šapatom,

    Reci nežno.

    Ako hoćeš u vodi jasno da vidiš,

    Prenesi mi tu sliku,

    Tako, kako samo ti umeš.

    Ako želiš radost,

    Zauvek sa sobom da nosiš,

    Pogledaj me da zadrhtim.

    Ireni za 11.10.2007.

    Jesen

    Sve se kotrlja i na prstima prikrada,

    Tihi glasovi i čudni oblici,

    Nikada ih neće prepoznati.

    Zvezda je okovana u tamnici straha,

    Rastrzana , puca…

    U beskrajnoj želji za slobodom.

    Blato na cipelama,

    Puno papira u vazduhu,

    Podgrejano mleko u čaši.

    Pod krupnim kapima kiše,

    Neki ljudi umorni glasno viču i psuju,

    Svi izgledaju zdravo i svi su za opštu stvar.

    Sanjao je da je daleko,

    Pesak mu je klizio kroz prste,

    Crveni plamen se stapao sa nebom.

    Stotine živih, ranjenih vukova,

    Luta izbezumljeno u čoporima,

    Mislili su da mogu odoleti.

    Dugo je mislio na nju,

    Ostao je samo zveket na oknima,

    Ova jesen ju je odnela.

    Nervni Slom

    Na putu se dogodio strahovit udar

    Mahniti ljudožder…

    Pojeo mu je brata.

    Plakao je čitavu noć,

    Sakriven u krošnji baobaba.

    Dan je doneo zaslepljujuću vrelinu ,

    Sa svih strana curila je mast.

    Pustinja je zlokobno darovala znake,

    Bele kosti i jata lešinara.

    Malaksalo je telo,

    Zapalio se um.

    I da li je priviđenje ili spasenje ,

    Zaista čudna pojava…

    Bela, bosa devojka i kamila…

    Kao da je srce prestalo da kuca,

    Odmah zatim kao nervni slom.

    Njen Drugi Dolazak

    Proleće u njenim grudima

    Plamen u očima

    Korak posebno lagan.

    Vetar topao , blag

    Nosi njene snove

    Sa njima nade postaju stvarne.

    Ruka njena na tvom ramenu

    Odnosi svu bol.

    Njen povratak

    Čekaćeš…

    Oko Postanja Tebe

    Oko Početka , Oko Kraja

    U silini nasilja

    Postoji svežanj

    Za tebe skriven.

    Ti, sjajna, uvek zahvalna

    Znaš da veličanstvenost beskraja

    Sada čami u tami ogledala.

    Misliš o muzici dodira

    Lepoti zagrljaja

    Idi dalje…

    Kroz prašumu insekata

    Preko planina starih mamuta

    Starih čopora i dobrih vilenjaka.

    Kroz zidove umova

    Gde će biti teško

    Tu hodaj na prstima.

    Završi snažno

    Sa svežim uzdahom

    Nekog davno zaboravljenog vazduha.

    Ja već vidim

    Kako stojiš , sasvim nova

    Kao tek stvorena.

    Maskenbal

    Jedna bela ošišana ovca

    Jedan crni gusar sa prstenom još crnjim.

    Tri Don Žuana

    I vesela golubica.

    Gripozni pacov što slini i štuca

    Žuti pas koji nervozno laje i sve provocira.

    Stari Nosferatu

    I pospana balerina.

    Nasmejani Kralj

    Radoznala Kraljica.

    Čovek bez maske

    Gordo nosi buket buntovništva

    U sitnim grudima.

    Maskenbal

    U staroj kući pokraj puta

    Jedan fenjer ispred trema.

    Zabava bez reda i poretka

    Nužno će izgleda biti da neko strada…

    U truloj kući

    Sa terase , kroz trule daske

    Iznenada i sasvim neočekivano

    Kralj pijani propade

    Na Nosferatua pade

    I vrat mu polomi.

    Prinuđeni da problem reše

    Uhvatiše ga tri Don Žuana

    I pred kuću, na zemlju ga baciše.

    Jutro menja stvari…

    Pospana balerina se sasvim razbudila

    Sada čudno gleda i u sebi se pita

    Gde nestade sa osunčane zemlje

    Nosferatu , prijatelj njen stari

    Koga je htela kulturno i svetski sa posebnim zvanicama

    Dostojanstveno da sahrani.

    Maske su pale

    Svežim vetrom odnešene

    U noć sa druge strane.

    Kolosek

    Mutna je ovo krv koja sada u meni vri.

    Misao se lukava ušunjala…

    Ti nisi od ovog sveta,

    Šapuće mi.

    Kakva je to pomisao koja sa prevarom dolazi.

    Pokvareno zna gde da udari.

    Nema mnogo vremena…

    Trebao bih brzo da sve smirim.

    Da mogu da čujem srce što teško lupa.

    Moram oči umorne da silom otvorim.

    Da vidim…

    Sva stvorenja zemaljska,

    Lavove i zeceve i ajkule i male ribice

    Drvorede, pečurke , i sve ptice nebeske.

    Da vidim uopšte sve što stvoreno je.

    Nebo i Zemlju , Vatru i Vodu

    I ono što diše iznad toga da probam da omirišem.

    Tako da bih znao da misao koja mi je data,

    Na više puteva bi mogla da odvede.

    Nevolju pravim i čitavu zbrku.

    Neznajući prosto da duh moj tebe traži.

    Zar sam mislio da istina je,

    Da svet moj sakriven negde,

    Stalno od mene samog beži.

    Ovde sam ja.

    I misao moja porazna nema izgleda,

    Da se u pijavicu krvožednu pretvori,

    U gordo obličje i nadmenu tamu.

    Oslobodih se muke,

    Kroz saznanje ovo bodljikavo.

    Sada kroz vreme letim.

    Svemu stvorenom uzdah blagi ostavljam.

    Još samo želim da mogu da molim,

    Da primljen budem ,

    Sa svim onim što pokušao sam da nabrojim,

    U svet novi,

    Koji već se javi i reče,

    Da kolosek taj je tajno , najtajniji.

    Zlatoust

    Zakrvio sam se sa životinjom ljutom

    Zakačio sam se sa crnim vukom

    Zario je čeljusti glatko kroz meso

    Zakačio je kost.

    Zar posle svega

    Zar tako iznenada.

    Zujao je roj insekata oko rane

    Zariveni zubi pokidali su meso

    Zar gotovo je.

    Zamišljam sada čopor čitav

    Zaleće se i kida me živog

    Zamišljam kako sunce neću videti više

    Zar ću u tami mrzloj da okončam.

    Zaplakao bih

    Zaridao na sav glas,ne da mi se.

    Zora je presudila i čudom odgovorila

    Zlatoust se vratio sa čoporom celim

    Zločesti vučić, što odgajih ga odbačenog i čoporu vratih.

    Zašto stoje

    Zaziru li

    Znaju me, ne bi trebali.

    Zlatoust je prišao prvi i ranu moju počeo lekovito da pluje

    Zoki je prišao drugi

    Zalizao me.

    Zagrljaj

    Mrak je već neko vreme

    I senka je nestala

    Takav mrak.

    Kobac se u srce uselio

    Brzo i oštro

    Nasrće na duh.

    Svi novci

    Sada su samo jedan važan znak

    Ko ga odbije

    Strada i u milost veruje

    Ko ga primi

    Taj ko’ zver pohlepan postaje.

    Sapliću se ljudi u tom besmislu

    I vrište i šapuću

    Dok najluđe što je

    Za decu opomena se obistinjuje

    I ljudi na repove izrasle

    Jedni drugima gaze.

    Padaju tako

    Na zemlju ledenu

    I tek kada tako staršno i bolno zviznu

    Ponovo osećaju

    Da sve živo i mrtvo čeka

    Očinsku sigurnost i Majčinsku toplinu.

    *

    Čeznući , vapeći i tražeći

    Svetlost onog trenutka

    Kada je kao mali pao

    A Otac pritrčao, Sina podigao

    I u zagrljaj večnosti uzeo.

    Sumnja i Sočiva

    Možemo da prošetamo večeras.

    Ali znaj…

    Poplavljena su polja

    Oduvani krovovi

    Gazićemo po mahovini

    Udobnoj, svetlucavoj.

    Tvoje zelene oči imaju lucidan sjaj

    Čini se kao da rastaču mrak

    Ali dok te gledam sada

    Probode me oštar mač , sumnja se zove

    I bol koju zada, sumnjičavo pitanje mi postavi

    Da li su to u tebi sočiva u boji

    Sočiva za oči.

    Neizdrživa me jarost slomi

    Izvini , zauvek izvini

    Ali prst moj će morati da se uveri.

    I ako dotaknem tu materiju

    I otkrijem da mračne , zlobom ispunjene,

    Oči iz tih duplji na mene urok bacaju

    Ubiću…

    Ubiću snagom ne pantera , već lava

    Zgromiću ne gromom već kamenom

    Kometom

    To znaj.

    I ako preovlada užas i bespuće

    Usled sumnje i bratske joj laži

    Gde nas život vodi ja ću znati

    I to znaj

    Naći ću izlaz i dostojanstven kraj.

    Jutro je

    Čavka ti sluh oštri

    Muziku u potpunoj tišini čuješ.

    Gospodari noći nestaju.

    Prošlo je čisto.

    Sada će ti zvona reći

    Jutro je.

    Pogled

    Ja sam tu i dalje.

    Pogledaj me u oči.

    Saznaj šta te progoni.

    Znaj da odgovor brzo dolazi.

    Očima Vere

    Ja sam tu i dalje.

    Pogledaj me u oči.

    Saznaj šta te progoni.

    Znaj da odgovor brzo dolazi.

    MUK

    Ušao si u predeo koji treperi u preobražaju

    Polako vidiš i nekako se otvaraš.

    Ta oblast postoji još pre vremena

    Tu je pre postavljanja prostora.

    Budući da si pre nego što si otvorio ta vrata

    Bio kao gromom dotaknut

    Vatrom opsednut i zemljom zatrpan

    Shvataš da sada granicu trebaš da obrišeš.

    Kada otatle isploviš

    Medju svet kada se vratiš

    Nemoj da brineš, da zadrhtiš

    Normalno da te je dočekao

    Muk.

    SABOR

    Lutaš gladno , nikada sit.

    Otporom žedno , slano piješ, da žeđ bude veća.

    Mlaz sumporni bljuješ.

    Ne želiš mir ni u senci da osetiš.

    Vrtiš se u krug.

    Nikada ne znaš gde si tačno stao.

    Kada zmiju spaziš, težiš da staneš

    Otrov, staroj saputnici da izliješ.

    Gluvi i nemi.

    Kamen je mekši.

    Ubico van vremena što postojiš.

    Trulež i smrad su ti mirisi blagi.

    Trupla pokidana, razbacana,

    Tvoj su orden.

    Nabrajati sve ono što nisi,

    Besmisleno je.

    Reći nešto da jesi,

    Sramotno je.

    Sabor bi da padneš.

    I da se ponovo podigneš.

    Dok potpuno ne posustaneš.

    I odlukom svojom na beskrajni put kreneš.

    On jedino zna

    Da li ćeš i kakvav da se vratiš.

    PLAMEN

    Zaprepašćen stojim , nikako pogled da odvojim

    Plamen predamnom blješti i do neba se diže.

    Prizor je inpresivan

    Ogromno kameno zdanje

    U vatri besnoj puca.

    Vrište ljudi, žene, deca

    Beži sve što može pobeći.

    Plamen ruši , proždire

    Krake po noći baca

    Kao da vazduh liže.

    Stojim nepomičan i dalje

    Vatra mi se u očima ogleda.

    Strast okrutna

    Noge mi u lance baca

    Niti mrdam , niti trepćem.

    Gledam vatru kako visoko zdanje guta

    Dok posmatram

    Vatru takvu sam u sebi stvaram.

    *

    Te noći ni oka da sklopim

    Napolju teški oblaci

    Mrak u sobi – tmina.

    Nasuprot tome , meni sve sija

    Kada oči sklopim , isto tako

    Plamti, prži, blješti

    Buka u ušima i strah

    Srce lupa

    Svaki mišić zateže se kao struna.

    *

    Zoru dočekah na prozoru.

    Kada na horizontu ugledah prve zrake

    Zvezde što u vatri živi

    Što svetlošću svojom život raduje

    Polako sklonih pogled i shvatih

    Kakvu prednost sada imam.

    Dišući snažno smirujući sebe

    Speman da se okrenem i poletim

    Upalih malu sveću u dubini negde

    Unutar sebe.

    Plamičak taj što gori a ne peče

    Što raduje me i nežno bodri

    Shvatih da trebam da pazim

    Da se ne ugasi i da idem tamo gde me vodi.

    ZA SUNCE I ZA MESEC

    Sunce i Mesec nas više ne vole,

    Misli koje im dajemo bole.

    I ako zaronimo da shvatimo tamu u nama,

    I mrak koji je od mraka mračniji.

    Trebamo znati koliko možemo dugo dah da zadržimo,

    Da ne bi tu gde smo zaronili i ostali.

    Već da se misao plodna u nama uvek nova,

    Svakog časa radja

    Da bi izleteli…

    Uvek prema svetlosti…

    Da nas i Sunce i Mesec zavole,

    I sve što diše da se prema nama okrene.

    Apstrakcija

    U mikrodelovima sekunde

    Samosvest je u zamci neprilagodjenosti

    Prokletstvo se krije u najtajnijim kutcima.

    Lov na ljubavno pismo

    Koje ne napisano leži u nečijim grudima

    Hoće da od lovaca pobegne , da se izlije

    Kao krupna kap prolećnih kiša.

    Mašina je ludački dizajnirana

    Prašinom oblikuje velika slova

    Koja se mogu videti jedino sa planina.

    Milioni izgladnelih saputnika

    Žele da shvate tvoju sitost

    Hoće da budu sve samo ne ono što jesu.

    LIČNO

    Tu je duh koji lebdi

    Usmeren da te rani.

    Greškama tvojim

    Igra se strasno

    Sa namerom svesnom,

    Da te sahrani.

    Vidi,

    Tebi rdja uhvatila dlan

    Čadj na licu razmazana.

    Na slabo tvoje telo

    Okačio si teži od sebe

    Kaput crni.

    Podlost u mašti

    Stvara ličnu masku.

    Misliš o stvarnosti iluzije

    Kažes da nije čudno

    Kada sa neba životinja padne.

    Hrabro podnosiš sav svoj bol

    Uspevaš da gonič duhova svojih budeš

    Drugima znaš da odgovoris brzo.

    Pogledaj se još jednom

    I još jednom,

    Slobodno…

    Zašto si svaki put drugačiji

    To nećeš tako lako saznati.

    13.februar 2006

    in memoriam on 16.02.2009

    Mirko Šveljo died

    Pogledaj Me !

    Očaj zlokobni um ti pomračio

    Praznina alava zube ti rasipa

    Crv maligni se u tebi nastanio

    Mraz u srcu Odavno ti oči zapaljene zatvara

    Gmizavac je postala tvoja duša

    Škorpija nema otrova kojim bi tvoj otrovni jezik nadjačala.

    Nosiš strah u sebi pakleni

    Zarazu vekovima dojenu

    Ljudski si otpad i ljudske krvi žedan.

    Majka te je nežno podizala

    Ti se kao zver uspravi.

    strašna će biti noć tvog pada

    Neljudski će biti slušati urlik tvog bola

    Okove i tamnicu priprema ti tvoja sorta

    Pacov zarazan biće ti najbolji prijatelj

    Sve dok se njegovim mesom ne budeš počastio.

    Pogledaj me !

    Neka se od tvog pogleda na meni rane vrele otvore !

    Pogledaj me !

    Možda će mi se od tuge grudi otvoriti !

    Pogledaj me !

    Zauvek ćeš time sebe promeniti !

    Komad U Ehu

    Pocepan papir

    Zgužvan i bačen

    Bes

    Tvoja osveta

    I ograničenost izbora

    Bes

    Misliš da si završila

    Zauvek tačku stavila

    Znaj

    Miris dolazi iznutra

    Komad koji si bacila

    Iako raspucan

    Ostaje zauvek

    U Ehu misli zapisan.

    O ŽIVOTU

    Sablasno i zlokobno škripe ta odurna stara vrata.

    Udara skazaljka sata kao zvono rdjavo svo u rupama.

    Srce tvoje lupa , snažno i potišteno, ječi, tumara.

    I kapi što o pod zvecaju,

    I grana koja o prozor ošinu,

    I trzaj deteta u snu bunovnom.

    Lom, krš, beznadje, prkos,

    Gnev, zaraza i ološ okolo nas kolo prave,

    Besno, igru smrti igraju.

    Rob sam, da me oslobodiš !

    Prah moj rasut luta, da ga sastaviš !

    Razum mi se raspucao, da ga obnoviš !

    Na kraju strahova paklenih,

    Stojiš i vičeš !

    Zašto, zašto !

    Život čoveče u smrti tražiš !!!

    ( Novembar 14. Subota. 3 ujutru 2009 )

    O Čoveku

    Jedan pucanj u slepo.

    Jedan pucanj u srce.

    Jedan pucanj u srce njegovo , jedan u njeno.

    Rupa kao raka što ponorom u nebo gleda.

    Ljudi koji u nju mučki bulje.

    I kao da Sunce iznad njih ne sija.

    Zvižduk zove.

    Metalno u ušima zuji i zauvek ostaje.

    U groznici , lepljiv buncaš.

    Govoriš o prošlosti,

    Travi, leptiru, vodi, ljuljašci,

    O mravima , koprivi, staroj česmi.

    Jedne , baš ni jedne reči,

    Ne reče o čoveku ili ženi.

    ( Novembar 15. Nedelja. 3 ujutru 2009 godine na dan smrti
    Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Pavla)

    Treći

    Ukrstiše se putevi,

    Pred sumrak u polutami.

    Dva poznanika,

    Prošlost im duboko zasenčila lica

    Nedostojne reči u isto vreme izgovoriše:

    ” To si ti , stari…? ”

    Razlog da uopšte stanu

    Jezovitu i čudnu misao nosi

    Ne bi oni ni zastali

    Da nije u pitanju treći.

    Brat i prijatelj,

    Koga zemlja uze,

    Gde ga već odavno do kostiju opustošiše.

    Ipak susret njihov,

    Setan i samotan,

    Brata i prijatelja pokojnog

    Prisutnog u duhu kao da osetiše…

    Neke reči bespotrebno razmeniše,

    One kao ne izgovorene rasplinuše se , odleteše.

    Glave spuštene i muk nemi , osećaj neugodan,

    Dok obojica osećaše

    Da mrtav čovek sa njima stoji i diše,

    I jednom i drugom, istina je,

    On zaista nedostajaše.

    Teška praznina i muk sakati,

    Stidna uobrazilja i jauk duševni,

    Ništa drugo ne osta iza pozdrava,

    Kada jedan levo, drugi desno,

    Sada već po noći,

    U maglu jesenju gustu,

    Odšetaše.

    Sestro !

    Kuda tumaraš pred samu zoru ?

    Kuda te noge umorne to još vode ?

    Mokra je kaldrma,

    Mahovina na starim zidovima.

    Ruka tvoja vrela o kamen se svaki čas oslanja,

    Kosti lomnjene, koža pocepana u ranama,

    Pad do pada,

    U besu bol nanosi ti i ruka sopstvena.

    Traži telo drhteći odmora,

    Traži…

    Ali opaka je misaona sila što ulicama te savija.

    Stakleni pogled u prolazu.

    Ježiš se i gušiš strahom.

    Bol je u grudima nejakim.

    Srce tvoje snažno odoleva,

    Tiho plače i moli.

    Toliko je vremena prošlo,

    Misliš da oduvek u toj seni mračnoj živiš,

    Da ćeš i život svoj njoj da predaš.

    Tamjan ti je zamirisao ili ti to samo pridje uspomena,

    Kao lažna uteha kada čama umom se poigrava.

    San mrtvi te tada pita jesi li uopšte živa.

    Ne možeš se setiti kuda se to krećeš.

    Tako da pasaž umokreni,

    Dom će ti noćas biti.

    Mila majko !

    Tako zoveš …

    Tako na glas vičeš !

    Niko da čuje …

    Niko ne gleda , niti zna …

    Sestro !

    Ti što noćima bazaš,

    Dan što ti je zaboravio lice.

    Znaj, ako uteha ti je,

    Da noćas pored tebe ležim,

    I ništa mi bolje nije.

    Trzaj !

    Obmana i zabluda,

    Pakost i maligna emocija.

    Rat…

    Prah i pepeo.

    Ništa…

    Nema kraja,

    Ponor ispod ponora,

    Zlo na zlo.

    Ništa…

    Uistinu samo taština,

    Prividjenja ludog sveta,

    Magla praznoumlja i praznoslovlja,

    Potištenost i duhovna teskoba.

    Ništa…

    Urla, cepa se,

    Raspada se,

    Na beskonačno nevidljivih delića.

    Ništa…

    I jedan trzaj !

    U bolesti proketoj,

    Dovoljan,

    Da se skoči,

    Kao ošinut da se otrezni.

    Vapaj molitveni,

    U nezamislivoj brzini,

    Iz korena,

    Duboko iz utrobe zemlje,

    Kao da je trik,

    Ona cvet mirisni postaje !

    Tako Tiho Plače

    Velika suza…

    Još potekla nije,

    Pogled je zamaglila.

    I odmah zatim kao kiša,

    Pogled setan,

    Skriva tajnu srca vrelog,

    I nevine dušice povredjene.

    Nije znao, nije hteo,

    Dečak mali,

    Nikakvo zlo da napravi.

    Zlo su videli drugi,

    Kaznili ga, tukli.

    Tako su se ogledali,

    U naručiju samoživom,

    Teško su do kajanja dolazili.

    Dečak mali,

    Samo zbunjen,

    Nežno gleda, ne razume,

    I tako tiho…tiho,

    Plače.

    23.05.2010

    Silazak Svetog Duha na Apostole – Pedesetnica – Trojice – Duhovi

  3. SLAVKO MALI
    DUŠOPLAČ

    Bol me lomi kao grč
    damar cepa ljuti srč
    pred dušom mi lomač gori
    u glavi se đavo tvori.

    Pošao bih, nemam kud
    nazad bolan, napred lud
    pobego bih u visinu
    praštajućem božjem sinu.

    Al mi noge zemalj drži
    duša smorna krila gori,

    što sam dalje, to sam bliži
    lutotraži i omori.

    Predamnom se kamen topi
    zverka beži, čovek ludi
    dok prolazim bonohodom
    dalek tatstvu i razbludi.

    Na putu mi anđel stoji
    u ruci mu gori mača,
    bosoj nozi pute prži
    srcekama dušnog plača.

  4. EMILIJA DEVIC

    Rođena sam 24. 2 1957 u Poreču,gdje sam završila osnovnu i ugostiteljsku školu.
    Pjesme pišem još od djetinjstva..i one su moja ljubav.

    Objavila sam 1.maja zbirku pjesama: Čuvari sna..na digitalne-knjige.com,koju možete besplatno čitati i preuzeti..pišem i po drugim portalima…Webstilus…Magicus..Glas poezije…Duhovna izgradnja..poezija online..Jutro poezije,,itd.
    Udata i majka troje odrasle djece.

    VADE SALUTATUM POETAS

    Vade salutatum poetas

    što riječima slikaju oblake

    pjesmom zarobe pticu u letu

    idi pozdraviti pjesnike

    što čuđenje su u svijetu

    U njima duša svijeta sniva

    u snove im anđeli stihove tkaju

    ljubav dok oko sebe dijele

    krila im plavi leptiri daju

    Vade salutatum poetas

    besmrtnike što rukama dotiču zvijezde

    razgrću velove tajni

    sa maštom u beskraje jezde

    vjetar im stranice pjesmarica lista

    sunčevi ih zraci obasjavaju sjajni

    Idi pozdraviti pjesnike

    samoća njihova je prijateljica

    a noć vjerna spasiteljica

    srca im puna neobjašnjive tuge

    vade salutatum poetas

    nebom oni rasprostiru duge

    da lakše je do zvijezda smrtnicima stići

    ti neznani junaci u vlastitoj priči

    PUSTI PJESMU NEKA TEČE

    Pusti pjesmu neka teče

    ko sanjiva, modra rijeka

    dok šulja se toplo veče

    ko putnik što dolazi izdaleka

    Pusti stihove da pletu

    svoju zlatne mreže

    i ptica mira nek u letu

    u nju časkom liježe

    Pusti sanje da pronađu

    utočište tu od svijeta

    samoće lađe zađu

    što pobjegle su od svijeta

    Pusti vjetar da stere

    pregršt lišća žuta

    kišu da opere

    blato sa tvoga skuta

    Pusti dušu da uroni

    u duboke neke vode

    od svakog zla se skloni

    stigne do slobode

    Pusti pjesmu da žubori

    tvojim dahom diše

    u tebi neka gori

    i anđelu suzu briše

    NARCIS

    Srela sam Narcisa na obali plavog jezera

    bio je duboko zagledan u bistru vodu

    smiješio se zadovoljan samim sobom

    kad sam pored njega prošla

    nije pripadao ljudskom rodu

    i vila je naposlijetku po njega došla

    Ostavi me vilo još malo-

    Narcis progovori

    jer do sebe mi je samo stalo

    u meni ljubav silna gori

    Vidiš li onu u vodi sliku

    zar nije prekrasna

    iako liči mome liku

    to je moja ljubav strasna

    Vila se i sama smete

    i ona mu povjerova

    u snove ga ljudske uplete

    ogledala napravi od snova

    Sad svatko svoje ogledalo ima

    i u njemu slike slaže

    sve ljepše jedna od druge

    same šarene laže

    i cvijetu to ime dade

    vila što nam snove kroji

    miriše opojnim mirisom

    zaborava

    da ne budemo više svoji

  5. VELJKO BOSNIĆ
    Zovem se Veljko Bosnić i prof.sam sociologije.
    Živim i radim u Svilajncu, Srbija.
    Pišem poeziju i prozu.

    Objavio sam zbirku Nebska vrata – pjesme u elektronskom obliku.
    Objavljujem na više mjesta u Odjeku Sarajevo, balkanske zore, KNS Sarajevo i dr

    ПОНОЋНА

    Као по обичају

    Ишетаосам и овога пута

    Посве сам

    У загрљај ноћи

    Прескочио све твоје лажи

    Зидове које смо све

    Ове године зидали око

    Куће наше

    Сакупио довољно

    Храбрсоти да се винем у

    Ноћ овако гологлав

    И сам

    Као и обично

    Стајала си из завјесе

    Која нас све ове године

    Дјели

    СУТРА КОЈЕ ДОЛАЗИ

    Да ли има нешто иза ове завјесе

    Прпзирне ружме мараме

    Која ме стеже око врата

    Око очију

    Гњечи

    Преко прага сасвим

    Друге приче трају

    Кола која никако не стају

    Руке које

    Траже

    Иза брда

    Велика пометња

    Велико спремање

    Успомена које

    Онако тешке

    Смјешно падају

    Дали има нешто

    Тамо

    СМЈЕШНА СЛИКА

    Покошено поље

    Овога пута

    Носи све што смо

    Грабили и скривали

    Као нешто

    Наше

    Страшило траје

    Ту иза угла собе

    Врха бријега који

    Се топи и нестаје

    Покошено поље

    Плаче

    Као првог пута

    NOĆ KAO PROLAZ

    Noć kao prolaz traje

    Izbija iz ovih zidova rjeke

    Koja odnosi ono malo tajni

    Koje smo ljubomorno čuvali sve

    Ove godine

    Kada pogledam

    Oko sebe

    Gustiš nestanka

    Dvije ptice zlosutnice

    I jedno konjče

    Čeka

    Noć kao prolaz traje

    Bije sljepočnicama

    Ko maljem

    Obara

    PONOĆ

    Iza svih ovih kulisa

    Nebom opasanih prozivki

    Stardanja i smjeha

    Ona nestaje na prstima

    Kao san

    Ljetne sjene

    Iza vrbaka

    Iza sna

    Tvoje ruke na mom jastuku

    Ona nosi sve ono što

    Smo ostavili za kraj

    Ponoć kao spas

  6. ALEKSANDRA MARILOVIĆ
    Zovem se Aleksandra Marilović, rođena sam 14.06.1986.u Derventi.
    Završila sam Filološki fakultet (odsjek za srpski jezik i književnost) u Banjaluci.
    Zajedno sa Irenom Bera objavila sam zbirku poezije “Dvopjev” (Zdravice utopljenika)
    za izdavačku kuću Brankovo kolo (Sremski Karlovci).
    Radove sam objavljivala u mnogim književnim časopisima.
    Takođe sam zastupljena u antologiji “Duhovna konekcija”- zbirka radova učesnika Međunarodne kulturne manifestacije u Sarajevu.

    HIMNA SUNCU
    Са живим ранама
    На небу рађа се
    Данашњи дан
    Црвено је небо и
    Стидно баш као
    Дјевојачки сан…!
    О чујеш ли како
    Крошње шуморе
    И извори пуни су
    Свете воде…
    Са сунцокретом
    Једним дигох главу
    Сунцу, кад тамо
    Смију се птице
    Весело обувам од
    Снова потпетице…!
    Раскалашени осмјеси
    По ливади коло воде
    Узимам свој дан за руку
    Добро дошао животе
    Коначно у моју луку…!

    IZLUDJELA MLADA

    Malčice je možda poremetila

    Umom ova sudbina što nas

    Nevidljivim koncima

    Čvrsto veže

    Zapetljava

    Spaja…

    A opet onda kao izludjela

    Mlada leleče, čupa kose

    Nad nama…

    Pa sječe puteve k’o žile,

    A kad nas spazi busa

    Se u grudi…

    I tako ukrug u ludom kolu

    Sa smijehom, bolesnim

    Šaptajem i vriskom

    Vrti nas, kida, spaja

    Puteve lijepi pa histerično

    Nas razdvaja…

    ~ ZAUVIJEK PROKLETI ~

    ”Ja sam ta koja sije izgubljene riječi…”

    Znam: prije ću naći dinar u

    pohabanom svom kaputu,

    no iscijediti od čovjeka

    lijepu riječ…

    I ne pitaš zašto…?!

    Od čovjeka do čovjeka,

    Od tebe do mene

    Od mene do osmijeha

    Čitava vasiona bez

    Riječi, bez zvijezda u

    Očima, mjesečine u

    Noćima…

    Oslonjeni koračamo na

    Uvrede, kao na kakav

    Zmijski štap.

    Mi smo tihe budale

    Što izmoreni sami od

    Sebe blatnjavim

    Svijetovima mile…

    Zakopali i mliječnu stazu,

    Pa kamenje pratimo…

    Osmijesi opstaju samo na

    Pijanu, blesavu licu,

    Ljubav u modricama,

    Cvrkut u zakopanim

    Pticama…

    I ne žalim se ja zauvijek

    Prokleta da samo s papirom

    K’o s čovjekom znam da zborim

    Na papiru izraste šapat

    Samo tu može da opstaje,

    Samo tu čovjek pronalazi

    Ko je, šta je i zašto

    POSTAJE…

  7. NATALIJA Ž. ŽIVKOVIĆ
    Natalija Ž. Živković (1982, Beograd) je pesnikinja i video autorka, koja prepliće oblasti književnosti i videa.

    Zbirka poezije „U aorti mog srca“ nagrađena je (prvom) „Nagradom Risto Ratković za mlade autore“, u konkurenciji zemalja ex-Yu regiona. Dva izdanja zbirke: izdanje festivala “Ratkovićeve večeri poezije”, Bijelo Polje (CG), 2010; izdanje kuće “Pešić i sinovi”, Beograd, 2011.

    Autorka je video omnibusa „Video V. Poezija“, sedam kratkih filmova zasnovanih na pesmama iz zbirke „U aorti mog srca“. Filmovi su prikazivani na filmskim i književnim festivalima u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i BiH, kao i na RTV 1, RTV Plus i RTV Vranje. Nagrade za omnibus: prva nagrada za poetski film “Osećajna braća” (“Letnji bioskop”, Bački Petrovac, 2011); treća nagrada za poetski film “Nauka o ulici” (“Zimski bioskop”, Bački Petrovac, 2010).

    Više puta finalistkinja nekoliko festivala mladih pesnika u konkurenciji regiona nekadašnje Jugoslavije. Uži izbor za nagradu „Mladi Dis“. Poezija dizajnirana na regionalnom konkursu “Reč u prostoru” (SKC Bg). Dramski komad „Smrt i život Aleksandra Puškina“ izveden u Ruskom domu, Bgd. Objavila elektronski roman za tinejdžere „Putujuće pozorište Genijalci“.

    Objavljivana u književnim časopisima, zbornicima i antologiji. 

    Tri pesme iz zbirke “U aorti mog srca” Natalije Ž. Živković, nagrađene regionalnom ex-Ju “Nagradom Risto Ratković za mlade autore” (izdanja: izdanje festivala “Ratkovićeve večeri poezije”, “Centar za delatnosti kulture Vojislav Bulatović-Strunjo”, Bijelo Polje, 2010; izdanje kuće “Pešić i sinovi”, Beograd, 2011).

    Zašto mi rušiš Sneška?
    Zašto mi rušiš Sneška?
    Napravila sam ga od prirodnog snega
    Donela sam lonac
    probušen zarđao
    I šargarepu što će je
    pojesti veverice
    Stavila sam mu privremenu metlu
    Nek čisti deo dvorišta
    oko sebe. I
    drvca kao lice
    što su ih grickale veverice
    Zašto mi rušiš mog Sneška?
    Za njega
    pohabala sam rukavice
    Idi u drugo dvorište bez snega
    ako već ne voliš Sneška
    ***
    U dvorištu starom. Deca. Po studeni
    prave Sneška. U
    nedogled
    Snežnovlasa deca.
    Od Beloga
    podižu Sneška

    Blista
    Da li ti se čini
    da na ovoj slici
    ne ličim na sebe?
    -pitala je
    Na slici nosila je
    jaknu sa reverom
    Osmehivala se jarko
    kao za reklamu
    A rever se osmehivao
    kao za reverski plakat
    A ljudi u pozadini osmehivali se
    kao tek isplaćeni mitingaši
    A u njenom oku beše
    odraz fotografa
    Imao je
    šešir u obliku činele
    višebojne helanke
    stablo
    i mrežu za leptire
    I bio je potpuno običan
    jer nije bio s njom na slici
    -Ličiš – rekoh
    - ti si u potpunosti.

    Čovek mog života
    Im’o je ’rapav glas
    Prekriv`o je glavu kabanicom
    dole je iš’o go
    On je bio čovek mog života
    Baš ga za sve briga!
    Kazala sam mu otvoreno:
    -Ti si čovek mog života!
    A on reče: – Baš me kabanica
    zabole!
    Da, to beše on. Takav mu je stil…
    Dok je hodao
    dok je trčao
    niz pokretne stepenice
    uz nepokretne stepenice
    taj čovek s kabanicom
    čovek s kabanicom na glavi
    ja sam ga pratila ja sam jurila
    sa pedalom u kosi
    zarđalom
    koja se vrtela kao uragan
    i urlala iz petnih žila:
    -Evo mene,
    života tvog žene!
    On je bežao kao raspomamljeni manijak
    A ljudi oko nas su vrištali
    Hah,
    i kladim se u šest pedala zarđalih

    da mu se
    do ludila sviđa

    moj način udvaranja.

    http://uaortimogsrca.blogspot.com/
    http://www.facebook.com/omnibusvideovpoezija

  8. JOVICA ĐURĐIĆ

    Jovica Djurdjic (Đurđić),
    književnik

    51511 MALINSKA, Primorska 8, HR
    poezija@mac.com
    http://www.jovicadjurdjic.com/
    Skype: zeraldina

    СУМЊА

    Сумња у све, па и мирис цвета,

    Зар је дотле дошло у овом часу?
    Нека се пробуди савест света,

    Прогутаће нас насиље у таласу.

    Веровао сам у реч и понеки стих.

    Уплашен човек са сенком корача

    Како се догодило па напустих

    И оно што ми беху со и погача?

    Завештавам вам све што је лепо

    Задоцнели шум мора, шапат воде

    Ко ми је крив што веровах слепо

    У то што споро дође, а брже оде.

    Јадни у блату, изгрижени сољу,

    Не губимо наду док џелати кољу.

    15. 4. 2011.

    КАД РУКА ЗАСТАНЕ

    Рука застала у најлепшем стиху…

    У часу као да је минуо век –

    Јер, када звезде испуне ноћ тиху,

    Како је мали, како ситан човек!

    А усред тишине и морског блеска,

    Док ми рука мирно лежи на столу,

    Само сам суви јасен, можда леска –

    Или натруло једро на јарболу.

    Па, ипак рука се нагло тргне потом,

    Кад ко цвет у врту процвета мисао,

    Нови стих залепрша пуним животом.

    Жуборе слова, разиграна, густа,

    Ко да је сам бог ноћнину збрисао –

    Полете речи ко на поља пуста.

    22. 5. 2011.

    ТРАГ

    Ко расцвалих латица пољупца траг,

    Беху спустиле усне чулне меке.

    О, њему је он леп и сувише драг,

    Не би га избрисо ни талас реке.

    Леполика девојка, сад већ жена,

    Чији осмех као ласта промину,

    Једро напупала и обнажена,

    Ко хаљину облачи месечину.

    Те жудне усне што се знају дати,

    Нису више ту да поново дају,

    Ал ће још дуго лепо мирисати.

    Као отисак на лицу да трају –

    И да под мастиљавим небом дана

    Још дуго светли сјај њених усана.

    5. 7. 2011.

    ГАЛЕБ

    Тај небески крманош, горе дубоко…

    Лежим на плажи наузнак у песку.

    Он ми одједном улеће у око –

    Донесен ветром у сунчевом блеску.

    Тишина затона, сенка маслине,

    Учас заплових морем плаве пене.

    Небесно лака крила ми се чине,

    Док лебдимо високо изнад стене.

    Стоји на месту, крилима не миче,

    Тај морски хедонист овога часа

    Тишину летом ко азбуку сриче.

    Ниоткуд звука, трепета ни гласа,

    Тек незнатан шум морског таласа

    У пенушању слова летње приче.

    14. 7. 2011.

    КИШНА УСПАВАНКА

    Намах омамљен том музиком тихом,

    Водених слова шапутавим звуком,

    Ко да све бриге однете су руком,

    Тад бејах заокупљен само стихом.

    Ништа у том трену не беше тише.

    Светлеле лепо драге њене очи.

    Ветар њихао хаљину кад крочи,

    Тајанствена жена са мирисом кише.

    Онда свеж и мирисав ветар потом,

    Додирну ми лице уснама меким,

    Озареног светлошћу и лепотом,

    Успавао ме тај чаробни шумор,

    Неким сећањeм веома далеким

    Као да је звуком однео умор.

    СВИТАК

    Додир усне записујем на свитак

    И витки ти струк стављам у повесмо,

    Рукопис је калиграфски, читак –

    Заљубљено ми се осмехујеш песмо.

    Стално ме зове сјај твојих усана.

    Оне су тако влажне, чулне, меке…

    Хаљина мирише на поље лана,

    И кроз руке шуме воде далеке.

    Мирис мора с пенушањем метвице,

    Ноћас проучавам порекло воде –

    И с тела скупљам ужарене свице

    У страху да танка и ломна не оде.

    Пут неба које је руменкасто згасло,

    Свако је слово с листином срасло.

    10. 7. 2011.

    ПИСАЊЕ ПЕСМЕ

    Мисли у речи када се згусну,
    Пре него што избледе и ископне,
    Понекад лако дођу, као у сну,
    Распрсну у стихове из опне.
    Запретане ко у тајној вежи,
    Појаве се однекуд из дубине.
    Стих тај што недостаје, где лежи?
    Светлом да засја на рубине.
    Све се узбурка, запенуша,
    У ватри, магновењу, грчу:
    Ко трзај жице затрепери душа.
    На крају: Мир. Тихи шапат кише.
    Гледаш је крхку, ломљиву ко срчу –
    Тек откинути цвет што мирише.

    НЕБЕСКО ОГЛЕДАЛО

    Небо је моје огледало,

    Светли атлас трагања.

    Оно ми је једино остало,

    Трачак неког надања.

    Збуњен и уплашен свим

    Док корачам или стојим,

    Као да нисам жив сасвим

    Мада некако постојим.

    Немоћан сам снагом ума

    Да појмим и спознам –

    Шта крије страшна шума.

    И чему све ово шта оста?

    Одговор просто не знам,

    Да идем или кажем доста.

    1. 4. 2011.

    ИЗЛИШНА УСПОМЕНА

    Пресујем комадић лета за успомену.

    Мисао у глави сада је сасвим зрела:

    Чувати овај трен ватре као опомену,

    Звонки жубор речи, као ромор врела.

    Загледан ни у шта, на врелом песку,

    У сваку кост надире велики страх.

    Као у последњем сунчевом блеску,

    Са мном гори све и мрви се у прах.

    У зрна руши се свет пун ожиљака,

    Немоћна у њему моја глава бунца,

    Време је лоче, залива смола густа.

    С отежалим у души груменом мрака,

    Клечим загледан у зеницу сунца –

    Ћуте у болу и грчу скамењена уста.

    9. 4. 2011.

    УПОТРЕБА ЗЛА

    Земљама које је бомбардовао НАТО

    Сад све око нас је коначно ништа,

    Тек као шачица стиснутог мрака.

    Изгубљени усред лудог клизишта,

    У крви – заљуљаном пољу мака.

    Ћутимо сви у болу и немоћи,

    Чак и онај што је до јуче викао.

    Садa у црној смо од најцрњих ноћи,

    Све нас је скупа сам ђаво сликао.

    И, ето, нови век тек што отпоче,

    Боље да се није ни пробудио,

    Шта ли од Човека сад још остаде?

    Каљужа га тихо све више лоче,

    Узалуд се Човек све досад трудио,

    Коначно и то Ч у блато паде.

    14/15. 5. 2011.

    ШАПУТАВО ВЕЧЕ

    У шапутаво вече док је горела

    И осећала како лепотом пламти,

    Нарастајући као плима врела,

    Желела је тај трен да запамти.

    Као у некој баршунастој причи,

    Блеском лета шуме морски таласи.

    На напрсли пупољак тело личи,

    Koje се у сопственој ватри гаси.

    Зар је могла одолети да не полети,

    Тој задоцнелој звезди да се јави,

    Устрептала још кајања да се сети?

    С кожом дозреле кајсије у трави,

    Давала се и узимала истог трена,

    У слатком греху слашћу опијена.

    ОДВЕЈАНИ МИРИС ЛИПЕ

    Свеж и мирисав ветар, зацело

    Одвеја с грана расцвале липе

    Мирис који уми душу и чело,

    Док јунске звезде меко сипе.

    Сањиви траг среће на уснама,

    За тренутак нас лепотом озари.

    Затрепери одједном све у нама,

    Kо струне заиграју дамари.

    Тихо, с отменошћу витке даме,

    Закорачила је из дубине парка.

    Да ли је то шум хаљине на ветру

    Или волшебно бујање ње саме?

    Не бисмо желели да је варка,

    Опијени ко пчеле у нектру.

    СЕЋАЊЕ

    Горело је вече, цветао јун

    Сав разливен у липовом цвету.

    Скривали нас бог, гуштер и жбун,

    Предане телом и срцем лету.

    На рукама, обалама реке,

    Рече: Молим те, не реци ником!

    Миле слике лепе и далеке…

    Тад бејах јелен оснажен риком.

    Липа се миром лила у око,

    Све беше устрептало и свето,

    И љуљао се чун тела жестоко,

    Пловећи сам у август и лето.

    Ми заливени зеленим муком

    И међу звезде метнути руком.

    16. 5. 2011.

  9. IVANA SARIC
    ivana sarić – rođena 1984. u beogradu, studira filozofiju u novom sadu. svako jutro vozi biciklo, odlazi na pijacu, pa sa omiljenim markom secka povrće (ima nešto magično u tom seckanju).. noću vrišti poeziju, sama ili pred nekim. obožava da vrišti.

    pogled

    ja sam se – zaista – sva ozarila

    i trzaj

    osećanje prekinutosti

    kretanje sa zadrškom

    kaleidoskop koji se okreće

    tačkasta linija koja je, kada je gledaš izdaleka, puna

    kao što dolazi propušteno

    završetak nekakvog uzdaha

    bezvazdušno prostranstvo i smrt

    a kada se okrenem – više me nema

    iščezavanje

    ja nemam težine

    a on

    on je anđeo – osećam ga stalno iznad desnog ramena – to nije moja strana

    noć je moja, ali noću ne mogu, ne umem. život je izvan sebe

    biću razumna obećavam – u poeziji ne – za poeziju mi oprostite

    otvorena vrata kroz koja svako moze da udje. moji stihovi. drugi dom mi nije potreban.

    u životu neobuzdano divlja

    klizim niz ruku

    u

    lonac pun tajni

    lonac pun tajni

    psihoseksualna supa

    (u malenim zagradama)

    i dan je pepeljast – vetrovit – boja sna

    udisala sam ga

    i posle svega toga kažu da ja izmisljam ljude

    mnogi ljudi su prokomentarisali moju sve veću nevidljivost*

    od rođenja izbačena iz ljudskog kruga, društva

    živim okružena ravnodušnošću

    bezumna ljubav prema životu, grčevita, grozničava žudnja za njim

    iza mene nema živog zida – postoji stena – sudbina

    živim posmatrajuci svoj život – ceo život – život

    razluđena lobanjskim međurebarskim raznoglasjem – stihova – osećanja – ozarenja

    /dovoljno dobro za početak jednog leepog silovanja/

    popričekajte sa ljutnjom – tu reč niko ne voli

    sasvim izvan sveta

    prisutnost ne podnosim

    /skrivalica/

    a sebe pamtim od svoje šeste godine

    nemam starosti ni lica

    ne bojim se da budem smešna

    ne bojim se bede

    neprijateljstva

    klevetanja

    nemam prijatelje. ovde ne vole poeziju. ko sam ja? negostoljubiva domacica/ mlada žena u starim haljinama

    obožavam nove haljine, naročito žalostive. ma nisam žena! ja nosim sve što drugima ne odgovara licu

    ovde se čak i moja frizura – nepostojanje iste – dopada

    /obična stvar/

    sve što pišem je buncanje – treba spavati

    nemma sna. nema jave

    opekotina

    čeoni sudari – ne volim

    nemma sna. nema jave

    opekotina

    zaleči – obliži ranu

    spali ranu

    okusi malo meda

    ložimo nameštaj – ja pišem – nisam zaposlena

    nisam napisala ni jedan stih – svejedno mi je, ovako sam mirnija

    i prema knjigama sam postala ravnodušna

    i s kakvim prezirom mislim o svojim stihovima

    ali šta me se tiču stihovi

    šta tu da se voli

    pamti

    osećaj je užasan

    električan

    pokažem prstom na lešinare

    mumije su sigurne mete

    jedno stravično oponašanje egzistencije

    mnogi ljudi su prokomentarisali moju sve veću nevidljivost

    *pesma nastala kolažiranjem pisama Marine Cvetajeve

    ostavi je u ćošku (gde si je i našao)

    nema je na mapama iz pećine puževa

    možda je otišla da živi među većim životinjama

    isprazni činiju sentimentalnosti

    daj da pravimo novo srce!

    mora da ima sigurnosni pojas veći od ledenog doba

    kao beba dinosaurusa

    kao prazan restoran

    pun parfema i balona

    kao prvi poljupci žaba i princeza

    od dima na lomači

    ne vidi se koliko je stanje kritično

    on je veštica

    ja njegovo dete

    bezdušna vrana crta kljun

    gomila perija

    gomila scena

    i ljubičica za očne jabučice

    plastične igračke stavlja u kosu

    ništa nije surovije od dece!

    on je moja zla senka, crna magija

    mi znamo šta sanjate

    a deca oplakuju veštice u uspomenama

    levo ostaju mrlje nečistoće

    mrlje na duši

    krvave sveže rane posmrtne borbe

    možda sam lagala kada sam rekla da je sve ok!

    - gospođice, gospođice, hocete li me poljubiti?

    - daj tu ruku tamnu od šećera! čeka nas ležaj u gostima…

    šta mislite o bolesti od devet meseci i sanduku od dve stope? al ko broji dužinu oporavka?

    samo sklonite sva klešta od mene! znam sve opcije

    sada imamo i lutke – one su plastične i otporne na sakrivanje

    suza

    u svetu zabave

    vatrometa!

    električni vatromet

    šarena svetla

    jeste li izlazili sinoć?

    pomračenje sunca

    ludilozabavabes!

    ali ne mogu sad da ti pričam o tome

    …zaplet je delo beskućnika

    odustajem od ove dece

    možda sam lagala kada sam rekla da je sve ok!

    ali se provodim

    četiri kosicom pa nametneš, provučeš dva puta – pogodi koliko ima prstiju, ili koliko staje da

    dobiješ kvadratić

    ima ih na stotine

    podsećaju na kavez

    ali, to je samo na prvi pogled

    na drugi peti

    to je nešto šupljikavo.

  10. SNEZANA ILIC
    Биографија Снежана Ј. Илић

    Рођена сам 10. фебруара 1976. године у Новом Саду.
    У октобру 1995. године уписала сам Филозофски факултет, одсек историја, у Новом Саду, који сам завршила 2000. године.
    Магистрирала сам 2009. године на групи за модерну историју Филозофског факултета у Новом Саду.
    Пишем поезију. До сада нисам објављивала кратке приче.
    Сарађујем у часописима »Нова зора» и «Траг».

    Тренутно сам незапослена, после преживљеног тешког саобраћајног удеса, од кога се успешно опорављам. Станујем код родитеља, на адреси Булевар Јаше Томића бр. 31. пак је 401326 (стари поштански број 21000) у Новом Саду, тел. 021 – 63-36-861, Мој е-mail је: snezailic@neobee.net.

    Пожар туге

    У божару туге

    Изгореја је

    Моја срећа.

    Она је живела само у машти

    На моју душу само туга

    Може пасти.

    А кад на трен покушам опет

    неког да волим

    Та љубав може само да боли.

  11. VLADIMIR PERIC

    Vladimir Perić je rođen 28.09.1981. u Beogradu. Piše poeziju i prozu.
    Učestvovao je na više književnih konkursa, a objavljen je u zbornicima
    Rujeve lati 2009, Rudnička vrela 2008, Garavi sokak 2010, Novosarajevski književni susreti 2010, časopisima za kulturu Avangrad br. 7 i Split Mind br. 8, i u zborniku kratkih priča Priče za poneti.
    Finalista festivala mladih pesnika Dani poezije 2010 i 2011 u Zaječaru i 40. Ratkovićevih večeri poezije u Bijelom Polju. Dobitnik II nagrade na 55. Majskim susretima u Beogradu i nagrade žirija na literarnom konkursu On the Road festivala u Beogradu. Učestvovao na VII međunarodnom poetskom festivalu Castello di Duino u Trstu, gde mu je pesma, odlukom žirija, predviđena za objavljivanje na italijanskom i engleskom jeziku.

    ŽENA ZVANA SLOBODA

    Pogleda čistog kao rosa japanskog vrta
    Korakom slobodnim kao sibirski vetar
    Zamišljam tebe, baš tebe, kako hodaš
    Ka planini koja tvrdi da poznaje sutra

    Nebo se smeši u pramenu tvoje kose
    Dok jabuka istine blista u ruci
    Nije zaboravljena ta poruka u boci
    Što je, izgubljenu, talasi Jadrana nose

    Okreni se i iza sebe ugledaćeš nadu
    U svakom otisku stopala koje ostaviš u pesku
    I ljubav, koja te prati dok pevaš
    Nadglašavajući nebesku kanonadu

    Zamišljam da se razaznaje odsjaj u morskoj peni
    Da je suza tvoja napojila žedne
    Da si usnila stvaranje čoveka
    A lišće je opalo kao i svake jeseni

    WOMAN CALLED FREEDOM

    With the look pure like a dew from japanese garden
    With a step free like a siberian wind
    I’m imagining you, just you, as you walking
    Toward the mountain that claims to know tomorrow

    Sky is smiling in the wisp of your hair
    While apple of the thruth is shining in the hand
    It s not forgotten that message in the bottle
    That is carried lorn by the waves of the Adriatic sea

    Turn around and you will see a hope behind you
    In every foot print that you leave in the sand
    And love, that follows you while you are singing
    Out loud cannonade from heaven

    I’m imagining the reflection in the sea foam
    That your tear has fed thirsty ones
    That you dreamed making of a human

    And the leaves fall like every autumn

  12. DRAGICA OHASHI
    Heva(Japanese)-Peace:

    Peace-Heva-Mir

    Peace,Peace,Peace

    Mir,Mir,Mir

    Heva,Heva,Heva

    Cijeli svijet nek pjeva.

    Peace,Peace,Peace

    Mir,Mir,Mir

    Hljeba,Hljeba,Hljeba

    Svima nama mir treba.

    Love,Love,Love

    Djeci treba mir

    Zabranimo ratove

    Da im ne kvare snove.

    Mir,Mir,Mir

    Mi volimo mir

    Da nam osmijeh

    Krasi lica

    Da ne bude izbjeglica.

  13. ·Daniel Radočaj rođen je 1979. godine u Puli. Zastupljen je u tridesetak kulturoloških tiskovinama.

    ·U nakladi književnog kluba Branko Miljković iz Knjaževca, 2006. objavio je zbirku proznih stihova Četrdeset i četiri plus šezdeset deveta.

    ·Član je Hrvatskog književnog društva.

    ANĐELE

    Zbog ovih poganskih glasnika

    Anđele,

    tvoje pjesme drukčije zvuče.

    Note su iskrivljene,

    melodija blijedi;

    uzalud ti harfa zlatna.

    Ne može se snagom istine,

    laž danas pobjeđuje,

    čopori obmanutih

    i dalje tvoje riječi gaze,

    Anđele.

    Svojom bukom,

    oni stijene vjekovne odranjaju,

    tvoj glas do mene ne dopire,

    u mome grlu riječi su osvete.

    – SPASI ME

  14. GORANA RUZIC
    Рођена сам 12.12.1974. године у Новом Бечеју, где сам завршила и основну школу.
    Гимназију културолошко-језичког смера сам завршила у Зрењанину,
    а 1999. године дипломирала сам на Правном факултету у Новом Саду,
    након чега сам завршила мастер студије и тренутно сам на трећој години докторских студија.

    Запослена сам као судија за прекршаје у Прекршајном суду у Новом Саду.
    Мајка сам десетогодишњег дечака.
    Објавила сам збирку песама под називом „Таман негде пред очај“ 2009. године.

    ***

    Нисам јa уопште осетљива,

    Ни емотивна, ни рањива,

    Ни плачљива, ни сажаљива.

    То само тако изгледам.

    Можеш да ми радиш шта хоћеш,

    Можеш да ми кажеш

    Да сам дебела, да сам ружна,

    Да сам незрела, да сам чудна,

    Потпуно некажњено,

    Ја сам нешто небрањено.

    Ни љубав не можеш да примиш

    Ако се јако браниш.

    Или се бар тиме тешим.

    Ја сам ти као деца,

    Кад ставе руке на очи,

    Па мисле да их нико не види

    И да им нико не може ништа,

    Ето тако и ја.

    Нисам баш ни неки верник,

    И да не верујеш,

    Увек окренем и други образ,

    Није то нешто за срамоту.

    Бар се тако уверавам годинама.

    Мрзим оне њањаве,

    Увек сам их и мрзела,

    Можда зато што видим

    Да у њима мене има, ко то зна.

    И ко уопште себе познаје.

    Не волим ни оне што плачу,

    Сигурно зато што мрзим себе

    Кад ми суза крене.

    Па кажем себи да плачем од беса.

    А можда то и јесте бе,

    Јер сви смо ми себични,

    Па плачемо што нешто немамо,

    Или што нас неко не воли,

    Као размажени клинци.

    Неке су ствари лакше

    Ако се себи прећуте

    И нарочито ако се не кажу на глас.

    Ни ова песма не сме на глас да се чита.

    Нисам је уопште осетљива,

    Ни емотивна, ни рањива,

    Ни плачљива, ни сажаљива.

    То само тако изгледам.

  15. SASA SKALUSEVIC SKALA
    Saša Skalušević Skala,rođen 03.04.1981.god.Član je “Krajinskog Književnog Kluba”,objavljivao je u mnogim književnim i umetničkim časopisima.Piše eseje,kratke priče,poeziju…

    Artterorista

    Nema “Urlika”,”La Amerike”,”Vlati trave”

    Nema glasogovornika,pokajnika

    Ginzberga,Morisona,Vitmena.

    Postoje ujedi,lažne nade,prskana vutra,

    Čista hemija,jebena plastika,

    Koja ti se lepi za mozak

    Jede ti srce i muda,

    Uzima razapetu dušu.

    Zavedenu pepsijem,red bulom,koka-kolom.

    Kasno je da odustanem

    Dignem ruke od svega

    Previše sam dugo u rovu

    Da bih se povlačio

    NJOJ

    Zašto ćutiš

    Nemam svoj mir

    Vino mi je opilo um

    Ukralo vreme

    Vino mi je dalo sebe

    Ja želim tebe

    Nepristajanje na odrastanje

    Seti se kako si bežala

    Od dodira

    Gvirila iza obojenih ogledala

    Našao sam te u šumi

    Bojala si se velikoh reči

    I kapi kiša sa granan

    Prislonio sam te uz drvo

    (za nešto drugo nisam ni znao)

    Tišina i vetar Bukove šume

    Prekrili su nas u snu

    Nage

    SVI PROTIV SVIH

    Govorili smo o vatri

    Rečima što ujedaju

    Tada je bilo lako

    Samo mi i oni

    Mi sa jedne strane

    I oni sa one druge

    Klasičan odnos crno-belo

    Vešala su pala

    Lomača je izgorela

    Brave su se zaključale

    Sada smo svi protiv svih

  16. Милан Ракуљ рођен је у Ливну 5.12.1985. Борави у Гламочу до 1995. године, након које живи у Бањалуци, гдје је и данас апсолвент Филолошког факултета на одсјеку за српски језик и књижевност. “Бранково коло”, прошле године, објављује му књигу поезије “Глуви путник”. Књига бива награђена угледном наградом “Стражилово” за најбољи пјеснички првенац написан на српском језику 2010-е године.

    Глуви путник

    Узалуд ми се уносиш у лице
    обесхрабрујући гласу разума
    ја сам класични модел скитнице
    неименовани чувар локалног друма,

    пусти ме да владам улицама
    у мом скромном кружном путовању,
    да пркосим затвореним границама,
    далеком свијету и новом свитању,

    да громове хватам зубима,
    да ми кишница брише име,
    да умрем у сопственим мислима
    и да васкрснем у туђим,пусти ме,

    немој да причаш, више не чујем
    савјете за манипулацију мог хода,
    не желим да слушам, сад путујем
    гдје год ме може понијети слобода:

    у јефтине љубавне промоције,
    у мрачне буџаке влажних соба,
    у кафанску буку прљаве провинције,
    у паклено тиху атмосферу гроба;

    напуштам те моја здрава памети
    што би ме коштала обичног живота,
    тачке с најмање бодова на мети,
    несрећне кугле седмичног лота;

    из пробисвјета ограниченог покрета,
    из мртваца ког ништа не боли,
    из птице скраћеног лета,
    изаћи ће дух који путује и воли.

  17. MARKO JOVANOVIC
    Marko Jovanović

    Šekspirova 9, Novi Sad

    14.08.1983.

    Apsolvent žurnalistike, bez objavljenih knjiga.

    Leptir

    Hteli bi da budu preteče u predvorju doma prapionira,

    Samonezvani praporci u međuprstima

    Delovi prapresme

    Sa predugačkim početkom.

    Praistorija pokazuje sabljozube

    Istorija im dodaje sablje.

    I niko

    Ama bas niko

    Ne mari za lagan leptirov hod

    Pokajnicki mimohod.

    Pretvorbu u prapostojanje.

    Pretvoren u papir II

    Buka je suviše snažna

    Da bi snishodljiv postao.

    Evo uzimam još potrebu sušta

    Odlazim da plačem

    Zauvek zatvaram usta.

    Iz punog u puno pretačem

    Postajem sasvim beo

    Radjam se ponovo(vec sam sviko)

    Glasno(ali ne čuje niko)

    Niko se ne obazire za mnom.

    Niko za mojim papirom.

    Nazirem povratak reči

    Sedim i čekam ih s mirom.

    Kafana

    Naša kafana je potpuno pusta.

    Niko se više ne vraća

    iz treće smene…

    Nikoga više psi ne prate.

    Naša kafana je potpuno pusta.

    Niko se više ne vraća

    iz treće smene…

    Ni na koga psi više ne laju.

    Naša kafana je potpuno pusta.

  18. HARIS AHMETOVIC
    Haris Ahmetović

    Rođen je 07.o7.1967 u Bosni i Hercegovini.
    Iza sebe ima jednu objavljenu knjigu poezije.
    Trenutno živi i radi u Nemackoj.

    DA SI BAR NESTVARNA

    Tih dana spajaše nas različite sudbine!

    Zajedničke prazne boce…

    i slični promili u zraku.

    Ja bijah izgubljen…

    u crtama sudbine

    tvojih dlanova…

    I zarobljen bijah…

    u smijuljicama oko oka tvoga.

    A iza ponoći…

    prosuh se, k’o sadržaj čaše.

    Tvoj pogled me ovlaš dotaknu,

    ko jedro na vjetru…

    Misli moje potekoše,

    k’o voda oko pramca.

    Ti ulaziš u mene,

    kroz prozor…umjesto na vrata.

    Da si barem nestvarna,

    pa da te poželim…

    bez da te zavolim.

    Da me ni rajske ptice,

    ni istrošene ulice,

    pokrpane riječi i sulude osvete,

    nikad više…na tebe ne ‘sjete.

    Da si večeras ja, a ja da nisam ja…

    tražila bi što ti nedostaje,

    a ja patio…

    za onim što mi izmiče!

    RAZLOG ROĐENJA

    Milione problema, s tobom bi rješavao!

    I moje svakodnevne,

    i vanredne brige tuđe…

    I one nebitne

    i sve što me se ne tiče !

    Tebe čovjek može naći

    samo…

    ako – sudbina si mu.

    Ti mi dođeš, kao peta komora u grudima!

    Noćas mi na uzvraćenu, ljubav sličiš!

    Pogađaš me kao Ahila

    jer ništa ne očekujem… a svemu se nadam

    ti zalijevaš moje želje

    kao pljusak sjeme, nakon nebeskog krika.

    Dok ti so sa rubova ližem,

    cesta sam pored Jadrana… i takvog sam okusa…

    Moja si vodilja i ishodište,

    moj si Rim i odredište !

    Ovlaš navlažene misli…

    i pokisla kaldrma.

    Odsjaj tragova u bijegu, u mojim očima…

    monolog sa usana ti čitam kradom…

    Razlog mog rođenja otkrivam ti na licu

    …povod u tijelu kupanom u medu .

    MARMELADA OD ŠIPKA

    Okružuju me odredi

    misli o tebi.

    Sa svih ovih,

    mojih pet strana.

    Opsjedaju mirisi,

    bez prestanka…tvoji

    a moždane ćelije

    prepuštaju polje bez boja.

    Ljubavi, kosom svojom prekrij ove…

    razgolićene strasti i probuđene snove

    što ih jutro za doručak nudi

    koje ti sreća po kriškama maže…

    Marmelada si moja,

    od šipka,

    što me na djetinjstvo sjeća.

    S tobom skupa,

    vječnost naša, konture poprima.

    Moje si pravilo izuzetka,

    tuđih principa trošnih

    i zakona nepisanih…

    Ja znam i mogu, da kažem :

    Tako si lijepa !

    A da to sterilno ne zvuči.

    I samo da znaš…ja sam taj,

    koji…

    s peškirom na obali…

    čvrsto u ruci,

    na tebe čeka da ti kožu suši…

  19. DRAGAN STODIC

    Dragan Stodić je rodjen 21 septembra 1954 godine u Velikoj Bresnici .
    Profesionalni novinar od 1980 godine.
    Objavljene knjige: Jedanaest ( 11), “Kučkini sinovi”, “Humanisti, posebni ljudi””Carevac”-Bsk-Rsk”, …itd.
    U pripremi knjige”ŽIV NA SVOJOJ SAHRANI”, ” Mali ljudi, Orgije na svetom Stefanu” “POKUŠAVAM DA SE PONOVO RODIM-( ”zbirka poezija)”., “MINUT DO SMRTI”…

    Piše poeziju, prozu i kratke priče. Piše haiku poeziju. Objavaljivao haiku stihove u elektronskom izdanju časopisa “ Putujuće Haiku društvo” Novi Sad, u zbornicima festivala haiku poezije u Odžacima…
    Poeziju objavljivao u štampanim književnim časopisima „ Braničevo” Požarevac, ” Svitak” ,-Užička Požega, ” Mlavski orfej”, Poeta-Beograd, Reč naroda Požarevac,. ”Haiku” Odžaci”, Zbornik”Rudnička vrela”-Gornji Milanovac” , “Poeta Beograd”,…..
    Nagradjivan na konkursima poezija” Šumadijske metrafore 1993”-Mladenovac i Festivalu poezije u Kikindi (1993) itd.

    Kao autor je zastupljen u više štampanih i elektronskih zbornika: Zbornik poezije književnog kluba „Miroslav Antić“ (Inđija), Zbornik “Ćirilica”- Petrovac na Mlavi. ”Pljuskovi”, ”Amon, ”Šipak”, zbornik” Ćirilica, ogledalo srpske duše”- Veliki Popovac, itd.

    Trenutno živi i radi u Budvi

    Udvorištvo care, udvorištvo me muči

    Udvorištvo care, udvorištvo me muči

    u dvoru ,van dvora, ničemu da me nauči

    njače, mjauče,

    od stida jaučem

    klečim i prenemažem se

    svim bojama mažem se

    od udvorice i sebi krijem pravo lice

    istog smo roda i soja

    iste su nam plućne maramice

    danas se ništa ne zna

    nekad se dobro znalo

    ko je udvorica sa dva lica

    a kome od potomaka nije ostalo

    Udvorištvo, care, udvorištvo će te satrti

    rodjeni udvorica klanja se do smrti

    i sopstenoj senki

    u čijem hladu lepezu udborišta vrti

    jedino su mu zubi krti

    Crveni fenjer u skupštini

    Crveni fenjer u skupštini

    nije jedini

    ima ga i na prestolu

    Gde god crveni fenjer sija

    tu je crvena familija

    Fenjer sija dok orgija

    sveža kopija

    Gde nema crvenog fenjera

    tu visi posrana bandera

    Živi kosturi ulaze u muzej strave

    Živi kosturi ulaze u muzej strave

    trudnice se porađaju u svemiru

    radnički štrajkovi menjaju planetu

    mrtvi a pomalo živi, žive u nemiru

    Stravične slike jedu monitor

    ljubavni pokreti ruku sasvim izčezli

    u memli se gušteri jedva kreću

    pokojnik i živom i sebi pali sveću

    Živi kosturi skupljaju se na gomili

    gradovi nestaju kao kule od karata

    u kabinetu se opili promili

    sa glavnom lepoticom iz državnog apatara

    Živi kosturi gore, blizu Sodome i Gomore

    iugore i more izgore i more!

    Kod nas su ljudi generalno najmanje važni

    Kod nas su ljudi generalno najmanje važni

    bilo da su mlaki, mali, niski ili snažni

    oni koji glumački lažu

    imaju počasnu stražu

    Kod nas su ljudi generalno ispod svakog nivoa vlasti

    bilo da su hulje, lopovi, ispod ili iznad časti

    oni koji glume veličine

    znaju šta čine i ne čine

    Kod nas ljudi generalno izvan zakonskih okvira

    u kaljuzi se najbolje muzika svira

    oni koji je slušaju sa batinom u ruci

    uvek su na muci uvek su na muci

    Kod nas u ljudi generalno tuđa briga

    tako kaže nova vođina kjjiga

  20. ALEKSANDAR TRUDIC
    Zovem se Aleksandar Trudić. Rođen sam 13.1.1985. godine u Novom Sadu, u kome sam završio i osnovnu i srednju školu, kao i fakultet- katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Protestantski teološki fakultet. Radio sam u prosveti, kao i u nevladinom sektoru. Aktivista sam nekoliko nevladinih organizacija, nerviraju me nepravde, diskriminacija, siromaštvo i nejednakost šansi. Idealista sam, pun ljubavi prema porodici i prijateljima.

    Poeziju pišem već 6 meseci, nikad nisam ni pomislio da ću je zavoleti. Ali, eto, kada ti se ispuni novogodišnja želja, sve je moguće. Čak i kada putuješ. I pevaš.

    Trenutno radim kao novinar-honorarac za časopis Revista Tineretea, magazin za mlade na rumunskom jeziku u Pančevu. I učim. Pišem i kratke priče, ali njih malo duže nego poeziju.

    Služim se engleskim jezikom. Pasivno znanje nemačkog jezika. Znanje i umeće ljubavi- neograničeno.

    Hvala ti što ćutiš

    Hvala ti,

    hvala ti što ćutiš, jer me čuvaš od najvećeg zla.

    Hvala ti.

    Hvala ti što ćutiš, jer mi tako bol umanjuješ.

    Hvala ti što ćutiš, jer znam da je život zaista čudesan.

    Hvala ti što ćutiš jer me okovi drže da budem priseban,

    da budem svoj, a ipak i u tunelu tuge.

    Hvala ti.

    Zaista ti hvala jer nemam reči za oprost sebi.

    Imam za veliku Reč koja oprost mora da mi da.

    Hvala ti. Hvala ti jer si me podsetio kako se plače.

    Hvala ti što tu tajnu nikome ne govoriš.

    Hvala ti.

    Od srca ti beskrajno hvala.

    Ko si ti, kada te zaista niko ne vidi?

    Umem da maštam. Umem da volim i da budem voljen. Kako si? Ja sam dobro i želim ti isto.

    Nisam znao da sam to što jesam. Kako? Pa tako što sam spoznao ono zbog čega sam prolivao suze.

    Nisam se nadao. Zašto? Zato što me počela opasno boleti glava.

    Gde si ti? Za mene nisi daleko, već se samo šališ.

    Po čemu znam? Uvek sam se potajno nadao drugačijem.

    Misliš da si u pravu? Zbog toga što umem, želim da jesi.

    Kako se snalaziš? Dobro? Voli i budi voljen, rekli su mi.

    Kada sam zamislio istu želju, nisam se nadao ispunjenju. Zašto?

    Zato što volim i jesam voljen.

    Šta onda želim? Želim da me ne peče, da ne osetim vatru ni toplinu.

    Želim da ova pesma bude večna. Kao ti. Kao ja.

    Jer to i jesi.

    Koliko se znamo? Ne puno.

    Nije mi dovoljno? Jeste. Jer sam znao da me boli.

    Zašto? To ti ne mogu reći. Jer me boli još više.

    Jesi. Ne kriv, ne sam, nego samo jesi.

    I to me plaši.

    Pričam ovu priču sebi. Ove stihove pišem sebi.

    I to me plaši.

    Jer to i jesi.

    Jesi.

    To sam ja

    Idem. Požurujem. Ne zastajkujem.

    Šta je iza nas? Neka davna prošlost? Dubina ili ponor?

    Miriše na nas. Postelja od rubina.

    Šta je to? To je misao za nas.

    Početak ili kraj? Alfa ili Omega?

    Želim. Ne zastajkujem. Požurujem.

    Osećam da je početak, a ne kraj.

    Ludilo, suze i hod.

    Ulica.

    Vrata.

    Mi.

    Šta je to? Kuća od pruća?

    Dom je tamo gde ti je dobro, kažu.

    Idem.

    Miriše na nas.

    Ulica.

    Vrata.

    I mi.

  21. PEKO LALICIC

    ЛУДА ИГРА

    ИГРАМО СЕ.

    ПОИГРАВАМО.

    ПОНИЖАВАМО.

    ПАДАМО.

    И НИШТА НЕ СХВАТАМО.

    Очи нам не отварају ни ЛУДЕ ВОДЕ,

    ни бројна неприродна лица.

    Луда нас игра води

    МИМО КРУГОВА ЉУБАВИ,

    где свако има СВОЈЕ ЛУДО НЕБО,

    ЗАМИШЉЕНЕ ГРАНИЦЕ

    и ВРХОВНИКА.

    Врх неких је ЦРНО НЕБО и ЦРНИ ПЕТАК,

    посебно за корене БУДУЋЕГ –

    због кога НЕ ТРЕБА ИГРАТИ

    ОВУ ИГРУ !

    НА ПРАГУ
    На прагу сам онога што ЈУЧЕ КУЋА БЕШЕ .

    НА ПРАГУ ДВАДЕСЕТ ПРВОГА ВЕКА .

    Уместо лавежа, граје и смеха – ЈЕЗА .

    Језа ме дочека .

    Спржене траве прекриле главе крвљу окупаних,

    а грабљивице черече ЈЕДИНОГ ПЕТЛА

    и НЕОГЛАШЕНУ ЗОРУ оних

    које не служи ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ .

    Са другога плота спремна за НОВИ ЛЕТ

    усправи се БЕЛА ПТИЦА анђеоског лика .

    У кљуну јој МАСЛИНОВА ГРАНЧИЦА,

    у очима ДОВОЉНО СВЕТЛА .

    Довољно за ВЕЛИКИ ЛЕТ.

    ОТПОР ЛУДОСТИ

    УСТАВЉАМ ЛУДУ ВОДУ

    да вир не вири

    ватру не распирује

    ДА МОСТОВИ НЕ ГОРЕ

    да се удави у својој лудости

    ДА НЕ ПРЕСАХНЕ ПЕСМА .

    ПАЛИМО ВАТРЕ ЉУБАВИ

    ЗАЉУБЉЕНИК САМ У ЉУДЕ,
    ПТИЦЕ И ВОДЕ

    које ме у песме воде.

    То сам и јуче знао,

    зато сам и певао.

    ЗАТО И ПЕВАМ.

    Но, ипак се питам ко сам

    и ко су они којима је данас то важно,

    и знају ли зашто им је важно?!

    До јуче бејасмо НЕКО,

    а везиваше нас ЉУБАВ, песма и много шта.

    Данас је видљива ЗАБЛУДА,

    а ми смо постали НИКО,

    НЕ ЗНАМ КО и

    НЕ ЗНАМ ШТА –

    достојна н е г а ц и ј а ч о в е к а.

    Такви ни себе нисмо достојни. Сувишни смо

    све док долазнике не дочекују песма и нада,

    док палимо ватре које НИСУ ВАТРЕ ЉУБАВИ.

  22. SALAMON VENCEL VALENTINA
    Šalamon Vencel Valentina, rođena u Zrenjaninu, 21.04.1970.
    Akademski slikar – zvanje stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
    Član ULUS-a od 1995. godine. Učestvovala na velikom broju grupnih i samostalnih izložbi.
    Profesor likovne kulture.
    POEZIJU do sada još nije nigde objavila.

    MASKA

    Maska je jedini deo

    ljudskog tela,

    sa kojim se ne radja.

    Ona se stiče.

    Razvija se

    i služi kao zaštita

    od sveta,

    koji smo sami stvorili.

    Ima i onih,

    koji taj deo tela

    nisu razvili

    tokom svoje evolucije.

    Većina to ne vidi

    od sopstvene

    maske.

    Tako su svi bezbedni.

    Da li su?

    ***

    VRIŠTI iz mene

    To dete

    Koje sam

    Bila

    KOJE SAM

    Očima ogromnim

    Moli

    JA JESAM

    K’o jaje sam

    Sklupčana

    U svojoj

    Utrobi

    Zarobljen

    Svemir

    ***

    Kérdések százezre

    Tombol válaszolatlan

    Bennem

    Belőlem

    Kitörne

    Megtörne szememben

    Nem teszem

    Felteszem álarcom

    Felveszem

    Elveszett harcom

    ……………(prevod prethodne poeme)

    Stotine hiljada

    Pitanja

    Neizgovorenih

    Neodgovorenih

    U meni

    Iz mene

    Provalilo bi

    Slomilo bi

    Me

    Činim da ne činim

    I vodim izgubljen rat

    Sa sobom

    ***

    MILOSTI

    Pre –ili kasnije-

    milosti postanu

    Otrovne.

    Odnose…

    Pokazu magiju,

    koja za samo tren-

    Nestane .

    Zgrabe i stežu me

    gvozdene čeljusti

    Čežnje

    Jer

    Milosti prognane

    vrebaju

    iz zasede reči,

    iz boja,

    iz muzike…

    Truju me-

    a bez njih ne dišem.

    Ne umem.

    ***

    OSMEH

    Bio jednom

    jedan osmeh.

    Rodio se iz ljubavi.

    Preko noći je prestao

    da se smeši.

    Ostala je rupa

    na mestu

    gde je nekad

    Postojao.

    ***

    DODIR

    Bio jednom

    jedan Dodir.

    Sve zabravljene

    brave sveta

    dodirom je

    Otvarao.

    Al ga jednom

    Zaključao.

    Ostao je bez dodira.

  23. IRENA BERA
    Ирена Бера рођена је 25. марта 1987. године у Новом Граду (Босанском Новом), гдје је завршила основну школу и гимназију. Овјенчана првим наградама за поезију и приче на мјесним конкурсима и такмичењима. Дипломирала на Филолошком факултету (одјек за српски језик и књижевност) у Бањалуци. Са пријатељицом Александром Мариловић објавила прву збирку поезије Двопјев (Бера, Ирена: Далеке близине; Мариловић, Александра: Здравице утопљеника, Бранково коло, Сремски Карловци, Будућност, Нови Сад, 2011). Заступљена у антологији “Духовна конекција” – збирка радова учесника Међународне културне манифестације у Сарајеву 2011. године. Добитница почасне награде на “Мелнишким вечерима поезије” 2011. године у Бугарској.

    Лица

    Птице се узнемирено

    мимоилазе,

    на крилима

    киша се спрема.

    Тражим те у туђим

    лицима,

    ни у једном те нема.

    Снови се нервозно

    сударају,

    један по један

    ноћи се руга.

    Између наших

    усана

    путници, станице, пруга.

    Дани се неосјетно

    смјењују,

    крадом гутају сате.

    Шине нестрпљиво

    подигравају,

    ал’ не могу да ме

    врате.

    У даљини дише

    град,

    мој лик се оцртава

    у прозорској сјени.

    Нема те у туђим

    лицима,

    одувијек си у мени.

    Манифест

    Едиповски слијепа

    за оно испред,

    вангоговски глува

    за сваку буку,

    бекетовски у

    фетус склупчана,

    сизифовски гурам

    своју муку.

    Јесењиновски о

    коноп се вјешам

    и ћопићевски

    бацам с моста.

    Бившег мртваца

    у јаму копам,

    изнова, опет,

    и није ми доста.

    Вирџинијевски ка

    ријеци корачам,

    у сусрет страху

    од кога лудим.

    На дну, гдје

    ништавило спава,

    неког има,

    ја се будим.

    Умјесто тестамента

    Постоје људи у мом животу

    за које ме не вежу токови крви,

    ни гени што дају сличан облик

    очију, уста, носа.

    Постоје људи за које ме вежу

    случајни сусрети, ријечи и осмијеси,

    тренутни погледи и додири.

    Постоје људи за које ме вежу

    дубоке, тамне ноћи,

    заједничке сузе и болови,

    преживљени порази и ломови.

    Постоје људи за које ме вежу

    ведра кристална јутра,

    дјечији изливи радости,

    безначајна мудровања до зоре.

    Постоје људи за које ме вежу

    далека магловита сјећања,

    кајања због пропуштених прилика,

    обећања и снова.

    Постоје људи за које ме вежу

    загубљена писма,

    заборављени облик лица,

    ишчезла боја гласа.

    Постоје људи за које ме вежу

    искрзана сједишта купеа,

    изрезбарене школске клупе,

    невидљива слова на градским зидинама.

    Постоје људи за које ме вежу

    прсти тајанства,

    кажипрст судбине

    и палац магновења.

    Постоје људи за које ме вежу

    осјећања дубља од

    земаљских океана, и шира

    од свемирских димензија.

    Постоје људи у мом животу

    којима ћу умјесто тестамента

    оставити комад душе.

  24. JOVANA DJUROVIC
    Zovem se Jovana Đurović. Rođena sam 10.01.1989. godine u Somboru. Završila sam Gimnaziju «Veljko Petrović» Sombor. Od juna ove godine sam apsolvent na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, pri Filološkom fakultetu u Beogradu.

    Pišem poeziju dugi niz godine, neke pesme su mi objavljiane po časopisima za kulturu i antologijama, kao što je antologija poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije, Rukopisi 39.

    Bavim se muzikom- imam bend (Line Out) sa kojim sam snimila dva albuma i uspešno pravim koncerte i turneje. Dugo godina sam igrala u somborskom pozorištu pri dramskoj sekciji, kao i u pozorištu «Dadov». Godine 2007. sam snimila dokumentarni film produkcijske kuće «Mreža» Mladi u regionu – glas koji niko ne čuje.

    U periodu od 2004-2oo6. godine sam bila aktivni član i koordinator NVO “Somborski Omladinski Boom”. Imam iskustva u volontiranju, pohađala sam različite radionice u Srbiji i drugim zemljama, vezane za rad u grupi, demokratiju i toleranciju. Učestvovala sam na raznim umetničkim radionicama i kampovima vezanim za muziku i film.

    BARKA

    Ejakulacijom drevnih osećanja

    Usrećimo mlade cvetove

    Ejakulacijom usrećimo cvetove

    Drevnih osećanja, bogalje

    Nacrtajmo na papirusu

    Blagostanja u senci drveta

    Od pesničkog zdanja

    Nacrtajmo u senci drveta

    Blagostanja

    Od pesničkog zdanja

    Poslednju nam barku

    Učinimo prvom na putu

    Saznanja pre Onog postanja

    Učinimo prvom poslednju

    Nam barku.

    BITI LEJDI NA JEDAN DAN

    Zategnutim listom koračam

    u stvarnost

    između zidova

    besčulnih ušiju

    Otvaram usta lagano

    Mirišem vinil

    Polako

    Zaustaviti film!

    Zategnutim listom lebdim nad

    ruševinom

    sopstvenog zdanja

    Besplatne karte za obilazak

    Uključite foto-aparate

    Ovakve se stvari ne

    Viđaju često

    Zaustaviti film!

    Zategnutim listom

    gazim

    Uglančane poglede

    Iz mene za mene

    U mene od mene

    Gacam

    Ubijam

    Gnječim

    Trljam

    Brišem

    uzdahe

    Novopečene kože

    Zaustaviti film!

    Zaustaviti film!

    Zaustaviti film!

    svetlo

    RODENOVA POZA (POMIRENJE)

    Postoji momenat kad

    Zaledi ti se dah:

    Vreme istopi pod

    Tegom misli, i curi

    Curi.

    Curi.

    Curi.

    Umočiš ruku u

    Melem od tuđih

    Suza i ostaneš

    Tako – nepomičan.

    U svojoj koži bez

    Merne jedinice

    Postojanja.

    Staviš tačku.

    Iza tačke je svet-

    Isti kao u svim

    Falangama od

    Slova, pre rođenja

    Mašinerije.

    Obuješ zarez

    Na levu nogu,

    Zaigraš step.

    Tesno je.

    U ovom prostoru

    Zareza nema.

    Iza! Tačke je svet.

    Stepovanje ostavi

    Za neki drugi

    Život- život sa

    Mernom jedinicom.

    Postoji momenat kad

    zaledi ti se dah:

    Protegneš ruke-

    Tesno je.

  25. OGNJEN RADOVIC
    Ognjen Radović, rođen 11.jula 1983. godine u Banjaluci. Diplomirao na „Komunikološkom fakultetu” u Banjaluci i magistrirao na „Fakultetu za medije i komunikacije – Singidunum” u Beogradu. Poeziju počeo pisati 2001. godine.

    Objavljene zbirke poezije: „Narukvica vetrova”, „Tahtaline”, „Hapo biraki”, „Origo“
    Radovi uključeni u antologije poezije mladih:

    1. „Pesma među pesnicima – zbornik 5. jugoslovenskog književnog susreta dana poezije Gordane Brajović“ (2002. i 2003)

    2. „Livenje zvona – zbornik radova sa drugog i trećeg memorijalnog konkursa Rade Tomića“ (2003/2004)

    3. „Poezija mladih – tridesetpeti festival jugoslovenske poezije mladih Vrbas“ (2003)

    4. „Rukopisi 27“ (2004)

    5. „Probi se glas – poetsko-prozni zbornik“ (2005)

    6. „Atipika – konkursni zbornik“ (2005)

    7. „Rekreativa“ (2005)

    8. „Atipika“ (2005)

    nemarni bijes što se uz mene koti

    nekad bili podno panja smekšali i drvoliki

    sad jači od sedam hiljada nadi i spletenih dževi

    prošlo kao kad je došlo goropadno i natašte usvojeno

    nemarni bijes što se uz mene koti

  26. SINISA STOJANOVIC – SINISTER

    SINIŠA STOJANOVIĆ – SINISTER

    Poetski stvaralac, muzičar i esejista iz Beograda.
    http://www.liber.org.rs/katalog/total_underground/083.html

    Urednik Poezina, Bundolo-a

    bubnjar grupa Dž!Dž!, Dažd, URGH! i Igre Staklenih Perli

    Osnivač organizacije za promociju muzike i alternativnih sadržaja Manekeni Bigza.

    Link: http://www.poezin.net/poezin-ekipa/

    Link: http://www.poezin.net/2011/06/30/plakat-poezin-na-exit-festivalu/

    Link: http://bundolo.org/templates/showuser.php?id=404

    Link: http://mamonovahagada.weebly.com

    Link: http://www.manekenibigza.org

    Sinister. Sinister Hrist.

    Ja sam Sinister

    Isusov mlađi brat po ocu

    Majke nam se razlikuju

    Takoreći, i nismo ista krv,

    ako je po starom zakonu, a nije

    Krv je za razumevanje jedna od najtežih

    stvari, zato ću je ostaviti po strani,

    da teče, kud je tekla do sada

    Zato se i zovem Sin

    Moj stariji brat, takođe sin,

    ima mnogo veću knjigu

    Njemu su pisali drugi,

    ja pišem svoju sam, ipak, 21. vek je doba

    pismenih

    Danas, nije lako biti bog,

    on je imao jednog oca, jednu ženu

    ja ih imam nešto više

    On je imao Mariju, ja imam ove ostale,

    teže je danas posvećivati se,

    lakše poistovećivati

    Njemu je bilo lako

    retko ko je želeo u njegovu kožu

    Zato su mu je i razapeli, kao jedro, i rastegli,

    kao po ramu bubnja, ili platno slike

    I bio je u pravu, kada je rekao da ne znaju šta

    čine, nije hteo da ga pamte takvog

    Danas, kada su čuda nevidljiva,

    čarobnjaštvo je ilegalno

    Sve te svete, magične reči, ostale su na

    vašarima, za pijane posetioce,

    koji sve prespavaju i zaborave

    Zato smo danas tu,

    opet, da zabavimo, i informišemo

    Makar da savest svima bude

    čista, ako već ništa drugo nije

    Brat i ja, skloni smo skromnom oblačenju,

    volimo pijace, vojne otpade, industrijske

    otpade, istorijske odlive, književnosti,

    autoritete – sve ono što podseća na prošlo,

    sluteći na buduće početke i krajeve

    Volimo priče o kamiljem užetu i ušicama igle,

    prerano formiranim devojkama,

    sufliranju, dvorskom ludovanju,

    vanbračnoj deci u kolevkama kraljeva,

    stigmatizmu, i retkim sportskim disciplinama

    Sve su to samo priče, simulakrumi.

    Brat i ja, slavimo isti rođendan,

    samo njemu uvek dođe više gostiju,

    na moj svi zaborave

    On nikada nije voleo zabave,

    s druge strane, nije mogao protiv

    nenajavljenih, zato se i omasovilo,

    zapatilo do dana današnjeg

    Nije umeo da kaže Ne,

    mučio ga je zaborav na to,

    da život je vreme umnoženo egzistencijom

    Ne može mu se zameriti,

    nije rezonovao svet poput običnih

    Voleo je ljude

    Moj slučaj nije baš takav, valjda zbog toga i

    nisam rođen u pravo vreme

    Baš u trenutku kada sam bio pošao sa nebesa,

    u susret svom neastralnom telu

    Otac se setio da je zaboravio nešto da mi kaže,

    i ta njegova poslednja beseda je potrajala

    nekoliko dana

    Tako sam se duže zadržao u majčinoj

    upotrebi… pardon – utrobi,

    propustio bratovljev rođendan, Novu godinu,

    još par dobrih zabava –

    pijani doktori su me na svet doneli tek trećeg

    januara.

    Takva mi je i natalna karta posle bila, previše

    sam slušao pijanih porađanja

    Često me pitaju da li sam ja Isus, da li mislim

    da sam Isus, interesuje ih

    Nije lako biti mlađi brat

    Ovde na zemlji čudno računaju vreme.

    vreme je sada starije

    Obzirom da je tako, ja bih trebalo da budem

    stariji, a ne on, koji se rodio u mlađe vreme

    Razborito bi bilo reći da je on mlađi,

    većina smatra da je razboritost samo

    arhaični izraz

    Ma ne veruju ni sopstvenim očima.

    Takvo je vreme došlo, ostarelo, prezasićeno,

    senilno i preponosito.

    Vreme, je duša univerzuma,

    zato ja nemam dušu

    Moj brat je bio jevrejin, makar su mislili da on

    to jeste

    To stvar stanovišta, nivoa posmatranja,

    gledišta

    Jevreji ga nisu voleli, a hrišćanin nije ni

    mogao biti

    Taj epitet je došao tek kasnije, kada se

    njegovo zemaljsko vreme završilo

    A smislili su ga ljudi,

    da bi lakše žanrirarili njegovu misao

    Čudno je to, s tim nazivanjima – hrišćanin,

    kao da je zastupao samoga sebe a ne oca,

    pa se svi nazivaju po njemu

    Tako da i ja nisam hrišćanin

    Hrišćani me ne vole, vole me ljudi

    Došlo je do katastrofalne greške, sve to

    neljudski, uspaničeno,

    prestrašeno, prestrogo,

    nejednako je pred ljudima

    Kao da je jedan prah bitan pred drugim

    prahom, kada zaduva vetar

    Svi stalno pričaju o duhu

    a niko da podigne pogled sa zemlje

    Svi misle da su već na nebu

    Apokrifna kapitalipsa po Sinisteru

    Premia i Favola su vasa favela

    Fruvita i Fidela dnevna formula

    sumrak free well-a,

    i dobro jutro frivole – čuda čulnih

    Urok, ukor, ukus Yuhora,

    a nigde smernosti prasca, krave, i ribe

    Sveti vrači, krupni igrači Satchi & Satchi,

    veštački zaslađivači

    Korporativna defloracija,

    sa oplodnjom device, na market podijUmu

    Čokolada, marmelada i slast safalada

    Scila i Haribda libida

    Florida Jumbo, Amato tečno zlato

    iz tegle lipti,

    Danubius,

    Laje Anubis corpus delicti, & Christi

    Monsanto de Gala,

    nevidljivija od Stelta – Delta, na putu grala

    Stoji uz staniolske, vitlajemska zvezda,

    pomilovanja

    Maxi profilaksi, u minibus sa vama seda bez

    stida

    Ah, Pekabeta!

    Nit Piete bez cigareta, i druida bez amfetamina

    Moderne apologete snaže reciklaže

    noć sanja skrivena polja aditiva u kosti

    Rovac je u laži,

    a bogoslovac traži slovo F na ambalaži

    I Bi voda, i bi Nova Tera,

    homoseksualci na kiretaži

    Progresivna politika nataliteta,

    new age religija

    danas, ovih dana, šeta

    **********

    ( hm.. tako sam počeo da primećujem

    da svaku alternativnu stvar,

    koju dotaknem u radnji

    ((poput Kefira, Kombuhe, Kvasa, i ostalih K

    stvari,

    računajući i bezalKoholno pivo, malteKs,

    crnu čoKoladu))

    prvo nestane sa tržista, a onda se vraća

    princezirana i u novoj fancy

    ambalaži,

    najednom postaje deo nove propagande,

    uz bilborde i neki čudesni advertajzing

    reklame – totalni bedak, nakon procesa

    redizajna,

    jedne elijenske otmice identiteta,

    ta stvar više nema isti ukus,

    i ja se zbog nje više nikada ne osetim tako

    posebnim

    sada, u prodaji skoro da ne postoji ništa

    autentično za šta se može reći da mi može

    privući pažnju,

    možda sam ja kriv za to,

    možda nije trebalo ni da počinjem,

    možda sam bacio prokletstvo na proizvode,

    eno, čak je i Jelen počeo da pravi

    bezalkoholno pivo,

    a i dalje ne znam nikoga ko ga je pijo (i pije)

    osim mene

    možda oni to rade zbog mene,

    možda oni znaju o meni nešto što ja ne znam o

    sebi

    možda me snimaju sve vreme…)

    Zobar – čerga

    Pogledaj draga, deca su nam sretna

    jure kao konji livadama beskraja

    Noć je pala, a naša mala štala od čerge

    natkrila je svoje, sinove i ćerke raja

    Pogledi setni, zagonetni, u plamenu vatre

    kao da izgubili smo sve, i tako siti svega

    prevalili smo put od hiljadu i jednog brega

    a budimo se u horu, sa zorom

    Ostavljajući zgarišta za sobom.

    Strast od puta za nesagledivom slobodom

    nosi nas da tolimo žeđ sa reka, dok naši dorati

    piju, iz daleka, čujemo jedan isti zov

    On traži čoveku da se daje svemu što se

    pruža, naša drskost je u neodbijanju slobode

    umiranja

    Draga, pogledaj moje crne prste,

    sinoć sam u steni nožem iskopao grob za brata

    i nema krsta, nego šešir je nad njim -

    kao za života

    Divni su predeli koji nas hrane

    i sahranjuju, koji rastvaraju i stvaraju

    Poneću te noćas do mesta,

    gde ćemo jednom, po zimi, umreti

    Kada kraj zaveje

    Tu je naša kuća od klinova i pruća,

    naš lutajući dom, ne postoji daleko za nas

    Nego samo daljine, sagledive baš tu, u nama,

    u pogledima, kraj gareži i lučine

    Znamo da kralj među nama je onaj

    koji igra, podvaljujući životu, učeći od žena

    da pravda je istina, a ne sud

    Mi ne dajemo da nam se sudi, jer sud su ljudi,

    a istina, ona stena koju sam prokopao

    Pamtim svoju istoriju kao tračak roda,

    najmilije nomade, blagostanja nadanja

    Pamtim sve što treba pamtim, da bih znao

    sa mnom se ne završavaju niti počinju

    lutanja

    Bio rođen i u ponoć,

    jahao kao vetar vrbovo šiblje,

    nemam taj ponos, srce mi je divlje

    Dim je urastao u malje horizonta kad se pod

    veđama pomalja

    Narastao u nebo, što polja pokriva,

    ništa nije sveto osim doma

    Čerga golet i kamen,

    daleko od saraja, koji dušu od tela odvaja

    Mravojedožder

    Mnoge znam

    koji pali su na nebo

    Mnoge znam

    koji su se popeli na zemlju

    Isplivali na dnu,

    uronili u površ

    Mnoge znam

    koji su zakopani živi,

    Znam neke koji i mrtvi hodaju

    Neki vode hladni rat

    nekima prija ratni hlad,

    Neke hrani glad

    Nova Hirošima

    Evo me Draga,

    gde koračam ulicama u susret tebi

    Evo te, gde iz lista hartije

    sa balkona, bacaš promišljene žudnje

    O, Romeo, zašto si oronuo,

    svenule su puzavice, uz koje si se peo

    do tridesetog sprata

    Nakon atomskog rata, nije ostalo ništa,

    naša su bića raspršena, a ljubav neusmerena

    pogađa bankine

    Ona je umrla od trovanja fast food-om,

    dok ja sam oduvek bio slab na umiranje

    Nju je ubila menadžerska hipertenzija,

    dok ja život nikad nisam gledao kao marketing

    Sve do sada, kada postaje jasno, da gubim se

    u molekulu mnoštva, koje asimiluje, u slatke

    snove lutrije

    U svetu, van dužnosti i nužnosti

    Julija zamenila je identitet avatarom, i sada

    sluša Hulija

    Ljubav je mrtva, živela smrt

    živela smrt, jer svemu dođe glave

    Neznana idila

    Prošao sam bako tvojim sokakom,

    spustila si pendžere i rano legla

    Znam, sutra ima puno da se pegla,

    pririnač trebi, šije, od ranog jutra hekla

    Ali priznaj mi nešto,

    kada si bako poslednji put Ljubavi rekla

    Ostavi muštike i šustikle bako,

    otidimo u šetnju do obližnjeg parka

    Nije život španska intriga, i čarka

    ti to i sama znaš, predratna ženo,

    koliko si pedantna zna samo antanta

    A za mene, briga je vas

    Ne budi tako gorda i nadmena bako

    evo, obućiću sako,

    Podneti priče socrealizma,

    jer ti si dete, rodom iz Dadaizma

    Zvaću te Dada – nano, ajde pođi amo

    i pogledaj me samo

    Smreškane su usne tvoje tako samotne

    od tragova ljubavi, pohote, dođi

    zavodljivo zapevaj Internacionalu

    Protezom daj takt, ja sam spreman

    tebi dat, ovo veče, koji minut, sat -

    ne dam te bako, ja tebe znam,

    i najzad

    Ljubi me bako u regtajm stilu,

    zaplovićemo onda, u neznanu idilu

  27. SLOBODANKA ZIVKOVIC
    Slobodanka Živković: objavila je četiri knjige poezije: ODZVON (1994), PODRIVANjE TIŠINE (2004), DIVLjE REKE (2007), DVA VIDIKA (2010).

    Autor većeg broja eseja iz oblasti likovne umetnosti, adaptacija i dramatizacija tekstova za decu, književnih prikaza… Zastupljena u više časopisa i zbornika poezije ex Jugoslavije i Poljske, u štampanom i elektronskom izdanju. Prevodjena na engleski, poljski i slovenački jezik.
    Dobitnik je više nagrada za stvaralaštvo u poeziji.
    Živi i stvara u Aleksincu.

    GOVORIO – NE GOVORIO

    to dolazi kao san…

    ili suza … ili kap rose

    ne znaš

    da li je bilo ili ne

    dok bludimo

    sred betonskih katakomba

    kao da smo juče

    sišli sa piramide

    a trebalo je

    da sve oko nas

    kako treba bude

    ali noć je uvek sledeća

    za sve prigodna

    okolo joj svita

    dobro naučena da krije misli

    ni zračak sumnje da ne padne

    da bi zaslužila pijedestal

    ona i bogu

    pokornost izigrava

    a zašto sve to?

    a čemu to sve

    kad sve protiče

    i ističe

    (kako banalno

    a opet divno

    da svet se kreće)

    ravnodušnost je prvi greh

    a opet

    govorio – ne govorio

    pretvaranja tu nema

    prošlo je vreme pesnika

    Gospode kad pre?

    i samo

    u životopisu velikana

    još drsko zelenih

    na ćutanje je stavljen vosak

    da istini ne bude gore

    dok se mi ne uspravimo

    iz struka

    ili rano je još

    uzme li se u obzir sve.

    ISKUSTVO

    tamo

    u gluvim procepima tišne

    gde

    mračim belinu papira

    gde

    jedem pred san

    presan hleb

    lepote

    tegobe

    gde

    padam s visine

    u iskustvo

    tek rodjenog

    sa strahom

    nadom

    u blizinu

    neke milosti

    tamo bih

    u zlo doba

    da nazrem ljubav

    znak i posledicu

    dugog snega.

    SREDNJI PUT

    I vidim:

    samo još nekoliki

    usamljeni stubovi

    svetlosti

    u ovom svetu bez svetosti

    zrače

    zapretenu tajnu

    mogućeg spasa.

    I vidim:

    Oca i Tvorca

    na pristojnom odstojanju

    od viška govora

    od pečurkastih vizija

    od đavolovih terazija.

    I duše pravednika

    vidim

    kako iščekuju

    na koju će stranu da prevagne.

    Samo

    ne vidim više

    ispod okamenjenih naslaga

    netrpeljivosti i mržnje

    srednji put –

    prostranstvo

    neminljive lepote

    ljubavi.

    TAKO – SAD SMO SAMI

    to smo što smo

    i jesmo jer smo

    čemu bismo sebe nadrastali

    tako -

    sad smo sami

    novine izveštavaju

    mudraci mucaju u mraku

    lakrdijaši se talože u pesnike

    onaj što je Homera čitao

    zaljubljen je u svoju suvišnost

    sumnje su smešne

    sve je protumačeno

    u knjige prerađena apokalipsa

    ako iko još i ume da zajaše konja

    nek bude spreman na dva kuluka -

    sad vidim

    ništa nije mračnije

    od jasnog govora.

    U IME NACIJE

    Ko je urekao

    rodjene za čuda

    da počinju

    gde su bili

    po teoriji relativeta

    i gravitacije

    zbunjeni Prometeji

    ateisti i vernici

    sanjaju svet

    na račun čovečnosti

    u ime nacije.

  28. CECA MATIC

    Светлана Биорац-Матић (Алексинац)

    ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

    Рекоше ми

    Бог је свемогућ

    Ја веровах.

    Никад не пузи, рекоше,

    ја остах без идеала.

    Не помињи име

    Бога Господа узалуд

    наредише,

    ја…занемех.

    Поштуј претке своје – учише,

    од потомака се склањам.

    Крв точих шест дана у земњу суву,

    седмог легох да се одморим,

    они ми свећу припалише.

    Радост ми у очима убише

    све вичући: „Не убиј!“

    Рекоше ми – не кради

    снове ми покрадоше,

    не чини прељубу казаше,

    љубав ми на крст разапеше…

    Туђе не пожели, учише,

    ја све поклоних,

    Не лажи говорише

    лажући ме у очи.

    Господе, опрости…

    Нисмо ми тебе достојни.

  29. SINISA TUCIC
    Siniša Tucić, rođen 1978. godine u Novom Sadu.
    Pesnik, esejista, multimedijalni umetnik.
    Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – odsek Srpska književnost i jezik.
    Završio Specijalističe akademske studije.

    Objavio tri zbirke poezije: «Betonska koma» 1996. «Krvava sisa» 2001. «Nove domovine» 2007.
    Sarađivao u mnogim časopisima: Ovdje, Transkatalog. Simposion, Nezavisni, Danas, Stanje stvari, Polja…

    Bavi se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike –OGLEDALO, u okviru kojeg je učestvovao u projektima « Prostor solitera», «Pred ogledalom», «Lice na metar».
    Jedan je od osnivača Centra za novu književnost – NEOLIT, nevladine organizacije koja okuplja mlade pisce, književne kritičare, novinare, kulturne radnike, zainteresovane za aktuelna dešavanja u književnosti i drugačiji odnos prema savremenim literarnim fenomenima.
    Živi i radi u Novom Sadu

    Zagušljiva soba

    Soba je prostor oivičen zidovima:

    istočnim, zapadnim, severnim, južnim…

    Napolju nema zidova,

    ali postoji Istok, Zapad, Sever, Jug…

    Iz imenice se rađaju pridevi,

    pridevi proizvode predmete

    koje oivičavaju.

    Tu počinje nestašica prostora

    i kontradikcija ove pesme.

    Slabi strujanje vazduha,

    svet postaje zagušljiva soba.

    Nedefinisanost

    Svaka stvar ima ugao programske

    definisanosti,moj život je

    traženje stvari i definisanje.

    Definicije su potrošene,

    ko će sadakonstruisati uglove

    definisanja? Uglova više nema,

    definicije su izbegle, dobile

    azil za večnu Nirvanu.

    Cepanje nelogičnosti

    Kad bi tela mogla da se cepaju,

    bilo bi sve po mojoj volji.

    Znam pouzdano da bi moćni čovek sa neba

    meni prodao moć cepanja,

    olako,

    kao ključeve od novosagrađenog stana.

    Po čitav dan bih cepao tela koja

    su nelogična i sklapao nova po

    ukusu, kao Unicef puzzle.

    Verbalni zatvor

    Rečnik je verbalni zakon.

    Zgrada u obliku knjige, užasnih ćelija.

    U njih se dovode reči sa ulice.

    Književnik je arhitekta tih ulica.

    Tamo se reči organizuju u grupe

    koje se zovu pesmama.

    Grupe se rasturaju, buntovničke reči

    odvode se u ćelije.

    Posle ih odande vadim.

    U etimologiji svaka reč ima

    zatvorski dosije.

    Noćne senke

    Više nije sintetičko ćebe,

    sada je deka od vune pomešana sa znojem,

    posle noćne polucije.

    Jedino mi je pejsaž plafona pao u oči,

    kada sam ih bacao uvis.

    Plafon više nije gore.

    Ostale su samo senke automobila

    koje prolaze ulicom.

    Opasnost

    (Ja sam heroj ulice)

    Ulica je široka.

    Širina visi o najtanjem koncu.

    Konac, teorijski, ne može

    da postoji.

    Ulica pada.

    Po njoj hodaju ljudi.

    Oni su u neprekidnoj

    padavičarskoj opasnosti,

    ali ih štiti ulica

    od propasti poetike.

  30. OSTOJA GAJIC
    Ostoja Gajić, rođen 17. maja 1987. godine u Ključu, Bosna i Hercegovina.
    Student italijanskog i srpskog jezika i književnosti pri filološkom fakultetu u Banjoj Luci.
    U slobodno vrijeme piše pjesme i kratke priče

    Дан без дна

    О, врло будна бесана ноћи,

    пуна од стрепње гласа,

    ослушкујеш у немој самоћи,

    режање и лавеж паса.

    О, врло клета проклета ноћи,

    слутиш ми неко зло,

    тако црној коб ће ти помоћи,

    да разјапиш блатно тло.

    О, врло смртно си нокте своје,

    зарила у тиху слутњу,

    твоји се сати крвљу боје,

    страх испуњава минуту.

    О, врло рано овог јутра,

    прије него што сване сутра,

    хоће ли ме у јави ил’ сну,

    црња од тебе пробудити вијест ?

    Падања од надања

    Све те клинке с’ брдом шминке,

    жваћу жваке попут каке,

    сукња или панталоне,

    данас нема разлике.

    Наши момци чашоломци,

    све су више фенси шменси,

    на пластичном лицу цмок,

    о, шта то беше војни рок.

    Чувајте те лепоте,

    за будуће животе,

    мени је добар и овај мој.

    И те нове музике,

    за мрдање гузице,

    свака им рима Хирошима,

    хиљадудеветсточетрдесетпет.

    Нећу ропску европску,

    не нећу црне сватове,

    ни балканске ратове,

    доста ми је овај мој.

    Монумент

    Написала си историју у мени,

    пуну топовских канонада,

    спаљених зграда у дима сени,

    поносних мајки, јецаја и јада.

    Написала си историју у мени,

    борбених песама и палих јунака,

    корака у маршу што посташе неми,

    и ушеташе у музеј оловних лутака.

    Написала си историју у мени,

    под голим брдом река крви,

    и датум уклесан у стени,

    под којом врви у лешини црв.

    Написала си историју у мени,

    над њом се небеса у црвено боје,

    и зато споменик дижем љубави,

    јер живот је дала за нас двоје.

    Поред пута

    И на крају рачуна,

    кад се подвуче црта,

    збир свега је пучина,

    на маслачку у дну врта.

    Свирка у мртво

    Ухоложа с’ уложи у ухо,

    чекићем узенгију је млатн’о,

    музика је прснула у глухо,

    к’о крв у бијело клатно.

    И гласови твоји притиснуше главу,

    уз наковањ црн и хладан,

    удараше тихо и њиховг еха,

    остадох и жедан и гладан.

    “Обичан човјек у необично вријеме”,

    уклешите на надгробној плочи,

    кад тијело пороби сладуњави дријемеж,

    и душа у амбис скочи.

    Молитва

    Чувам те,

    од змајева троглавих,

    рушења сна,

    од слика вртоглавих,

    небског дна.

    Чувај ме,

    од пјесме сирене,

    преријског пса,

    од отровне стреле,

    чељусти тла.

    Маштајмо ноћас,

    о бојама гријеха,

    играма сијенки,

    гласовима смијеха.

    Чувајмо стражу,

    испод свода дуге,

    копљима бојним,

    пробадајмо туге.

    Запамти само,

    правило златно,

    шапата глувог,

    не чувајмо никад,

    једно од другог.

    Емигрантски пасош

    Прије него што рупиш напријед,

    у стампеду незадрживе руље,

    осврни се и задржи поглед,

    на траговима своје хује.

    Осјети смрад што остаде за тобом,

    закоровљену траву над дедовим гробом.

    О чему ћеш причати дјеци,

    кад су те проклели рођени преци?

    Пробуди оно мало свијести у себи,

    у дугом минуту до поласка воза,

    да те мисли прогањале не би,

    док гледаш кроз замагљена окна.

  31. Adnan Žetica rođen je 1980 godine u Mostaru.
    Objavio zbirku poezije Ljudi poslovice.
    Dobitnik mnogih međunarodnih književnih nagrada.
    Živi i radi u Mostaru.

    ljubavna

    Sumrak pada, ljetni pljusak, idealno vrijeme za pisanje ljubavnih pjesama, jer

    kažu mi da nemam dovoljno ljubavnih stihova.

    cigareta u mojoj ruci dogorjeva, kiša i dalje pada, instat kafa iz šoljice se puši,

    sijalica je zgasla, struje je nestalo, laptop svjetli, čekaće me sat i devet minuta

    da napišem nešto o ljubavi.

    ima već petnaest dana kako kiša nije pala, osvježiće grad, možda ljude,

    a obradovaće i novoposađene sadnice alica u voćnjaku.

    ovo mi je druga kutija cigareta danas, moram prestati pušiti,

    i trebam više, jer imam sve uvjete za to, razmišljati o ljubavi.

    Sumrak je pao, kiša je nastavila liti, cigareta je dogorjela,

    drugu sam pripalio i razmišljao o ljubavi,

    sve dok nije došla,

    nježno mi stavila ruku na leđa, te mahajući glavom pepeljaru ispraznila.

    Šćer

    Kahva ne da šutjeti, imala sam supruga,

    braću, svekra i svekrvu, četvoricu sinova i dvije snahe.

    Zborila sam na njihove slike obješene po zidu,

    o svakom malo kazivala.

    Dosadilo i ženama na kahvu dolaziti slušati moju nesreću,

    kahva ne da šutjeti a o drugom ne znam zboriti.

    Jedan sin, marš preživio, u jednoj šćer bratovljevu nosio

    a u drugoj svoja crijeva.

    Prava princeza, živa i zdrava, svemu sam je naučila hodati,

    pisati, čitati, sve sam halalila zbog nje, i dušmanima i bogu.

    Djeca neće da se druže s njom, kažu:

    Ne zna se smijati, i tome ću je učiti

    čim se i sama naučim.

    Algebra

    Minimalac plaća, dvjesto i trideset maraka.

    Dvoje djece na fakultetu, semestar dvjesta maraka,

    Osam plus osam: šesnaest semestara sam platila,

    a u tih šesnaest semestara tridesetpet plata nisam primila.

    Želja za znanjem bi kao božja kazna.

    Kako ni sama ne znam ali poludim kad mi mali kaže:

    Majko, agebra je koncizna nauka.

    Sat

    Dvanest sati i trinaest minuta, pokazivao je.

    Na poklopcu ugravirano: za petnaest godina rada.

    Tehničke karakteristike sata su da kuca na puls, a može

    raditi četrdeset osam sati bez pulsa, nepotrebna potrošnja baterija,

    solidan kaiš i poznata marka daju mu određenu materijalnu vrijednost.

    Svak je uzeo ponešto, čizme, čuturu, jaknu, a ja sam skinuo sahat.

    Znači, leš sa čije ruke sam ga uzeo više od dva dana bio je beživotan.

    Nosio sam ga uraru; pregledao ga i kaže: sve je ispravno.

    Stavim ga oko ruke – neće da kuca. oko njegove ruke kuca.

    Mislio sam ga čak i prepraviti

    da umjesto na puls radi na baterije, ali ne može.

    Odnesem ga drugom uraru – ista priča: na njegov puls kuca,

    a na moj ne može. “Kao da ljudsko nisi biće”, reče mi.

    Jastuk

    Otac nije plakao, smijao se, grlio i ljubio u javnosti,

    a

    postoji par starih slika koje govore drugačije od sjećanja.

    Kudio je rijetko.

    Uprkos svemu volio sam spavati pored njega

    iako

    je između nas uvijek stavljao veliki jastuk.

    Za mene kažu da najviše ličim na njega, rijetko se smijem,

    slika na kojim se smijem ima više, istina,

    neuporedivo više se i slikajem.

    Imamo istu boju kosu, zalizak na lijevoj strani,

    averziju prema rječima koje iskazuju ljubav,

    neopisivu strast prema cigaretama i alergiju prema alkoholu.

    Poput njega opasno udaram nogama u snu,

    pa kad djete legne pored mene uvijek između

    nas jastuk moram da stavim.

  32. Miroslav Kovač rođen je 1978. godine u Vrbasu, Vojvodina.
    Živi i radi u Vrbasu, gde obavlja funkciju umetničkog direktora najstarijeg festivala poezije za mlade pesnike u regionu – Festivala Jugoslovenske Poezije Mladih.
    U izdanju Književne omladine Srbije u ediciji “Pegaz” objavljena mu je zbirka poezije “Tumač vatre” 2011. godine.

    Nagrade:

    - I nagrada na konkursu emisije „Svetionik“, Radio Dunav, Novi Sad 1998.
    - I nagrada festivala „Erato nad Kucurom“, Kucura 2000. i 2001.
    - Priznanje na konkursu „Vatrom brodim-stihom hodim“, Bačka Palanka 2001.
    - Laureat nagrade „Stanko Simićević“, Festival Jugoslovenske poezije mladih Vrbas 2005.
    - II nagrada na konkursu za najlepšu duhovnu pesmu, Književni klub „Rujno“ Užice 2009.
    - Pohvala međunarodne pesničke manifestacije „Rudnička vrela“,Gornji Milanovac 2009.
    - Nagrada za gosta-sudionika na 14. međunarodnom književnom festivalu „Pontes“, Krk, Republika Hrvatska 2009.

    Poezija objavljena u zbornicima:

    - 12. Jugoslovenski haiku festival, Odžaci 1999.
    - Konkurs za najlepšu ljubavnu pesmu „Žubori sa Moravice“ Ivanjica 2000.
    - „Vatrom brodim, stihom hodim“, KK „Dis“, Bačka Palanka 2001.
    - Konkurs „Banatsko pero“ – Novo na staroj adresi, Žitište 2008.
    - Međunarodni susret pesnika „Garavi sokak“, Inđija 2009., 2010.
    - Konkurs „Jutro nad Ozrenom“, Sokobanja 2009.
    - „Tragovi na pesku“, Bečej 2009.
    - Zajednička zbirka izabranih učesnika manifestacije “KAPIJA ISTOKA I ZAPADA”, IV Novosarajevski književni Susreti, Novo Sarajevo, BIH, 2010.
    - Zbornik radova, 1. Evropski fejsbuk pesnički festival, Banatski Kulturni Centar, Novo Miloševo, 2011.

    150 leta kauča za psihoanalizu – primenjeno u praksi

    monokl, kauč & skupoceni viski

    magistar šrink i zadasi vinski…

    uzbuđena gospoja u pozi za san

    ne ode kod zerfrija, propade joj dan…

    ti sanjaš, ti sanjaš, dok gledaš u sat

    potrošačko društvo dalo ti šah-mat…

    tranzicija melje li melje,

    kanibalski obred traje

    svakog leta puste želje

    dok doca ti lažnu nadu daje…

    da li kriv je suprug il’ razmažena deca?

    da l’ krivo je društvo što svekrva te štreca?

    a ti luda glavo kod psihića – na lizing

    plaću si zadužila, otišla u minus

    čekove ne mož’ dići više ni na čiting

    pokvari se ladna trajna, sad te boli sinus…

    pa trči kod doktora, pa mito pod mišku

    pa vriska na sestru što proziva na krišku…

    pa, deder u ljekarnu, drogeriju, apoteku

    u naletu besa ZGAZI nekog deku…

    a kad se vrneš doma, pardon u tvoj kavez

    izljubi decu, al’ sa blagim merama opreza

    prokuni dan kad stupila si u bračni sveti savez

    padni u nesvest kad vidiš cifru poreza…

    neko zvoni uporno, « Oh, tko li je sad? »

    zvirneš kroza špijunku: «Ah, opet onaj gad » -

    što redovno donosi isključivo račune

    i ko znamenje loše najavljuje kućne obračune…

    sedi za računalo, s’ tinejdžerima četuj

    na prljavim forumima ti zamenski letuj…

    stavi piling na facu, najnoviji brend

    ak’ već nemaš život, barem imaš trend…

    a za kraj dana zna se: odglumi orgazam

    usiljenim osmehom mu nagovesti da si sretna

    nemoj mu priznati da strašno je prazan

    i ZASPI, jer san stvar ti je urgentna…

    AKADEMIJA JE SRCE SRBIJE!

    U znak podrške kultnom klubu Akademija koja je bila, jeste i biće duša i srce Srbije,

    Miroslav Kovač, umetnički direktor Festivala poezije mladih u Vrbasu.

    Vi što ne vidite dalje od gazda Miškove prćije

    što od života naših napraviste nove stradije

    kadije ste lažne a bogme i sudije

    vama zborim vi vernici dolar-boginje:

    ‘Demija je srce Srbije!

    Kanibali u odelima što glumite japije

    džaba vam svi ugovori, advokati & kvazi-tapije

    dobro bi vam došlo malko psihoterapije

    Ne damo vam ‘Demiju, jer ona je srce Srbije!

    Od kulture sve što imate jesu španske serije

    što ljudima je gore – to vama veselije

    imperije sagradiste od masovne histerije

    ne vrede vam ni soldi, ni audiji nit’ fensi tepiserije

    Okanite se velim naše Akademije!

    Vladari vas ljube, sistem na vašoj strani je

    od zemlje ove kukavne stvoriste vlastite gubernije

    uništiste sve samo da vam bude komfornije i ležernije

    bezakonje svoje proglasiste za najlegalnije

    NO PASARAN, Akademija je srce Srbije!

    Pitam se ko li vam je piskarao to smešno pisanije

    što žalibože ne vredi ni te bezvredne hartije

    vi što mozga nemate, a skrivate se iza partije

    bež’te od nas beštije što pakao za vama vapije

    Manite se ‘Demije, jer ona je srce Srbije!

    BLAGOSLOVEN BIO KREKOVANI “REASON”…

    Blagosloven bio krekovani “Reason”

    i sreća praćena tom holandskom rizlom.

    S’ likovima dragim sastavljanje pazla

    od kockica života negovanje spazma.

    Muzika slobode i pravo na mir,

    pravo na izbor i svačiji hir.

    Uznesi me na oltar vrhovnoga trona

    genetski me oblikuj po liku moga klona.

    Razuveri neverne i pajace razne

    zadaj im direktive, vaspostavi kazne!

    Nametni im stege, u oblande ih uvij

    vodom prodornom na iskap se umij.

    Liberalno sunce da zasija žarko

    boja nek’ mu bude ekspresije-jarko.

    I mistrije zidarske nek’ zapete budu

    da se gradi sistem naslonjen na Judu.

    Nek’ ljubav poprimi apdejtovane verzije

    i srce, najzad, iščili uvrežene prezire.

    Sudari energija nek’ stvore Uragan

    i tajfuni emocija ostave trag strašan.

    I sve davno prošlo nek’ bude u futuru

    a hemija, prirodno, dat’ će nam strukturu…

  33. Astrea Pejović

    Rođena 3. avgusta 1984. godine u Beogradu gde živi i studira master studije Teorije kulture i studije roda na Fakultetu političkih nauka.

    Lubenica

    Istetovirala sam parče lubenice
    na mestu na kome su rekli da boli.
    Bilo je hladno i vlažno,
    pred sam kraj petnaestog dana novembra.

    Ubod,
    po ubod
    dobila je konturu
    i ubod,
    po ubod,
    po ubod
    svoju boju
    i punoću.

    Smeje mi se sa podlaktice
    gde je sada zauvek leto.

  34. MAJA KOROLIJA

    Jedna od mnoštva Maja na planeti, a možda i šire, rođena je čitav školski čas posle ponoći, februara dvadeset i šestog 1990. u jednoj porodici Korolija.

    Već neko vreme pisanje se bavi njome, a nešto kraće studiraju je i poslovna psihologija i sociologija zbog kojih je Staru Pazovu u kojoj živi već dve godine uglavnom zamenila za Novi Sad (zbog naglaska).
    S vremena na vreme učestvuje na književnim konkursima, objavi joj se poneka pesma u nekom zborniku, književnom časopisu. Kao loš pedagog, ipak izdvaja “Rukopise”, “TIT” i mlađano “Džbujanje” kao posebno drage.

    Polupuno pisanje polupraznom slovu M

    Ne znaš o čemu bi pisao

    Ni zašto bi pisao

    Smešno je!

    Nekako,

    Gubiš stil kako grubiš.

    Zar ne,M?

    Kao i ja

    Pozajmljuješ sebi osrednje loše vreme

    Za izderane stihove

    I nikad do kraja!

    Gurni do kraja!

    Igraš se beskraja sa Ništa

    Bez kraja.

    I

    Smešno je

    Kako groteskno zvuči

    Pljuvačka mlako definisanih ljubavi

    Pričaš svoja osećanja,M

    Samo njihova sećanja

    Bez začina

    Zdravo se hraniš

    Razgovetno si čist

    Ispraznio si lak korak

    Postao je težak…

    Sanjam te uvek na kraju priča,M

    Nema veze.

    Shvatam da je kraj sna

    Ono što određuje sećanje

    Niko ne pamti međuredove

    Poluumore preplanule golotinje

    Dok zavaravaš da je sav taj beton

    U očnim jabučicama čisto more.

    Ti misliš samo na vodu

    Zaboravljaš SO.

    Ja počinjem sa krajem sama,M

    Bez smisla za tok

    Baš uvek nekulturno

    Sa Ne

    Ispred budućih definicija.

    Ovo je isprano pisanje, da znaš!

    Polumokre kose ispucalih krajeva

    Koristim te kao draž

    Hoću pljuvačku

    I loše me tumače.

    Namerno se krivo pakujem,M

    Ljudi ne vide jasno iza nespakovanih reči

    Možda ni ja.

    Glasna da bih se opekla

    Osetila još nešto

    Bez praznine u pljuvačnim žlezdama .

    Pristojnu dozu jasnog

    I ne tako jeftin plač

    Bez pitanja

    Šta ako nije ljubav?

    Oralno glodarska

    Smrznuti prsti u ustima pod prinudom

    Igraju draženja

    Kao nekada traženja pola jabuke sa cimetom

    Dubina grla

    Gasi neupaljene cigare danima

    Bez bontona romantike kupuješ gazirane limenke

    Toliko sam da

    Sopstveno prisustvo smeta svima

    Pališ se šibico

    Pored nekog otvoreng prozora

    Ispijaš promaje

    Kao njenu vlagu gaziranim jezikom…

    Opet spetljana snovima u punđi

    Sva ošamućena

    Koketira sa prstima

    A već ih je lizala…

    Tu negde

    Opet hrču i dišu

    Tik do stvarnosti i tvoji

    Al’ kao da nije

    Al’kao da nisu

    Prokleto se ne gase

    Samo hrabro ne gore

    Cigare bez pardona

    A nisi oralan tip

    A nije….

    Uviđaš da

    Things go better with Coke

    Svaki natpis je laž

    Kada su limenke prazne!

    Ovo je opet osrednja noć

    Ice cold

    Jeftin bol srednjih klasa

    Čista kao komercijala suza

    Gola sa omota neke prazne limenke

    Uz natpise utehe

    Gleda nebo

    Bez zvezda

    I ne shvata

    da su ti krvavi prsti u ustima

    odavno samo njeni!

    Glupa glodarka…

    Cirkus Korono

    Čujte i počujte

    Cirkus Korono u Vašem gradu!

    Cirkus Korono u Vašem gra..

    Korono cirkus

    Korono u…

    Otvaram prozore danas prerano

    Igračica na trapezu tek uveče počinje tačku

    Hladan znoj skidam hladnom vodom

    Duva hladan vetar

    U pauzi ona se igra sa bacačem noževa

    Ness je danas obema ružnog ukusa

    Smrtno je uplašena, ali hoće još

    Danas

    Ja sam umorna od poslova za Dž

    Plaćene modrice više volim!

    Danas

    Govore joj da voli da pati

    Takav joj je horoskop.

    Ja ne verujem u horoskop

    A danas patim jer tako piše.

    Sinoć je u snu opet zaklala svog čoveka

    Slučajno

    Samo ga je okrznula nežno.

    Čujem mamu kako govori

    „Ljudi su nežni, Majo.“

    Moja mama veruje u stvari kao što je duša.

    Bacač noževa veruje u ljubav igračice na trapezu

    Ona uvek dobije aplauz

    Tada zna da se san oprašta do sledećeg puta.

    Zato još napornije vežba.

    Što se mene tiče ja nemam dušu

    Kao ni bilo ko drugi ko veruje u nju

    Zato pokušavam da je prodam

    Jer uglavnom naopako veruju.

    Svaka njena tačka je bolja od prethodne

    Svaki njen san je krvaviji od prošlog

    Aplauz jača baš kao i hladan znoj

    Volim mamu.

    Igračica na trapezu ne veruje u ljubav

    Samo u dobro naplaćen bol

    Slažem se da najviše boli jeftino.

    Ne voli bacača noževa

    Vec samo taj trenutak kada je u njoj

    On ili zamalo nož…

    Svejedno je.

    Oduvek

    Lepota je jedino što je bitno.

    Volim kada mi govore da sam lepa

    Iako ne volim Lepotu.

    Ona isto.

    Čujte i počujte!

    Cirkus Korono u ovom gradu!

    U stvari

    Samo asocijacije.

    Biskvit

    Čudna iluzija

    Ovaj biskvit što delimo na slici

    Sa dimom u pozadini našeg čokoladnog smeha

    Čudno isključuje

    Varljivu prošlost crno-belih slika

    i čini nam se da čokolada nije i poput olova

    Teška

    Ma, ista.

    Mi živimo

    U bojama ispraznih raznina

    Mi Istapamo vatrom upaljača

    Papirne pletenice našeg uklopljenog mesa.

    I kada hoćemo da kaznimo

    poistovetimo bića i stvari sa Niko i Ništa.

    Tupi za širine praznine

    Ustvari uplašeni od sreće

    Mi verujemo

    da je naša slika nemoguć trenutak

    Nekog davno raspolućenog bića

    Koje ne postoji baš kao Niko i Ništa.

    I ko bi posumnjao da grešimo

    I pored krvi u boji

    Što crveno opominje ove dimenzije

    Da vatra pali i njeno meso

    U koje ne sumnjamo

    -Boli direktno.

    Čudan neki prostor oko nas.

    Zatvoren u samom sebi

    A, ne pripada nikom.

    Ni sebi.

    I uzalud se teram da ti zavidim

    Što u biskvitu vidiš samo biskvit

    Na kraju svejedno

    ne boli ni svetski bol

    kao tvoja ravnodušnost…

    I sve je kao da me ima nož.

    A, tešim se da ne boli.

    Toliko.

    Zato se to i zove bluz, dušice…

    Zasecam još uvek neko moje meso

    Kao metal sto vulgarno krvari.

    Zamišljam kako bi bilo dobro

    Da se u pozadini čuje muzika

    Kojoj pristaje ime „bluz“

    A da nije bluz.

    Slaba sam na zvonke reči

    Koje se slažu sa mnom

    Makar po boji tona

    Jebem li ga…

    Urolam tu ideju tako

    Da niko ne posumnja da ne lažem

    Kao klinka.

    Ja sam ti kao klinka

    Aha.

    I šik sam dok to radim.

    Nešto kao Lolita.

    Zovite me Lo.

    Vaša Lo.

    Ti si jedini čovek kome je perverzno persirati.

    Toliko dobro da bih po tvom zahtevu sažvakala

    Svaku kost koju imam

    onako kako voliš da se kosti žvaću.

    Kao pas.

    Kao mačka.

    Kao bilo ko.

    Bilo šta.

    Vašem zahtevu.

    Onako kako volite.

    Vašem receptu.

    Bez sumnje.

    Čak bih vodila ljubav sa mašinom pred tobom ako želiš.

    Ma, sa bilo čim.

    Lajala.

    Mjaukala.

    Pred Vama.

    Ako želite.

    Čuvala tvoj znoj među zubima

    Sisala vlagu tvoje pore dok odzvanja krik

    Bez čula dodira

    Bez čula ukusa

    I bila ljubomorna što to delim sa tobom

    Sa sobom.

    Vašeg.

    Sa Vama.

    Pričala na Vaše uvo glasom žene

    Koja drži Vaš jezik medju nogama

    Čak i ako je odsečen

    I ne postoji.

    Na tvoje uvo.

    Tvoj jezik.

    Ti si jedini čovek kome je perverzno persirati.

    Dok zasecam još uvek

    Sve dok vulgarno krvari…

    Znam da ništa od ovog nećeš tražiti

    Te jeftine na pola skinute maske

    Suviše lako.

    Suviše na mestu.

    Ustvari sve sto ja želim

    Je da me grliš tako

    Da mogu sigurno da plačem.

    To je stvarno šik.

    Valjda zato i reč „bluz“

    Jebem li ga…

    Navike

    Dragi,

    Kada umreš

    Sva petparačka stopala tvog života

    Ravnodušno će goreti na tvom grobu

    Iz stare navike!

    Sa crvenom vrelinom u mojim očima

    Tvoja žena će me poželeti

    Jer

    kao i ti

    Biću slučajno tu!

    Jedina neprikladna provokacija

    Bez navike

    Oponašaću tvoj ropac neodoljivo

    Dok budem igrala

    instinktom kurvu s’ ledom u zubima

    koja priznaje

    iza svih krajeva

    koje smo izmislili za to

    da te

    Tipično jako ….

    ono na V

    Na suprotnoj strani ulice

    Za nas

    Ipak

    Na tvojoj samrti

    desiće se dosada

    zabavljaću se u suzama

    svim tvojim ukusima

    neću priznati

    al’ biću ljubomorna na crve…

    neću ti oprostiti

    isti kao i svi

    umrećes…

  35. DIJANA DUVNJAK
    Dijana Duvnjak, rođena u Sarajevu, 29. jula 1987.god.
    Bachelor Poslovnog komuniciranja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu 2009.god., trenutno Master studij komunikologije na istom Fakultetu.

    Prvi poetski redovi nastali (i još uvijek se ponekad dese) i prije Osnovne škole, no interesovanje za pisanje uskoro je otišlo u smjeru proze i u tom obliku čeka svoju prvu objavu…

    Dok Te čekam

    Topla pjena uzbudjenja

    Raste dok čekam

    I bježi po strani

    Kojom ćeš proći

    Uzdah kroz vjetar

    Nestaje i smije se

    U svojoj kratkoj prošlosti

    I uskoro se vraća

    Svjetla i znaci

    Smjenjuju se brzo

    Posmatram ih

    Uz slatki strah

    Otkucaji žure

    Ne bi li stigli prije

    Tebe samog

    I odmorili se u bunilu

    Od sunca koje nosiš

    Sve sija i treperi

    I prije nego si tu

    Tu si

    Prepliću se vrhovi

    Prstiju, usana, kose

    Stapaju u jedno

    I zajedno tako žude

    Neobjašnjivi talas

    Ludilo stvarno i ugodno

    Obuzima bez uvjeta

    Dok izgovaraš najljepše isto

    Obmana

    Podrugljivo dolazi isto proljeće.

    Mislimo da je novo i veselo,

    A došlo je samo da podsjeti na vrijeme koje prolazi.

    Bilo je tu i prošle godine,

    Jeste.

    I one prije te, i svih godina unazad.

    Proljeće koje je zapravo jedno,

    Nosi putokaz jednosmjerni.

    Kao da ne znamo kuda treba ići.

    Svašta.

    Idemo životom jer jedina je staza.

    Smije se i sija, isto proljeće.

    I onda kada ne može više da se suzdrži od smijeha,

    Otključa kišu od čije buke ga ne čujemo dok se kikoće.

    A i kiši se radujemo, proljetnoj

    Budale.

    Jagorčevina je sva žuta od sreće što je proljeće tu,

    I plašljivo zahvalna na svome kratkom vremenu.

    Daruje mu sve latice i spava na tlu.

    U proljeće smo veseli i zaljubljujemo se lako.

    Glupost.

    Zaljubićemo se i zimi držeći se za hladne ruke.

    Grijaćemo usne i maštati o proljeću, ne znajući.

    Ali, jedino maštom možemo pobjeći od zime,

    I biti sjajniji od proljeća.

    Jer, jedna je staza koju imamo,

    Za ova tijela koja su nam data

    Prolazna.

  36. FRANJO MATANOVIC
    Franjo Matanović rođen je 1964 godine u Svilaju Donjem (Odžak) na sjeveru Bosne.
    U obližnjem Slavonskom Brodu završio srednju školu.

    Objavljivao u mnogim zajedničkim zbirkama i različitim glasilima, sudjelovao na mnogobrojnim literarnim susretima na kojima je dijelio minijaturna fotokopirana samoizdanja pod pseudonimom F.M. neDostajemiviski
    U isto vrijeme pokrenuo i glasilo CILJ.

    Od 1997. živi i radi u Italiji, gdje otkriva Neokatekumenski put kojem sada pripada.

    2006. objavljuje prvu knjigu “Kupite Franju”.

    Dobitnik je nekoliko nagrada u Italiji i, od stotinjak pjesama prevedenih na talijanski,
    najmanje 50-ak je objavljeno po antologijama.

    LA POESIA È MEDICINA

    il mondo senza poesia non esisterà

    dicono poeti famosi

    il mondo senza poesia non esisterà

    annunciano poeti sconosciuti

    il mondo senza poesia non esisterà

    spiegano sia i famosi sia gli sconosciuti

    e qualche altro ancora

    il mondo senza poesia non esisterà

    POEZIJA JE LIJEK

    svijeta bez poezije neće biti

    kažu poznati pjesnici

    svijeta bez poezije neće biti

    govore nepoznati pjesnici

    svijeta bez poezije neće biti

    kazuju i poznati i nepoznati

    i još neki drugi

    svijeta bez poezije neće biti

  37. Branislav S.Stefanović rođen je 22.7.1978 u Rumi.

    Od 2000.god.aktivan u NVO sektoru i rumskim medijima : Predsednik Književne omladine opštine Ruma, sekretar Zavičajnog društva Ruma, stalni saradnik međunarodnog pozorišnog festivala “Trema fest” i član Upravnog odbora Omladinskog saveta Ruma.

    Realizacija:

    audio magazin “Bibliofil”,autor izložbe fotografija “Ruma by night”, Koordinator-Pokretanje glasila “Domladina”, Autor izložbe pribora rumskih književnika “Radionica pisca”, Koordinator – projekat “Aforizidizam” u okviru WIRED festa, Autor radio emisije “Bogovi su pali na teme”, performans “Errortica” u saradnji sa članovima ULSR, pokretanje časopisa “RU magazin”, koordinator “EKV In Rumemoriam, Koordinator koncerta “KUD Idijoti live Ruma”, Programski urednik Dana subkulture “KO TO TAMO GLEDA”, Koordinator „Čitalište za decu“, Programski urednik “Brodić parkić”, “RU Srbovanje 2009/2010” Izložba fotografija, Izdavač “Zbirke pesama/grupa autora” (Bibliofil, Ruma 2011.)

    Bibliografija:
    Knjiga poezije ”Plastična operacija duše”,
    Zbornik pesnika ”Garavi Sokak” Književni klub ”Mika Antić”(2001,2008,2009);
    Zbornik pesnika ”Poezija Duše”,
    Zbornik pesnika „Rudnička Vrela“,
    Zbornik pesnika ”Rečnik Naše Sudbine”,
    Zbornik kratkih priča „Priče u papučama“,
    Zbornik kratkih priča „Priče za poneti“,
    Zbornik pesnika „Trablmejker“,
    Zbornik kratkih priča „Utkane Priče“

    SAMO MALO MOJA MALA

    Opet na telefon dostupna nisi,

    Kako sad da ne mislim gde, i skim si?!

    Od sutra dobijaš GPRS!!!

    Sa Anđelom išla si prvo u „Rodu“,

    s Tijanom u butik po poslednju modu,

    u frizeraju rešavaš „Da li te voli“ test!

    Meni kažeš da sam glasan,

    Da za tebe nisam mazan,

    I da gorim od ljubomore,

    Slušaj herce srca moga,

    Dok te gledam kao Boga,

    Slušaj šta ti usne govore…

    Šatrovački i šokački,

    Mandarinski i kineski,

    jezicima kojim nema broja…

    da l’ na švapskom il’ arapskom,

    bilo kojem tebi jasnom,

    slušaj: volim da si SAMO MOJA!

    AMREL

    Hladan tuš kiše zalio je grad,

    Tu i tamo mesec pomaljao se mlad,

    Farovi od kola u baricama kiše,

    Asfalt isparava i ozon miriše.

    Tvoj zamišljen pogled zuri kroz stakla,

    Čitav sat od prozora nisi se pomakla,

    Kažiprstom mrsiš loknice u kosi,

    Doboš kiše opija te i daleko nosi…

    Scenografski gledano – kulise za dramu,

    Usamljenost pogađa, suze su na pragu,

    Neprestano brineš da li negde kao miš kisnem,

    Da l’sam pon’o kišobran ili možda nisam.

    Obuzeta mislima ne možeš da spavaš,

    Da l’ ću stići na vreme potajno se nadaš,

    Ako bi Bog izjutra opet kišu pros’o,

    Kako ćeš bez amrela ti stići na pos’o?!

    Ovo vreme kaže se ptičije je vreme,

    „Za sovu il’ ševu“ znaš već sve te šeme,

    Šta god da odaberemo biće vrlo mudro,

    Hajd’mo draga produžiti ovo kišno jutro…

    MARENDAR BEZ DLAKE NA JEZIKU

    Vikenom juri na više strana,

    Gde god da je duševna hrana,

    Strpljivo sačeka svesti otrežnjenje,

    A onda navali na posluženje.

    Prijemi, promocije, prezentacije,

    Premijere, jubileji, humanitarne akcije,

    Ovali raskoša, trpeze bujne,

    Književne večeri ko narodne kujne.

    U gužvi je lako skriti manire,

    Pajati mirno, desetkovati tanjire,

    Šušteća mljacka na uvertiri,

    U sakou mrvice kao suveniri.

    Vešte ruke su zapravo na delu,

    Kad se kritike po sali raspletu,

    Dok potvrdno klima na date teze,

    Džepove puni zaostalo meze.

    Kiflice, žu-žu, rol-viršle,

    Đevreci, kuleni, ko će više,

    Popije koju i što-šta nabode,

    Diskretno se povuče i žvaćući ode.

    S plastičnom čačkalicom u reveru,

    On hita novoj zakuski brže,

    Tek žurno odklima glavom,

    Onima što kašičice u zubima drže.

    BEZ BALAVE

    Ne mogu više balade da pišem,

    Nemam ni kome ni za koga,

    Ljubav teško pod maskama diše,

    Dok oba glumca izigravaju Boga.

    Nema balade u prvom planu,

    Iz ajnfasa, ni iz profila,

    Reči su tek platforma za reklamu,

    Lude opajdare i smešnog debila!

    Balada je ukras za sirovi nagon,

    Što pokreće naša životinjska vrsta,

    A jedini put do ljudskog srca je,

    oštrim nožem pravo kroz prsa.

    Neću više balade da pišem,

    I serenade bez ukusa i mere,

    Od nade nije ostalo ništa,

    Jedino još mogu da ti serem…

    NIJE PROSTITUCIJA JEDINI ZANAT KOJI SU UNIŠTILI AMATERI

    KAKO ĆU PRED ISTORIJU, ONA SAZNA SVE

    BOG JE MENI DAO TALENT, AL SPONZORE NE.

    KOME PIŠEM TOLIKE ODE I PESAMA ROJ

    NEMA LOVE ZA RECENZENTA, KAMOLI ISBN BROJ!

    MENTOR, LEKTOR I KOREKTOR,

    UREDNIK U NASLOVNOJ ULOZI BOGA

    TU SU JOŠ IZDAVAČ I SLOGOSLAGAČ

    EKIPA JAKA – SVE MOJ DO MOGA.

    DA LI KAFANA ILI „EX CATEDRA“

    NEKA GRADSKA INSTITUCIJA

    KO ĆE DATI VIŠE ILI MANJE

    ZA MIKROFON – PROSTITUCIJA.

    I VALJA BITI FIN GALANTAN

    MODERATOR SVE DA VEZE

    KAKAV PRIJEM KAKAV KOKTEL

    NEMAM NI ZA POSNO MEZE!

    KO BI TIRAŽ OTKUPIO

    KOJI CRNI ODBORI DA VEĆAJU

    NEMA „DANA UDARNIKA“

    A GIGANTI SU U STEČAJU.

    KOME DANAS TREBA PESMA

    UZVIŠENIH OSEĆANJA

    NEMA NAROD PARA NEMA

    DOSTA IM JE I SVOG SRANJA.

  38. DAMIR KOMPANJET
    Rođen u Rijeci, 11.12.1980. godine .
    Osnovnu školu pohađao u Opatiji i Rijeci, srednju ugostiteljsku u Opatiji i studij poslovne informatike u Rijeci .
    Objavljivao u nekoliko časopisa .

    ANTIKRIST

    U dom Božji

    Uđoh nag

    Kakav i stvoren

    Rod je ljudski…

    Stvoritelju

    Da iskren se

    I čist

    Obratim…

    A zemaljski me

    Glasnogovornik njegov

    – svećenik silni –

    Antikristom

    Prozva.

    BOŽICA UTOPIJE I JA

    Lezi pored vatre i poželi je… ona pucketa vruća

    Ogrij sleđena bedra i žali bijele zime

    Svuci crvenu tkaninu i baci je da gori… ona je ukras na hladnoći

    Zini i progutaj udaljeno zviježđe kao spojene trešnje odjednom

    Raširi noge i porodi zagrljenu djecu Tibeta i Kine

    Iskrvariti ćeš Božice Utopije ako odrastu okrutna

    U dvorima od sljeza ovdje pored vatre

    Tepaj mi u vrijeme punog mjeseca

    Ja grozna sam sudbina i ne poznajem smiraj

    I ne plači moja Gospo od Idile

    Što umjesto kiša padaju vatrene iskre

    A umjesto snijega crn pepeo

    Moje su grudi gvožđe bez osjeta

    Od kojeg se oružje kuje

    I moje je da ljude učinim prognanicima

    A tvoje da te prognani priželjkuju

    Zbog mene i kaosa što ga unosim svijet se čeliči i opstaje

    Tebi samo stremi dok raste… i pritom i raste Utopijo .

    POCIJEPANE BROŠURE

    I provodim mrtve noći u društvu mrtvih ljudi

    I mrtve razgovore vodim,

    Pa i mrtav gutljaj otpijem .

    Na pocijepane brošure

    I reklamne letke

    Ideali nam se svode .

    Zibaj me vjetre k’o vješala što zibaš…

    O, kako tiho naši leševi na omčama škripe .

    Osušene oči, prašina po licu,

    Pa izranjavane usne i sjenke strvinara,

    Sve su što od sebe u osvit nudim.

  39. JAGODA KLJAIĆ, dipl. politolog, višegodišnji staž u novinarstvu, sada radi lekturu i korekturu knjiga za jednu izdavačku kuću iz Zagreba.
    Piše kratke priče, eseje i pjesme, koje objavljuju portali: E – novine – rubrika Knjigofilija, te Prozaonline i Konkursi regiona.

    Priča – Optička varka – proglašena je najboljom na natječaju za kratku priču tjednika Kronika Požeško – slavonska za 2011. godinu.

    Pjesma – Pingvini i bikini – uvrštena je u zbirku Garavi sokak Mike Antića 2011.

    Živi na relaciji Zagreb – rodna varošica Glina – Hrvatska.

    P L E S D U G E

    JEDAN CRVENI POGLED PRODUŽEN U NEDOKUČIVI BESKRAJ

    SVE JE ŠTO OSTADE KAO VJEROVANJE U SUTRA.

    NAKON RASPJEVANIH ZORA I RASCVJETANIH SUTONA

    PRETVARA SE U ZVIJEZDU KOJOM SE POIGRAVA VASIONA.

    JEDAN LJUBIČASTI KORAK ZAGAZI U PITOMU PRAŠUMU

    USAHLU BEZ DRVEĆA I RIJEKA ŠTO IH ODNESOŠE VJETROVI.

    NAKON PRESUŠENIH TALASA I POTONULIH PLANINA PODZEMLJA

    PRIJE SVEMIRSKOGA MIRA ŠTO NAVALI NADIRATI IZ PODNEBLJA.

    JEDAN NARANDŽASTI OSMIJEH PRELETI PREKO UPLAŠENIH OBLAKA

    ONEMOĆAO OD STRAHA ZBOG NEVIDLJIVOGA LICA..

    NAKON PROMAŠENIH POSTAJA ZAUSTAVI SE NA KIŠNOJ KAPLJICI

    UMORNOJ OD LETA I OKUPANOJ U NESIGURNOJ SUZICI.

    JEDAN ZELENI DAN NAJPRIJE POMISLI DA SKRATI PUTANJU

    UMORAN OD SVIH KOJI SU GA NASELILI U SVOME LUTANJU.

    NAKON ŠTO BOLJE POGLEDA UNUTAR SEBE OSVIJETLJENOGA

    OPAZI STRAHOVE ŠARENIJE OD NJEGOVOGA PROZIRNOGA.

    RUŽIČASTI PUŽ PLAVA ZMIJA TIRKIZNA ŽABA BIJELI KROKODIL

    ROZA KORNJAČA CRNA PAPIGICA MODRA HOBOTNICA SMEĐA RIBICA

    SIVA ANTILOPA BORDO TIGAR OKER VUK PURPURNI KONDOR

    ODLUČIŠE ZAPLESATI PLES ŠATIRANE DUGE PREBAČEN U SUTRA.

  40. DALIBOR DREKIC

    Далибор Дрекић (Вировитица, 1975.);
    са посебним акцентом на форми палиндрома. Објављивао сам у штампаним и електронским часописима и зборницима („Књижевне новине 2007-2010“, „Вршачко перо 2009-2010“, „Банатско перо“ – „Светлост кресива 2010“, „Куће у ваздуху 2010“, „Најкраће приче 2010“, „Ерато над Куцуром 2011“, „Нова Поетика 2011“, „Пљускови“ – Младеновац 2011., Webzine „Helly Cherry“, 2011.. „С чиме у Европу“/Мркоњић Град“ 2011., „Жубор Млаве“ („Ћирилица – слово српског лица“) 2011, Поети на дар 2011., „Жубори са Моравице 2011. – Најлепше љубавне песме у 2010.“, Рудничка врела – Момчило Настасијевић 2011, Гарави сокак, Инђија, 2011., Часопис за хумор и сатиру „Шипак“, 2011., „Видовдан“ 2011,….).
    пишем поезију, прозу, афоризме, епиграме, анаграме…,
    Песме, кратке приче, афоризми и епиграми награђивани су на:
    - Конкурс „Вршачко перо“ 2009.
    - Конкурс хумора и сатире – „С чиме у Европу“, Мркоњић град, 2011.
    - Конкурс кратке приче 3-5-7 магазина „Helly Cherry“, 2011..
    - Књижевни конкурс УСКОР-а „Драган Жигић“, 2010./2011.
    Живим у Београду.
    dalibor.drekic@gmail.com

  41. Nataša Stanojević, 16 godina.
    Učenica 3. godine Medicinske škole u Kruševcu. Iz Ćićevca.
    2011. godine osvojila 1. nagradu na literarnom konkursu Društva Srbije za borbu protiv raka i 1. nagradu na konkursu za najlepsu ljubavnu pesmu galerije Maki iz Kruševca, a 2010. 2. nagrdu. 2010. godine na literarnom konkursu fonda Laza Kostić osvojila 3. nagradu, a 2008. i 2009. 2. nagradu na literarnom konkursu Društva Srbije za borbu protiv raka.
    Pise poeziju i kraće priče od svoje dvanaeste godine.

    Dopusti

    Dopusti mi da u tvoj život udjem,

    ne kao suza, k’o bol il’ seta,

    već kao pesma jutrom što cveta.

    Dopusti mi da ti na uho šapnem,

    Ne kao nekom stranom i tuđem,

    već kao bliskom i dragom biću,

    da volim jutra s tobom što sviću,

    Da volim oči kada se jave,

    ne neke oči bilo koje,

    već one oči, jedine, tvoje,

    oči koje u meni bude plave

    Nemirne zore. Dopusti mi da kažem

    malenom cvetu, ptiću u letu,

    da sam najsrećnija na celom svetu.

    Nakon svih godina

    Koračam pustim ulicama grada,

    za mnom se diže oblak prašine…

    O rodni grade, ulico moja,

    kako me to dočeka, čime?

    Šta se to sa tobom dogodilo?

    Gde su ti deca, osmesi tvoji

    koje ranije ne uspeh da izbrojim?

    Gde su svi ti ljudi, te dobre nade?

    Ko li ti ih krade?

    Znaš da mi sve možeš reći,

    moj rodni grade!

    Što ti je lice tužno i setno,

    zašto nema osmeha tvog?

    Vraćam ti se nakon svih godina,

    a ti mi sakri prijatelja mog,

    druga iz klupe, sreću i radost…

    O, rodni grade, gde ti je mladost?..

    Tužni su koraci tvoga vetra,

    tužni su oblaci prašine…

    O, rodni grade, ulico moja,

    ko li te je to rastužio, čime?

    Davno je bilo

    kad je tvoj vetar milovao mi lice,

    igrao se sa kosom mojom dugom.

    Tada si se družio sa osmesima, srećom,

    a danas vidim druguješ s tugom…

    Bolno odzvanjaju koraci moji,

    godine davne, ne znam im broja…

    Budi mi srećan, moj rodni grade,

    tad srećna biće i deca tvoja!

    Nemirne misli

    Krvav trag se razliva po nebu,

    dan se gasi lagano..

    Krvav trag pliva po vodi

    nemirne reke.

    Nemirni talasi nemirne reke

    diraju duboko u nemirno srce…

    Nemirne misli svuda.

    Krvav trag razliva se po plavom nebu

    Otvaram oči

    Ne žmurim pred gresima nečoveka,

    Ne želim da lažem da ne vidim

    ono što i slep vidi iz daleka.

    Ne želim da sakrijem i da se stidim

    nedela tuđih . Kažu mi: ” Ćuti ” .

    Neću da ćutim, vikaću na glas,

    možda ćeš me, Оče, sa neba čuti,

    možda pošalješ spas

    nevinim dušama.

    Oni ginu. Ginu za otadžbinu, za krst, za žito…

    Ginu…

    Treba li tako? Zar mladim dušama sveće da palimo?

    Zadušnice će uskoro…

    Zar mi roditelji decu da žalimo?

    Zar njima grobovi? Eh, rumena zoro!

    rumena ružo, rumena krvi,

    Zar ne treba roditelji da odu prvi?

    Zašto je ovako?

    Zar mlado žito, pa mladom krvlju prošarano

    i večnim snom zauvek uspavano?

    Podaj im, Oče, mir. Nek mlade duše

    zidaju nebeski hram, ne da ga ruše.

    Govore mi: ” Ćuti ” , аl’ srce gori

    od besa i bola.

    Govore mi: ” zaboravi, nema svrhe

    sećati se toga ” ,

    A dušu mi svaki dan izjeda rana nova.

    Neću da zaboravim, otvoriću oči!

    Svet nije sav obavijen svilom,

    I mnogi greše, smatraju da će proći

    sve to s vremenom, ali i dalje sivilom

    obojeni su dani, i jutra, i noći.

    Neću, ne mogu da zažmurim, da ne gledam.

    Oni su moja krv, moja mladost,

    a i kad ih pogledam

    znam da su oni moja smrt, moj kraj.

    Zato govorim sada, otvorite oči,

    Umiru mladi, a nisu krivi,

    Gasi se život koji tek treba da živi…

    Pričaj mi o ljubavi

    Pričaj mi o ljubavi danas,

    pre nego što zvezde zaigraju po nebu,

    pričaj mi o njoj u sumrak,

    kad nebo gori u bojama sunca.

    Pričaj mi o ljubavi večeras,

    nemoj sutra, nemoj prekosutra,

    već večeras, kad mesec svoje

    zrake prospe po gori I kad se boje

    sunca stope u tišinu I mrak.

    Pričaj mi o ljubavi večeras,

    kad slavuj pesme svoje

    počne pevati tiho.

    Šapući I ti s njime,

    šapuči mi o ljubavi večeras…

  42. VLADIMIR PETROVIC
    Vladimir Petrović je rođen 02.05.1983.
    Završio je Filozofski fakultet, odsjek za fizičku kulturu u Nikšiću.
    Učestovao je na festivalima: „Ratkovićeve večeri poezije“, poezija mladih u Vrbasu i „Pjesnička riječ na izvoru Pive“. Osvojio prvo mjesto na KUM festu.
    Pjesme su mu do sada objavljivane u: „Rukopisima“, zborniku kratke proze i poezije mladih sa prostora bivše Jugoslavije, knjizevnom listu „Trag“, Balkanskom knjizevnom glasniku, kao i u besplatnom listu za kulturu „Avangrad“ iz Sombora.
    Objavio je knjigu poezije „Uspavano ispred“.
    Živi u Zeti.

    *Četiri jahača

    Oči nisu ogledalo duše

    kada zenica nestane

    prazni su pogledi

    Zemaljska aždaja proždire vlast

    za koju smo se borili

    i koje nismo se odrekli

    - ni nakon smrti –

    (Ništavilo je zarobljeno u kamenu

    a besmislenost u ispisivanju misli)

    Usredsređenih pogleda

    konji

    ignorišu ljude

    Danas molbe ne pomažu

    jer iznad je anđeo osvete

    i pravda konačno sustiže

    Naoštrene zrake sunca

    probijaju oblake srdžbe

    * 1498. godine Albreht Direr (1471-1528) stvara duborez „Četiri jahača apokalipse“

    Vitez *

    Podsmjehuje se vitez požudnom licu Smrti

    i rogatom Đavolu

    Korak po korak

    lobanju sustižu

    - lobanja nas vrijeba -

    Životinja ne zna

    šta se to sprema

    dešava li se nešto što

    određuje sudbinu

    licemjernog svijeta

    Vrijeme ističe

    očima čujem

    ušima vidim

    Beskonačnost je kazna

    * „Vitez, smrt i đavo“, bakrorez Albrehta Direra

    Melanholija *

    Vjekovima neizmijenjenim tapkanjem u mjestu

    svakodnevica te upija u sebe

    (lako se izgubiti u međuvremenu)

    tajna koju čuvaš

    lavinu samoljublja pokreće

    slijepi miš iznad grada

    ne zna da li je u prednosti

    usamljeno slijepilo vjerovanja

    u neizgovorenim greškama

    (u sebi pronađi jedinog saputnika)

    trideset četiri puta

    pijesak se jednači sa pijeskom

    pas drijema

    ne sluteći

    da anđeli boluju

    od dokolice

    * bakrorez Albrehta Direra

  43. KATARINA FIAMENGO
    Katarina Fiamengo, rođena 10. marta 1984. u Kladovu. Živi u Beogradu.
    Završila X beogradsku gimnaziju, apsolvent skandinavistike.
    Radovi su joj objavljeni u književnim časopisima (,,Ime”, ,,Svitak”, ,,Disovo proleće”, ,,Urbis”, ,,Znak“, ,,Bdenje’’, ,,TIT’’), kao i zbornicima (,,Garavi sokak”, ,,Jutro nad Ozrenom”, ,,Rudnička vrela” itd).
    Pesme su joj objavljene u knjizi ,,Galaksija Miljković”, posvećenoj Branku Miljkoviću.
    Sarađivala sa CSM-om 2005. godine, radovi su joj objavljeni u knjizi ,,Rcioadina”, koju je priredio Draško Miletić u saradnji sa CSM-om.
    2007. objavila prvu zbirku pesama (,,Profili”, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac).
    2008. godine osvojila 1.mesto na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu i na književnom festivalu u Plužinama (nagrada Spasoje Pajo Blagojević), koji joj je 2009. objavio drugu zbirku poezije ,,Veče pre”.
    2008, 2009, 2010. i 2011. je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu, pesme su joj štampane u časopisu ,,Trag”.
    2009. je finalista ,,Ratkovićevih večeri poezije” u Bijelom Polju, a 2010. je osvojila 3. mesto na istoj manifestaciji.
    Učesnica Novosarajevskih književnih susreta 2010.
    Priče su joj objavljene u časopisu ,,Međaj’’ (pohvala na konkursu za najbolju savremenu pripovetku ,,Milutin Uskoković’’za 2009. godinu), Zborniku najkraćih priča 2009. (,,Alma’’, Beograd) i fanzinu ,,WEST HERZEGOWINA FEST’’-a 2010.
    Učestvovala na mnogim književnim večerima ,,Kluba 9”, kao i na književnim večerima u okviru konkursa Reč u prostoru (2010. i 2011, Aprilski susreti, SKC Beograd) i na humanitarnim književnim večerima za ,,Devojku koja voli život’’.
    Piše poeziju, haiku i priče.

    CRV(ENO)

    U kišno julsko jutro

    razmišljam

    zašto jutarnja kafa

    ne traje malo duže

    Moja mačka me sumnjičavo gleda

    Treba istog trenutka

    da se pokrenem

    i ustanem

    Soba je zagušljiva,

    a snovi zanimljiviji

    od programa na tv-u

    (realnost je najzanimljivija,

    ali i najzahtevnija)

    Moja mačka ponekad sve provali

    A mene više niko

    ne može da pročita

    PRAZNO

    Jedna od onih večeri

    kada te svaka pesma

    podseća na nekog

    dalekog i davnog

    Sve izgubljene šanse

    ti pune oči i misli

    sećanja i iluzije

    se skrajaju u celinu

    Možda postoje

    paralelni svetovi

    Možda je u njima

    sve ispalo dobro

    Tačno znam kako izgleda

    ta stvarnost

    Ne radim na njoj

    Tragam za dužom formom

    ZIDOVI

    Znaš,

    treba sklopiti kockice

    i skupiti naš raspon

    boja i golih obrisa

    Svedeno će biti

    mnogo jasnije

    (možda jednom

    postanemo kuće

    i za neke veće

    mudrosti)

    Trenutno smo konfuzija

    koja blista

    u određenom trenutku

    i čim je definišemo

    neutešno se ugasi

    IDILA

    Misliš da sam

    veoma srećna

    Imam svoj ne

    tako mali akvarijum

    pun lepih stvari

    Zidovi su providni

    i mogu da vidim

    daleko

    Nema ćudljivih talasa

    Čudovišta

    Obala

    Promena

    A moje misli

    su more

    nemogućnosti

    Misliš da treba

    da se smejem

    A ja gde god

    pogledam

    vidim srču

  44. GORAN KOPRIVICA,

    Rođen 10.08.1989. u Nikšiću. Student Arhitektonskog fakulteta u Podgorici.

    Voli arhitekturu, geografiju, geometriju, snove…

    Piše pjesme još od srednje škole i posmatra ih kao neophodan dio svoje stvarnosti.

    CVIJET NOĆNI

    Ovo je veliko more

    Ovo su srećni trenuci

    Cigarete predivno gore

    U njenoj tananoj ruci.

    Ovo su moje vlasi

    Ovo su njene oči

    Kosu joj sjajno krasi

    Mirisni cvijet noćni.

    Ovo je moja glava

    Ovo je igra njena

    Crn sam, ona je plava

    Pletenica isprepletena.

    Čupa uvijen pramen

    Bljesak žute toplote

    Ja, hladan ko kamen

    Ona simbol ljepote.

    Ovo su njena krila

    Uzdah svuda po meni

    Ona je dama od stila

    Prodor vode u stijeni.

    Ovo su tijela naga

    Snene su njene oči

    Ona je moja draga

    Ja sam njen cvijet noćni.

    MOŽDA JE VRIJEME DA GA OSLOBODIM

    Ovaj je duh sjetan previše

    Već dugo vremena u meni provodi

    Ne spava, ne priča, ne smije se, ne diše

    Možda je vrijeme da ga oslobodim.

    Ovaj je duh bijesan na tijelo

    Što nije uspjelo do kraja da isprati

    Ljubav u crvenom, nadu u bijelom

    Samo je znalo beskrajno disati.

    Duh ovaj nije za život stoljetni

    Plašim se da ga tuga ne pogodi

    Te da zaboravi šta znači voljeti

    Možda je vrijeme da ga oslobodim.

  45. DJURDJIJA PERUNICIC
    Đurđija Peruničić (Užice 1993), je učenik poljoprivredne škole ’’Ljubo Mićić.’’
    Piše savremenu poeziju.
    Objavljivala u književnim novinama’’Svitak’’ i listu za dečiju književnost’’Momčilo’’
    Bila je polaznik sedme pesničke kolonije za mlade talente,’’Obetska bara 2006’’ U organizaciji Kulturnog centar Pećinci. Po pozivu bila je učesnik 30-te pesničke manifestacije’’Odziv Paunu’’(Ribaševina kod Užica) posvećena Paunu Petronijeviću.

    Zastupljena je u zbornicima poezije ’’Tajna ibisovog pera’’(2006)’’ Sto mladih talenata zlatiborskog okruga’’(2007)’’ ’’Ljudi rastem’’(2007), dvadeset prvom zborniku međunarodnog susreta pesnika’’ Garavi Sokak’’(2010),prva nagrada u konkurenciji srednjoškolaca na drugom međunarodnom festivalu poezije ’’Magda Simin’’(2010),prva nagrada u konkurenciji srednjoskolaca na prvom medjunarodnom festivalu poezije’’Mihajlo Kovac(2011),prva nagrada za knjigu poezije Vrata koja lagano otvaram fondacije Miodra i Branka Cupic Crna Gora (2011),plaketa za individualno decije stvaralastvo za konkurs Sima Cucic Banatski kulturni centar, zastupljena u antologi poezije’’Pesnikon’’(2008).

    Objavila zbirke pesama:’’Portret’’(2006),’’Nešto poput sna’’(2008),’’Dugmići od mesečine’’(2010), ’’Vrata koja lagano otvaram’’(2011). Dobitnik je književne nagrade ’’Mladi Momčilo’’ za 2006. godinu.

    Крени

    Као сјајну месечину да гледаш,

    држи се чврсто немој да се предаш,

    и када лоше је све,

    насмеј се што пре.

    Нека ти се жеља ничега не боји,

    ухвати се за стабљику која мирно стоји,

    нека ти тишина звукове шаље,

    не предај се само иди даље.

    Иди даље,иди не дај да те боли,

    иди све око себе воли,

    иако је све у сени,

    ипак крени.

    То није прича тешка,

    не може ту да се направи грешка,

    ниси тада цвет који венеш,

    најлепше је кад сам поново кренеш.

    Чекање

    Чекање има очи оно није слепо,

    чекај увек оно што је лепо,

    чекај оно што доброту носи,

    као дете шналицу у коси.

    Чекај нешто да те дозове,

    чекај шинe и возове,

    чекај ветар да дува,

    види како природа тајну чува.

    Чекање је као кристал што сија,

    као семe што проклија,

    увек се нешто чека,

    што долази из далека.

    Чекање доноси одлуку јасну,

    док живот прича ти басну,

    неке нове ликове из ње,

    чекати је лепо чекај што пре.

    Торба

    Видим тебе у великој борби,

    носиш срећу у необичној торби,

    тако се то збива у животу,

    носиш у торби храброст и доброту.

    Носиш оловку,парче папира,

    носиш комад мира,

    комад доброте,

    и мало сунчеве топлоте.

    Носиш једну свеску,

    најлепши зрно у песку,

    носиш дугине боје,

    све су оне твоје.

    Понео си поклон цвету,

    зумбулу белом што се буди,

    твоја борба,

    се заувек труди.

  46. FARKAS ISTVAN

    Fur mich von sie

    Od mene ne ocekuj tople slike

    ne znam otkud ja u ovoj bajci

    u decastvu se u zabu prerusih

    princezu ocekivah

    sad za mefistom urlicem

    niko ne stize

    i kad god mogu sakrivam ktst prozdirem crveno

    ruzicasto u reci udavim zeleno razdelim

    i indigo pred sanke uprezim

    limunovi mi na tragove laju

    mozda princeza tumara sa lupom

    i za tren tek resetke vrenena odskrinute

    mozda je meni i njoj tek deljenik slican

    ili bas suprotan

    mozda mi nad stazom ludacka kosulja lebdi

    i tek jednu godinu(imam) ne interesuje me

    ja ni onda ne znam toplotu farbati

    drugo podneblje mi molitva svakidasnja

    i druga mi pesma u korenu prstiju

    tek curim ljubicasto obojeno grubo

    ka pogresnim ukrstenicama

    gde ne utice uspravno devet

    od mene ne ocekuj tople slike

    NA PESNIČKOM MATINEU

    Na pesničkom matineu u majušnoj školi bosanske zabiti istrajno zevanje dok pesnikov drug, urednik, govori o njemu kroz nazive, brojeve i još koješta. Možda bi na odloženom času istorije ipak bilo bolje…

    Zatim pesnik uzima reč, i tiho zbori

    Odjednom žagor, komešanje, došaptavanje

    bože, on drhti, zaista drhti, nepatvoreno,

    dok govori o zimi, o studi

    ledeni vetar bosanskih planina se uvlači u

    kosti šiparaca u majsko prepodne,

    vejavica preti da zamete staze

    đaka-pešaka

    Potom pesnik priča

    o žutim poljima suncokreta

    i neke nepregledne banatske pučine

    lelujaju među klupama u teškoj tišini

    I dok spominje neke

    ivane, ruže, fatime, prepliću

    prste i žare zenama netom dorasli

    mladići i čobanice

    A onda se čuje zvon

    Pesnik sklapa korice, i niko da makne

    Urednik mrmolji nešto o klipanima koji ne tapšu, nastavnik crveni

    a oni sede, ćute,

    i sanjaju

    I pesnik sa njima

    PESME IZ NEHATA 1.

    poreći ću

    poreći ću da sam ikada sanjao konje

    orošenih dlaka od čergarske zore

    poreći ću

    poreći ću da sam ikada pevušio pesme

    orošenih zena od zora čergara

    SNODALICE 4

    umem tako da sanmjam miku antića

    kao, sedim do njegove desnice

    i šapućem mu pesme koje on beleži

    potpisujemo ih zajedno

    on imenom svojim

    ja dečjim osmehom

    mrštenjem

    žudnjama

    ZAMAK BELE PTICE

    u ovoj izbi prebiva mrak

    i zbori tišinu

    i prede stud

    a gosta niotkud

    boja ne kuca

    glas vrata ne otvara

    jara ne nazdravlja

    u ovoj izbi prebiva

    mrak

  47. MARKOVIC DRAGAN

    CRNA VRATA

    Crna smo crna vrata

    i to je sve što znamo

    o sebi i o svetu

    Crna smo crna vrata

    a ti si tih neznanac

    strašno rečitog čela.

    Crna smo crna vrata

    dok srastaš s predvečerjem

    ćutlariš grč svetlosti

    ONO ŠTO NIJE KAMEN

    Ono što nije kamen nije vredno pomena

    pesma se gnuša pomirljivih reči,

    ono što nije kamen prelomi se preko kolena,

    ono što nije kamen jezikom se zgnječi.

    Ono što nije kamen čami u tuđoj senci,

    svom se odrazu snishodljivo smeška,

    ono što nije kamen najsrodnije je gusenici

    što iznova nastoji još i još da se smekša.

    Ono što nije kamen bljutava je splačina,

    rapsodija pustoši, beskrvni jek,

    onom ko nije kamen neću prodreti do tančina

    u srce tajnovito, u mutni pamtivek.

    Ono što jeste kamen, onaj ko jeste kamen

    moraće celog života da čvršća,

    i bude svagda spreman ognjenom kišom ohrapavljen

    da brusi vid anđela sa nebeskih raskršća.

  48. DALIBOR RADOVANAC.

    Rođen 11.04.1972. godine u tadašnjoj Bosanskoj Gradiški.
    Po struci: Grafički inženjer, zaposlen u u jednoj grafičkoj kući u Novom Sadu.
    Više obrazovanje stiče na Višoj tehničkoj školi u Novom Sadu, gde i danas živi, radi i stvara.

    Do sada ima objavljenu jednu zbirku pesama punog naziva „ODREDIŠTE, ZBIRKA POKRADENIH MISLI IZA KOJIH NE STOJI NIŠTA, TO JEST SVEOPŠTE I CJELOVITO REFORMISANJE CJELOKUPNE VASELJENE, POVODOM GLASA ČASNOG SVESLAVENSKOG SUPERPLEMENA, SA PRIDODATIM KRATKIM KOMENTARIMA PJESNIKA DALIBORA RADOVANCA KOJI JE RADI TOGA BAČEN U LANCE I PRIKOVAN ZA GALIJU POSREDSTVOM KVAZIHRIŠĆANA, SADA SE DAJE U ŠTAMPU I NA ZNANJE SVIM LJUDIMA ČISTA SRCA (bijeli primjerak)“, u izdanju Studija GraphIT, Novi Sad u decembru 2006.

    Prevođen na rusinski jezik, a nekoliko prevoda objavljeno u časopisu rusinske omladine „MAK“.

    IN SMRAD WE TRUST

    Ponekad imam o-ho-bičaj

    Da ne jedem komade pločnika

    Vakcinu ubrizgam – ekstremnu strast

    Uši mi šapuću

    IN SMRAD WE TRUST

    Udisaj boli u lascivnoj pozi

    Dok skupa pojamo himnu cirozi

    Onaj što nad nama imade vlast

    Odozgor grmi

    IN SMRAD WE TRUST

    Orgazam trese – mi ne znamo čiji

    Ko mobilni na vibraciji

    Zubima pokidaj s testisa mast

    Dok veselo zveckaju

    IN SMRAD WE TRUST

    I sve dok se ne sjediniš s bogom

    Pokušavaj da drkaš nogom

    Ako ti uspije – svaka ti čast

    Jer nulta je zapovijed

    IN SMRAD WE TRUST

    IN SMRAD WE TRUST

    Tašta to ashes

    Tast to dust

    LJUBAVNA PESMA

    ostaje nam

    tražiti bespotrebne kvintesence

    i poći nezaobilaznom zaobilaznicom

    gospodari smo sužene vizije

    stvaraoci sirove energije

    ne osjećam hladan čelik

    tvoj miris

    zamotan šušti nezaustavljiv

    u gumenom transu

    30 je sjena

    na stolu – 30 očiju gleda

    iz čaše – 30 vrabaca

    na balkonu do pola upecani

    od pola zarobljeni

    bacamo mrvice hljeba

    otvorenih

    usta traže:

    MESA…

    M-E-S-A

    MESAAAAA !

    ne dopustimo im mogućnost da se

    UBIJU

    da ugrize istina

    prepisaću sebi servis

    za čovjeka

    potražiću smisao

    U TEBI DO KRAJA

    NIKAD VIŠE, GOSPOĐICE

    Gurnem vam u usta

    iz iskustva

    sve elemente jezika plus

    kilo eksera, letvice

    malo šljunka

    Pa širite, kujte, rimujte

    Silujte rečenične sklopove,

    jašite ledenu krv

    nek studen i jeza odozdo biju

    Erotične žile

    i drogiran jezik, gospođice

    s kojeg piše

    Nikad,

    nikad više

    Boja leša

    Boja snova u izbjeglištvu

    Boja krvi vam je loša, gospođice

    nenaglašenog intelekta

    Nisam posrtao sanjajući vas unazad

    A, izrastao nam grom (jedan do drugog)

    i progutao noć

    I ne možemo više

    tamo gdje

    Crne zvijezde vise

    Nikad,

    nikad više

    A sada, sva tri oka sklopite

    U mirisu trulog poljupca,

    u soundu abortusa, gospođice

    I do groba budite zahvalni grobu i

    stvoriteljima

    jer su vam uz život podarili i smrt

    Prljavi računi – kratka ljubav

    Prljavi krvni sudovi i sudije

    Padaju u oči

    na žaru, dvije lijeve sise

    Na ledenom licu kiša ne diše, gospođice

    Nikad,

    nikad više.

    PLES SA VUKOVIMA

    ta kurva flaša

    ponovo hara gradom

    staviću čep u džep

    i piljiti u okno

    gdje

    kišne kapi

    jureći ka

    dnu

    sustižu

    i

    gutaju

    jedna drugu

    ispisujući neko

    (nepoznato?)

    ime na staklu

    SHEMAHAFORASH

    Zavrtila si mozak ko cilindar ruleta &

    Naravno da je palo na CRNO

    Na tako opisana polja

    Utiskujemo razgovor

    O snovima bez maski

    – Otkad nosiš vrijeme naopačke?

    – Otkad trpim u leđima zabijenu tuđu

    kazaljku.

    Oči čupamo stranu po stranu

    Razapeta na podu

    Piće mi spava po tebi

    Tvoje ime

    Ni ovaj put omanulo nije

    Ali imam osjećaj: I WILL ALWAYS EXIST

    I to zbog ovog nožića.

  49. Srbobran Matić je pesnik, satiričar i aforističar iz Aleksinca.
    Do sad objavio dve knjige “Gorka sreća” u izdanju Narodne knjiega iz Beograda
    i “Vreme kukolja” u izdanju Centra za kulturu i umetnost iz Aleksinca.

    KRIK SA DNA UMA

    Niko za ljubav više ne mari,

    istumba nam se život skroz,

    pravda pokupi svoje stvari,

    a istina se baci pod voz.

    Postali smo gori od svih,

    nestao je i Božji lik,

    izgubio je i rimu stih,

    sa dna uma se čuje krik.

    Gorak nam život ko oskoruša.

    Prevara novu prevaru budi.

    Odavno nam nestade duša,

    od drugih tražimo da su ljudi.

    Nemamo više ni juče, ni sutra.

    danas je samo vazno za telo.

    Sviću nam samo sumorna jutra.

    Poštenju davno beše opelo.

    Zagadjena je duhovna atmosfera.

    Ništa od nekadašnje naše sloge.

    Na krst razapeta nam vera,

    a savest bačena davno pod noge.

    U meni još tumara nada,

    kao poslednji beskućnik.

    Bojim se da i ona ne nastrada,

    pa je sakrijem u neki stih.

    Neka bar neko sačuva tajnu,

    klicu života, istine seme,

    i ljubav sveopštu i beskrajnu

    i smilovaće nam se valjda vreme.

  50. Association Kulturanova calls for poets from all over the Balkans
    region to participate in action “Direct consumation of culture” and to
    exhibit their poems on 24th September in Novi Sad, on one of the walls
    in one of the open spaces in city centre. The “exhibition” of poems
    “100 Thousand Poets for Change” is another action which is part of the
    long term project of Association Kulturanova, “Gradionica”, which have
    the aim to deal with afirmative actions, creations, cultural and
    artistic production, and to put focus on problem of using public space
    and a need of independent cultural scene for venue like this. Action
    “100 Thousand Poets for Change” consists of more then 400 events
    happening at the same time, on 24th September this year, in more then
    350 cities all over the world.

    Beside exhibiting those poems on a public space, they will also be
    published on a blog http://freepoets.blogspot.com, as well as on the
    web page dedicated to this project “100 Thousand Poets for Change” -
    100TPC.org. After 24th September, all gathered documentation about the
    project “100 Thousand Poets for Change” will be archived on Stanford
    University in California, USA as a part of a project of digital
    archiving LOCKSS.

    To participate in this call please send your poem with a short
    biography on this email address: neposredna.kultura@gmail.com

  51. BORIVOJE MINIC

    Borivoje Minić

    DOK

    Kafana “Džubura”

    Da sam

    galop riđana

    i prerija

    prostrana

    žamor barova

    i čaša

    prepuna

    šapat špilova

    i ruka

    lagana

    fijuk taneta

    i put

    bez povratka

    tek seta

    davna

    i krasta

    raščešana

    samo ne

    ova glad

    beskrajna

    i žaoka

    iščupana

    što jeca

    i slini

    crneći se

    kraj nogu

    u prašini

  52. MILOSAV BUCA MIRKOVIC

    ZAŠTO

    Pesnici su danas uglavnom izgubljeni i za Boga i za ljude. Ne tako davno, to nije bio slučaj. Nova tehnološka dostignuća pospešuju samoću ljudskog bića, devastiraju nas iz života. Sve smo više usamljeniji, povučeniji, hermetički zatvoreniji, bojim se da smo na pragu svog konačnog nestajanja.

    Poezija je uvek bila spona između svesnog i nesvesnog, ona je ta, koja sa još nekim partnerima održava sve ono što je u čoveku. Ona održa­va postojanje spoljnog sveta i dra­matičnu izmenu te energije koja se u neprekidnom protivstavljanju i izjedna­čavanju vrši između njega i sveta.

    U svakom od nas bez izuzetaka, taj unutrašnji život bez prestanka traje u neiscrpnom dialektičnom bivanju i bitisanju. Od različitosti njegovog intenziteta i bogatstva zavisi različitost pojedinih ljudi kao ljudi.

    Među onima kod kojih je taj život, u svom disharmoničnom ali veličanstveno orkestriranom nastajanju, preplitanju i razaranju, najintenzivniji, izvesni ljudi, s pravom ili bez prava, pretenduju da je priroda te nji­hove psihičke dis­har­monije, ili prividne harmonije, takva, da je poetsko izražavanje jedna nužnost, jedan neophodan uslov za životnu ravnotežu i jedna prirodna mani­festacija njihovog duhov­nog života.

    Poezija, ili ti pak pesničko stvaranje, prema tome, za njih se ne postavlja kao neka dokolica, ni kao suvišni luksuz, već kao jedna potpuno opravdana logična kompezacija za sve čega se njihovo puno životno izražavanje i ostvarivanje, pod pritiskom raznih spoljnih i unutrašnjih prepreka, moralo lišiti, jedna oduška za sve što je potisnuto i što sada, nagomilano u njihovoj podsvesti, teži da se ispolji u obliku simptoma, da konačno prodre do ostvarenja.

    Prozni pisci su retko kada zadovoljni kritikom, što ona sa svoje strane se objašnja­va nji­hovom uobraženošću. Ne može se negirati da stvaralaštvo, odnosno sposobnost uvo­đenja u život novih ljudskih duša, nepriznatih dotad osećanja, lepoga koje je nedostižno u stvarnosti, da samo vladanje rečima i njihov trijumfalni odjek – ne daje i ne izaziva osećanje nadmoćnosti, neobičnosti i dostojanstva. Razlika između proznih pisaca i pesnika mogla bi se možda prvenstve­no obeležiti kao razlika u autentičnosti, u čistoti njihovog “unutrašnjeg života” koji i jedni i drugi pokušavaju da zaštite od opasnosti, od nadiranja spoljneg sveta, od napada, od traumatizama stvarnosti.

    Ja ih ne razdvajam, oni su svi moji, i prozni pisci i pesnici.

    U Beogradu, 20. avgust 2011 Milosav Buca Mirković

    JEDAN JEDINI

    Između pamćenja i zaborava

    Lebdi javorov list jedan jedini.

    Između vere i neverice

    Jedan jedini talas sa Dunava.

    Između časovnika na kulama

    Bdi orao jedan jedini.

    Između bačije i kolevke

    Jedno jedino dete dok spava.

    Između vatre i kovačke varnice

    Ruka čoveka jedna jedina.

    Jedne jedine u mome srcu

    Jedne jedine golubice.

  53. JOVANKA BOZIC
    Мр Јованка Божић (Врело, Уб, Република Србија, 1953)
    професор социологије у Ваљевскoj гимназији и пословне етике на Високој пословној школи струковних студија у Ваљеву.
    Аутор књига „Уметност у светлу награде“, „Ваљево које волим“ и других истраживачких стручних студија.

    Пише поезију, кратке приче и слика. Нагађивана за поезију (две прве и једна друга награда). Објавила књигу хаику поезије „Прозиран облак“ (и двојезично румунско – српско издање) и заједничку „Дуге сенке“. Сарадник великог броја домаћих и страних листова и часописа. Хаику поезија превођена на румунски, енглески, француски, немачки, јапански, пољски, македонски, а са овим жанром је заступљена у две домаће антологије и неколико алманаха.

    Пред вама

    Мојим ђацима

    Стојим,

    пред лицима вашим.

    Загледам,

    у мајдане ума разуђене.

    Осећам,

    зарудела вам визија,

    већ зрела.

    Присећам се;

    и ја сам у вашим годинама

    звезде у косу плела,

    грлом у јагоде хтела.

    Пристајем,

    на анахроност својих погледа.

    Младост -

    хтењима оснажена,

    талогом искуства,

    биће у смирену мудрост преображена.

    Очекујем,

    разумећете ме -

    када свака књига буде -

    животом прочитана.

    Застајем,

    пред упитаношћу

    напрегнутом.

    Само у радозналости се стасава.

    Одгонетам -

    најбоља предавања су неисказана.

    Схватам,

    мисао се сагледава сама,

    никада до краја, увек са сумњама.

    Истина долази из самоспознавања.

    Знам,

    оваплоћење настојања,

    могуће је у оквиру узорног,

    доследног и трајног трагања.

    Прижељкујем,

    креативну пунину

    ваше индивидуалности

    која ће имати –

    распон универзалности.

  54. SMILJANA STOJNIC
    Smiljana Stojnic je rođena 21.08.1986. Po zanimanju – student/radnik

    Član Udruženja pisaca Srbije od februara 2011.god.

    Dela: Lutalica , izdata juna 2011. godine.

    Živi i radi u Beogradu

    ТАМО ГДЕ ПРЕСТАЈЕМ ЈА
    ПОЧИЊЕШ ТИ

    Настављаш се на сваки део мога тела.
    Узимаш и оно што ти не могу дати.

    Тамо где престајем ја,
    почињеш ти.

    Узимаш ми додире,
    кријеш их у џеповима
    својих панталона.

    Узимаш ми усне
    и упијаш у своје.

    Тамо где престајем ја,
    почињеш ти.

    Крадеш ми погледе,
    мамиш осмехе,
    изнуђујеш љубав
    Ткаш ми се у живот.

    Тамо где престајем ја,
    почињеш ти.

    ПОГРЕБ

    Уприте прст осуде у мене.
    Усмерите мржњу ка мени.
    Каменујте ме као прељубницу
    спалите ме, као вештицу!

    Доведите букаче и нарикаче
    да вичу и наричу на мом погрeбу.
    Ко хоће јалову жену.

    Ко иште неплодну њиву
    да сади племенито семе,
    да нема јутра ни сунчаног дана.
    Ко хоће мене крај себе?

    Не стајте,
    не посустајте!
    Ово је ваша битка,
    ја вам препуштам и рат…

    Доведите рекох букаче и нарикаче,
    да вичу и наричу на моме погребу!

    ИЛУЗИЈА

    Ја сам лаж, са великим Л

    на мени је све привиђење.

    Варам и крадем,

    отимам!

    Ја немам своје,

    зато узимам туђе.

    Косу боји платином

    да сакријем године.

    Лажно се смејем

    да сакријем бол и тугу.

    Лажно се облачим

    да сакријем уједе

    и трагове крваве прошлости.

    Носим високе потпетице

    и велике торбе

    да у њих угурам стварност

    и извучем илузије и машту.

    Ја сам лаж са великм Л.

    ЛУТАЛИЦА

    Ја нисам ни твоја ни његова,
    са тобом сам поделила усне,
    са њим постељу,
    а тугу и крст осуде
    носим сама.

    Крвљу зарадих ову мрву хлеба
    и зрно соли,
    сузама платих твоје осмехе.
    Падох на колена,
    а препуче ми срце.

    Немам надања,
    распродала сам их.
    Немам снове,
    задужила сам их без покрића.

    Језиком плаћам
    данас за сутра.

    Ја не припадам,
    не присвајам
    ја само лутам…

    ВЛАДАВИНА

    ( М. М .)

    Док ти

    нижеш

    успехе,

    ја нижем

    љубавнике.

    Ти освајаш

    свет,

    ја освајам

    постеље.

    Твоја је

    божанска слава,

    а моја

    божанска љубав.

    Предодређени смо

    за славу!

    Слављени ће бити

    твој ум

    и моје тело.

    Ти владаш светом,

    ја постељом!

  55. NADJA MILKOVIC CURUVIJA

    Нађа Милковић Ћурувија рођена 26.02.1983. у Сомбору.

    Aпсолвент Српске књижевности и језика у Новом Саду, где и живи, мајка једногодишње Ане.

    Учесница и финалисткиња фестивала младих песника у Врбасу, Зајечару и Бијелом Пољу. Песме објављивала у зборницима, часописима- како писаним тако и дигиталним. Прва збирка поезије за сада у припреми.

    РАЗГОВОРИ С САМИМ ТОБОМ

    Између мене и нас

    читава једна шума

    живи милионима гласова

    дојећи птице и травке.

    Издигнем се изнад ње

    и видим држиш у наручју

    нешто налик мени

    и шапћеш успаванке.

    Колике су само

    лековите травке

    и колики скривени цветови

    замирисали првим плачем

    између мене и нас.

    Птице надлећу шуму

    и у кљуновима

    носе ми росу.

    Састављам своју поезију

    по угледу на твоју

    родитељску љубав.

    Ал’ колевке се умире,

    настане тишина

    и потоци дуго пониру

    пред мојим избледелим

    сећањем на тебе и нас.

    ДЕВОЈЧИЦА НА МОСТУ

    Хтедох

    кришку свезнања

    на један дан.

    Да оживим песму

    коју је писао

    док сам из колевке

    гледала у сат.

    Да испишем речи

    које настају

    док у наручју

    нови живот

    успављујем

    откуцајима крви.

    Хтедох

    само

    кришку свезнања

    да раздвојим

    свој лик

    из заборављених

    и тек рођених,

    да у огледалима

    загризем дан

    и напишем

    свој стих.

    ***

    Буди ме дечији плач

    из ужарене уличне лампе

    над застакљеним тлом.

    И птице заспале

    под сопственим крилом

    немају смелости за сан.

    Дај ми снегове света,

    мали човече из лампе

    да њима покријем

    гроб

    да њиме осветлим

    колевку

    да јесам

    да будем.

    И никад неизговорени сати

    нек споје се

    крвљу мојом

    која је из нечије никла,

    која се у птицама

    меша и сања,

    која се у сну осмехује.

  56. JELENA STAMATOVIC

    XXI

    Sećanja iz vode kad smo voda bili

    Kad je voda koja nas iznedri

    Na zemlju od blata

    Blatne anđele izrodila

    Kroz nit duha okačila

    Da kroz vreme vijorimo

    S bogom vetrom mnogoimenim

    Od plodnih polja mesopotamskim

    Eufratom i Tigrom napojenih

    Preko pustinje Nilom ovlažene

    Da Dnjepar Volgu Dunav Rajnu

    Ispijemo

    U okean vasionski

    Sećanja u kovčeg sačuvamo

    Blato vodi povratimo.

    IV

    Besna sam pred tvojim besom

    Urlaš u utrobi

    Podriguješ, bljuješ, treseš nas

    Samlećeš nas sve sa našim snovima

    Kako da te šutnem tako oholu oblu

    Pre smrti fihura sa ovnujskom glavom

    Glavom i grudima devojke

    Telom lava

    Zagonetke zagonetnih

    Boginje se urušile u vremenu

    Bogovi raspukli

    Nektara bi još da piju

    Iznemogli gaze suvo grožđe

    Za jedan tren nove berbe

    Novog gutljaja u nestajanju

    Sve u tvom obrtanju

    Sa mojim besom pred tvojim besom

    Zemljetino ogavna loptetino

    Raščupana zelenilom

    Uplakana vodetino

    Sa smrznutom tačkom u oku mi

    Pesmom ispljuvkom tvojim.

  57. Lidija Dujić (1965.) diplomirala je i doktorirala filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
    Autorica je basnolikih priča za djecu Plagva (2007.) i zbirke stihova Suhozid (2010.); suautorica priručnika Lutkokazi (2006.) i Hrvatski jezik u poslovnoj komunikaciji (2006.), udžbeničke serije Hrvatski ja volim (2007.) i memorabilija Knjiga o Sunčani i Severu (2010).
    Predavala je hrvatski jezik i književnost u zagrebačkim osnovnim i srednjim školama, djelovala kao lutkarska pedagoginja Učilišta ZeKaeMa i članica kazališne skupine Fasade koja se bavila vizualnim teatrom, bila scenaristica radijskih i televizijskih serijala, urednica lektirnih i edukativnih izdanja, predavačica na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu i na Umjetničkoj akademiji u Osijeku.
    Objavljuje književne kritike, recenzije, prikaze i znanstvene radove te održava predavanja i prezentacije posvećene recentnoj književnoj produkciji. U časopisima i antologijama zastupljena je kao pjesnikinja i autorica proza za djecu. Ilustrirala je knjigu Ronilac bisera (2000.) Ludwiga Bauera te Brezu Side Košutić (2005.).

    Agavine kćeri

    Kad ti more uđe u kuću

    i ostavi ciple na rivi,

    poravnaj ploču otoka,

    izvuci nit agave,

    upregni pjege sitnog sunca

    na tijelima daždevnjaka.

    Za leđima će vjetar

    skloniti ljeto,

    u džepove će oblaci

    obrati pjenu valova

    i smola će crnogorice

    sjesti u crkvena zvona.

    Probudit će ih

    čašom smokvina mlijeka,

    raščešljati mahunom rogača

    i pustiti niz struju mjesečine.

    Na prag će jutra

    vratiti more

    košulju svjetionika

    i sandale neba.

    Ocultadora

    Kistom je zakopčala

    gipsane zavoje

    u korzet.

    Iz utrobe izvukla

    stablo krvotoka

    i dodala ga oblacima.

    Uzglavlje kreveta

    skinulo je krila

    s konopca za rublje.

    Kvačicama kaktusâ

    pričvršćena za štafelaj.

    Slomljena lutka.

    Naturaleza muerta.

    Vlastite sobe

    Kuhinja.

    Ja perem prozore

    i pišem pjesmu.

    Radna soba.

    On piše roman

    i ne radi ništa.

    Gospođo Woolf,

    možemo li očekivati preciznije podatke

    o vodostaju najbliže rijeke,

    poželjnoj dubini džepova zimskoga kaputa,

    vrsti i broju kamenih oblutaka.

    Ili mislite

    da bi ipak bilo mudrije

    na vrijeme odustati

    od teksta

    i na miru do kraja

    oprati prozore.

    Oz, Amos Oz

    Najprije – Oz iz Izraela

    nije čarobnjak iz Oza.

    Kad odraste,

    želi postati knjiga.

    Papuče-ježevi dotad miruju

    pred posteljom.

    Čekaju da amputira

    strah od Europe,

    razapne prazne stranice

    između kibuca

    i pustinjskog podruma

    – i zapješači u tekst.

    Terry, indeed

    Plesači Ujedinjenog Kraljevstva

    tijelima propituju

    sadržaj i granice pojma

    holokaust.

    Iza bodljikave žice

    praznih ljudskih košuljica

    Terry i ja

    razmjenjujemo sličice

    Marxa i Isusa.

    Na konopcu za rublje

    šalje mi s otoka

    papirnatu maketu

    konstrukt pojma

    smrt.

    Sedam sekretara SKOJ-a

    u crvenoj bilježnici

    čuva izdiktirani marksizam.

    Već mi je tada mirisao

    na kršćanstvo.

    Indeed, kima Eagleton.

  58. Ivana Kulpinac Crepulja je rođena u Rumi, 1982. godine, gde je završila Gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu
    U Istraživačkoj stanici Petnica bavila se lingvistikom, gde je, sa nepunih 18 godina, objavila dva istraživačka rada Poštapalice u jeziku škole (diskurs analiza, stilistika, pragmatika) i Konverzacijske maksime u informativnim emisijama (medijska i govorna manipulacija, psiho-lingvistika).
    U slobodno vreme piše pesme i kratke misli objavljene na http://ivana-kulpinac.blogspot.com/ a u pripremi je prva zbirka pesama Anđele moj i prvi roman Grofica.

    Sjaj u nama

    Ako oslušneš tih šapat koji Ti mirisna, prolećna kiša nosi,

    Ili poželiš milu, prijatnu toplinu sunčevih zraka,

    Ako osetiš nežan, blag dodir vetra u kosi,

    Ili ugledaš mesečevu svetlost iz dubine mraka…

    Pronaći ću način da Ti prevedem šapat kiše,

    Da Ti približim najdivniju sunca toplinu,

    Pronaći ću način da vetar dune još nežnije, još više,

    Da mesečeva svetlost pruži duši tvojoj milinu.

    Čuješ li blažen, lagan šapat kapi kiše?

    Osetiš li toplotu blistavog sunca u grudima,

    Nežan dodir vetra na vratu, dok brezu lagano njiše?

    Vidiš li mesečevu svetlost, nevidljivu svima?

    I kada kiša pada i nikako da stane,

    I kada sunčev sjaj blista danima,

    I kada vetar duva povijajući brezove grane,

    I kada mesec zablista u nama samima.

    Ceo svet neka živi u Tvojim očima, sjajan kao kap kiše.

    Sva sreća neka blista u Tvojim mislima, topla kao sunčev zrak.

    Radost neka Te miluje, kao dodir vetra koji duva još nežnije, još više.

    Nežnost neka spava u Tvojim grudima, mirna, kao mesec kad osvetli mrak.

    A moj šapat biće u kapima kiše, da Ti prenese svaku moju misao,

    I moja toplina u sunčevom zraku, da Te ugreje u hladnim danima,

    I moj dodir u dodiru vetra, da Ti pruži odgovor i da smisao,

    I moja duša u mesečevom sjaju u mraku, sjaju u nama samima.

    Volim Te Anđele

    Anđele moj, pred Tobom dušu otvaram svoju.

    Oprosti što Te ne poljubih poslednji put,

    Što ne osetih tada otkucaj srca Tvog i ne dadoh Ti dušu svoju,

    Što ne prigrlih Te nežno, uz topao skut.

    Na srcu mome živeće večno duša Tvoja.

    Tvog oka sjaj, blistaće u oku mom.

    Osmeh Tvoj u mojim snovima duginih boja,

    Svitaće sa svakom zorom u životu tom.

    Anđele moj, nežni, mili, predivni, sjajni,

    Najdraža ikono mojih snova,

    Obasjaj nebeski svod, učini ga bajnim,

    Večno, u slavu Tvoju, neka traje pesma ova!

    Ceo život Tvoj otisnut biće na mom dlanu.

    Ti večno živećeš u mojoj duši,

    Kao boginja u božanskom hramu,

    Kao spomen kula, zidana da se nikad ne sruši.

    Reke će sve brže i brže teći.

    Cvrkut ptica zvučaće kao Tvoj glas.

    Al’ tajnu Tvoju nikome nikada neću reći.

    Ti si mi jedini božanski spas.

    Eh, blistaj, blistaj u mraku tugo moja,

    Blistaj sjajem najsjajnije zvezde padalice.

    Obasjaj srce koje Te voli, srećo moja,

    Samo još jednom, na nebu, da Ti vidim lice.

    Pa da Ti kažem koliko Te volim,

    Pa da ovaj neopisiv bol ispustim krikom,

    Pa da Te čuvam i za Tebe se molim,

    Pa da Te vežem za sebe i ne dam Te nikom.

    Ulica je bez Tebe mračna i pusta.

    Sunce nema onaj nebeski sjaj.

    I lažem sve oko sebe, laži teku iz usta,

    Lažem jer neću da prihvatam kraj!

    Ljubav u meni živeće večno.

    Mojim dahom disaćeš Ti.

    Krv Tvoja teći će mojim venama tečno,

    Kao kad voda ključa, vri.

    Anđele moj, pred Tobom otvorih dušu svoju grešnu.

    Molim za oprost i osmeh Tvoj blag.

    Pomiluj moju dušu neutešnu.

    I ostavi za sobom večiti trag…

    Zimska noć

    Mesec na nebu obasjavao je mračnu noć…

    Pahulje su padale igrajući se sa setlošću uličnih lampi…

    Snežna belina oslikavala je lepote moć

    Ali i hladnoću u isto vreme, koja se retko pamti…

    Stajala je kraj prozora, nepomična mahom…

    U blistavi mesečev sjaj je gledala.

    Disala je plitkim, brzim dahom

    I čula samo otkucaje svog srca kojima se predala…

    Senkama ju je plašila tama…

    Toliko je sve bilo tiho i pusto da je odisalo čudnom silinom…

    Srce joj je ispunjavala tuga sama,

    Dok su joj misli letele netremice velikom brzinom…

    Želela je sa nekim da podeli taj trenutak u tmini…

    Želela je da je prođe jeza koja se prožimala duž celog tela…

    Želela je da kaže nešto ali reči su nestajale u daljini,

    Tišina je sve na šta se ljubav svela…

    Želela bih da Ti napišem pesmu

    Želela bih da Ti napišem pesmu,

    Želela bih ali se plašim.

    Dugo je vreme čuvalo

    U ladli mojih misli, olovku mog srca.

    Dugo su snovi leteli

    U sobi mojih želja, na krilima moje duše.

    Želela bih da Ti napišem pesmu,

    Želela bih ali strepim.

    Ruka drhti pred novim iskušenjem,

    Krv se ledi pred svežim sećanjem,

    Bol u meni nestaje pred Tobom,

    Al` se srce ipak plaši novog: „Zbogom“.

    Želela bih da Ti napišem pesmu,

    Želela bih ali šta reći?

    Šta reći nekom kog slabo znaš,

    A osećaš ga u vazduhu?

    Šta reći nekom kog slabo znaš,

    A njegove oči vidiš na licu svome?

    Šta reći nekom kog slabo znaš,

    Kada su reči tako nemoćne pred njim?

    Šta reći nekom kog slabo znaš,

    A kao da je večnost proveo kraj tebe

    Šta reći nekom?

    Šta reći sad

    Kad nastade pesma sama od sebe?

    Ti si java, a ne san

    Ponekad pomislim da si samo san,

    Ponekad se zamislim i dugo razmišljam,

    Pitam se da li sam i je za tebe san,

    Ili java što za ljubav živi?

    Pitam se da li ti se srce kad me vidi smiri,

    Ili lupa, lupa vrlo bučno tražeći izlazak van?

    Da li krv ti teče besomučno

    Kad saznaš da sam java, a ne san?

    Želim te, kao Sunce moga neba da me greješ.

    Da umesto oblaka ispred njega ti se smeješ,

    Da me tvoj lik prati svuda,

    Da me oči tvoje blago opijaju,

    Da ponovo poverujem u ljubavna čuda,

    Da me Amorove strelice izubijaju,

    Da osetim slatki bol taj,

    Slatki bol s usana tvojih,

    Da se smešim i verujem da ne postoji kraj,

    Jer si Sunce snova mojih,

    Jer mi obasjavaš dan,

    Jer si java a ne san!

  59. Nevenka Pupek

    Rođena 1969. u Zagrebu.

    Bilježi životne pojave kroz riječi i boje od sredine osamdesetih. Zadnjih godina objavljuje ih na internetu.

    Proza/poezija se povremeno pojavljuje u časopisima, zbornicima, antologijama…

    Održala dvije samostalne izložbe slika i poezije (“Krajolici i pojave” i “Između šutnje i vriska”).

    Zarobljena

    zarobljena
    u kukuljici tjeskobe
    mirujem

    čekam godišnje doba
    slobode

  60. JELENA NADJ
    Jelena Nađ je rođena u 15.09.1988 u Beogradu.
    Završila je Filološki Fakultet u Beogradu – odsek za španski jezik i hispanske književnosti.

    Član je novinarske sekcije Društva hispanista i za časopis Refleho
    piše članke vezane za kulturu i umetnost hispanskog sveta.
    Živi i radi u Zemunu.

    Svadbena pesma

    Devojka : “ Časni sude, pravdu molim,
    Hocu muża da ulovim!
    On obeċ’o da me żeni,
    Sad bi priču da promeni.”

    Momak: “ O Veliki sude,
    Nek po tvojoj volji bude,
    Ali ne bih da se żenim,
    Život sebi da pomenim.
    Glumila je da je briga,
    Da je sve to samo igra.
    Sad me zove dragi, dušo,
    U pakao ja sam uš’o!

    Devojka : “Nikad ne čuh reči slađe,
    Sad da beżi on bi rađe!
    Zato hoċu da se sudim,
    Svoju svadbu da iznudim.

    Momak: “Zavodnik sam, nije šala,
    Pratila me svetom hvala.
    Kako sada da se skrasim,
    Pomagajte drgovi,
    Moram da se spasim!

    Drugovi: “Veċ svadbena zvona bruje,
    Sve se ċini, spasa nema,
    Ti postaċeš mladożenja.
    Onda zbogom slatki snovi,
    Tebe żena ta ulovi!”

  61. Aleksandra Perić je rođena u godini donošenja poslednjeg ustava nepostojeće države SFRJ.

    U toj državi glavni grad je bio onaj koji je i sada glavni grad jedne države u nestajanju.
    U tom gradu je rođena.
    Taj grad i ta država u kojima životari imaju zajednički istorijski sadržalac – bilo je bolje.
    Pre dvadeset godina. Toliko je pamćenje služi.

    Iako bi volela da kaže: dobro je – i sada, ne veruje u to, pa zato ćuti.
    Do skoro je mislila da ima šta da kaže – javno, blogovanjem,
    ali je shvatila da je i taj vid izražavanja prevaziđen. Piše i dalje.

    Objavljivala je pod nadimkom Retka Zverka.

    Omnia

    Dragi moj, prekasno je za (p)lutanja

    Po obzirnoj opskurnosti reči,

    Jer sam prizor na javi ovekoveči

    Vrlinu i hrabrost duše pu(š)tanja.

    Što iskazati ti mogu, ti već znaš,

    Al’ sa nemanima i alama se vijaš

    I poslednji deo do celine probijaš,

    Dok (sa) nestvarnim stvarima robijaš.

    Teški su lanci oko vrata, olovni tegovi;

    Navike stvaraju, teško ih prihvataš;

    One te gone, odbijaju, to shvataš;

    Iz daleka pozdravljaju čarobni bregovi.

    Praštanje

    Ti stajaše na izmagljenom brdu,

    Neuhvatljivom mukama,

    Nesagledivom rukama,

    Odmahujući strahovima krdu.

    U dolini pevaše ptice;

    Začu se tresak tmine,

    Zavrišta dah sušte istine;

    U trenu sagledah ti lice.

    Kroz zube si procedio jasno:

    “Ne, ja ne zaslužujem to.”

    Zaplakah glasno, jer znah što.

    Iskapaše suze, beše kasno.

    Sad se kajem, kajem sebe.

    Oprosti, slepa sam i survam;

    Izvini, ustima se kurvam.

    Što je tvoje je do tebe.

    Tebi…

    Tebi…

    Iza neprozirnih velova

    Satkanih od dalekih događaja.

    Tebi…

    Udaljenost je samo predstava

    Okupana idejom o prolaznosti.

    Tebi…

    Oklevaš da (po)kažeš

    Ono što ti leži na srcu.

    Tebi…

    Razum ti pije osobit sok;

    Pokušava da ti zaledi krv.

    Tebi…

    Čekaš da grom te udari;

    Da procveta ti limun žut.

    Tebi…

    U snoviđenjima postojano stojiš;

    Sa navalom osećanja se boriš.

    Tebi…

    Opeglano odelo od opsene nosiš;

    Poderan po rubovima prkosiš.

    Tebi…

    Deklarativno sve (po)znaš;

    Suštinski pojma nemaš.

    Tebi…

    Ja sam tvoje ogledalo!

    Šta vidiš u njemu?

    Prestrojavanje

    Natrag neću, a ne mogu dalje!

    Ni dalje, ni bolje, ni gore!

    Razjapljena čeljust me šalje!

    U koje da se smotam odore?

    U svečanome ruhu gamižem,

    Da služim sablasnome opitu.

    Razodenuta se(be) izdižem,

    Od svetlosti bežim u osvitu.

    Tek pomislim da sam draga, čila,

    Dok čekam sve ono što doći neće.

    A sebe sam u sebe sakrila.

    Nije vredno – od života veće!

    Ko da sve to naslućujem čedno,

    Tamo gde besprizorno stojim.

    Misli mi govore da sam jedno;

    Činim da se sa sobom prebrojim.

    Bezimena

    Na uzglavlju od kamena

    Ćutiš, tajiš, čekaš…

    Pogled vrišti preko ramena,

    Suvišan si, nekome smetaš.

    Kapljica kiše u oku drema;

    Topao dah ti magli pogled;

    Vršak prsta dodiruje usne.

    S jezika tiho curi jed…

    Na obrazu mekom titra sena;

    Godine otišle borama ispisuješ;

    Na čelu stoji ispupčena vena.

    Pogano iz dna bića psuješ!

    Stisnutih zuba knedle gutaš;

    Škrgućeš čeljustima namerno;

    Grudi ti štrče, jer srce udaraš,

    Srce, koje ti je ostalo verno!

    Na uzglavlju od kamena

    Ćutiš, tajiš, čekaš…

    Pogled vrišti preko ramena,

    Suvišan si, nekome smetaš.

  62. Ivana Zajic

    datum rodjenja: 06. 04. 1979.

    zanimanje: pravnik

    Do sada saradjivala sa vise knjizevnih sajtova i objavljivala tekstove u nekoliko zbirki prica i pesama.

    Zivi u Vrbnici kod Krusevca.

    СТАРИМ

    Умиру драга лица, одлазе

    Док ја на ветру мирно стојим.

    У дугом низу године пролазе…

    Ја се помало старости бојим.

    Старим… већ ми је тридесета

    И душа ми је препуна муке.

    Зато и није велика штета

    Што одлазим, што даве ме црне руке.

    Сада, док стојим чврста к’о стена

    У овој мрачној јесењој ноћи,

    Ја се не бојим смртнога трена

    Ни страшне смрти, што мора доћи.

    Једино жалим, можда и грешим,

    Што кад старост закуца на врата,

    Ја нећу моћи ничим да се тешим:

    Немам ни друга, ни детета ни брата.

    Али и даље усправно стојим

    И немам разлога друге да кривим.

    Сате и дане живота бројим…

    Још имам снаге – хоћу да живим!

  63. Dr Ljiljana Fijat je rođena 1959. godine u Zrenjaninu.
    Diplomirala je 1985. godine na Ekonomskom fakultetu u Subotici, univerzitet u Novom Sadu. Magistrirala je 1997. godine i doktorirala 2010. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
    U literarnoj javnosti se pojavljuje od ove, 2011. godine, učešćem na konkursima. Pesme su joj zastupljene u desetak zbornika.

    Dobitnik je druge nagrade na konkursima u Soko-banji (“Ljubavna pesma”) i Sečnju (“Majci Angelini”), a pesma “Katarina” objavljena je u zborniku “Poeti na dar”, u okviru konkursa na koji je pristiglo 1.736 radova.

    Živi i radi u Novom Sadu.

    Katarina

    Živim na Marsu. Ti si na zemljinoj kugli daleko na severu.

    Pričam telefonom, a to je isto kao da vičem sa terase

    u ovoj eri telelele komunikacija.

    Svi se žure, a ne stižu nigde.

    Kako je bilo lepo kada smo sporo putovali.

    Ideš do telefonske govornice

    tri dana ranije da se dogovoriš sa nekim

    gde ćete se sresti. Sad samo klikneš,

    a on ti kaže da upravo ima strašno intimnu stvar,

    na WC-u je.

    Ne znam da li bi moderni telefoni funkcionisali

    ispod tuša ili na dnu Dunava.

    Ti se spremaš na letovanje, menjaš odredište,

    svugde te ima u tragovima.

    Ja sam tu gde jesam, u ulici Narodnih heroja.

    Znao sam kao budala da trčim na more

    da bi se sreli za vikend.

    Ništa nas nije tada delilo, samo nekoliko kapi vode,

    dok smo bežali na patos kada ti cimerka nije bila tu

    i kada je sve bilo zeleno, slano i plavo.

    Sada samo udaram glavom, tučem, zvonim i zovem:

    „Katarina, spasi me.

    Primi me u svoju hotelsku sobu, zaključaj vrata za mnom,

    posvađaj se sa mužem,

    voli me, mene matoru budalu, koja živim

    još malo virtuelno.

    Postidi se svoje golotinje, stavi šešir na glavu,

    oživi i nastani me, budi moj plastenik i đubre moje

    smoreno i gadno,

    iz kojeg rastu orhideje zbunjene lepotom, zauvek“.

    Ljubavna pesma

    Rezerve uglja su u tvojim očima, moj Jovane,

    sa snagom kamile, sa listom žita u opancima,

    dok juriš da me sretneš i zagrliš na šetalištu,

    gde se sudaraju vrhovi vetrova i travke ispod bora

    na kojima ćemo se ljubiti kao pre Hrista,

    ne misleći na drugo, osim na bol koja nas razdire,

    jer dugo se nismo videli; na vatru u zubu i u grlu.

    Moj Jovane, sa pticom hodalicom na levom ramenu,

    pticom što živi u mreži ribara, u konoplji i na čardaku,

    pticom trkačicom, plivačicom i rugalicom,

    što kao mahnit razastireš ćebe na trave,

    koje će nam biti prijatelji i saučesnici

    kada budemo prinosili hleb i vino našoj žudnji

    i posipali se mrvicama u danu,

    koji će mirisati na rađanje i lepo vladanje,

    bićeš hvatač prašine i puniti naše stomake bračnim srodstvom i povezanošću; upravljaćeš brodom, bubati naglas, krčiti magle,

    dozivati pomoć i bleštati na suncu,

    kao vatrena kugla od dragog kamena

    kada te sagore moje nozdrve,

    kada se zavališ u moje butine i pregrizeš

    crnog sokola na tamnom jastuku, izdubljenom kao ogledalo,

    u kojem ćeš videti pticu rugalicu kojom si me porobio i prosuo

    u mračno i nejasno, opet u iščekivanju gosta najmilijeg, tebe Jovane.

    U svilenoj haljini, sa presvetom Bogorodicom utešiteljicom u naručju,

    kada se ugase svetla na sva četiri kraja sveta

    tražiću te među stanovnicima Zapadne i Istočne obale

    jer niko ne ume da me voli kao ti, Jovane,

    da mi vezuje kaiš na cipeli i laska mi da sam jedina,

    dok se tražimo jednom mesečno,

    kada nam zvezde dozvole i ptice nebeske, lanene,

    koje izgrevaju i postavljaju se prema istoku do našeg sledećeg susreta.

    Majci Angelini

    Ti, koja si bila despotica srpska, ispletena od fine pređe,

    na čijem licu se nisu mogli videti

    tragovi Tvojih nesreća; koja si bila

    tako prefinjena i gospodstvena,

    požrtvovana i vredna svakog priznanja.

    Ti, koja si zadobila čitav svet

    ne naudivši svojoj duši

    i koja si imala put po meri svog poštenja,

    znaj, još uvek se nadamo nekom većem i

    boljem životu, a imamo, poput Tebe,

    nesanice u kojima rastu senke i ženska stradanja.

    Ti, kojoj je Bog dao sve zbog čega

    žena može da bude srećna; a u životu koji se

    oko Tebe zatvorio kao zamka;

    koja nikad nisi izgubila snove i revnost plamena,

    a bila si beskućnica, kao i mi vekovima kasnije;

    puno puta na životnom raskršću, nesigurna,

    kuda da kreneš; znaj, i danas molimo nemilosrdne

    da se smiluju, zaglušene krikom sopstvenog očaja,

    prognanice od života i vlastitog uma.

    Tebe, koja si učila iz „Rajske lestvice“ Jovana Sinajca

    i iz svog udesa o onima koji od dima nisu videli sunce;

    koja si zbivanja tumačila svojim znanjem

    i suzama pokajanja za života oprala

    svoju i našu jad i nemoć, ratujući protiv

    duhova zlobe, u podnebesju, pitam:

    Ima li mira i utočišta za nas koje se opet bojimo života

    na putu na kojem se susrećemo sa

    prosipanjem krvi istoga roda

    prateći, poput Tebe, tragove svojih uspomena?

    Tebe, koja si živela u vremenu kad je

    bilo lakše ubiti čoveka nego medveda,

    koja si disala u molitvi,

    sili i brizi duše, nižući svetootačke istine,

    pitam, sa ledom u srcu i bolom u grudima,

    nenavikla na strah kao na kišu i nisko

    nebo u jesen: Kako izdržati ovde, gde zamire

    zvuk zvona, u Srbiji koja se ponovo prazni od naroda;

    pitam, kao žena nepresušnih suza, gladna vere i nade,

    u kojoj nežnost ostavlja najdublje tragove, kako

    iznova ne prosipati živote radi koristi tuđih careva i carevina;

    kako vratiti snagu u posustale damare?

    O, pitam, do kada ćemo, umesto svile,

    biti svojih prababa pirevina?

  64. ALEKSANDRA KUKOLJAC. Rodjena 20.2.1974, psiholog, živi i radi u Banjoj Luci.
    Poeziju piše veći dio života, pjesme je pisala, brisala, pamtila, zaboravljala, palila, kidala, gubila, čuvala, sve samo ne objavljivala.
    I pored toga smatra se pjesnikinjom, jer misli i osjeća poeziju, čak i kada pere wc šolju.
    U stvari, pogotovo tada. Vjeruje da je stvaralački čin jedina istinska revolucija.
    Vjeruje da je stvaralački čin uvijek kolektivan.

    Ja pišem poeziju…

    Ja pišem poeziju kad neću da budem gad

    Ja pišem poeziju i pišem je sad

    Ja pišem poeziju, to možeš i ti

    Ja pišem poeziju, to možemo svi

    Ja pišem poeziju da bih postala normalna

    Ja pišem poeziju da bih ostala normalna

    Ja pišem poeziju da liznem slobodu

    Ja pišem poeziju kao što trebam vodu

    Ja pišem poeziju i ne volim rime

    Ja pišem poeziju i igram se time

    Ja pišem poeziju to su samo boje

    Ja pišem poeziju to je nesto moje

    Ja pišem poeziju da stvarnost bude bolja

    Ja pišem poeziju i to je moja volja

    Ja pišem poeziju jer mogu da biram

    Ja pišem poeziju da ljude diram

    Ja pišem poeziju kad neću da budem gad

    Ja pišem poeziju i pišem je sad

    Ja pišem poeziju, to možeš i ti

    Ja pišem poeziju, to možemo svi

    Ja pišem poeziju i poklanjam je vama

    Ja pišem poeziju….sad nastavi sam

    ………………………….dopiši sama…..

    ………………………………………………….

    KBO u DFK

    Ja imam prijatelja koji sanja windows vizualizacije

    (majke mi, jeste li ikada čuli za nešto slično!)

    S njim volim da se družim jer se odmaramo

    I sve je lako kad smo zajedno

    Svijet je ok

    Planiramo sebi punk veče

    I odlazimo na KBO u DFK

    Mi smo oni koji stoje u ćošku

    I gledaju klince koji se bacaju ispred stejdža

    Odzdravljamo na pozdrave

    Komentarišemo s visoka

    A u stvari, baš nam je lijepo

    Na šanku neki papiri

    Neko je ostavio Baba Vangin spojler do 2030

    Stvarno, bez veze je znati šta te čeka

    Razgovaramo o osjećanjima koja su ponekad kao razbijeni mozaik

    Niko to više sastaviti neće

    I to nam je smiješno

    KBO nam previše priča

    Ispad je bio bolji

    Kažu ko si ti da kažes da je dosta, ovo je moj koncert

    Ovo je moj koncert

    I stvarno, baš nam je lijepo

    Dolazim kući, tiho da ne probudim anđele

    Skidam sa sebe mirise piva i dima

    Onda sjednem malo sama sa sobom

    I smješam se iskosa

    Lukavo

    Da

    Još uvijek sam živa

    Slovo o istini

    Uvijek mi je bila glupa

    Ta potraga za istinom

    Zato jer je istina trebala biti istinita

    A u stvari je istinita uvijek bila samo potraga

    Istina je, čini mi se

    Kao svitac

    Tačno tamo gdje zasvijetli

    Možeš biti siguran

    Da on više nije.

    Mrdni

    Ono smo što postajemo

    A ne ono što smo bili

    Nista ne stoji

    I sve se mijenja

    Osim nekih ljudi koji

    To ne žele

    Vazduh oko njih je ustajao

    I tu ne može da se diše

    Pokreni se i pronađi sebi

    Svježeg vazduha

  65. FUAD KOVAC
    Fuad Kovač

    Književnik i novinar, rođen 1. februara 1965. godine u Zurovićima kod Gacka (BiH).
    Skoro 40 godina piše poeziju, a učesnik je mnogih književnih manifestacija na području bivše Jugoslavije kao prepoznatljivo poetsko ime najmlađe generacije. Zastupljen je u biltenu Književne omladine BiH za 1982. godinu.
    Prozu, poeziju i književnu kritiku godinama objavljuje u mnogobrojnim bh. i regionalnim književnim listovima i časopisima. Član je Društva novinara BiH i Društva pisaca BiH u statusu istaknutog slobodnog umjetnika – književnika.
    Od 1982. do 2005. godine bavio se novinarstvom, a pisao je za mnogobrojne listove i časopise i objavio oko 10 hiljada tekstova različitih novinarskih žanrova. Bio je urednik lista “Slovo” (izdavač Društvo pisaca BiH), a danas je urednik u časopisu za književnost i kulturu “Život” (izdavač Društvo pisaca BiH).
    Osnivač je i predsjednik NVO “Futur art” iz Sarajeva koja se od aprila 2008. godine bavi realizacijom značajnih projekata iz oblasti kulture i obrazovanja. Objavio desetak knjiga poezije, proze i publicistike. Za dosadašnji književni rad dobio dvije prve nagrada Književne omladine BiH za poeziju (1983. i 1986. godine), Nagradu “Zija Dizdarević” za najbolju bh. pripovijetku u 2000. godini i Godišnju nagradu Društva pisaca BiH (2011.) za najbolju knjigu za djecu i mlade objavljenu u 2010. godini. Živi u Sarajevu.

    OSJEĆAJ

    Plamen i vatra

    jednako boli.

    Važno je

    plamen smjestiti u oko,

    a vatru u srce.

    Poslije dođu stihovi

    kao nenadana kiša.

    KAMEN I LICE

    Bista

    između zidova hoda.

    I kamen i lice vrelo

    prlja prste i oči.

    Kao da se u njima uleglo sunce

    i sad nas zrakama svojim rastaljuje…

    Ili su i kamen i lice

    samo različiti trenuci našeg doticanja

    s vremenom od vatre

    i s vremenom od leda

    - dok u vatri i na ledu ispisujemo

    svoja znamenja, povijesti i strasti?

    ŽEĐ

    Sijevao je kamen pod našim nogama

    Kad smo hodili dolom

    Žedni

    Na svjetlucavoj površini vode praćakale su se ribe

    I mjesec se ogledao

    Vidjeli smo

    Pod konopcem ovim nebeskim davio sam se

    Svi u čudo zagledani

    Osjetili smo

    Rukovali smo se sa strašilom ko s komšijom

    Ispijali željnogrlate kapi

    U slast

    Poglêdali smo u izazivajuće nizove

    Slipavi po rukavima; slatkasti i ljuti

    U isti mah

    Češali smo grane ljubomorno

    Mrak nam je ispijao usta

    Suha od željâ

    Sanjali smo kad će doći kraj kamenu i suncu

    I kad ćemo otvorenih očiju

    Presušiti kapi.

    TRN

    Crn je trn

    Čeka da ubode

    Ljuto u srce

    Jutrom sam znao

    Goniti krave na popasak.

    Po rosi…

    Po kiši…

    Po suncu…

    Po vremenu…

    Po nevremenu…

    Rukama vadila vesela majka

    Sijeno iz pojate.

    O Bože!

    Ljut je trn

    U majke nevolju napravio

    Gnoj ispod zanoktice

    Ko u oko da diraš!

    Običan je trn

    Niče svukuda

    Bez reda i zakona

    Posebno ovih godina

    Tako nekako

    Ko da u trnje zarastamo

    I mi i naše uspomene.

    UVIJEK PRVI PUT

    U noćima besanim dok se prevrćeš

    s lakta na lakat,

    Tu sam…

    Dotičem nečujno platno tvoga pokrivača.

    U zraku koji ispuštaš,

    poruke svoje pišem…

    Na jastuku od labudova smijeha

    krotko, kao zvjerčica, potom spavaš.

    I kad se budiš,

    ja te nanovo upoznajem s prizorom.

    I ljubim kao prvi put.

  66. LADISLAV BABIC

    Ladislav Babić, rođen 1950. godine u Čakovcu, tadašnja Jugoslavija.Na studiju eksperimentalne fizike dogurao do apsolventa pa se, poput Sizifa, strovalio nizbrdo.Poeziju ozbiljnije piše od viših razreda gimnazije prilikom relativno rijetkih posjeta „gospođice inspiracije“.
    Nakon ‘dva-tri’ neuspjela pokušaja objavljivanja, shvativši da se njegov i senzibilitet vremena u kojem živi nesvodivo razlikuju, odustao je od te namjere. Kako pjesnici pišu zbog sebe ali ne i za sebe, čekao je priliku (možda u iluziji da baš sve krijesnice nisu iščezle) da – bez dugovanja i zahvalnosti ikome – izda, po vlastitom izboru, zbirku pjesama u obliku „samizdata“. Kažu da „tko čeka – dočeka“, u što se uzdao i autor, deklarirani nevjernik i idealista – te konačno zaista i dočekao. Kao pomalo inertnom tipu koji se aktivirao tek kad ga već Bog jednim okom mjerka, objavljena mu je potkraj 2010-te godine knjiga pjesama „Pjesme (za iščezle krijesnice)“. Uz nju, objavljivao je i u zbirkama s područja bivše zajedničke države (kako vidite, vrlo dobro se razumijemo): „Erato ’04“ (Hrvatska), „Još ponekad sanjam“ (Hrvatska), „Rudnička vrela 2010“ (Srbija), „Kapija istoka i zapada“ (BiH), „Zbornik radova sa prvog evropskog fejsbuk pesničkog festivala; CD“ (Srbija), „Duhovna konekcija“ (BiH), „Garavi sokak 2011“ (Srbija). Objavljuje u bosanskohercegovačkom satiričkom (elektronskom) časopisu „MaxMinus“. Na konkursu za fantastični aforizam „Zvezde i mi“ (internet stranica „Belegbg“) dobio je prvu nagradu. Upravo tiska i drugu knjiga pjesama – „Odlazak“.

    Pjesme su pisane na zajedničkom policentričnom standardnom jeziku“ (Kordić) kojim autor cijeli život govori i piše – „jeziku koji Srbi zovu srpskim a Hrvati hrvatskim“ (Krleža). Pjesma, po njemu, predstavlja lako prenosivi koncentrat emocije (nešto kao strijela Amorova) a ne (besmisleni) filozofski traktat koji bi, poput egipatskih hijeroglifa, čitatelj-Champolion trebao odgonetati. Po nacionalnostičovjek, rođen na ovoj planeti – mada s „dušom u oblacima“, ne kani niti „drugi svijet“, kada za to dođe čas, potražiti izvan nje.

    *

    Svitaca puno zvjezdano polje.

    Meteor kometu za kosu lovi,

    a negdje tamo u dubini, dolje,

    tvoja rodna planeta plovi…

    Ni traga na njoj od zvjezdanog mira -

    uzburkan to je, nemiran svijet.

    Još uvijek na njoj caruje sila,

    sigurni nisu ni ptica ni cvijet…

    Nepravda pravdi disati ne da,

    topova svuda odjekuje huk,

    na zapadu propast, na istoku bijeda,

    a iznad Zemlje zvjezdani muk.

    Šapuću zvijezde, al’ ne čuju ljudi -

    svaka od njih nad nama jeca,

    a mi ili jesmo il’ se pravimo ludi,

    jer pričasmo sa njima kad bijasmo djeca.

    Sudbina djece je stasati, rasti,

    jačati krila za prvi let.

    Tako ćeš i ti sine porasti

    i preuzet od nas ovaj jedini svijet.

    A kada dođe tvoj trenutak snage

    i tvoj bude svijet i ti budeš svoj,

    čuvaj u srcu one sličice drage -

    svitaca trepet i zvjezdani poj.

    *

    Čovjek nije ptica

    Svaka ptica svome leti jatu;

    Srblji – Srblju, a Hrvat – Hrvatu.

    Dok ljudi što jesu, a ne ‘tice,

    na čistacu stoje kano izdajice –

    gdje ih gole, raspete na križu,

    ptičurine kljuju a cuckovi grizu.

    Jel’ moguće, bolje biti ptica

    sred graktanja, laveža i klica

    uzavrele krvi naših jata –

    crnoperih Srbalja, Hrvata…?

    Ne bi l’ možda, od sudbe na krstu,

    lakše bilo promijeniti vrstu?

    *

    Kad gnjev zahvati ljude

    krv se prolijeva i svašta bude,

    kad gnjev zahvati ljude.

    Gomila se cestom valja,

    čopori okolo jure za plijenom

    kad gnjev zahvati ljude

    i čiste sve što ne valja i valja,

    kad gnjev zahvati ljude.

    I ljuljaju se na kandelabru

    leševi djece, očeva i majki

    a brat kidiše na brata

    kao pijani strvinar rata.

    Kad gnjev zahvati ljude

    sjemenja mržnje i bijesa kliju

    a kad dozru, berba krvava bude –

    kad gnjev zahvati ljude.

    Kad gnjev zahvati ljude

    nevažno je nevinim il’ krivim biti.

    Kad gnjev zahvati ljude ne pitaj,

    bježi, kušaj se što bolje skriti.

    Kad gnjev zahvati ljude.

    *

    Nostalgija

    Na Triglavu tada, ja sam staj’o

    i pogledom širinu upij’o…

    Domovino, da sam onda znao,

    plakao bih, a ne bih se smij’o.

    Letile su ptice oko mene,

    a granica – nebo je bila…

    Kuda god ja pogledom skrenem,

    čini mi se – Zemlja moja mila

    hvata se za ruke i radosno igra.

    Bećarac il’ slavonsko kolo

    vrte se k’o nezasitna čigra.

    Zemljo moja, oj što sam te vol’o!

    Gledao sam Savu kako teče

    nizbrdo, u slavonska polja;

    s Dunavom gdje ona se sreće

    sred žitnice, vojvođanskih polja.

    Ponositu Bosnu sam promatr’o,

    šarao mi pogled kud me volja…

    Naivno, no s ljubavlju smatr’o

    kako ćeš mi postajat sve bolja.

    A na jugu, plesalo se oro.

    Na Skadru je prebivala vila…

    Vjerov’o sam, mada nisam mor’o:

    Domovino, najljepša si bila!

    Na Triglavu stojim ja i sada.

    Ptice pored mene, k’o i prije, lete.

    Al’ u meni, nije više nada –

    no sumorni grumen crne sjete.

    Svi što niste ukaljani krvlju,

    misao se moja na vas vraća…

    Oprat ćemo, jednom, mi tu mrlju –

    i ponovo bit’ ćemo braća!

    Domovinu gledat ćemo s gore,

    kako nam se osunčana grije,

    i ljubit’ joj starodrevne bore,

    a ona će opet – da se smije!

    1994

    *

    Poezija apsurda

    Pijani mornari na pijanom brodu

    iz pijanog mora izbacuju vodu,

    pa kada je izbace do posljednje tone

    trabakula neće moći da potone!

  67. TAMARA MLADENOVIC
    Tamara Mladenović, rodjena 07.02.1978.god. Živi i radi u Nišu.

    Muka

    Pojela sam muku.

    Zalogaj po zalogaj,

    pojedoh je celu…

    i znam da je muka

    i opet je jedem..

    E, to da vidis….

    znam da mi smeta,

    znam da je velika,

    ali osecam sitost

    E, to da vidis….

    Zlatna jabuka

    Poslali su me

    po zlatnu jabuku,

    na leđima džak

    prepun tovara.

    Pred ‘amnom kanjon

    ogromne stene

    reka, more i

    močvare!

    Zlatnu jabuku ne

    donesoh,ali

    sačuvah život svoj

    i otprazan džak tovara!

    Oni me prezreše i odoše od mene!

    Kanibal

    Zvali su ga Kanibal,

    lik mu je bio topao,

    oči su mu bile bistre

    ruke mu bile čedne.

    Pojeo je moju sestru,

    kopljem ga ubiše ljudi!

    Kakvi su to ljudi

    što ubijaju mio lik,

    oči bistre,ruke čedne….

    a zvao se Kanibal.

    Dvoboj

    Izazvana…stojim !

    U ruci zlatni mač…

    Izazvan…protivnik stoji

    u ruci mač od papira!

    Preti ! Hoće riznicu moju !

    Izazvana…zbunjeno gledam !

    u ruci zlatni mač…

    Izazvan …razjareni protivnik

    u ruci mu mač od papira !

    Napada!

    Papirni mač polete u oko moje

    zlatni mač ispustih tada

    Prokletnik ote riznicu moju!

    Zašto?

    Ukraden život

    Ukrade mi život NEKO

    a to nisam znala.

    Imao je NEKO

    život svoj,al

    usput ponese i moj!

    Nosio je tako život moj

    po suncu i kiši

    vodio ko psa na lancu

    terao ko goveče mlado.

    Sakupljao ko odbeglo stado.

    Stiže me starost,

    noge nemoćne da trče,

    a htele bi.

    Htele bi da lopovu

    ukradu ukraden život.

  68. ZORA LJUBENOVIC
    Zora Ljubenović je rođena u Beogradu 1960. godine.

    Završila je Učiteljski fakultet i dugo godina radila kao učiteljica, a poslednjih 5 godina radi u istoj školi kao školski bibliotekar.

    Piše pesme, priče, romane, haiku poeziju. Pesme su joj objavljivane po raznim književnim časopisima, a do sad joj je objavljen i roman ,,I vatra se ugasi”.

    1.

    Ništa nije slučajno

    sve ima svoj tok

    i svoj sled

    i vodi nas

    kroz život ceo.

    I što nas ima

    i kad nas ne bude

    neko je tako hteo.

    *******************

    2.

    Spavaj ti,

    meni je još rano.

    Još nisam

    otpratila Mesec

    na celom njegovom putu,

    ni izbrojala

    sve žmirkave zvezde.

    Spavaj ti,

    svi su pospali odavno,

    spavaj ti,

    meni je još rano.

    ******************

    3.

    Bi li mogao

    Sa mnom da se budiš

    svakoga jutra

    u isti sat,

    pa da do podne

    natenane

    ispijamo jutarnje kafe

    i trošimo život

    kao da nam nije ni dat?

    *****************

    4.

    Odnesi me na more,

    stavi me

    u orahovu ljusku

    i gurni me

    prema pučini.

    Gledaj

    dugo za mnom,

    dok ti se od mene

    samo tačka

    ne učini.

    *****************

    5.

    Svi ste se vi,

    mili moji,

    negde zatekli,

    pustili koren,

    državnost stekli.

    Svi ste vi,

    mili moji,

    otvorenih očiju

    prostorom hodali,

    svojim željama

    iskustvo dodali,

    dugogodišnje nade

    za sigurnost prodali.

    Svi ćete vi,

    mili moji,

    u smiraj svog dana

    mirno ispustiti

    iluzije sa dlana.

    Samo ja,

    mili moji,

    nesmirena,

    još lebdim

    i čekam i tražim,

    bežim od sigurnosti

    da me ne uguši

    čuvajući iluzije

    zakopane u duši.

    I kako naći zemlju,

    i da obiđem svet ceo

    i odgovarajući grad

    koji bi me takvu hteo?

  69. Bravarica Tanja

    Rodjena sam 1967. u Beogradu, gde i danas živim i radim.

    Počela sam da pišem krajem 2008. godine i do sada nisam

    nigde objavljivala moje radove – sem na blogu.

    Pretetražujući po netu naišla sam na ovaj neobičan kulturni

    dogadjaj. Dopao mi se i odlučila sam da vam se pridružim.

    S.o.u.l.s.

    Jedna je duša

    ona koja peva

    a druga ona

    koja tugom sneva

    da se smesti.

    I plače oko

    i plače duša druga

    zbog nemoći

    da se otrgne

    ne – sreći.

    „Neću!“ „Ništa!“ „Više!“

    Eksplodirala mi hrabrost

    na vrhu lastinog repa.

    Razbijam dan i

    razbacujem sitnice.

    Kriva linija usta

    menja pravce prostiranja.

    Obogaljena suza je ljubi.

    Snagom tuge njeni krajevi padaju.

    Vetar im razvlači suprotnosti

    dok ne postignu ravnotežu

    ravnodušnosti i praznine,

    sve do preokreta, do: „Neću!“

    „Ništa!“ „Više!“ nije isto.

    To nisam ja. Voštana je

    kriva linija osmeha.

    Daj! Probudi me!

    To, zaista, nisam ja!

    To je samo refleksija sna

    preslikana u stvarnost.

    Zagrljaj ¿

    Kao gusta magla

    gusto se oko mene svio

    n e ž i v o t.

    Jutarnji minuti

    otkapljuju nepomični

    sa zadrškom beskraja.

    Pitam se

    Zašto ne nestane ljubav,

    kad ne može da se otelotvori

    u zagrljaju?

    I zašto u dugoj noći

    doziva sećanje,

    vriskom deteta

    nestalog u gužvi?

    I…

    Sretnu li se duše naše,

    m a j k o,

    bar ponekad,

    iznad duge,

    podno horizonta,

    tako živog

    tvog neživota?

    Godišnja doba

    Sav si mi kao godišnja doba.

    Obučeš se u jesen

    pa mene svlačiš

    list po list…

    dok ne ogolim cela

    i onda oko mog tela

    plešeš dok kopnim.

    Tad zimu navlačiš žurno.

    Severcem biješ i kidaš

    preostalo granje moje

    i halapljivo uzimaš

    kao da je tvoje

    što ostalo je.

    U trenutku se stužiš.

    Pa ti teško…

    drhtiš od strasti i hladnoće.

    I… lagano,

    kao što cvet latice otvara,

    sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.

    Proleće budeš.

    Malo kiše i toplote

    i sve se, kao pod tepih

    zatre – staro,

    a novo se budi.

    Nova vrelina i milina i…

    ja bujam i zelenim.

    Rastem kao visibaba ispod snega

    i čekam, čekam, čekam…

    Da leto vrelo obučeš,

    da me tek onda svučeš – celu,

    pa da po mom nagom telu – pišeš

    priču o nama – usnama.

    Sam si…

    Koračaš ulicom senki

    koje se igraju

    stranicama prošlosti.

    Drumovi razvlače

    tvoje misli

    kao testo,

    senke ih kovitlaju

    poput vira

    i raznose kao

    prhnuti maslačak.

    Sam si! Dozivaju te!

    Bežiš im! Sakrivaju se!

    Tražiš ih iza urušenih

    zidova grada,

    u senci maglovitih

    maslinjaka,

    u tragovima na

    horizontu.

    Uranjaš prste u penu

    dubokih, najdubljih misli.

    Stvarnost se dimi.

    Našao si ih! Al’ ne čuju se!

    Sa njima si! Al’ ne vide se!

    Vešto te iz prikrajka

    senka talasa

    po pramenu kose skvasila,

    vreme oprljila, pa zaledila.

    Na tren! Rano je!!

    Da kasnije ne može biti!!!

  70. Bratislav Veljić (1967)

    Završio književnost u Beogradu.

    Piše od 1984. Nije objavio knjigu.

    Ne računa zbirku satiričnih priča koju je sa još dvojicom kolega štampao u Budimpešti 2002.

    Radove je moguće videti na http://www.scribd.com.

    Prošle godine se okušao kao slem pesnik na beogradskoj i novosadskoj sceni.

    Živi na Fruškoj gori, oženjen, ima tri kćerke.

    Пчеле трудних очију

    у брујним кошницама

    о томе радије не говоре.

    Понижене мојим ликом,

    жутим и умноженим,

    излећу у сумануту самоћу ваздуха

    и побацују.

    Клијао сам из змијских лобања,

    добар за сваку болест;

    смрдео из уста, јастука,

    мртвачких софри, сандука,

    ивањског цвећа, пелена;

    боловао грознице, гушобоље,

    срдобоље, лишај, шугу, мртву кост;

    мазао сам курчеве бездетних,

    видао пантљичаре,

    женама чувао дојке од мора ноћница,

    смрвљен се полагао у раку

    на гробљу гмизаваца.

    Над храмом двоглавом божанству пријатељства

    у којем преостали парови величају стид,

    птице се више не опиру гравитацији.

    На плодној земљи мојих поседа који су већи

    но што то смртници претпостављају,

    корњаче чисте рожнате оклопе.

    Низ спарна брда замотана прахом

    вукови претходе олуји.

    Чопор испуцалих мачака гледа на моју кућу

    као на уточиште. Утврђујем прозоре и врата.

    Крљушт се љушти са браве

    и остаје у ваздуху.

    Открављена риба, рањава и тмаста,

    одмигољи у мрак.

    Гнезди се на свежњу потопљених кључева.

    Са унакажених зидова висе ишчупане уши.

    Речи дотичу тишину по угловима

    и враћају ми се дигнутих обрва.

  71. MARIJA GAJIĆ (1972, Beograd, Srbija); Diplomirana psihološkinja, pozorišna rediteljka i performerka.
    Osnivačica i direktorka kreativne platforme i agencije „Magic Agency“ – Pozorište nežnosti.

    Pozorišna facilitatorka, autor i rediteljka predstava/performansa: „Njen tajni život“, “Love so True – Ljubav, tako istinita”, “Ko je kralj VIP-ja?”, Ljubavna Afera Sunca i Meseca, Strast i ubice strasti, Budi svoja u slobodno vreme, Ni ja ne volim šargerepu, ali je ipak jedem!, Ne gledaj – učestvuj!,
    Dečje predstave (dramaturg, ko-rediteljka i glumica) – Od ljubavi se lepša i Budi to što jesi.

    OBJAVLJENE KNJIGE

    „Priručnik za vođenje radionica participativne drame i kreiranje interaktivnih pozorišnih predstava“ – Formaat, Workplace for Participative Drama,
    Knjiga poezije «Poslednji ostaci poezije…»,
    Knjiga poezije „Njen tajni život“.

    KOLIKO TE BOLI ŽIVOT

    rekli su mi nemoj da pokazuješ ruke

    i rekli su mi nemoj da savijaš kosu

    plavu i kovrdžavu

    rekli su mi

    užasni se preda mnom

    rasplači se

    zaboli

    rekli su mi

    budi vila

    budi noć

    budi istina

    rekli su mi

    nemoj joj govoriti da je šizofrena

    jer najzad zaista

    zar je uopšte važno

    prosto je voli

    tome služe prijatelji

    rekli su mi

    ona je srcojedac

    piše u knjigama o tome

    rekli su mi

    on je ostavio i drugu ženu

    nikad nije tu

    ali je i dalje genije

    rekla sam ja

    to je izbor koji svi mi pravimo

    ili tačnije

    sve mi

    žene umetnice

    koje vole umetnike

    rekli su mi

    da ne znaju gde živiš

    i da ćeš me nazvati

    i rekli su mi biće ok ako se vidimo

    a ja sam vrisnula u noć

    gledala hemingveja

    koji se ubio neke tamo 61

    samo zato što nije oprostio

    onoj koju je voleo

    rekli su mi

    neka nema veze

    oni što kao kapiraju život

    rekli su mi

    oni idu i žive

    oni su savršeni

    oni žive lako

    i život ih miluje

    ja im ne pripadam

    oni ne razumeju

    zato takve stvari pričaju

    shvatate li stvorovi nemogući

    da ću umreti ako ga sretnem

    i da ću umreti ako ga ne sretnem

    shvatate li stvorovi nemoćni

    da je on sve

    sve

    i da je jebeno ništa

    shvatate li stvorovi čudni

    koliko me ljubavi budi ujutru

    i koliko mržnje uspavljuje noću

    shvatate li išta od toga

    vi savršeni

    što živite?

    a nije ni bitno

    ja ni ne želim da vi shvatite

    svejedno mi je

    sasvim mi je svejedno

    ja želim da on shvati

    da on priđe

    da on oseti

    koliko ga boli život?

    koliko ga boli.

    BLIZANAC

    moj blizanac je tamo

    tamo tamo tamo

    on nije ovde

    dok pijem vino usred noći

    i pitam se dokle kada koliko

    ovo polje

    moj blizanac moj autizam

    živi daleko od mene

    ovde živim samo ja

    neka nepoznata

    plave kose

    kao jutro pred prvi maj

    kao prasetina

    dizelaši i srbija

    spržena

    kao podmuklo telo

    posle nuklearne katastrofe

    moj blizanac je sada tamo

    i ja nemam kome da virsnem u usta

    o bože

    spasi me!

    SUMANUTOST

    u noćima dok piješ

    ja mislim kako me voliš

    ujutru trezan

    setiš se

    da možda ne

    u noćima dok piješ

    ja mislim kako sam nežna

    ujutru

    ne razgovaramo

    puno

    vozimo bicikle niz reku

    i svako na svoj način

    vari

    našu sumanutu ljubav

    NE VREDI DA POLUDIM

    možda ne bi bilo loše poludeti

    da li bi mi bilo lakše tamo

    bojim se svesti

    o bojim se svesti

    tih momenata lucidnosti

    kada ću sve znati

    mislim da nema jačeg bola

    zato neću poludeti

    treba mi razum

    da svakog dana

    iznova i iznova

    na silu

    preživim

    dan

    i čak na momente da poverujem

    da sam ponekad srećna

    ne baš srećna

    ali onako kao

    obična

    i to je mnogo

    mnogo više

    no što bih luda umela.

    NASA ĆERKA

    naša ćerka

    neće imati slomljeno srce

    nikada

    naša ćerka

    neće biti to što nije

    nikada

    naša ćerka

    neće pohađati kurseve

    neće urlati

    i neće misliti

    da nije dovoljno dobra

    naša ćerka neće biti

    ni ti

    ni ja

    i nikada neće imati slomljeno

    srce

    ako neko pokuša

    da ga slomi

    zadaviću ga na mestu

    svojim majčinskim zubima.

    Kćeri moja

    bićeš kraljica ljubavi

    i potpuni otpadnik

    od ljubavnih sranja.

  72. VITOMIRKA TREBOVAC
    vitomirka trebovac je rođena u novom sadu (1980.),
    gde je završila srpskohrvatsku književnost na filozofskom fakultetu.

    živi i radi među knjigama, piše, povremeno objavljuje.
    predavala književnost, sad radi u knjižari.

    dobila nagradu za najbolju priču iz reda za vizu ( konkurs citizen’s pacta)
    i to je jedina stvar u vezi sa nagradama i pisanjem, koju pominje,
    jer je ostale mahom zaboravila, a ovu upamtila, pošto je
    tom zgodom čitala u amsterdama i briselu.

    osim što, eto, mora da čita jer od knjiga živi, najviše voli da putuje tj. da se smuca
    ulicama nekih tamo gradova.

    novo

    Tvoj glas

    raspada

    se tamo u

    nekom gradu

    koji nije ovaj

    tamo u

    nekom gradu

    se tvoje ruke

    trude

    i sav tvoj

    život dešava se

    tamo

    iako si

    ovde

    tvoje noge

    hodaju nekim

    bulevarima

    u novim

    cipelama

    kakve si čitav život

    želeo da imaš.

    odricanje

    Ako prozboriš

    Još jednu

    Lepu laž

    U ovim danima

    Kada mi laž fali

    Neka reč

    Lepa reč

    Samo jedna reč

    Ostaviću sve

    Kofere pod krevet

    I zemlje u atlasu.

    u australiji

    U Australiji je danas

    Kao toplo

    Dok kod nas pada sneg

    I kao ima keša

    Kol’ko hoćeš

    I tamo je kao život

    Onaj pravi

    Jer jedeš napolju i

    Voziš dobra kola

    I u novinama nema

    Politike i crne hronike

    I struja ne skače

    I meso stoji gde su ga obesili

    I tamo je kao tako dobro

    Samo što ti glas malo drhti

    Pa ti baš i ne verujem sve…

    u boji

    Veći deo

    mog života

    je na

    fotografiji

    gde ti stojiš

    pored mene

    i ja imam

    crnu kosu

    i šiške,

    a ti

    stojiš pored mene.

    tišina

    Prvo je skinula

    crveni šal.

    Okačila ga o

    vrata kuhinje.

    Napolju sirene.

    Negde je izbio požar.

    Ili je nekome stalo srce.

    Možda pljačka iza ugla.

    Unutra je zujao bojler.

    U praznom stanu stolica.

    Umorno.

    Sasvim umorno.

    Sela je na nju.

    I pomislila da je život

    prošao.

  73. LINDA PRUGO-BABIC
    Linda Prugo-Babić (1980. g.) rođena i odrasla u Splitu.
    Školovala se u Splitu, Novosibirsku, Dubrovniku, Sarajevu, Moskvi.
    Stekla baletno obrazovanje, diplomirala slavistiku i romanistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radila kao baletni pedagog. Kao učesnik i voditelj sudjelovala u mnogobrojnim kreativno-edukativnim radionicama i projektima.

    Zaposlena je na Odsjeku za slavenske jezike i književnosti, asistent za oblast Ruski jezik na Filozofskom fakultetu u Sarajevu te kao plesni pedagog u SOS Društvenom centru Hermann Gmeiner SOS Kinderdorf International.

    Poezija joj je objavljena u Knjigomatu, Književnom žurnalu Omnibus, Kišobranu, SIC!-u, Novoj poetici, Libartesu, Pljuskovima, Škripu, Lacuna Magu. Pjesma Pandorina subverzija odabrana je za zbornik Garavi sokak 2011.

    U pripremi je njena prva zbirka pjesama pod nazivom „Egzil. Tmina-strahovina.“ koju će štampati izdavač Omnibus iz Sarajeva.

    INFEKCIJA MIGRENE

    Vidim sebe a nisam iz sebe izašao

    kao što voda ne može iz sebe isteći,

    ali ja vidim sebe mutnog u svom perifernom vidu

    kao mutnu kaplju pare iskukljalu iz vode.

    Mrzim tog drugog

    jer znam koliko je taman,

    mutan, perfidan,

    ali je, srećom, mnome okovan.

    Istreniranom, oštrom kretnjom oka

    vraćam onog drugog u sebe,

    objekt je opet u fokusu

    i svjesno puštam slijepu pjegu

    neka naraste do okova bjeloočnica,

    a na sljepoočnicama razrastaju se mrene

    i samo pogledom prelaze na one

    koji od njih ne boluju – infekcija migrene.

    MOGUĆNOST PJEVANJA

    Korijen riječi urastao mi je u grlo,

    s godinama raste i širi se

    i sužava mi dovod kisika,

    ali ne gušim se.

    Grlo zaraslo u korijenje,

    mumlja opet nove i nove stihove,

    u pjesme nove krećem kao

    grlom u jagode.

    Samo jedna misao,

    čvrsta, stamena i postojana

    kao deblo, debelo i glomazno,

    stoji sred stihova:

    prekrasna, beskonačna mogućnost pjevanja!

    U SAGLASJU

    Nostalgija se nadvila nada mnom kao magla,

    obavila me kao sumrak,

    kao bršljan na staroj teraci

    koja je ostala u staroj splitskoj ulici,

    ostavio sam sebe u djetinjstvu

    da se ponekad mogu sebi vratiti,

    sebe susresti u mediteranskom motivu

    se ureljefiti, u reljef se ugraditi,

    u susretu sebe sa sobom,

    bar nakratko, se usaglasiti.

    ZJENICA ZA NARCISA

    Nakon što si otišla,

    neopravdano si prisutna.

    Odsutne su sad

    minijature tvojih pokreta,

    oble kao kružnice

    u vodu bačenog kamena,

    odsutne u mojim ogledalima-očima,

    kao i lice tvog privatnog Narcisa

    u mojim jezerima-zjenama.

    Nema više ničega

    u čemu bi se odražavala,

    sad si i sama prozirna, blijeda,

    neuvjerljiva, od vode satkana,

    omjesečastila si se.

    Bez krvi, bez srca, bez mog pogleda,

    sedamdeset postotna si vodena otopina.

  74. CECA MATIC
    Svetlana Bioac-Matić rodjena je u Raški, a živi i stvara u Aleksincu.
    Piše poeziju. Pesme su joj prevodjene na španski, nemački, danski, katalnski, francuski, grčki i makedonski jezik.
    Objavila dve samostalne zbirke poezije “Kamene stope” (2002. god.) i “Tetovaže duše” (2010.god.) obe u izdanju Centa za kulturu i umetnost iz Aleksdinca.
    Zastupljena u nekoliko antologija, zajednickih zbiki i zbornika poezije.

    TETOВАЖА ДУШЕ

    Сећањем

    бојим дане.

    Надом

    време купујем.

    Не штедим осмехе

    и

    не стидим се суза.

    Песак сам

    међу прстима

    и

    камен

    кремена.

    Твој длан

    мера је.

    Прођеш ли

    мојим мислима

    памтићу

    твоје трагове.

    Тетоважу душе

    заборав

    не брише.

    ВРЕМЕ ТИШИНЕ

    Све су нам дужи тренуци ћутања,

    низашта више ми немамо речи,

    све су болнија, болнија лутања

    и туга коју нам време не лечи.

    Некад су нам очи говориле више,

    додири меки реченице плели,

    сад у зеницама станују нам кише,

    а на длановима пупољци увели.

    Ћутећи тако пролазе нам сати,

    док једно другом немамо шта рећи,

    а осећам како свако од нас пати…

    Ех, кадс би хтело да се на трен врати

    оно време кад смо маштали о срећи,

    ил бар на тренутак стали ови сати…

    ПРЕПОЗНАВАЊЕ

    Он је у грудима

    сакрио Сунце,

    месечином умио

    образе,

    по улицама

    случајне пролазнике

    поздравља…

    У сновима

    реч тражи

    Да њима

    кише ублажи.

    Милоречјем деци

    успаванке пише.

    Његова реч,

    тежа од гранита,

    буру стишава.

    Кажу:

    ЧОВЕК

    међу људима!

    МОМ ПРИЈАТЕЉУ – ПЕСНИКУ

    Одавно смо нас двоје схватили

    да свет никад неће

    зависити од наших стихова.

    За нас на трговима места нема,

    а шеталишта млађима препуштамо…

    И силазимо са лажних висина

    на којима, никада, нисмо ни били.

    Слушамо речи непознатих,

    из сваке приче,

    крадемо нове стихове.

    Сваки век има

    има сопствене жртвене јарце…

    Увек се опрашта онима

    који у заносу згреше.

    КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

    Прво ме камелеон ошине

    храпавим репом.

    Из грма невена,

    неопрезну,

    шарка ме језиком

    својим дотакне.

    Заболи с леве стране

    кичменог стуба…

    Одгризем сопствени језик,

    па уместо угрушака,

    испљунем стихове.

    Мелем

    за живе ране на срцу.

    ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

    Рекоше ми

    Бог је свемогућ

    Ја веровах.

    Никад не пузи, рекоше,

    ја остах без идеала.

    Не помињи име

    Бога Господа узалуд

    наредише,

    ја…занемех.

    Поштуј претке своје – учише,

    од потомака се склањам.

    Крв точих шест дана у земњу суву,

    седмог легох да се одморим,

    они ми свећу припалише.

    Радост ми у очима убише

    све вичући: „Не убиј!“

    Рекоше ми – не кради

    снове ми покрадоше,

    не чини прељубу казаше,

    љубав ми на крст разапеше…

    Туђе не пожели, учише,

    ја све поклоних,

    Не лажи говорише

    лажући ме у очи.

    Господе, опрости…

    Нисмо ми тебе достојни.

  75. Zovem se Ninković Gordana.
    Rodjena sam 3. februara 1973. godine u Beogradu, gde sam završila osnovnu i srednju školu i apsolvirala filozofiju na Filozofskom fakultetu.

    Objavila sam knjigu “Igroludi” u izdanju Književnog društva Sveti Sava, 1997.
    Pesme i priče su mi štampane u raznim književnim časopisima.

    Rukopis priča “Kolekcija okrnjenih mozaika” i još nekoliko rukopisa pesama čekaju na objavljivanje.
    Radim kao novinar u Novinskoj agenciji Beta u Beogradu.

    *

    Srce oteklo

    sad u obrazu pulsira

    Svi mogu da ga vide

    kako se crveni

    kako boli

    I ja s tim srcem

    izgledam opasno

    ne ružno

    Pa tvorče

    da li si to hteo da mi poručiš:

    Stišaj srce

    Sakrij ga koliko možeš

    da ga svuda bude

    ali da se ni u čemu previše ne ističe

    da bi ti stvorenja koja želiš da pripitomiš

    jela iz ruke.

    *

    Mali čovek

    bačen medju zvezde

    ne razume

    te praznine medju njima

    te pustoši

    Prvo gradi bezbroj kuća

    sa bezbroj bezličnih travnjaka

    i ružičnjaka

    potom svoj svet lovi putevima

    čitavom mrežom obavija

    sve svoje korake

    svoje nade

    i kad ne ostane nijedno mesto

    za počinak

    za smrt

    besan

    nasumično odabira jednu

    osrednju zvezdu i briše je

    Tamo gde je ona stajala

    sad njegove kosti cere se

    Mali čovek

    medju drugim zvezdama

    još manji je.

    *

    Krenuti

    u nepoznatom pravcu

    pomešati se s putevima

    petljama nadvožnjacima

    i u gledanju silnih prolaznosti

    utoliti glad za pričom

    za poveravanjem

    makar i pogrešnima

    za nesvesnim spletkarenjem

    Kao da si brdo kraj puta

    reka što se prelama sa

    horizontom u daljini

    ili tek jarak u koji se nerado

    survavaju nesrećnici –

    venčati se s usudom

    ćutke

    Dakle

    bez objašnjavanja

    bez drama koje čekaju da budu odglumljene

    bez napora.

    *

    Nekoliko beličastih senki

    nežno položenih preko ruku

    Nežno preko mojih proteranih

    ruku

    preko ruku koje nemaju oslonac

    koje mlitavo vise u nekom

    tudjem vazduhu

    Svet je pun vazduha

    ali tudjeg

    Gušim se

    jer je nekoliko teških senki

    palo preko usana

    mojih usana punih ranica

    Usana koje ne mogu da govore

    ne umeju da ćute

    Jer je svet pun reči

    nekih čudnih jezika

    koji omamljuju nespremne

    Nekoliko udaraca

    ali ne bičem

    Nekoliko udaraca tuge

    dovoljnih za samo jednu smrt

    Smrt koja se sporo prikrada

    Polagana smrt jednog ugušenog tudjinca

    prekrivenog senkama

    Smrt koja se najavljuje i najavljuje

    i pre nego što stigne

    osvoji sve svetove

    Najbolja od svih mogućih smrti

    jedina

    Jer sve ostale pripadaju drugima:

    Jedna neprimetna smrt

    od koje se ne umire nikada.

    *

    Mi

    slomljenih strukova

    izmišljeni za razbibrigu

    i lakomislenosti puka

    rado bismo se izvukli nečujno sa zabave

    na kojoj ionako nijedno svetlo

    nije usmereno ka nama

    Mi

    čije kosti se lelujaju na vetru

    izlepljene od krhotina zlih predaka

    ne umemo da prikrijemo očajanje

    poluživi i

    nesigurni jesmo li ljudi ili predanja

    Mi

    raštimovani orkestri

    u parkovima punim otpadaka

    sviramo mehanički kao vergli

    Ne slušamo se medjusobno

    obuzeti bombama kojima nam je

    ispunjena cela utroba i

    Umirimo se odjednom

    usred stiha

    da nam ne promakne

    unutrašnja kataklizma

    Mi

    neizlečivi kolekcionari vlastitih katastrofa.

  76. MILOS RISTIC
    Милош Ристић је рођен 24.04.1984.у Крушевцу.
    Апсолвент је Српске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Живи у Крушевцу.Пре књижевности студирао неуспешно права и класичне науке у Нишу/Београду. У Крушевцу завршио Оoсновну школу и реалну гимназију.
    Био фудбалски судија и реп музичар кратко време.
    Пише од 2005.

    Похвала слову ”Јат”

    Да ли крст,

    Ако те крстити не да?

    Да ли си дом,

    Ако те разносе всегда?

    Да ли си црква

    Ил’ намастир пао?

    Да л’ птица јато,

    Или си рало . . .

    ПЕСМА ДЈЕВУШКИ

    Крив сам

    Што те волим.

    Пресуди.

    Нек ме казне твоје груди.

    Алиби немам

    За те тренутке

    Кад стискам

    Твоје бутке . . .

    Нека ми суди

    И бог и пук

    Обожавам твој кук . . .

    Правда нек је

    Несумњива,тврда

    Ко твоја брда . . .

    Петнаест

    Милиона

    Година

    Нек пљусне!

    Ја љубим твоје усне . . .

    И,на крају,

    Нек нема краја!

    Затвори врата раја!

    Затвори врата,затвори рај,

    Али ми бар

    Једном још дај

    Пределе твога врата . . .

    *

    МИСЛИМ

    ДАКЛЕ

    НОСИМ БРАДУ

    ”Био једном један отац. . .”

    Тај није никад имао новца

    ЈЕР

    Новац НА ДРВЕТУ НЕ РАСТЕ

    Имао је три основца

    ПЛУС

    Три студента

    Чим сваки порасте

    Неумољив као ловац

    За децу

    Што донеле их ласте

    Све је глед’о економац

    Кроз камате плате,сталеже и касте

    Сањао конопац

    Да уштеди број количину синова

    Обожаваше баласте

    Тај у фирму

    После славе

    Однесе преостало прасе

    Да деца не буду халапљива кући

    Да науче контрасте

    Зато дав’о им је џепарац

    Да могу

    ВАЗДУХ ДА ЧАСТЕ

    И ушима

    Бубњају у КАСТ’Е

    Да виде МАЛО

    Шта је то

    Кад НЕКИ РАДЕ А НЕКИ СЕ МАСТЕ

    А беше тако диван ОТАЦ

    Презиме-ПАЗ’ТЕ!

    Име-ДАДОСТЕ!

    Само му златна рибица

    Не хтеде дати ИСИХАСТЕ

    Ал’ ипак је то лепо кад

    КАМЕН

    С БЕТОНОМ

    СРАСТЕ!

    ”Другарска”

    САВЕСТ

    CA ВЕСТИ

    АВЕТ

    СВЕ

    СВЕСТИ

    на

    САВЕТ. . .

  77. ZUTA TRAVA
    Zuta trava

    Autor je želeo da ostane anoniman. Ima dugu kosu, možda je muško, možda je žensko.

    VELIKI ŽUTI MLIN

    pravim mlin za kamen

    veliki žuti mlin za kamen

    ti ćeš mi pomoći

    da poravnam staze

    da sameljem

    sve to planinsko stenje

    uzgajam ruže u svojoj bašti

    velika pustinja miriše nadom

    nema prečica

    zaobilaznica

    svi moramo ići

    kraljevskim putem

    igram čudne igre

    s devojkama s ostrva

    ali budan sam

    i čekam

    tvoj znak

    i dolazak

    OSMONOGI KONJ

    sedmog sata

    sedmog dana

    sedmog meseca

    sedmog sunca

    uzjahaću svog osmonogog konja

    i grlenim bičem nagnati u trk

    pošto devet dana visio sam nem

    razapetih čula o grane hrasta

    kriliću jedra hodnicima uma

    ploviću morem unutarnjeg neba

  78. TAMARA ZIVANOVIC
    Tamara Zivanovic rodjena u Beogradu.
    Ucenica drugog 13-te beogradske gimnazije.

    ODLAZAK

    Odlazim sada kada sve postaje sivo

    I nestajem lagano kao ptica

    Nisi ti kriv.Nebo je krivo

    I prevrtljiva sreca sa stotinu lica

    Odlazim sada kada ti je najteze

    Ne zasto,ni kako

    Moje oci u svet beze

    Veruj mi nije to tek onako

    Odlazim sada sa osmehom sirokim kao beskraj

    I pruzam ruke da hvatam zvezde…

    Nemoj reci stani,ni cekaj

    Necu te cuti od pesme oblaka sto jezde.

    Odlazim sada,nose me struje i moram ti reci

    Zbogom

    Ceka me negde,daleko odavde jedan svet veci.

    I lepsi

    Odlazim i necu okrenuti glavu

    da poslednji put pogledam tvoje oci

    JEDNOG APRILSKOG DANA

    Bio je to jedan suncan aprilski dan

    Ulice su bile pune prolaznika,slucajnih ili namernih

    A on je stajao sam

    Uvenulog osmeha i ociju kamenih

    Bio je to sasvim obican dan

    Ni po cemu se nije razlikovao od drugih

    A on je stajao sam

    I trazio njene oci u moru tudjih

    Letelo je jato ptica

    Ali on nije video ni jednu

    Prosao je bezbroj ulica

    Trazeci nju,jedinu vrednu

    Njegovi koraci bili su odlucni

    Pogled tup i prazan

    Bio je sam kao na pucini

    A osecaj tuge u srcu tako snazan

    Bio je to jedan suncan aprilski dan

    Bagrem je mirisao..

    On jestajao sasvim sam

    I taj miris tuge udisao

    PONEKAD

    Ponekad stigne tuga i plati za svu srecu

    Za sav smeh

    Za lepote

    I podeli po neku suzu,od mora vecu

    I onda ,ko od sale,stane ceo svet

    Nemoj da se plasis

    Nedozvoli srcu da zadrhti

    Nikada nesmes da se vratis

    U proslost sto se u krug vrti

    Ispocetka.Ko od sale

    Ponekad navije se neka tama

    I bez stida sakrije ti san

    I vise neznas nista

    I nevidis sreci traga

    Proslost je daleka ,

    a bila ti je draga

    Dodju tako sivi dani

    Noc je crna i bez zvezda

    Kroz nju plovimo sasvim sami

    Sakriveni u svoja gnezda

    I nije nam bas lako,ali znamo,mora tako

  79. ANJA GAVRILOVIC
    Anja Gavrilović je rodjena 21.3.1993. i učenik je Zemunske gimnazije.
    Učestvovala na brojnim konkursima, i dobijala nagrade.
    Pesme su joj više puta objavljivane u književnom časopisu za decu „Vitez”, časopisu „Jesenjin”, u Mensinom biltenu… Neke su ušle u Antolgiju najlepših pesama za decu.
    Svake godine učestvuje na najlepsoj manifestaciji u Srbiji- ‘’Vitezovo proleće’’.

    Srce

    U mesečevu svetlost svijeni

    Nebom odzvanjaju snovi

    Uz svaki otkucaj pripijeni

    Otkucaj isti, a uvek novi

    Zadrhti dok ga strahovi jure

    I odluta tako, u pogrešan čas

    Dok mislima urlaju bure

    I nemiri prolaze kraj nas

    U lavirintu čarobnih reci

    Istina razara na deliće…

    Iako ne moze bol da spreči

    Ono iznova radja isto biće.

    Zatreperi i tugu premosti

    Sećanja odmiču nekud sama

    Praćena obrisima prošlosti

    I nestaju duboko u nama…

    Kad ispod sklopljenih očiju

    Preplavi nas tamnih svetova žar

    Ono čuva za povratak kočiju

    Na kapiji snova hrbri je stražar

    Oslobodjeno svakog straha

    U večnoj igri svetla i tmine

    U ritmu tišine i udaha

    Ponekad plane, ponekad mine…

    Kradljivac snova

    Ponovo vidim očiju tvojih sjaj

    Zagrli me neka tuga nova

    Što vodi u lazni, srušeni raj

    Nemirni, lepi kradljivče snova

    Čuvaj sve snove šarene, setne

    Na njih ti osmeh uvek miriše

    Kada te jednom ponovo sretnem

    Misli ce biti mnogo tiše

    Usnuo u praznini, samoći

    Ispod zlatne, zvezdane kiše

    Čujes kako u beskrajnoj noći

    I najmanja stvar sa tobom diše

    Tišina sluti poglede tvoje

    I osmeh što lagano nestaje

    Pamtim tvog srca najlepše boje

    -duga čiji sjaj ne prestaje

    I uvek te poznam na rubu tuge

    Sa sobom odnosiš sve moje boje

    I svake noci plašljive, duge

    Iznova čujem korake tvoje…

    Pijanista

    Ta tužna muzika koja svira

    Samo je tihi plač tvoga srca

    Ispisana lestvicom klavira

    Kraj tvojih misli drhtavo grca.

    I svaka dirka je nota bola

    Kristalni tonovi tvoje duše

    Preludijum skrojen od mola

    Snovi koji i granice ruše.

    Harmonija od smeha i plača

    Mašte, i jave što joj se kosi

    Od svega lepša,od svega jača

    Sa sobom mir i utehu nosi.

    I u svojoj blistavoj belini

    Tajanstvenost tonova skriva

    A u nekoj sablasnoj tišini

    Mozda još nežnija, lepša biva.

    Sa mrvicom neba na prstima

    Uz neka dela nova i stara

    I strašću, koju samo on ima

    Tako čudesnu muziku stvara!

    Evo Pijaniste prevedenog na francuski:

    ‘ LE PIANISTE ‘

    Cette triste musique qui joue

    Ne sont que pleurs silencieux de ton coeur

    Ecrits par une gamme de piano

    Pres de tes pensees sanglotent tremblant

    Et chaque touche est une note de douleur

    Les tons en cristal de ton ame

    Le preludium taille de mols

    Les reves qui ruinent la frontiere

    L’harmonie de rires et des pleurs

    D’imagination et de realite qui lui fauche

    Plus belle de tout,plus forte de tout

    La paix et la consolation elle porte avec elle

    Et dans sa blancheur brillante

    Le secret de tons cache

    Et dans un silence de fantome

    Elle devient plus belle peut-etre

    Avec des miettes de ciel sur ses doigts

    et avec des anciens et nouveaux performance

    et de passion, que lui seul a

    une musique incroyable, il joue!

  80. MARIJA MIHAJLOVIC DAVIDOVIC
    Marija Mihajlović Davidović

    Pesnikinja iz Aleksinca i član književnog kluba ”Velimir Rajić”. Ima 33. godine.
    Piše od svoje 15.godine. Živi i stvara u Aleksincu.
    Juna meseca 2011 godine izašla joj je iz štampe prva zbirka pesama ”Pisma ili Don Kihot sa likom žene” u izdanju Nove POETIKE iz Beograda.
    Uskoro iz štampe izlazi i svojevrstan duo zbornik autorki Marine Mihajlović Živković I Marije Mihajlović Davidović ,pod nazivom ”Zašto je Adam pojeo jabuku”.Pesme su joj zastupljene u više zbornika.

    SVE TI PROSTO BILO I SVE OPROŠTENO

    Na zdravlje ti bila ta reč

    što ti sa usana

    tako lagano skliznula

    i taj nehajni osmeh samoljublja

    Zdrav ti meni bio

    Odavno sam ja svoje kandže odrezala

    spremna da naučim tu mudrost dostojnu boga

    da nikome ne treba suditi na ovome svetu

    Zdravlje te služilo i srećan za na vek bio

    Sahranila sam onu pticu

    kojoj si odgrizao krilo

    Krepala je na mom ramenu

    ipak pevajući odu novom danu

    Bog ti sreću dao

    Ja sam popravljala ono što si ti kvario

    Pogrešne izbore,izigrana obećanja,

    razočarenja i košmare

    Ja sam ostvarivala svoje snove

    Porod te tvoj pamtio kroz vekove

    Za usne sam se,do krvi,grizla

    milion puta prećutala

    Živela je u meni nada

    da ćeš slediti moj primer

    i okanuti se tog vraga

    Duboku starost dočekao

    Smrti se bojimo

    tek kada shvatimo

    da je sve ono iza nas promašeno

    i da popraviti više ne možemo

    Živ i zdrav i srećan bio

    Zaboravljam ja ono loše što je bilo

    a pamtim ono nebo plavo

    i onaj osmeh i toplinu sunca

    Dao bog pa će srce još sto leta da ti kuca

    Ja ti opraštam i sve molitve

    zbog tebe učim

    i tiho ih šapućem iz dubine srca

    Sve ti prosto bilo i sve oprošteno

    Živ ti meni bio

  81. MASA PRIHOTKO
    Maša Prihotko, rođena 1980. u Beogradu, živi u Pančevu. Profesor srpske književnosti i jezika.

    Objavljivana po zbornicima i časopisima poezije i proze.

    Objavljena zbirka poezije Duborod ( kao prvonagrađeni rukopis na konkursu Dani Gordane Todorović, Knjaževac, 2010. )

    Pesme Nesanica veka, Nesanica grada i Tašunaljka objavljene su u zbirci Duborod; pesma Ti znaš dobila je prvu nagradu Pjesma u cvatu za najlepšu ljubavnu pesmu u kategoriji Mlade nade pjesništva, na konkursu Ljubav je pjesma najljepša ( Klub umetničkih duša, Mrkonjić-grad, 2011. ); pesma Zavet osvojila je drugu nagradu na konkursu Vojislav Despotov ( Scena svih kreativnih, Novi Sad, 2011. )

    Nesanica veka

    Danas odvedoše nove.

    Juče poveše nas. Vekovi minuše.

    Ja zalutah u sanduke gole, nad

    senima skučenim u udove sušne.

    Budnima, tesni dom kapke svlači,

    blaženi odmah, crvenim usniše.

    Vrište, vrište tela meseca,

    pod njima tučeni kreveti kleče.

    Sunce iščupanim jezicima pleše.

    Ljudi, ljudi sa rakama pod čelom,

    učinite oštrice retkim vodama,

    kroz brave istecimo što tiše.

    Očevi očiju i sinovi lepih utroba,

    utihnite nam šakom belom.

    U široke majke, užasom uplivaše.

    Žalostan, žalostan Bog uz ljudske skuti,

    žalosno ga preklaše, ovde s nama.

    Nigde, nikad sna. Meka jama. Ne, ja nisam

    sama. Za mnom idu, sve moje smrti.

    Nesanica grada

    Kameni grad, isušen suncem, okovan u kuli

    Vetra, noćas hukom spava, povija se pod

    Oštricama Mesečevog glasa, izbodenim bokovima;

    Opkoljeni grad, opsednut sablastima nesna,

    Zverskim urlicima metala i trupovima

    Pobijenih gladi, ove večeri se sklanja od ljudi.

    Po prebijanim budoarima,

    Polivenih svilom uličnih svetiljki,

    Koji senzualno navlače žilavu kožu,

    Traži preživele žene i snove,

    A nalazi mršavu decu po debelim uglovima.

    Luta golim trgovima posečenih prosjaka,

    Pokrivenih betonskim bogazima pred

    Pucnjima, naletima divljih skakavaca,

    U poljima obećanja i lakomih žita.

    Sitna divljač je zaplovila ponornicama

    Zadovoljstava, dvogubih svetova na

    Obrazima naših pragova, u čijim utopljenim

    Rumenima žive mrakom probuđeni.

    Grad, ostavljen sam sebi, čezne za mirnim

    posteljama, zaviruje iza lakih bedema

    U kojima leže zgrčene zenice,

    Potiljci okrenuti u ravnodušnosti

    I tišinama prebacivanjima, po zaturenim

    Lagumima tajni i udavljenim vodama,

    Po rasutim, bunovnim odrima dece

    Koja krikom sanjaju grad.

    Kameni grad se noćas sklanja od ljudi.

    Ti znaš

    Staješ mi u ugao oka

    Ugao reza što obezglavljuje ponore glava

    U dalekom ponoru moje glave

    Vratovi nam rastu

    Ti znaš

    Čuvam te pod drevnim jezikom

    Zarastaju ti kosti pismenom dodira

    Pokretima sriču sebe

    Tišinom te svlačim do čela vremena

    Bora nas nage urezuje

    Napolju dan viče Lomi nepca

    Čupa reči sa udarenih usana

    U sebi sam Tvojim zvukom slušam

    Ti znaš da ja znam

    Kad budu iskočili

    Naši pogledi iz nas kao obesna deca

    Ja stajaću puna u zenici praznine

    Tad izmislićemo neko sutra

    Kao što su večnosti izmišljale nas

    Tama nas bistri

    Ja znam da ti znaš

    Zavet

    Moji prijatelji su poklonici trošnog kopna

    Karlicom svačijih ulica lube kolone lobanja

    Porađa ih jutrom jama večnošću ohlađenog sunca

    Sapliću se o tvrde grumene svetlosti i lome svetove

    Nedonoščad dana s večeri povijaju prošle postelje

    Pokopani pokopani kao nerođeni

    Svi moji voljeni nose nežne bolesti na usnama

    Kao tajno pronađena imena i odsutnim progovaraju

    Uzalud ih dlanovima zovem Svezane reči

    Svi moji nezaboravljeni ostavljaju poljupce

    Onesvešćene po sobama belog vremena

    I svlače se mislima do zaborava začetka

    Mene mnoge vode nose paraju mi čelo zelene makaze

    Odsečene senke i zaboravljeni dvojnici odbegli likovi

    Traže svoja ili tuđa mudra tela zagrljaje uspavanih algi

    Spavaju u školjci dna neke udavljene kosti koje su odavno

    Zaboravile milovanja mesa rakovi ribe gojeni gubitkom

    Nestali nestali i nedovršeni

    Izvući ću posustali grad pod talasom bačeni belutak

    I zatvorena ulica će me poneti do vrata poput letnjeg splava

    Izroniće zvono iz mrtvačkog vira i kazati nam pesmu o nama

    Sa mokrih krovova i okupanih prozora skakaćemo duboko u sebe

    Prelomljeni lik će nam se punom tišinom uvući pod kožu

    Istiniti istiniti i bolni

    Ali ako te ikad izgubim preteška reči

    Spalite me lako u mojoj ćutljivoj vodi

    Tašunaljka

    Usni svetlosti dani me izlomiše

    I sunčeve seni a ničiji udovi

    Pospite moji snovi lovine i zveri

    Uho tiho izli naručje još tiše

    S večeri sinuće mati bez sebe

    Zanjiši se meseče u usnu bledu

    Mlečno je vreme rastu mu sati

    Tek tepaćemo javom nečijem čedu

    Usni debeli valu plavo umori

    I sinove lini od ikre i soli pa

    Klekni dnom zahvali bremenoj vodi

    Cupkaj klicom i ljuspa ti je snena

    Sanjaj zrelo seme od oca i zemlje

    Usni moja utrobo bez ploda i imena

  82. SLAVISA ZDRAVKOVIC
    Zdravković Slavisa, rođen 03.05.1989.
    Završio Srednju Tehničku školu u Negotinu.
    Živi i radi u Beogradu

    Otkrovenje

    Otkrovenje.

    Snazan uticaj prelaska decaka

    u razdoblju gneva,buntovnosti,

    izrevoltiranog uma.

    Skup crnih misli,skup erotskih misli,

    skup problema drzave,skup porodicnih problema,

    skup novcanih problema…

    Bum!

    Eksplozija u dnu uma,

    psiha razradjuje plan,

    dusa ojacava,

    krv vri na pomisao o drugoj strani zivota.

    Prva i nova greska.

    Pospani osmeh,malaksalost,prijatna euforija,

    trazenje izgubljenih rajeva.

    Blazen da si Gospode,ovo je tako divno,

    tako neotkriveno dostignuce.

    Svest je zasla dublje,

    pomno se posmatraju poduhvati,

    ah,vise nista ne smeta.

    Zacaran krug prima nove ukucane,

    i mi smo jedni od njih.

    Ovde su svi prihvaceni,ovde se svi postuju,

    svi su isti na lestvici zivota.

    Iste tezine,ista razmisljanja,

    nasa ista divlja poezija,

    zenice,boja lica,pokreti tela.

    Sada smo slobodni,

    sa devojkama koje su slobodne kao i mi.

    Jedna od priča Šeherezade

    Ja sam kao leptir,naseljavam se na kratko

    i odlazim,

    ja sam kao kameleon,menjam boju

    i posmatram obe strane nezavisnim ocima,

    ja sam kao kafa,zakuvan i popijen,

    i kao vetar i kisa,oduvam sve od sebe i polijem sve oko sebe,

    cak sam kao tama,privlacim nocne znamenitosti i mracne stvari,

    sve me pokrece,jedan glas,jedan ritam,jedan rif,jaka distorzija,

    uklapam se svuda na dan i posle isceznem,

    trag mi se brise i gubi mi se identitet u mastilu,

    ponekad sam nem,gluv,nedodirljiv

    jer sva ta pitanja su besmislena,

    zivim u filmu,glavni sam akter,

    a sve sporedne uloge su besmislene,

    ja sam kao kralj u mom svetu,

    kao ptica u letu,

    ja sam zivot i smrt,nasmejan,nadmen,narcisoidan,

    pomalo uspavan,

    covek u detetu,dete u coveku,zena u tinejdzeru,sve sam,

    usisivac,pomalo lenj,pomalo pokvaren,idiot,pasivan,kulturan,

    cudan sam,mio,dobar,ponekad agresivan,

    ja sam kao jedna od prica Seherezade.

    Moja glad

    Izgubio sam se u nedodjiji i sada kopam

    zatrpanu rupu

    da udahnem svez vazduh

    koji ne postoji.

    Nisam tu i prosvecene licnosti me ohrabruju recima od svile.

    Trebam te,

    jako i snazno.

    Prospi mi lice

    jer ti putujes gde ja nikada

    nisam.

    Smeh i jos vise od toga,noc u obrijanom mesecu.

    Volim te grubo i bez predrasuda.

    Znam da znas.

    Uzmi ovo sto ti dajem

    deo pustih grehova

    i zadimljene poljupce.

    Da li je za nas to pocetak ili kraj?

    Da li sam ja ja?

    Cije je ovo mesto?

    Grad,ti u obliku pene

    koja mi curi niz neobrijano lice,

    moja plac i moj trn.

    Sada te volim i posmatraj kako to cudesno radim,

    ja u obliku celika i ti u obliku pene.

    Klizi,klizi,klizi…

    Ponovo te molim da se molis za mene,

    ponovo te sanjam da bi me sanjala,

    ponovo te sanjam da bih te video.

    Kakav je ovo osecaj?

    Svestan tuge i patnje,ljubavi i tebe.

    Da,ja te volim.

    Moja glad.

  83. SLADJANA SIMRAK
    Slađana Šimrak, rođena 1990. godine, živi u Staroj Pazovi i studira matematiku u Beogradu.
    Prvi put objavila pesme 2008. godine, kao finalistkinja Limskih večeri poezije u Priboju.
    Kasnije još nekoliko puta, u zbornicima Rukopisi (Pančevo), Garavi Sokak (Inđija), časopisima „The Split Mind“ (Split), „TIT“ (Beograd), elektronskom časopisu „Libartes“, i dva puta ušla među finaliste festivala „Art Attack“ u Zagrebu.

    Sa drugarima uređuje zbornik „džBujanje“ koji okuplja mlade staropazovačke autore.

    Njena prva zbirka poezije objavljena je 2010. godine kao nagrada na konkursu „Desanka Maksimović“ koji raspisuju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga.
    Naziv „U desetom selu“ zbirka je dobila zahvaljujući pesmi Grigora Viteza – „Kako živi Antuntun“.

    Puštamo se

    Još uvek sanjaš o drugom kraju sveta

    izričit i umoran

    Misliš da nas bolje od ovog ima u sebi

    Ne pojmiš koliko su opruge široke

    kad si car koji umesto psa

    šeta – usisivač

    Raspredaš o bliskosti kad ukapiraš

    volšebnost mojih pisanih reči

    ali ne pamtiš kad sam tonula u grad

    uz déjà vu drugih dimenzija i pogleda

    i ne pojmiš ko sam kad ćutim

    e zato na popisu naše imovine

    ne postoji

    sito za zajedničke misli

    i mogu satima da ti ne pružim ništa

    a da ne shvatiš zašto

    i mogu polako da prestajem da te sanjam, lave

    tebe i stepenice u sumrak

    Ne prihvatam tvoje virtuelno lice

    pravo mi se dopada više

    pa idem

    iako u planinskim vozovima nema sedišta

    za moje unutarnje prevrate

    a poraziće me i neosvojive kočnice čamaca

    i izbaciti na adu

    da se dovikujem sama sa sobom

    kao reka

    da pravim buku

    razbacujem diskove i hranu

    i knjige kurve

    da prostiš

    ali nemoj da propustiš

    priliku da tad budeš negde drugde

    Da ti oprostim ćutanje

    suviše sam mlada

    ali želim, posle rata da te nađem

    i pitam kako se živi

    kad se samuje

    jedro drži

    i ljubav sprži

    kad ti se priviđaju noge

    koje nemaš

    Je li, da te pitam

    Vrtim se oko zakona

    ne povezujem govore i radnje

    za kasnije iskorišćavanje

    Oprosti mi

    Volim da skitam

    i jedem svoj bol

    na uzlaznicama koje samo ja ne prepoznajem

    da te pustim da misliš kako mi fali puno

    i time te gubim

    Volim da

    zadržavam dah dok držim pismo

    kao u vremena

    Kad su ih donosili kočijama

    Ponekad čujem poštara, ponekad ne

    pa ono tako leži i smrzava se

    i po nekoliko dana

    Pa, je li, da te pitam

    da li je greh ako najpre

    razbijem nekoliko kristalnih čaša

    pa poslednju iskapim

    i poberem simpatije?

    Razbojnički pohod u četiri čina

    HALA

    Štiklama sam izbušila strunjače

    Stala na gredu

    bez majice i veša

    premazala ripstol karminom

    natrljala ruke magnezijumom

    pa se popela na razboj

    i odvrnula šrafove

    BIBLIOTEKA

    Naoružala sam se da spalim preporuke

    i razbacane časopise

    Murakamija uz neke Vesne

    jogu uz nekog Kiša

    Ali okružne novine su me prve prepoznale

    morala sam da ih smaknem

    Potom su zbog mirisa izvirile

    Fermaova poslednja teorema

    i Matematički gen

    stale su u red

    shvatajući indukciju

    učeći me

    da ne postoji savršeni zločin

    SUPERMARKET

    Iscepala sam kese, zgnječila flaše

    pustila ono što gladni nemaju da trune

    popila nešto užasno gazirano

    zgranuta prodavačica

    mi je prišla

    i dodala metlu

    PARK

    Drveće je bilo preveliko

    za moje ruke

    zemlja je bila žilava

    za moje cipele

    uprljala sam sve što sam dotakla

    ali delotvorno rešenje

    protiv njih nisam našla

    Lekcija de facto

    jutrima
    Đole je imao običaj da iz radija iznova broji
    206 koraka
    nervirao me je jer sam uvek volela cele, dovršene
    i zaokružene brojeve
    polovila sam zato dužinu svojih koraka
    u svojoj Dositejevoj
    da bi bar meni ispalo kako treba

    prešla sam potom na druge brojke
    statistički prihvatljive
    ali u svetu hepeninga, Indijanaca, Japanaca i ekologije
    potpuno zanemarljive

    prosek godina na svakom polukoraku
    vadili su zakrpljeni starci
    a prosek snage vadile su
    nagruvane bejzbol palice
    koje nikad nisu dotakle ostale bejzbol rekvizite

    dakle, dobila sam
    potpuno sumanut decimalni zapis
    koji sam odmah spalila
    zajedno sa svojim CV-om
    i pojela se od muke

    u proseku ovderođenih i ovdeumrlih
    niko nije živeo

    ulica je propadala prirodno
    mladi su propadali zbog ulice
    priroda je propadala zbog mladih
    starci na krparama su odvrtali kasetaš
    i pratili ovu paralelu s lancem ishrane
    koju i nisu baš najbolje razumevali

    gledajući sveštenika kako kupuje
    „PC press“ trošeći svoje pošteno zarađene
    svešteničke pare
    na sajber zapovesti
    i odlazi u crkvu da promoviše nesebičnost
    ustala sam sa klupe držeći svoju računaljku
    zapisala metriku svoje pesme
    i naručila u pekari pet sendviča
    dužine 1.0*A4
    za ekipicu iz haustora
    toliko sam imala para
    kod sebe

  84. VELJKO LADJEVAC
    Veljko Ladjevac, rodjen 1978. u Požegi.
    Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
    Piše pesme i trenutno priprema svoju prvu zbirku. Član je književnog udruženja Razvigor iz Požege. Objavio je nekoliko pesama u časopisu Svitak, koji izdaje isto udruženje, kao i u časopisu Užička nedelja.
    Zastupljen u antologiji zavičajnih pesnika Mera sviju stvari. Prikaz njegove poezije predstavio je Milijan Despotović u svom delu Rasvetljavanja (Svitak, 2010. str. 71-74).
    Živi i radi u Požegi

    Дуги прсти

    Немам хладнокрвност ни вештину лопова

    а упорно сањам како ти нешто крадем.

    У животу сам само књиге отимао без гриже савести.

    Једном сам шчепао, чини ми се, Хармса.

    Погледала ме је и прекорно и благо

    и прошапутала: „Узми…“

    Онда је наставила да слаже наслове

    по полици са ознаком Руска књижевност.

    Да ли би и ти тако, да ме затекнеш

    док ти завлачим руке у груди

    и нежно отуда вадим срце

    шапнула: „Узми“

    и наставила да слажеш

    коцкице свог живота?

    Да ли би, после свега,

    викнула:“Лопов!“

    Или би, гризући усну,

    сведоцима рекла како је то била

    само безначајна ситница из твог џепа?

    Често сањам како ти нешто крадем

    и остављам отиске, да ме лакше нађеш.

    Сањам и помиловања која добијам

    за своје лоповске навике.

    Откуд сад правда?

    Усред хаоса

    копилета грозне експлозије

    од које нам још звони у ушима

    усред света

    посмрчета хаоса

    пошто је небо кликером побило господаре

    јер сами нисмо могли да им дохватимо вратове

    са дрвећа

    пошто смо подигли главе изашли из шуме

    и онда се заједно гостили

    и међусобно клали вековима

    вукући једни друге на дно романтичног понора

    пошто нам је Дарвин шапнуо да смо само мајмуни плаве крви

    а Фројд да је мајмуном мајмун побегао из кавеза

    пошто је све прошло

    ти и ја

    два пријатеља

    два брата

    две гњиде на софистицираном нивоу превентивне адаптације

    два победника из смртоносног окршаја

    сулудо амбициозних подофицира

    у утробама наших мајки

    седимо на тераси хотела Балкан

    која после каљавих киша

    поново тоне у муљ масовне гробнице

    (прича се да управа уопште нема дозволу за изградњу)

    седимо и пијемо неко средство против инхибиција

    отето локалном сељаку

    пијемо и оговарамо општински суд

    у коме нема довољно правде

    Персонал у орбити око нашег стола

    Још који круг и почећемо да схватамо себе озбиљно

    Malo mesta molim!

    Da li bi ste pošli u borbu za kapetanom koji odlazi na časove baleta?
    Da li bi ste pristali da vas operiše hirurg koji ponekad plače bez razloga?
    Da li biste uživali u letu ako bi pilot bio mizantrop?
    A u vožnji sa taksistom kome se tresu ruke kad je trezan?
    Da li bi ste voleli da vas služi konobar koji voli insekte i nikad ne bi remetio vecni mir muve u vašoj supi?
    Da li biste poverovali u priču o večnoj sreći svešteniku koji lepi po sebi pijavice?

    A evo,
    među nama,
    šta se još dešava:

    Jedan što crta gurnuo babu niz stepenice.
    Jedan sto piše potukao se u sred emisije.
    Jedan što komponuje kastrirao se.
    A jedan što pravi čuda od gline osuđen zbog sodomije.
    A jedan što vadi ženske figure iz kamena služio kao patos u kafani.
    Jedan što je pisao dečije pesme pucao sebi u usta iz puske.
    Jedan orguljaš hteo da zapali crkvu.
    A jedan glumac hteo sebe da zapali.
    A drugi glumac previše voleo decu.

    A svi koračaju za njima, jedan za drugim.

    Zasto su neki ljudi tako dobri, čak i kad nisu dobri uopšte?

    Lako je njima

    Slepi uvek znaju gde idu.
    To znam sasvim pouzdano,

    zbog prirode svog posla.

    Ja prevodim slepe preko ulice, na raskrsnici 33.
    Oni imaju hladne ruke i odsutne misli

    ali uvek znaju gde idu.
    Nikad ne stoje na drugoj strani

    tražeći putokaze i čekajući povoljan vetar.

    Ne osluškuju i ne kuckaju štapom levo i desno

    da bi odlučili šta im je činiti.
    Ne, to čine kupci lubenica,

    ali slepi znaju gde idu!
    Kažu hvala i nastave dalje ne okrećući se.

    Slepi znaju gde idu i ja sam ljubomoran na slepe.

    Odlaze tamo gde žele sigurnim korakom

    a ja se vraćam natrag
    i ponovo ću zebru imati za večeru.

    Ali, njima je lako.

    Takvi su rođeni, slepi.

    To im je u krvi, da znaju gde idu.

    KONOBAROV KOŠMAR

    Jezik simbola je, recimo, jezik plitkih i dubokih čaša.
    A ja sam jedan brbljivac, recimo.

    Stojim uz himne tri države, klečao sam ispred dve žene, pa zašto da ostanem na jednom piću?

    Nekad sam imao zavičaj i život u njemu.
    Život sam oterao u šumu kao psa koji je gostima nosio obuću.

    Zavičaj brišem sunđerom sa dosta alkohola.
    Jer, u tom kraju bi se, svakoga dana zapalila po jedna kuća zato što bi u njoj izgoreo jedan čovek.
    Možes li da zamisliš mesto sa par hiljada duša, u kome se svakoga dana jedna od njih pretvara u pepeo?

    Speleolog je hteo da ostane, čak je posadio i povrće iza kuće.
    Ali, razboleo se. Disao je kao da je progutao plastičnu kesu.
    “Kod vas je lepo”, reče, “ali prašina je užasna. Gori je samo Kalahari…”
    “Eh, dragi prijatelju, to što stresaš sa nogavica i što ti upada u oči,
    to nije prašina,

    već su to nečiji snovi!”

    Nije shvatio. Ni ti ne znaš o čemu govorim?
    Jesi li učio u školi kako čovek može da plane ako mu krv postane suviše gorka?
    Nisi?

    Udžbenici su sve lošiji…

    Večeras sam novorođenče kome menjaju pelene, a sutra ću već praviti kuću od blata i ženu od sluzavih snova.
    Dići cu zidove, izabraću zavese i zvonce za velika, bela vrata.
    Zavese u boji njene kose, zidove u boji očiju.

    I neko obično zvonce, da zvoni.

    Ako sve propadne, naći cu za sebe rasklimani kišobran.
    Biće to kućica za puža koja može da se rasklopi i sklopi.

  85. VESELIN GAJDASEVIC
    Веселин Гајдашевић, Киш Ференца 10 – Фекетић

    *

    Научити нећу на ћутање ствари

    И знам да постојим сто година дуго

    Себи ће ме вући обичаји стари

    И тешко ћу време признавати друго

    Јер толиким сјајем сећања ми зраче

    Да свако од мене постаје све јаче

    Пред оком ми кружи слика што не бледи

    Из тишине мили гласак док се чује

    У куту где Мајка за разбојем седи

    И уморног лица танке жице снује

    Док прозорским окном понад њене главе

    Предвечерја боје злате се и плаве

    Од ње корак даље преслица где дрема

    И старо се витло испод лампе злати

    Шарени се мачак на починак спрема

    Некакву док тачку једним оком прати

    А таваном старим минути док цуре

    Без бриге и страха мишеви се јуре

    На староме банку Отац лулу пуни

    Снажан мирис крџе собом док се шири

    Мргоде му чело некакви рачуни

    Али први дим ће све лако да смири

    А чим гану њега веселији знаци

    На све нас он осмех са усана баци

    Знам да будан сањам јер ничега није

    Тек пећ као некад у куту се жари

    И знам да до века сат старински бије

    Научити нећу на ћутање ствари

    Јер чим очи склопим заборав не вреди

    Одмах Мајку видим где за витлом седи

  86. ZORAN KRSTIC
    Zovem se Zoran Krstić, rođen sam 7. 5. 1963. u Zagrebu. Tamo sam živio do 1997. godine,
    završio osnovnu i srednju školu, studirao politologiju, a završio « Fakultet uličnog ugla «.

    Pisati sam počeo u najranijoj mladosti, najčešće poeziju i tekstove za rock ‘n’ roll
    sastave u kojima sam pjevao ili svirao.
    Najvjerniji sam poeziji, a do sad sam objavio nekoliko priča u raznim književnim časopisima, u nekoliko kompilacija – skupnih zbirki, ponešto pjesama u zbornicima pjesničkih natječaja na koje sam ih slao te u dječjem časopisu « Smib «. Zbirka priča već mi je duže vrijeme u pripremi za objavljivanje, izdavač čeka povoljni trenutak.

    Živim i radim u Krapinskim Toplicama

    U G R A D U

    zatvoren sam u gradu

    slučajno

    i glupo

    osa uletjela u čašu

    vjetar zapleten u novine

    rakiju zalijevam životom

    skrivam

    plač u ruke

    mjesec u oblake

    šapat dijeljenja svog jada

    ljudima

    nedostojnim tajne

    S O N A T A B A B LJ E G LJ E T A

    selo se utapa

    u jednoglasju cvrčaka

    mjesec se valja po zvijezdama

    a magarac

    po prašini

    iz kuta svog ništavila

    žmirkam kroz

    paučinu

    uzevši djetinjstvo

    za obrazac vječnosti

    eto i ovo je ljeto

    protrčalo

    s udvostručenim oprezom

    k’o jednooki štakor

    kroz dvorište

    smrt

    uronjena u život

    istiskuje onoliko smisla

    koliko je život

    bio buran

    G R O B LJ A A U T O M O B I L A

    možda je i

    nisam zanimao

    ali nije odoljela

    da se ne nagne

    i da ne pogleda

    kako čaram

    iza ograde

    majica joj se zadigla

    na leđima

    jesi li razmišljala

    pitao sam je

    da su groblja automobila

    trajnija od naših

    ljudskih

    O G R A N I Č E NJ E

    momak i po

    taj pas na uzici

    miluju ga i tuku

    izgladnjuju

    i hrane

    preci traže slavu

    a potomci

    lovu

    spremni za

    masovne histerije

    i ljepotu na kredit

    za galop

    kroz zapaljenu šumu

    O D I S E J A

    jest, ma je

    plesao sam

    k’o kiša na pogrebu

    droga me zvala na kolače

    pekari su kihali u brašno

    kraj otvorenih vrata

    pekare u noći

    pas je lajao

    opkoljen ogradom

    gazdinog dvorišta

    ježevi su se provlačili

    semafor

    k’o izlazak

    i zalazak sunca

    razbijao sam flaše

    i tukao se

    s ponešto uspjeha

    ulice su žamorile

    osekom i plimom

    prolaznicima

    brzim vozilima

    tražio sam svoju vatru

    po raznim spiljama

    muzika treštala

    svi se nadvikivali

    bilo je ljubavi

    kad je bilo kurvi

    a vjetrova ima raznih

    već s koje strane

    dolaze

    pločnici su otvarali grotla

    pod petama

    kaubojskih čizama

    jutrom sam krao

    jogurt i mlijeko

    iz sanduka

    pred otvaranjem dućana

    pa štipao pipničarke

    iz jutarnje smjene

    ljepljivim prstima

    ribe još plivaju

    dok se mreža ne digne

    i ne stegne

    kašljao sam

    od smoga i duhana

    na uglu čekao

    oslobođenje

    skupljao opuške sunca

    neki su bježali

    u zatvore

    i ludnice

    a pokraj autoputa

    nikli su šampinjoni

  87. TANJA KECA
    Тања Кеча

    Рођена сам у граду на Уни – Бихаћу,13.3.1990.
    Објавила сам збирку поезије „ Наша тајна “ у издању Униграфа 2007. и срећна сам јер ми је живот испуњен стиховима.

    Остави срце да мирује час…

    Остави моје срце да мирује час

    и једно пролеће да прође без нас

    да увену чежње и увену наде,

    да презиме наше баладе

    и постану к’о све друге песме-

    остави, к’о да дирнут’ душа ме твоја не сме.

    Остави срце нек’ мирује трен

    и јесен да прође дуга без нас

    да очи не траже кутак наш у граду…

    - остави душу да мирује час

    и не дај руку, не храни наду.

    Остави ми душу ,за векове све,

    далеко од своје

    нек’ пође испод других звезда, тмине и неба

    а ја ћу уверити срце да баш тако треба.

    И неће плакати душа,

    остави ме и не жали-

    казаћу јој к’о детету

    да неће болети сутра

    тај ожиљак мали.

    Има дана…

    Има дана кад загрли сета

    па очи буду плачне к’о у детета,

    улице немир носе, сусрети постану бледи…

    Има дана кад срце разум не слуша-

    дана кад реч к’о хартија похабана вреди

    Има дана кад сећање на нас боли,

    кад су наши топли погледи убојити мач…

    … дана кад је тешко говорити

    те глас прекида плач,

    и птице песму ћуте- уместо поју

    а носим , где год кренем, тугу своју.

    Има дана кад фотографије твоје гледам

    милујем бело, љупко лице,

    дана кад ништа душу не може да згреје:

    загрљај, осмех ни пољане у цвету …

    Има дана кад туга уз мој корак верно ходи

    па више не ходам по својој вољи, туга ме води.

    Одлазио си…

    Одлазио си на кратко и чежњу ми будио,

    одлазио, враћао се и свак нам се чудио:

    како те испраћам, чекам и како ме

    милујеш азурним зеницама свога ока

    а сијаш у мени к’о сунце с истока.

    Одлазио си тек да одеш, прошеташ мало-

    а ја сам чекала к’о што и данас чекати знам,

    ти си се враћао после кише у загрљај знан,

    признавао да си се бесциљно кретао

    док познатим улицама к’о туђин си шетао.

    Одлазио си некад не говорећи где и куда

    а ја ,све време кад ниси био ту, веровах у чуда.

    Ти си се враћао к’о што селице дођу с југа,

    причао о необичним крајевима тим

    и чудесно дугим ноћима, бесаним.

    Одлазио си често, твоји су кофери увек били спремни-

    некад си одлазио, сећам се, љут

    и ја сам тада видела најлепше муње две

    нисам те заустављала мислећи к’о увек

    вратићеш се- и ти се враћао мени

    са најлепшим шапатом који се може рећи жени.

  88. DANIJELA CUZOVIC
    Danijela Ćuzović, rodjena u Beogradu, 1972. gde i danas živi, radi i piše.

    Entoni Perkins i sivi džemper

    Za početak sukoba

    ti si lepi mornar na ostrvu prinudnog incesta,

    jednoj devojci si vitez

    koji pokušava da je otrgne od rakije.

    Za prijatelje si Entoni Perkins

    dok šeta kroz psiho,

    a za mene tvoj sivi džemper može da dočara

    svetonazor naše izgubljene generacije,

    oštrih, ali otmenih empatija.

    Sa tobom ću se čuditi skamenjenom besmislu,

    kao pijana, neću nestati,

    ako sam gej, beskrajno ću te moliti,

    kao filmsku divu nećeš me poseći,

    ako te neko vuče za rukav to ću se ja glupirati,

    a ako me pomeneš u bajci

    poljubiću te u taj dan,

    poljubiću te u vrat,

    široka je ranfla od sivog džempera,

    snažne ruke podignute uvis,

    nešto objašnjavaš.

    Jer između neke dve kiše

    smetale su mi sve priče

    u kojima me nema.

    To nije bilo dovoljno da naslutim

    uzaludnost otimanja.

    Kad tad ubiće me tuga tvojih likova,

    pa ti si Entoni,

    suludost analogija.

    Ubistvo u stepi

    Iznova ista priča,

    stepa,

    promene u sitnicama,

    moji su vetrovi kapelna pevanja,

    a otvoreno pitanje prisustva,

    nejasni dodiri,

    nejasna pojava.

    Ti ne zaboravi da popiješ votku posle ručka,

    ne zaboravi da dočekaš veče

    onako kako znaš,

    možda uz Bunjina

    i pristavi samovar.

    Ja ću lagano doći vozom,

    ja ću sve greške da ponavljam,

    za grubim stolom

    držim lice u vezanim rukama,

    slušam o ubicinim podlostima,

    merim pristojnost uplitanja,

    moje su valjenke spremne na vratima.

    Leti vreme,

    vreme nije moja uteha.

    A da sam tvoj put,

    da prepoznam,

    unapred da zamišljam…..

    Ti okrutnost ne znaš,

    tim je bolja izdaja.

    A da sam tvoja izmenjena sudbina…

    Leti vreme,

    vreme nije moja uteha,

    zna stepa,

    zna mećava

    Nema te

    Tvoj sako lagano prebačen

    preko moje stolice,

    i nema te,

    ili miris rakije,

    a niko je ne pije.

    Ja znam da ce te ubiti

    briga zbog Rusije,

    na dlanu prosute,

    ja znam da će te ubiti

    još neke stvari

    i situacije.

    I nema te,

    čujem naglo ulećeš

    u neke strane rasprave,

    nevažne,

    zbog tebe obijam

    kafane beogradske,

    zbog tebe preturam

    boeme slomljene.

    I umesto da držiš

    svet u rukama

    i mirise u džepovima,

    ti ideš popucalim putevima,

    i moje se zore završavaju

    moskovskim pesmama,

    i nekim maglama,

    da me niko ko zove

    ne doziva.

    Apatija

    Stolica za ljuljanje

    i zavesa večno lebdi

    zbog promaje.

    Kod tebe su skrivene loše godine.

    Pričaš o ljubavima

    koje su te izmenile.

    Meni je krivo što nisam inspiracija,

    ali mi ništa drugo na pamet ne pada.

    Zoveš me u grad sjajnog provoda,

    rock n roll-a u vetrovima,

    da nam se u lice unose

    zaboravljeni mirisi neke obale.

    Zoveš na ushićenje samog vazduha,

    da nam se svidja neki akcenat.

    Teška je moja apatija.

    Odvajam stare fotografije.

    Kažem ne vrede skrivene godine,

    jer su neke spone zauvek nestale,

    kasno je za moždane disperzije.

    Ti ne pričaj o ljubavima koje su te izmenile,

    sad,

    ne pominji neviđene ulice

    jer na jednoj od njih od tuge istopiću se

    sve sa pitanjem

    o propasti jedne generacije.

    Kuća na kaštelu

    Preskočio nebitne agende,

    paralelni svetovi još postoje

    da se u njih umeće,

    pregazio tolike jezike

    smešao vremena i moguće ishode

    da bi pao na poljupce

    genijalnost pravdao strastima

    neprivlačnost našao ispod tuđeg kamena

    uvek zamišljan sa knjigama

    široko gorje poslednja stanica

    težak logos kao premija

    Umoran od svih željnih daljina

    našao ime koje neće da se pomera

    i baš to ime šetao svuda u mislima

    Kuća na kaštelu jedan od svetova

    kroz svetove varira broj

    neprevedenih pesama

    i ljutio se i nije se ljutio

    svuda obećana ironija

    jedno ime dozivao u nominativu

    da niko ga ne ispravlja

    tamo gde je pao mrak

    pala su i jača pravila.

  89. SELMA CELIKOVIC
    Selma Čeliković, rođena 12.04.1989. u Odžaku.
    Završila Filozofski fakultet na Tuzlanskom univerzitetu, odsjek: Razredna nastava.

    Piše isključivo poeziju.
    Do sada nije ništa objavljivala.

    Živjeti šapatom

    Nekada se govorilo šapatom,

    sada se živi tako.

    Gušim se danas, gušim se sutra.

    Veže se strah oko grla,

    ne zbog riječi, već što živimo šapatom.

    Usta mi zalijepi,

    ne zbog riječi, već što jedem.

    Treba biti slijep da bi bio sretan!

    Gluhi već jesmo.

    Govoriti danas može svako,

    a ko će te čuti?

    I živjeti danas može svako,

    šapnut ću ti kako.

    Oslobođenje

    Kada će doći dan

    kada ćeš moći reći

    pobijedio sam nemani u sebi,

    uzeo sam mač

    i sjekao kožu slobode?

    Hoću li ikada podići prste

    i probiti zid paučine?

    Doći će dan kada

    ćeš htjeti upoznati svaku ćeliju,

    jednu po jednu, upoznati cjelinu.

    Ti ćeš biti mač

    izvađen iz kamena,

    učeći sebe

    kako se oteti otrovnom pauku.

    Ostat će pokušaj

    Pogledaj me. Pogledaj nas!

    Teško je biti glista,

    teško je.

    Zemlju roviti i gutati.

    Ne vjerujem da ne osjetiš.

    Ti znaš da postoje

    životinjice ukotvljene

    u zaboravu, u zapostavljenosti.

    Čuješ. Znam da čuješ.

    Zato ne zanemaruj

    vapaje koji sežu…tamo.

    Teško je biti glista,

    zaista.

    Ovo je moj pokušaj

    da dozovem kišu.

    I samo to…

  90. ZIVAN MARINKOVIC
    Rodjen sam pre 21 i po godinu u porodilistu. Odrastao sam u Indjiji i tu zavrsio osnovnu i srednju skolu. isao sam malo po nekim takmicenjima i tu osvajao zapazena mesta.

    Trenutno studiram ekonomiju u Subotici, smer marketing. Clan Prijatelja Dece Indjije, Volonterske omladinske organizacije VOOZ iz Novog Sada, Mreze mladih lidera, jedne organizacije kojoj ne znam ceo naziv i mozda jos uvek Turisticke organizacije opstine Indjije, a izgleda od ove godine i Mladih Istrazivaca Srbije. Ucestvovao sam na raznim volonterskim desavanjima, od green festa do Dana meda i organizovao par humanitarnih turnira i humanitarnih koncerata.

    MOJE SRCE JE SAMO TEBE HTELO

    I kad si daleko od mene

    ja osecam tvoj dah

    prividjaju mi se tvoje sene

    I pomislim da si tu u prvi mah.

    Nisam znao da daljina moze da boli

    I da mi para dusu I telo

    ali tako bude kad neko nekog voli

    a moje je srce samo tebe htelo.

    Toliko ljubavi zelim da mi das

    dok sam u ovom vremenu teskom

    jer od svih ljudi samo ti znas

    kako da sve prodje sa smeskom.

    A ni ja nisam sebicno stvorenje

    moja je ljubav skovana od zara

    svakim danom se sve vise penje

    sve dok jednom nebo ne raspara.

    Jedina si koja je uz mene

    I ja sam uz tebe kao veran pas

    nasa ljubav nece da uvene

    sve dok ne otkuca I poslednji cas.

    DUBINA JEDNE NOĆI

    I u dubini ove noći,

    nalik na neke filmove o stravi,

    u mislima svojim vidim tvoje oči

    dok mi samoća društvo pravi.

    Čini mi se da večeras videti neću

    taj magičan osmeh tvoj,

    večeras izgleda nemam tu sreću

    debeljuškasti anđele moj.

    Da te mazim i grickam želeo bih sada

    i ljubim sve do samog jutra,

    al sve to samo u vodu pada

    jer znam da te neću ljubiti do sutra.

    Onda me zagrli onako jako

    i poljubi me kao nikad pre,

    ova noć bez tebe ne pada mi lako,

    to što nisi tu kvari moje sne.

    PAKAO

    Dok sam dremao u krevetu svom

    setih se tebe i osmeha lica tvog

    što mi u srcu napravi lom,

    rekoh sebi “Nju je stvorio sam Bog”.

    Bila si sitna kao kap kiše,

    u tvojim očima video sam sjaj,

    bila si moja i ničija više,

    u mojoj duši tinjao je raj.

    Boginja lepote tebe se boji

    i očiju tvojih boje safira,

    ona ponizno ispod tebe stoji,

    tvoja lepota nikom ne da mira.

    Sećam se retke kose tvoje

    i malenih prstiju oko mog struka

    i tufnaste haljine ružičaste boje

    i svih tvojih jada i muka.

    Kao nevino dete naivna si bila,

    nisi znala kakav je zaista svet,

    začarala si me kao dobra vila

    veselog osmeha, nežna kao cvet.

    Leteli smo zajedno i gledali gore

    tako nežno i kao pero lako,

    poput galeba sto nadleće more

    da tako leti želeo je svako.

    A ti više nisi kraj mene…

    Stvorila si nemir u mojoj duši

    onda kad si mi zbogom rekla,

    moj svet počeo je da se ruši,

    više nego jedna suza je tekla.

    Sve se okrenulo kada si stala,

    moju dušu sprale su kiše,

    nema ni srca što si ga ukrala,

    stvarnost ne znam sta je više.

    Svakog dana plakala su jutra,

    sveza rana tako žarko peče,

    za mene ne postoji sutra

    suzama je poplavljeno veče.

    Od tebe ni senka ostala nije,

    mit o tebi više ne živi,

    tvoje srce u meni se ne krije

    lažem,a ko će da me krivi?

    Nedostaje mi tvoj glas boje Jadrana,

    tvoje usne nežne kao svila,

    ljubila si me tokom celog dana,

    vrati mi srce u kom si se krila.

    Kroz gusto granje ja ne vidim nebo,

    moje oči sunce ne gledaju,

    ja tebi nisam više treb’o,

    ostao sam sam na ovome kraju.

    Mučan je mrak svuda oko mene,

    prazno dno sam davno dotakao,

    krv mi više ne struji kroz vene,

    ceo moj svet sada je pakao.

    SKANDAL

    Jel ste čuli narode, ovo nije šala,

    noćas je došlo do ozbiljnog skandala.

    Verujte mi na reč, ne govorim krivo,

    tako mi svega zabranili pivo.

    Zavladala opšta panika i frka,

    nacija cela sad za pivom kuka.

    Od velike nervoze počeše da šize

    ko da nisu bile dovoljne akcize.

    Pijani su ljudi stali pa se čude,

    jel li ovo stvarnost ili malo lude.

    Da piju su mamurni prestali prvi,

    polako im opada alkohol u krvi.

    Stomaci im svima ko trudnice zrele,

    kako će bez piva da se sad vesele?

    “Da li ste vi normalni?” viče jedan deda,

    uhvatio flajku pa je nikom ne da.

    Baba mu na pragu oklagijom mlati,

    sad će najzad trezan kući da se vrati.

    Svi su u strahu šta će da se pije

    kad zatvore sve kafane i birtije.

    U ovome očaju drug grli druga,

    kada piva nema šta će da se cuga?

    Nemojte da tugujete, istina se krije,

    ako piva nema, pićemo rakije.

    VELIKI RADOJICA

    Probao sam da preskočim nebo,

    bio sam nestašan i možda i nisam treb`o

    da ga gricnem jednom iza uva

    pa da mi šapne sve tajne koje čuva.

    Mama mi je rekla da ne budalim,

    a ja sam na sav glas počeo da se hvalim

    kako sam prevalio celu planetu

    i usput ukrotio divlju kometu.

    Upoznao sam oblaka, malog vragolana

    i vetrove što nose lišće sa svih strana,

    rekli su mi da se vratim kući

    jer će jedan grom od žestine pući.

    Ja sam hteo dalje, još brže i više,

    ne mogu me zaustaviti vetrovi i kiše,

    ni gromovi razni što vole da bruje

    munje, uragani, strahotne oluje.

    Probao sam Mesec, ništa slađe nema

    ni krempite, šampite a ni tegla džema.

    Uzeo sam merdevine, nisam mnogo ček`o,

    hteo sam do Sunca a mnogo je daleko.

    Na njega sam se popeo bez imalo treme,

    pržilo je žarko, nisam pon`o kreme,

    niz dugu sam se spustio pravo u moj krevet,

    vreme je za spavanje, već je prošlo devet.

  91. *GORAN ŽIVKOVIĆ (1984), NIŠ
    prvi beskućnik na mesecu,
    koji je prevođen na Ruski i Makedonski.
    Objavljivao u časopisima: Odgovor,Gradina,Reason Noir…
    Jedan od urednika zbornika urbane poezije “Tortu kroz prozor”.
    HOBI:Švercuje lekove za aritmiju,
    zna da pravi 160 (Molotovljeva) koktela,
    rađa se svakog 21og oktobra u ponoć
    i sahranjen je u 3 različita grada…

    TORTU KROZ PROZOR

    (ostaci ponedeljka)

    dok praviš
    raspeće od mojih
    rendgenskih snimaka iza
    vodokotlića

    ne zaustavljaj se…

    (reciklaža utorka)

    ti prelistavaš ja
    čeprkam
    prostor između nas

    stihovi neće promeniti ništa ali ispod
    bar ostaje manje
    slobodnog
    prostora u kantama za đubre…

    (puder+na=modrice)

    žaoka
    u čaši
    belog vina slomljena
    gitara u stomaku radija
    suva sperma u ustima zelenog
    ćebeta
    sreda
    je ćutala i vraćala
    udarce…

    (pepeo na šlag)
    crna strela u džemu
    od jagoda
    torta
    filovana penom za brijanje
    dva crna leptira u
    tanjiru sa sirom dva
    bela goluba u kutiji
    za cipele sedam
    šibica u šoljici kafe

    čekajući vikend
    stopiramo četvrtak čekajući
    maricu stopiramo hitnu zagrljeni
    u ludačkoj košulji

    (sećanja na sutra)

    odozdo
    na dole
    7 celzijusa
    ispod nule kad
    ugasiš
    sve kazaljke i
    mutna voda šapuće
    iz slavine da ponoć nije stigla
    ti
    eksiraš
    24to u mraku

    i čekaš sa paucima da
    muva
    zaspi u talogu bele kafe

    FUTURAMA

    kad porastem

    biću nevina nimfa
    vampir vegeterijanac
    sveštenik što drži
    tatoo studio

    kad porastem
    biću prvi beskućnik na mesecu

    biću šinter
    koji je ulovio kerbera

    sviraću reggae
    i držati splav na reci stiks

    kad porastem
    opkoliću white house
    zidom plača
    napravljenim od američkih bestselera

    kad porastem
    pucaću
    dijamantskim metkom
    u čelo američkog sna

    i onda

    otvoriću
    jazz klub u raju
    i točiti
    besplatne koktele sa nektarom
    svima osim bogovima!

    RADUJ SE !

    komplimenti su kič
    dildo je u modi
    koliko može sako iz second handa
    da izdrži u prvom redu fashion weeka

    komplimenti su kič
    druka je u modi
    nasmejane promoterke
    na Trgu Kralja Milana
    dele brošure za minut ćutanja
    titlovi kasne ispod nemih usana
    tapkaroši nemaju karte
    za kratak film o happy endu

    ” šta sad da radimo dok se radujemo… ”

    dok zlatni Marlboro bombarduje
    bronhitis
    tikovi mirišu na afteršejv
    šiške kriju podočnjake
    IQ ponovo skače
    bandži niz fejs-lifting

    “šta sad da radimo dok se radujemo…”

    razgibavanje napalma
    nova špica za V.I.P.reality
    impotentni džet-set
    otvara devizne račune
    u bankama sperme
    samouvereni vapaj Max-factora
    maloletni silikoni
    čekaju bakšiš i besplatne akcije
    ružičaste televizije

    plazma namiguje
    zatvorenim zenicama
    touch screen mozak proždire
    60
    lajkova/na sat

    božićne jelke crtaju grafite
    po kontejnerima sa 4 zvezdice
    postimo
    u podrumu McDonaldsa
    a svinje se plaze i traže kravatu
    umesto salvete
    božićne jelke crtaju
    grafite po kontejnerima sa 4 zvezdice
    kamikaze
    čekaju prvenstvo prolaza na litici
    ispred biroa
    traže iskustvo i sopstveno vozilo

    “šta sad da radimo dok se radujemo…”

    detelina sa 4 lista je kupila
    greb-greb
    beskućnik na šalteru palate pravde
    plaća porez na imovinu
    vrabac je trampio
    mrvice za zejtin
    ministar u parku hrani golubove
    iscepanim čituljama

    detelina sa 4 lista je kupila
    greb-greb

    bilbordi reklamiraju
    hiperinflaciju
    guverner komponuje
    muziku za fiskalne kase
    aplauz u skupštini
    ide na repeat

    osloni se na Parkinsa
    istetoviraj suzu radosnicu
    i pokloniću ti novi baj-pas
    za 35 godina provedenih u službi
    aplauz
    u skupštini ide na repeat obezglavljeni
    heroj sa Coca-Colom u ruci
    trči počasni
    krug oko naftne bušotine

    mašine
    za brojanje novca
    pevuše zagrljene u tuš kabini

    grad
    hrče na litici
    u iznajmljenoj
    kamp-prikolici

  92. GORAN ZIVKOVIC
    Goran Živković, 1984, Niš

    Prevođen na Ruski I Makedonski.

    Objavljivao poeziju u časopisima: Odgovor, Gradina, Reason Noir…

    Jedan od urednika zbirke urbane poezije “Tortu kroz prozor”

    FUTURAMA

    kad porastem

    biću nevina nimfa

    vampir vegeterijanac

    sveštenik što drži

    tatoo studio

    kad porastem

    biću prvi beskućnik na mesecu

    biću šinter

    koji je ulovio kerbera

    sviraću reggae

    i držati splav na reci stiks

    kad porastem

    opkoliću white house

    zidom plača

    napravljenim od američkih bestselera

    kad porastem

    pucaću

    dijamantskim metkom

    u čelo američkog sna

    i onda

    otvoriću

    jazz klub u raju

    i točiti

    besplatne koktele sa nektarom

    svima osim bogovima!

    IPAK SE OKREĆE !

    moji prvi neobjavljeni stihovi

    su spaljeni na sredini Brankovog mosta

    moji drugi neobjavljeni stihovi

    su skočili sa terase 11 sprata

    iz stana koji je dva sata nakon toga izgoreo

    moji treći neobjavljeni stihovi su

    (pre nego što su završili na dnu reke)

    ležali goli u hodniku hotela

    prekriveni crnim karminom

    mrljama od Ždrepčave krvi

    i praznim kutijama etanolola i enalaprila

    moji četvrti stihovi

    su moji prvi objavljeni stihovi

    koje je glavni i odgovorni

    (slučajno) polio pivom i pikavcima

    i objavio sa 4 neispravljene greške

    moji peti stihovi

    su moji drugi objavljeni stihovi

    koji su nakon promocije

    završili na železničkoj stanici

    ispod plavog zaglavljenog vodokotlića

    u mutnoj vodi

    vrtoglavo na dole

    moji šesti stihovi

    su moji treći objavljeni stihovi

    i jedini primerak koji sam dobio

    poklonio sam joj u mraku jazz kluba

    sa posvetom : ”zajebi Hegela,

    depiliraj noge i vraćaj se na ples”…

    moji sedmi stihovi

    “Tortu kroz prozor”

    duvaju svećice na mom

    26-om rođendanu…

    RADUJ SE !

    komplimenti su kič

    dildo je u modi

    koliko može sako iz second handa

    da izdrži u prvom redu fashion weeka

    komplimenti su kič

    druka je u modi

    nasmejane promoterke

    na Trgu Kralja Milana

    dele brošure za minut ćutanja

    titlovi kasne ispod nemih usana

    tapkaroši nemaju karte

    za kratak film o happy endu

    ” šta sad da radimo dok se radujemo… ”

    dok zlatni Marlboro bombarduje

    bronhitis

    tikovi mirišu na afteršejv

    šiške kriju podočnjake

    IQ ponovo skače

    bandži niz fejs-lifting

    “šta sad da radimo dok se radujemo…”

    razgibavanje napalma

    nova špica za V.I.P.reality

    impotentni džet-set

    otvara devizne račune

    u bankama sperme

    samouvereni vapaj Max-factora

    maloletni silikoni

    čekaju bakšiš i besplatne akcije

    ružičaste televizije

    plazma namiguje

    zatvorenim zenicama

    touch screen mozak proždire

    60

    lajkova/na sat

    božićne jelke crtaju grafite

    po kontejnerima sa 4 zvezdice

    postimo

    u podrumu McDonaldsa

    a svinje se plaze i traže kravatu

    umesto salvete

    božićne jelke crtaju

    grafite po kontejnerima sa 4 zvezdice

    kamikaze

    čekaju prvenstvo prolaza na litici

    ispred biroa

    traže iskustvo i sopstveno vozilo

    “šta sad da radimo dok se radujemo…”

    detelina sa 4 lista je kupila

    greb-greb

    beskućnik na šalteru palate pravde

    plaća porez na imovinu

    vrabac je trampio

    mrvice za zejtin

    ministar u parku hrani golubove

    iscepanim čituljama

    detelina sa 4 lista je kupila

    greb-greb

    bilbordi reklamiraju

    hiperinflaciju

    guverner komponuje

    muziku za fiskalne kase

    aplauz u skupštini

    ide na repeat

    osloni se na Parkinsa

    istetoviraj suzu radosnicu

    i pokloniću ti novi baj-pas

    za 35 godina provedenih u službi

    aplauz

    u skupštini ide na repeat obezglavljeni

    heroj sa Coca-Colom u ruci

    trči počasni

    krug oko naftne bušotine

    mašine

    za brojanje novca

    pevuše zagrljene u tuš kabini

    grad

    hrče na litici

    u iznajmljenoj

    kamp-prikolici

    JOŠ UVEK ZALJUBLJENA

    LEŽIŠ NA DNU REKE

    i čekaš

    kao istetovirano sunce na mokrim

    leđima paramparčad u grudima

    čekaš

    kao spaljena bela haljina

    januarsku kišu ispod golih tabana

    čekaš

    na kolena bačena

    u mrak

    dok bežiš bosa od zenice

    do zenice 1000 slomljenih

    ogledala leže na dnu

    Dunava…

    TORTU KROZ PROZOR

    (ostaci ponedeljka)

    dok praviš

    raspeće od mojih

    rendgenskih snimaka iza

    vodokotlića

    ne zaustavljaj se…

    (reciklaža utorka)

    ti prelistavaš ja

    čeprkam

    prostor između nas

    stihovi neće promeniti ništa ali ispod

    bar ostaje manje

    slobodnog

    prostora u kantama za đubre…

    (puder+na=modrice)

    žaoka

    u čaši

    belog vina slomljena

    gitara u stomaku radija

    suva sperma u ustima zelenog

    ćebeta

    sreda

    je ćutala i vraćala

    udarce…

    (pepeo na šlag)

    crna strela u džemu

    od jagoda

    torta

    filovana penom za brijanje

    dva crna leptira u

    tanjiru sa sirom dva

    bela goluba u kutiji

    za cipele sedam

    šibica u šoljici kafe

    čekajući vikend

    stopiramo četvrtak čekajući

    maricu stopiramo hitnu zagrljeni

    u ludačkoj košulji

    (sećanja na sutra)

    odozdo

    na dole

    7 celzijusa

    ispod nule kad

    ugasiš

    sve kazaljke i

    mutna voda šapuće

    iz slavine da ponoć nije stigla

    ti

    eksiraš

    24to u mraku

    i čekaš sa paucima da

    muva

    zaspi u talogu bele kafe

  93. Branka Vojinović Jegdić

    Pišem poeziju, prozu, haiku, dječiju, aforizme..

    Objavljujem u mnogim časopisima, dobitnik

    nagrada..

    Haiku poezija prevođena, zastupljena u antologijama.

    U pripremi je druga zbirka poezije.

    Rođena 1962 u Pljevljima . Živim u Podgorici.

    POKUŠAJ

    Mogu da otputujem daleko,

    Da se razmahnem široko,

    Popnem veoma visoko

    Ili potonem u ponor duboko.

    Mogu da odglumim ludilo

    I čak da mi srce s prekidima kuca,

    Da primim anesteziju

    I da po šavovima pucam.

    Mogu da se napijem

    U čašu da te smjestim,

    Kao otrov ispijem

    I da u beskraj poletim.

    Moram da se naviknem

    Na gluva tumaranja

    I neprekidna ćutanja,

    Bez odgovora pitanja.

    Mogla bih pokušati

    Da te preselim u albume,

    Nostalgično listam

    U časovima tuge.

    Ma đžaba mi sve

    Ne mogu zaboraviti

    Moje zgrčene ruke

    I usne stisnute

    Dok slušam tvoje korake.

  94. BILJANA MARINKOVIC
    Biljana Marinković a.k.a. billyjane

    rođena 10.05.1981 u Drvaru. Završila studije filozofije.
    Pesme uglavnom čita, poneku i napiše, nema volje ni živaca da pokuša da objavljuje, ionako ima gomilu drugih gluposti kojima se zamajava kao što su šivenje, blogovanje, fotografisanje i uzdisanje. Svidela joj se ideja neposredne konzumacije koju inače voli da praktikuje tako da se prvi put ikad prijavila na neki konkurs.

    HEROI(NA)MA NAŠEG DOBA

    uprtih ociju u nepoznato nista

    gubitnici

    veciti tragaci

    za nedostiznim elisijumom

    tonu sve dublje

    lete za trenutak

    a padaju

    citavu vecnost

    IZLAZAK

    mrzim da odlazim ovako

    krisom od uhoda

    umorna

    mamurna

    ispraznjena

    neispavana

    ali idem

    ne osvrcem se

    zatvaram vrata

    i izlazim

    prelazim ulicu

    ulazim u drugi svet

    svet lazan

    ali neizbezan

    POEZIS

    ja sam drvo na bregu

    vetar koji si ti

    miluje moje grane umorne

    korenje moje duboko ponire

    vode zedno

    drvo place zajedno s kisom

    dolazis mi kao spas

    zajedno starimo

    vetar koji si ti

    a drvo koje bi zeleo biti

    i ja koja sam drvo

    a vetar volela bih

    SONG

    postojis li

    ili sam te samo sanjala

    ususkana mastom

    perjanih jastuka

    pokrivena nocima

    prijateljima nasih

    putovanja dugih usamljenih

    predelima pustim neprohodnih

    i nocima i jutrima budnima

    hvala na tragovima tvojim

    izmisljenim senima

    tamnim tek naslucenim

    pred san u kome

    obitavam

    slobodno plesuci

    sa osmehom te cekajuci…

    dodji,da sanjamo zajedno

    NA RECI

    na reci,opet

    okrecemo novi list

    ka Suncu

    Svetlosti Dana

    ove nove noci

    nocima,u pohode

    napustajuci zaspale duhove

    odlazimo u novu pricu

    zajedno sa Lunom

    novi su to putevi

    nepoznati i nepriznati….

    ***

    zalazak uz Subu i drvece place sa Suncem

    sereira peva umilno izgubljeni ljudi traze

    ljudi prolaze izgubljene identitete

    nesvesni svoje prolaznosti na obali

    Reka je vecna smeh u usima

    ona opstaje,nezavisna odzvanja skripa kocnica

    od nas,prolazi na pola metra od mene…

    kroz nas a u daljini

    kao i Vreme prolaze,dolaze i odlaze

    ni njega vise nema neka tamo deca i ljudi

    iscezlo je negde i dalje nesvesni svoje besvesti

    u ovaj Sumrak cekaju da im neko

    kaze da..

    i Bogova i ljudi treba da….

    samo Pesnik i Reka odrastu

    vode ljubav i pogledaju reku

    da Vide bar

    jednom-u-zivotu

    kako je sve

    jedno-te-isto

    mozda ce jos jedan list Poezija i Reka

    ostati neispisan do kraja jedine,dve a iste

    ali njegova belina same i svoje

    ostace prosarana svacije i nicije….

    mrezom pojmova,emocija i iluzija

    i niko nikada nece saznati

    koliko Veliku Tajnu

    krije ova Reka

    tako bezazlena i mirna

    tiha i uspavana

    nedaleko odavde

    blista njen sjaj

    u tami ove noci

    koja ne dolazi

    tek tako…

    da nas odnese

    u jos jednu avanturu

    jer zivot nije Tajna

    za onog ko zna da cita

    Znakove Pored Puta

    pogled u(z) reku

    govori vise od hiljada reci

    felicidad i tristeza

    samo ”put navise i nanize jesu isti”

    reche jednom jedan mudrac

    ***

    i misli same teku

    kao reka

    i uvek se vracaju

    drugacije a iste

    nove,a ipak tako

    stare,poznate i priznate

    kao nesto

    u cemu uvek mozes

    da nadjes utehu

    i Srece tamo pre-biva

    i Jeste Ono Sada

    Svojeglavo i Autonomno

    tvoje ili bilo cije

    Misljenje je Isto

    • Biljana Marinković a.k.a. billyjane

      rođena 10.05.1981 u Drvaru. Završila studije filozofije.
      Pesme uglavnom čita, poneku i napiše, nema volje ni živaca da pokuša da objavljuje, ionako ima gomilu drugih gluposti kojima se zamajava kao što su šivenje, blogovanje, fotografisanje i uzdisanje. Svidela joj se ideja neposredne konzumacije koju inače voli da praktikuje tako da se prvi put ikad prijavila na neki konkurs.

      HEROI(NA)MA NAŠEG DOBA

      uprtih ociju u nepoznato nista

      gubitnici

      veciti tragaci

      za nedostiznim elisijumom

      tonu sve dublje

      lete za trenutak

      a padaju

      citavu vecnost

      IZLAZAK

      mrzim da odlazim ovako

      krisom od uhoda

      umorna

      mamurna

      ispraznjena

      neispavana

      ali idem

      ne osvrcem se

      zatvaram vrata

      i izlazim

      prelazim ulicu

      ulazim u drugi svet

      svet lazan

      ali neizbezan

      POEZIS

      ja sam drvo na bregu

      vetar koji si ti

      miluje moje grane umorne

      korenje moje duboko ponire

      vode zedno

      drvo place zajedno s kisom

      dolazis mi kao spas

      zajedno starimo

      vetar koji si ti

      a drvo koje bi zeleo biti

      i ja koja sam drvo

      a vetar volela bih

      SONG

      postojis li

      ili sam te samo sanjala

      ususkana mastom

      perjanih jastuka

      pokrivena nocima

      prijateljima nasih

      putovanja dugih usamljenih

      predelima pustim neprohodnih

      i nocima i jutrima budnima

      hvala na tragovima tvojim

      izmisljenim senima

      tamnim tek naslucenim

      pred san u kome

      obitavam

      slobodno plesuci

      sa osmehom te cekajuci…

      dodji,da sanjamo zajedno

      NA RECI

      Na reci, opet

      Okrećemo novi list

      ka Suncu

      Svetlosti Dana

      ove nove noći

      noćima,u pohode

      napuštajuci zaspale duhove

      odlazimo u novu priču

      zajedno sa Lunom

      novi su to putevi

      nepoznati i nepriznati….

      ***

      Zalazak uz Subu

      sereira peva umilno

      ljudi prolaze

      nesvesni svoje prolaznosti

      Reka je večna

      ona opstaje,nezavisna

      od nas, prolazi

      kroz nas

      kao i Vreme

      ni njega više nema

      iščezlo je negde

      u ovaj Sumrak

      i Bogova i ljudi

      samo Pesnik i Reka

      vode ljubav

      ***

      I drveće plače sa Suncem

      izgubljeni ljudi traze

      Izgubljene identitete

      na obali

      smeh u ušima

      odzvanja škripa kocnica

      na pola metra od mene…

      a u daljini

      prolaze,dolaze i odlaze

      neka tamo deca i ljudi

      i dalje nesvesni svoje besvesti

      čekaju da im neko

      kaže da..

      treba da…

      odrastu

      i pogledaju reku

      da Vide bar

      jednom u životu

      kako je sve jedno te isto

      Poezija i Reka

      jedine,dve a iste

      svačije i ničije…

      ***

      možda ce jos jedan list

      ostati neispisan do kraja

      ali njegova belina

      ostace prošarana

      mrežom pojmova, emocija i iluzija

      i niko nikada neće saznati

      koliko Veliku Tajnu

      krije ova Reka

      tako bezazlena i mirna

      tiha i uspavana

      nedaleko odavde

      blista njen sjaj

      u tami ove noći

      koja ne dolazi

      tek tako…

      da nas odnese

      u još jednu avanturu

      jer život nije Tajna

      za onog ko zna da čita

      Znakove Pored Puta

      pogled u(z) reku

      govori više od hiljada reči

      felicidad i tristeza

      samo ”put navise i naniže jesu isti”

      reče jednom jedan mudrac

      ***

      i misli same teku

      kao reka

      i uvek se vraćaju

      drugačije a iste

      nove,a ipak tako

      stare,poznate i priznate

      kao nešto

      u čemu uvek možeš

      da nađeš utehu

      i Sreća tamo pre-biva

      i Jeste Ono Sada

      Svojeglavo i Autonomno

      tvoje ili bilo čije

      Mišljenje je Isto

  95. Zovem se Zlatanovic Milan, rodjen sam u novembru 1992. godine u Beogradu. Zavrsio sam Filolosku gimnaziju,smer klasicni jezici. Izdao sam knjigu poezije i proze pod naslovom ”Haronove suze” pod okriljem izdavacke kuce Knjizevna Omladina Srbije u ediciji Pegaz. Pisanje mi je vid psihoterapije i ventil bez koga ne bih mogao da postojim…

    CRN OD LUDILA

    Zemlja je vlažna,vlažna od suza

    I znam napamet ovaj put,

    Što se do beskraja pruža.

    Znam svaki kamen i svako zrno,

    Svaku zemljinu boru i svako presuhlo drvo.

    I kako nikad se ne setim da stavim putokaz,

    Da sebi kažem skreni!

    Da izgradim most, premostim jaz,

    Crn od ludila.

    Stih po stih,Nakaze se smeju,

    Znaju me već dobro,

    Nemam snage da kažem,

    Da nisam jedan od njih,

    Lice je modro.

    Crn od ludila.

    I svaki put je strašno,

    Ovaj prizor ovo mesto,

    I svaki put krenem strasno,

    A dođem poražen,

    A svaki put je često.

    I već je kasno da se okrenem,

    i dobro poznajem paniku,odjeke i strah,

    sve dobro poznajem a ne poznajem mrak.

    Crn od ludila.

    Krenem,stanem pa se vratim,

    I sve ovo vreme pokušavam da shvatim,

    Gde,kuda.

    Noge znaju put ali glava je luda,

    Pa psuje i vrišti,

    I ipak ima više volje,

    A kad nađem procep kažem,

    Dobro je,sad je bolje,

    Ali svi putevi su isti,

    I koliko god me savest kudila,

    Znam da opet hodaću ovuda,

    Crn od ludila.

    OPROSTI AL NE ZABORAVI

    Vece po vece,

    kidam plast po plast,

    Polako,

    prekriva me plast

    I mrzim,

    i svaki put sve jace,

    I svaki put sve lakse,

    I znam,

    da mozda sedi i place,

    ili samo cuti.

    hladni zidovi,

    beli i kruti.

    I bice bolje,

    moram to da kazem,

    I stvarno imam volje

    Prestajem da lazem,

    Da glumim,da se trudim,

    Lezim,zmurim,

    znam da se budim,

    I jutro belo bas kao i zid

    I prva misao

    pa odmah potom stid.

    I ta rec sto kamenje na dusu tovari

    Ubijem je mislju

    Oprosti al ne zaboravi.

    PISMO BOGU

    Dragi boze,mora da je tesko

    To belo mesto,proprazno i tesno,

    Da stalno dajes i da svi stalno traze nesto.

    Dragi boze da li boli?

    Ta samomoca sto razdire grudi,

    Kako je biti onaj koji tolko voli

    A ne dobija bas nista od ljudi.

    Dragi boze,da li patis?

    Kako je stalno misliti na druge,

    Placati i ono sto ne moras da platis.

    Da li lezis nekada i mislis

    Kako bi zamenio sva neba bela

    Za par toplih ruku,za tihi sapat,

    Za dodir toplog tela?

    Dragi boze mora da je strasno

    Da kada samoca preovlada

    kidas tisinu urlajuci glasno

    da niko ne cuje,

    ma ni da te podseti koliko je kasno.

    Dragi boze da li se i ti nekome molis,

    Da li u jezi jutra i ti zamisljas

    Da se neko kune da te voli.

    Dragi boze znam da je tesko,

    Ali uvek nastavljas da dajes

    I pretvaras se vec vesto

    Da se za tu ljubav nimalo ne kajes.

    Dragi boze,

    Necasno je da pitam kada ni ja nisam

    Neko ko te voli.

    Vec znam da znas sve o bolu,

    Ali ti si taj koji je odredio

    da ljubav uvek treba da boli.

  96. MILETA GAVRILOVIC
    Mileta Gavrilović,

    rodjen u Paljevštici 1963.

    Diplomirani inženjer poljoprivede.

    Slikar…

    Voleo sam…

    Voleo sam te snom čistim

    I osećajem lakim

    Voleo sam na tebe da mislim

    Mislima čistim i jakim.

    Voleo sam osećaje što ih ti u meni stvori

    Pesmom da govorim

    Tvoj glas mi u srcu osta

    Večno da žubori

    Voleo sam kad me nosi toplina tvoja

    Kao maslačak vetar mlak

    Kroz toplička polja

    Voleo sam iskreno i još uvek volim…

    Lepota tvoja u meni

    Lepota tvoja u meni

    Duša mi je tobom procvetala

    U srcu cvete pesmom zaliveni

    Lepota tvoja u meni

    Kao u noći sjajna mesečina

    Lepršaju osećaji tobom opijeni

    I naviru iz čulnih dubina

    Lepota tvoja u meni

    Kao jutarnja svežina u zoru

    Tvoj glas moje srce budi

    Kao ptice uspavanu goru

    Lepota tvoja u meni

    Kao svetlost na vodi

    Kao talas nadošli

    Što se srcem razlije

    I ponovo rodi

    Lepota tvoja u meni

    Neprolaznom svetlošću draži

    Ako izgubiš lepotu svoju

    U srcu je mom potraži

    Ona spava u meni

    Kao kamen dragi

    U srcu skriveni….

    Istina

    Istina je u pesmama mojim

    Sve ostalo je laž

    Iz mog srca pesme izviru

    Kada me dotakne tvoja draž

    Kada me zagrli tvoja želja

    I u puno srce kane tvoja kap.

    Zagrljaj noći

    Kada me zagrle Kopaoničke noći

    I povedu me u lepotu snova

    Moj san se zaplete

    U tvojoj tamnoj kosi

    Kao ptići mladi u granama borova

    Željni da polete

    A vetar prkosi…

    Kosa

    Miris polja ili kosa tvoja

    Vetar se travom poigrava

    I ja je nežno milujem rukom

    Kao da šumi opojnim zvukom

    I u srce moje tone

    Tvoja kosa tamna…

  97. MARIJA GLASNOVIC
    Marija Glasnović, rođena u Nišu 19.4.1988. godine.
    Završila gimnaziju Bora Stanković, društveno – jezički smer u Nišu, 2007. godine.
    Trenutno je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Nišu na departmanu za filozofiju.
    Učesnik je međunarodne filozofske škole Felix Romuliana 2010. i 2011. godine.
    Poeziju piše od petnaeste godine, ali je samo jednom objavila pesmu u časopisu “Nedogledi” Filozofskog fakulteta u Nišu, 2010. godine.

    Sudbina mesožderke

    Vrebala je iz svoje večnosti dugo

    Ta Venera koja se rađa iz pljuvačke,

    Sve dok nije, zaražena njegovim mirisom,

    Odabrala sina svoje gladi,

    Izmilila iz svoje pećine

    I zaokružila ga svojom starošću.

    Jedna njena senka mu je opekla um,

    Druga mu je iscelila koleno,

    Njeni su jezici vesto prevarili želju

    I nanizali se u omču oko njegovog vrata.

    Stisak je pisao pravila igre :

    U kori dušeka,

    Oboje bolesni od neprobojnosti tela,

    Razmenjivali su redom :

    Strah za strah, bodež za bodež,

    Polovan život za jeftinu smrt,

    Kraljevsku glad za tamu želuca.

    Savladana sopstvenom snagom,

    Odlučna da se reši praznine

    I opravda načela digestivne filozofije,

    Zbacila je sa sebe kostim od kože,

    Kao pravi dogmatik,

    Uložila je misao u strast

    I zaronila u meso pevajući.

    Od besnog vriska ostao je eho gladi -

    Grabljivica se danas hrani samo imenom.

    Ostalo joj je da večno odmotava klupko kostiju,

    Krije se i pati u sopstvenoj čeljusti.

    Buđenje

    U mlitavoj mreži sna
    Koprcale su se oči
    Dok nestalne strukture nije zamenila
    Stroga izvesnost tla.
    Tek ce buđenje biti viđenje sveta
    I istine njegove zrelosti :
    Stvarnost se dugo gojila
    U kolevci sna.

  98. MILIJAN MILANOVIC
    Miljan Milanović, rođen 18.10.1982. u Zaječaru.

    Bluzira u Nishvillu i sanja da zaplovi svojim brodićem Mediteranom. Piše iz čistog nagona. Trudi se da ne živi svoje priče, ali one žive njega. Svira bluz na jedanaestom spratu u bezimenom bendu i škripi već pregažene tekstove.
    Oženjen je prozom i svake subote je vara u strastvenoj preljubi sa poezijom.
    Objavio je roman “Homo ludens”, zbirku R’n’R priča “Bending” i izbor pesama „Buddha blues i dvanaestotaktni smisao života”, u antologiji mladih pesnika Niša „Tortu kroz prozor“.

    Izvijanje

    Ĉitam vesti sa rolne toalet papira.

    Politika je proglašena narodnim herojem.

    Po preporuci psihologa

    bavim se humanitarnim radom.

    Delim hotdog sa senfom

    ratnim vojnim invalidima koji štrajkuju glađu.

    Građanska dužnost je da svadbenu tortu

    bacim kroz prozor.

    Moj obraz je stvar obožavanja

    impotentnom berberinu

    za dvesta pedeset dinara.

    Radniĉka klasa je mesecima

    na neplaćenom odmoru.

    Domaći zadatak mi je da

    kajganom nahranim gazdariĉine pudle.

    Šinteri su prohujali krajem.

    Ostali su samo pseći povoci.

    Kupus sa rebarcima

    Ne pišem ljubavne pesme jer su dosadne.

    Jebiga, volim samo burek s mesom.

    Matori pljuje na trotoar dok mi drži ĉas

    oĉuvanja tradicije.

    Ko će duže da izdrži dok se gledamo u oĉi.

    Odlaziš na pijacu po luk, a uporno kupuješ jagode.

    To je provaljen fazon.

    Mrzim tipove koji priĉaju na mob u GSP-u,

    da bi skratili vreme.

    Mraz stego brisaĉe,

    a ja vozim nakrivljen autobus, pun domaćica,

    u kineski tržni centar.

    Kasnim već petnaest godina

    i prelećem preko rupe.

    Ćerkica mi je krenula u školu…

    Starija sestra je velika kurva,

    a sve naše devojĉice uĉi kako se ĉuva nevinost.

    Evropa je država sa one strane Atlantika

    gde možeš stići autom preko mosta.

    Pun sam holesterola.

    Komšija mi šalje dimne signale iz svog dvorišta,

    dok roštilja sa zetom na dan Svetog Nikole.

    Gorko mi je i kad grlim unuke.

    I dok jedem snajkino slatko od kupine.

    I kad pljunem na trotoar, u Ĉikagu,

    dok držim ĉas oĉuvanja tradicije.

    Gorko mi je, a jebaĉina u susednom stanu

    godinama ne prestaje.

    Duša čoveka

    Moj drug je oficir.
    Njegov san je da postane general.

    Rukujemo se pred let u Lisabon.
    Ja nikada neću biti heroj,
    a on nikada neće
    pišati u parku Monsanto
    i opijati se uz fado.

    Hobi

    Kad više ni decu nisam mogao

    niĉemu novom da nauĉim

    isplanirao sam savršeno samoubistvo

    a onda su me umorni pokajnici vrbovali

    da im držim kurs o eutanaziji

    Reggae za mog burazera

    da li možeš da priznaš

    da džoint nije onakav

    kakvog su ti ga dedovi zavili?

    da li možeš da priznaš

    da džoint ne radi

    onako kako su ti očevi pričali?

    da li možeš da okriviš sebe

    što svojoj deci

    ostavljaš samo šatove?

  99. MARJAN TODOROVIC
    Todorović Marjan, Niš.

    Fakultet umetnosti Priština, odsek – dramski, smer – gluma, u klasi prof. Svetozara Rapajića,

    Nagrade:

    -Niš Art Fondacija, druga nagrada na konkursu za kratku dramu na temu Niša, za autorski tekst jednočinke „Ees mooda“ (tri prvonagradjena teksta postavljena su u vidu triptiha kao celovečernja predstava pod zajedničkim imenom „Odabrani i uništeni“, u režiji Kokana Mladenovića)

    -VALENTINOVO 2010, četvrta nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu Udruge umjetnika SPARK iz Velike Gorice, Hrvatska

    -Medjunarodni književni festival „Dani poezije“ u Novom Sadu, prva nagrada na takmičenju za najboljeg slem pesnika Srbije

    -Fondacija HARTEFAKT (Beograd), dramski tekst „Zero“, zajedno sa još četiri prvoplasirana na konkursu za savremeni dramski tekst, štampan je u zbirci pod nazivom „Radnici umiru pevajući“

    Publikacije:

    -Zbirka urbane poezije mladih, pod nazivom „Tortu kroz prozor“ (nezavisno izdanje)

    -Rudnička vrela 2010, zbirka pesama

    -Zlatna greda 2010, Društvo književnika Vojvodine

    Druga interesovanja:

    -Član nekadašnjeg hip hop sastava „D-fence”, (dva albuma, preko 100 koncerata širom Srbije, učešće na festivalima EXIT (2003, 2004, 2005. i 2006. god.), NISOMNIA (2004. i 2006. god.) i ZALET (2005. god.)
    -Saradnik studenskog časopisa „Pressing“ (SKC Niš)
    -Saradnik časopisa “Mladi reporter” (Leskovac)

    Život

    Dok godine jure mi stojimo život

    mladost kao pesak prolazi kroz šake

    uhvatimo nekad neko zrno sreće

    skrivenoga sunca dok jurimo zrake

    stojimo na plaži koja nema more

    kupamo se znojem sopstvenog nerada

    ne plačemo sreću al’ pevamo tugu

    od ledenih pogleda stiže nas prehlada

    dok tajfun tajkuna duva nam u lice

    mi pišamo protiv njegovoga smera

    pesak ispod nogu namokren je teži

    od krila nam nade ostala su pera.

  100. VIOLETA BOROVNICA
    Biografija:

    Violeta Borovnica 1977,

    Po obrazovanju:mašinac,filosof,menadzer,voditelj-novinar.

    Bitne stvari:Relja&Marija

    .premijera.

    kada svu svoju unutrašnjost
    zaključas u sebe
    i napraviš komoru
    i razvijaš fotografije
    kada ti je lavirint igra
    ne nikao strah
    jedino sto ugradiš
    u sebe
    uvek
    nosiš sa sobom
    praktično je
    za one koji ne vole
    kofere
    a vole putovanja
    i ne vole
    kišobrane
    sem za
    letenje
    i vole slonove
    jer
    imaju
    toliko
    toga

    da zagrle.

    .igra.tvoja.moj zmaj.

    ej igra je lepa

    puštam zmajeve

    dok borim se sa vetrom

    i hvatam sunce

    i oblaka bar dva

    i opet zapnem,

    na istom mestu!

    al skočim više i letim dalje

    ponekad kleknem da dostignem visinu,

    samo da ne stanem

    e to mi je važno!

    Čuješ li?

    Muzikom dodirujem

    ti vrh usana

    žmurim da te sačuvam

    od straha

    ne dišem

    da ti dam deo

    daha

    jer bojiš

    se one boje crne

    u uglu sobe

    Sa Tobom Sam Stvarna

    i tako divno postojim

    na mestu gde pocinje zvuk

    nestaje mrak

    dodirujes Ti

    vrhovima svemira,

    stojim ja

    u grudima

    tvojim

    .If you want to get things done, do it yourself.

    roditi se iznova svaki dan

    nov

    umeće dana.

    biti izgubljen

    a radostan.

    tako nekako.

    svoj potpun,

    biti u vremenu

    a izvan njega.

    ne zaboraviti:

    hodati na rukama,

    plazmu s mlekom,

    ulje na koži,

    tonove u sobi,

    sveće,

    pokrete prirode,

    zvukove tišine,

    jedno

    p

    s

    t

    za dodir noći

    od stakla,

    ritam daha,

    jedno

    “možeš ti to”

    za poneti,

    kilometre ispisane na djonovima

    pocepanih

    starki

    i leti i zimi,

    ko da je važno!

    zaboraviti:

    kišobran.

  101. ZORICA BAJIN-DJUKANOVIC
    Zorica Bajin-Djukanović rodjena je u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.

    Zbirke poezije: Papirne ptice (1989), Taknuto-maknuto (1994), Tromb (1994), Pazi, ptica (1977), Čarobnjak (1999), Postava (1999), Pismo jednog strašila (2004), Leteća Hana (2007), Kutijica za svica (2010) i zbirke pripovedaka: Merna jedinica za ljubav (2001), Hotel filosof (2003) i Said, kralj suncobrana (2009).

    Zastupljena je u antologijama, hrestomatijama, udžbenicima i čitankama. Dela su joj prevodjena na holandski, engleski i rusinski jezik.

    Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.

    AJFELOVA KULA

    Za Svetozara Stojkovića,

    1929-1945, negde na Sremskom frontu

    Ja sam ovde ostao
    da bih sanjao.
    Kamen je svuda kamen,
    trava je svuda trava,
    samo žudnja za domom,
    nenadni paradoks,
    neće biti zrnce
    koje u meni spava.

    Kada je stigao poziv
    otac je stegao čeljust,
    mati je na pragu pala.
    Zašto i golobrade,
    bez poduke i snage,
    pitala je bezglasno
    ono što je već znala.

    Posle je sve bilo
    nevidljivo i tiho,
    ponekad bi zaplesale
    daleke, titrave sene,
    u prahu moje snage
    što nikad nije
    ni pogledom dotakla
    belinu nage žene.

    Otac Velizar je
    polovinu života
    utrošio da nadje
    mesto gde sam pao.
    Nekad je bio
    skoro korak od njega,
    a ja mu nisam
    nikakav znamen dao.

    Moja je soba
    ostala zaključana,
    na zidu fotografija
    u uniformi djaka,
    a na stočiću
    kula Ajfelova,
    skoro završena,
    od šperploče i laka.

    Velizare, ti si kulak,
    nova titula
    k’o žuta zvezda
    je sjala.
    Sve što si stekao
    bila je samo varka
    i po imanju
    gusta tama je pala.

    Nadrastao dečaka,
    a nisam odrastao,
    u tom bezvremenu
    zaglavljen do kraja sveta,
    sve što sam poneo
    na blatno bojno polje,
    bio je trag njene haljine,
    posut prahom leta.

    Svetozar, odluči kum,
    umačući mi ime
    u svetu vodu nade
    i buduće divote,
    i otad kroz
    snovide prizore,
    posmatram svoje
    moguće živote.

    LETO

    Padne kao skupocen krčag,
    korak ka punoći,
    izdžepari svetlost,
    pa klisne,
    sve što ostane je naprslina.

    Zapali poneko ostrvo,
    Skameni u krajolik,
    kradljivo, lažljivo,
    nagovesti drugu priliku.

    Ne javi se,
    ne ostavi poruku,
    kao zalečena bolest,
    kao poslednje kruženje
    pre sumraka.

    LISTANJE

    Listam, listam, listam,
    spolja glasom, dahom,
    listam mišlju,
    listam cvetom misli
    koji se raskrili
    da za tren pokaže
    svoje sablasno lice.

    Listam na vodi,
    kap, po kap,
    listam pod vodom,
    mrak, po mrak,
    listam u mraku,
    list, po list,
    listam u šumi,
    šum, po šum.

    Listam iznutra,
    lik, po lik,
    listam u odaji,
    zid, po zid,
    listam u jeziku,
    reč, po reč,
    listam u reči,
    glas, po glas,
    listam u glasu,
    vlat, po vlat.

    Listam, listam, listam,
    u snu listam da listam,
    san, po san,
    prozirnu senku, po senku,
    dan, po dan.

    NOĆU

    Odlaze ljudi iz praznih gradova,
    iz praznih notesa, iz praznih sebe,
    čekajući da ih sreća
    kao sa loza, noktom ogrebe.

    Odlaze ljudi praznih pogleda,
    prazne nade i praznih reči,
    sanjajući da će ih neko
    punom rečju jednom izreći.

    I dok odlaze, gase prostor,
    zatirući žudnu punoću,
    osećajući da su živeli
    samo u snovima i samo noću.

  102. DJURO PJEVAC
    Ðuro Pjevac

    O guzici

    Guzica ili prkno je plebejac, bazični demokrata i kosmopolita među svim

    delovima tela, ugrađena antitela se ne računaju. Jednom ili u tri reči,

    ono ili ona je elementarni ljudski organ, ili još bolje najmanji ili

    najveći mogući sadržalac za samo čoveka karakterističnih osobina a koje

    isključuju vrline..

    Ona pruža solidnu materijalnu bazu na kojoj kao da počivamo, osim kada

    stojimo uspravno a što malo ko više čini, stajati je prevaziðeno od kako

    smo u funkciju uključili guzicu.

    Ona je kod kuće na klozetima svih postojećih zemalja, njena primena i skup

    osobina nastanjuju se i meðu plemenima dubokih prašuma, u džunglama su

    najatraktivnije poglavice najvećih guzova.

    Meðunarodna je guzica jedina svetska organizacija koja se odriče statuta,

    ideologije i članarine, prkno nije škrto ono je racionalno uprkos tome što

    su mu želje i prohtevi meðu najvećima.

    Guzica svakako zna za prisutnost kojekakvih nijansi, nivoa i klasa, ali

    joj ne pada na pamet da tome pridaje toliko veliko značenje, kakvo to čini

    šuplja glava ili više njih a koje su se u stanju uzajamno krvavo mlatiti

    oko preuzimanja prestola, a na kojem može sedeti jedino guzica ili prkno,

    pa niko još na glavi nije sedeo…

    Guzica zbog svega toga potajno trijumfuje kroz našu svest da ništa ne ide

    bez nje, guzice su zapravo jedna potpuno nova i samo sebi svojstvena

    vrsta, one su prvi istinski egzistencijalisti jer ništa i nikoga ne

    stavljaju ispred sebe…

    Poznajem ih ja podosta.

    Od škrija rana

    Rana na mojoj nozi slabo zarasta,

    siguran sam da je to iz razloga što mi je draga situacija u kojoj sam je

    zadobio,

    živa rana,

    rana koja živi, živi sa mnom,

    živi za mene a ne boli me,

    ona je tu da me seća,

    izaziva mi osmeh i moje potvrdno klimanje glavom kada zagledam se u jedne

    oči,

    znam da razumeš me rano..

    Ipak rano,

    možda je kasno za sve to ili čak i isuviše rano, prerano…

    pametna li si rano?

    U ožiljak vreme će te pretvoriti,

    tada sa mnom više nećeš zboriti.

    Suština tvoja nije u redu, jer unapred je predodreðena,

    Rasteš, zarasteš i sa mnom srasteš,

    a onda te prestanem i primećivati…

    Ožiljak tvoj od oštrog kamena je spomenik!

  103. VALERIJA VARGA
    Валерија Варга, апсолвенткиња српског језика и књижевности у Новом Саду где живи и пише. Објављивала у књижевном часопису Градина.

    УРАДИТИ ПЕСМУ

    Мени се осећај котрља,

    Плајваз од шљунка – рапсодија.

    Писати поезију? ма дај!

    То је мој гротескни покушај:

    хоћу

    нећу

    хоћу

    нећу

    хоћу.

    И умре цела ливада.

    Савршени

    Сања се љубав

    живи се брак.

    Париз

    Рим

    Лондон.

    Маштања кроз медије:

    он је твој лик из серије

    ти му прочитана књига.

    будете ли сретни

    биће то хит дана,

    а причаће о вама:

    градски голубови

    глуви пензионери и

    разорна маса!

    Оче наш

    Не, не бих себе упрљала Вама,

    ето замислите само да ја сутра родим

    а мој син сте Ви!

    да ли ваша мајка исто тако рађа:

    с блудом се рве

    Па Вас богом створи!

    Да л’ бих јебала се с Вама?

    Сад већ отворени скроз сте.

    А шта ће рећи тата?

    Ви икону вашу чувајте у себи

    Не би ли Вас мајка по њеној лепоти..

    СВАДБА

    Вуку се у погледу

    несигурне дражи.

    Себе обожава бледу,

    њега митског тражииииии

    у огледу:

    бела је од ветра урадила лутку

    зарад човечанства у спокоју игре

    не би ли се млада нашла уз полутку

    младожење свога

    у спокоју игре.

  104. DUSKO DOMANOVIC
    Duško Domanović – Rođen u Kraljevu 1979, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).

    Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, Koraci, na portalima Književnost.org, Prozaonline, Diogen pro kultura, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link…).
    U pripremi zbirka kratkih priča, te prozno-minijaturne igre Jedan čovek i druge priče, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.

    Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču, kao i nagrade za najbolje pesme na sajtu Nova poetika 2011. godine. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine.

    Etida

    Ili kičma il’ guzica
    Nešto se podmetnuti mora
    Od glave odavno ’leba nema
    To već znaju i vrapci na grani
    A i da ne znaju – boli ih kurac
    Oni se ne bave genetičkim inženjeringom
    Ukrštanjem ideja
    I preimenovanjem stvari
    I sasvim im je dovoljno
    Da zobaju svoje mrve
    Svoje crve
    Il’ šta već
    I da povremeno zaskoče
    Svoju vrabicu
    Il’ tuđu
    I za to im se jebe
    Ko što im se jebe uglavnom za sve
    I za mene naravno
    I za to što već šestu noć zaredom
    Glođem nožne prste
    Jer nemam za pivo
    Dok gledam filmove o američkim pesnicima
    Koji po ceo dan jebu i piju viski
    I kojima se
    Kao i vrapcima
    Jebe za sve ostalo
    I za sve ostale
    Za milione onih
    Koji bi noćas da vrište
    Sklupčani u smotuljke straha
    Iza prozora koji ne dihtuju
    Ali se boje da ne probude komšiluk
    Pa onda razrogačenih očiju
    U tišini gutaju
    Sve svoje buduće užase
    Sve tuđe buduće užase
    Nadajući se da će jednom
    Na sve to oguglati
    Ali se to ne dešava
    Jer oni jednostavno nisu
    Američki pesnici
    Koji tuguju uz viski
    U pauzi između dva snošaja
    Dok im se kita ne digne
    I dok opet ne zaborave
    Na one koji će ustati
    Ujutro u šest
    Da nahrane mir u svetu
    Svojim prljavim rukama
    I da se vrate pred mrak
    Da vole svoje znojave lepotice
    Na jeziku Holivuda
    Koji je Gilgameša proglasio za idiota
    Svakako
    Ja nisam genije
    Niti se time zanosim
    Pametan sam tek toliko
    Da znam da nisam prepametan
    I ima mnogo stvari koje ne razumem
    Ne razumem zašto reke uopšte teku
    Ako su već toliko vodoravne
    Ne razumem boje na zastavama
    Ne razumem ćoškove na logičkom kvadratu
    I ne umem da zamislim
    Kvadratni koren iz minus jedan
    Ne razumem pse koji se vraćaju kući
    Ni ljude koji piju malo pivo
    I ne razumem još mnogo toga
    Sebe ponajmanje
    A od onoga što razumem
    Ne mogu ni poparu skuvati
    Tek pregršt presnih pitanja
    Na koja ne umem da odgovorim
    I opet sve u krug
    A nisam neki namćor
    Ni baš toliko blesav
    Da povremeno ne poželim
    Sve to što ne razumem
    Da katkad recimo izađem
    Na naslovnoj strani
    Da vozim bicikl s kočnicama
    Da imam kuću s dvorištem
    I dvorište sa kerom
    I kera sa sjajnom dlakom
    I neko klempavo derle
    Da mu pričam kako je sve sranje
    Dok mu se toliko ne smučim
    Da pobegne od mene
    I da razume sve ono
    Što ja nikada nisam
    Da usput recimo sanjam
    Nešto sasvim malecno
    Farmu šumskih kornjača
    Ili plantažu hrizantema
    Ili buđenje uz šuštanje mora
    Kraj kakve žene koja drži do sebe
    Katkad se bavim pitanjima
    I to ode predaleko
    A vozovi mi pod prozorom prolaze
    Pravi vozovi
    Pod pravim prozorom
    Kao u kakvoj jeftinoj pesmi
    Ja želim da pišem pesme
    Ali ne i da ih živim
    I u tome je sav nesporazum
    Pesme o prevarenoj deci
    Što se sa iglom u ruci
    Kotrljaju po železničkim stanicama
    I umiru u tridesetoj
    Uz šaku lepljivih suza
    No sve to nema smisla
    Na mojim belim zidovima
    Umesto iscrtanih mapa
    Stare rupe od rajsnadli
    Jedu zalutale komarce
    U susednoj sobi
    Uspavljuje se majka
    Sa proširenim venama
    I istopljenom kičmom
    Dok otac gleda Trenutak istine
    Žaleći što nikada nije prevario ženu
    Ja sam tu tek
    Da mi ne bude jasno
    I s tim sam se nekako pomirio
    Mada me povremeno izudara
    Kakav bahati vozač
    Il’ borci za ljudska prava
    Il’ nezavisni novinari
    Il’ američki pesnici
    Lovci na jelene
    Uzgajivači činčila
    Ćelavi PR-ovi
    Koji jebu u čarapama
    Ljudi koji su me zaboravili
    Žene koje me nisu zapamtile
    Deca koja jedu lepak umesto sladoleda
    TV koji dodeljuje Nobelovu nagradu
    Nekom ko nema pojma da ja postojim
    Feministkinje koje ni pičku ne bi počešale
    Zbog moje prve komšinice
    Koju je muž upravo odvalio od batina
    A koja ne govori četiri jezika
    I koja posve izdresirano kroz smeh kaže
    „Sigurna kuća?
    Nek drže jezik za zubima!“
    A onda pokušava da zaspi
    Uz hrkanje svog majmuna
    Dok joj pod prozorom ne zacvrkuću
    Prvi bezbrižni vrapci
    Koji uglavnom znaju sve
    A i da ne znaju – boli ih kurac
    Oni se ne bave stvarima
    Od kojih boli glava

    Fusnota

    Nije to tako jednostavno
    Kako se može učiniti
    Jednostavne se stvari
    Jednostavnima događaju
    A ja sam previše zamršen
    Da bih se pojednostavio
    I previše poseban
    Da bih o sebi mogao govoriti uopšteno
    Ti verovatno misliš
    Da sam suviše mali
    Za sve te velike reči
    Za zvezde i za nebesa
    Za okeane prašine
    Što mi se nozdrvama valjaju
    A eto
    Ja ipak pričam
    Ako ni o čemu drugom
    Ono bar o tišini
    I rekoh nije to tako jednostavno
    Ko što ti može izgledati
    To što me nešto vodi
    A ne znam šta me vodi
    Niti kuda me vodi
    Znaš
    Ja mogu danima i večnostima
    Brbljati o dugama i vulkanima
    I o jalovoj slobodi
    Koju su nam za zenice prišili
    Da nam zaklanja Sunce
    Mogu tupiti o travama
    Mogu guditi o vetrovima
    O Amsterdamu i o Parizu
    I o svim drugim svetovima
    Koji jednako ne postoje
    I isto mogu ćutati
    O svemu što me ne čuje
    O peračima prozora
    O beračima duvana
    O keš kreditima
    O fabrikama oružja
    O kovačnicama metalnog novca
    O livnicama metalnih kovčega
    O
    O
    O
    O svačemu
    O ničemu
    Nekad sam uistinu znao
    Reč da te njome rodim
    I znao ćutanje
    Da te u ništa pretvorim
    Danas sam tek siromašno sveden
    Na ovih nekoliko čvorova
    U koje sam se vezao
    Pripitomljen
    Čist
    Sterilisan
    Tih kao fabrika u pauzi za doručak
    Vrištanje u snu se ne računa
    Uostalom
    Sve ono što se ne čuje broji se u tišinu
    Ili se nigde ne broji
    Istina
    Katkad još sanjam
    Sanjam Bajrona i Grke
    Sanjam zore na pučini
    I kamene staze koje nekuda vode
    I sanjam zapuštena groblja
    Zarasla u maslačak
    Vetar je moj putokaz
    Patuljci neustrašiva družina
    Imamo duge brade
    U pletenicama za pojas zadenute
    Stružemo žuljeve s dlanova
    Da od njih krčme zidamo
    Uveče grlimo raštimane harfe
    Promuklo pevamo
    I nazdravljamo bučno
    Onda zaspimo na gomili
    Razdrljenih košulja
    No budim se uglavnom sam
    Da doručkujem žilave iznutrice
    Svojih ostarelih proleća
    Imaju kiseo ukus hrastovine
    Natopljene rakijom
    Znaš
    Ja sam sve svoje najlepše uspomene
    Tek tako iz dosade izmislio
    Da ih cedim ko masne čirove
    Po tepisima promašenih godina
    Jedino sam za tebe
    Želeo da postojiš
    Onako stvarno postojiš
    Kako već i postoje
    Stvari koje postoje
    Kao nuklearne bombe
    Kao naduveni stomaci
    Kao polja crvenih makova
    Ponekad sebe kupujem
    Ponekad pevam uspavanke
    Treba čekati kažem
    Preknoć se mora ne isušuju
    Mnoge su lomače gorele
    Da bi se Zemlja zavrtela
    Ali ni to ne vredi
    Čekanje je za dokone
    Od mene galaksije žive
    Svaki put kad zatvorim oči
    Jedno nebo ostane gladno
    I zato moram da pričam
    Ako ni o čemu drugom
    Ono bar o tišini
    I nije to tako jednostavno
    Ko što se može učiniti
    Jer nije mala stvar
    Vremenu obale crtati
    Ni progovoriti vriskom
    Koji se ćutanjem brani

    Antipesma

    Zakoljite harmonike
    Raštimujte klavire
    Siročad govnima nahranite
    Mrtve pesnike u logore proterajte
    Streljajte travu i opalo lišće
    I mladim šumama zelenim
    Amputirajte gnezda
    Neka se glave kotrljaju
    Niz korita laserskih reka
    Nek kučke postanu muze
    Neka se majke prokurvaju
    Spalite Majakovskog
    Osedlajte Crnjanskog
    I proglasite Kurac
    Za gospodara pesnika
    U borbi protiv Meseca
    Zagorelog i kilavog
    Što prska belu svetlost
    Po dupetima feminista
    Postavite nagazne mine
    Pred zadimljenim kafanama
    Što ispljuvavaju pijance
    U sveže pročišćen vazduh
    Da ne zapovraćaju vetar
    Da ne zapišaju nebo
    Po kome hrabro onanišu
    Zaštićeni svedoci
    Tako se piše pesma
    Tako se postaje besmrtan
    Ponekad mi se čini
    Da je smrt najzad pobeđena
    Bože, koliko onih
    Koji nikad ne umiru!
    A ja bih ipak hteo
    Da bar još noćas otplačem
    Nad kakvom posve jeftinom
    Reklamom za deterdžent
    Nad korom bajatog hleba
    Kojom sam beton nahranio
    (A za koju će tiho
    Usta neka daleka
    Već pomodrela i suva
    Zauvek ostati gladna)
    Da skinem kapu zvezdama
    I da usnule jablanove
    U smrznuta čela poljubim
    Da neku nikome poznatu
    Molitvu vetru otpevam
    Za sve kuštrave dečake
    I zaklane uspavanke
    Za izvađene materice
    Za ugašene vulkane
    Za brata Jonu Potapova
    I ono njegovo kljuse
    Za Jesenjina
    Za Čehova
    Za sve nerođene planete
    Za moje neizlizane đonove
    Što nepoljubljene drumove vrište
    Da sanjam okeane
    Da sanjam plave cvetove
    Da sanjam plave svetove
    I plave snegove
    I plave oblake
    I plave bogove
    I plave drugove
    Da ispod rasklimanih stolova
    Krvavih očiju bauljam
    Da trčim
    Da pevam
    Da urlam
    Pa makar nikad i nikad
    Nijedan stih ne nažvrljao
    Kome još treba besmrtnost?
    Samo su pokojni spokojni
    I evo opet čeprkam
    Po davno umrlim danima
    I evo opet se bojim
    A ne smem da se bojim
    Vučem na grbavim leđima
    Potrošene živote
    Ubeđujući sebe
    Da ih još uvek živim
    I onda opet ćutim
    Imitirajući reči
    Iako znam da su reči tu
    Tek da obesmisle neizrecivo
    Još samo psi u prazno laju
    Karavani su već odavno prošli

    100%

    Jebe se meni
    Za metafizički bol
    Veltšmerc-rikverc
    I ostala govna
    Nije to nikakva metafizika
    Već fizika par ekselans
    Hemija ponekad dobro dođe
    Matematika ne dolazi u obzir
    Matematikom se uglavnom bave pesnici
    Kad sriču kliču i nariču
    A zapravo računaju
    Koliko smeju da potroše
    I kome treba da popuše
    Da večni život prištede
    Za neke bolje dane
    Pa žive po trista godina
    Pevajući o smrti
    Veltšmercujući i švercujući
    Nabodem ih osedele
    Na mladost moju promašenu
    A ja još skupljam
    Prašinu sa đonova
    Da pred fukarom
    Zametnem tragove
    Izmišljajući uzaludno
    Nove galaksije i gradove
    Iscentrifugiranog mozga
    U mrtvom uglu beskraja
    Dok točak istorije tandrče
    U kablu kablovske televizije
    I kažem opet blesavo
    Nije to nikakva metafizika
    Već fizika par ekselans
    To kad me noć
    Ko kurva
    Raspali flašom po glavi
    Pa mi iz otvorenih očiju
    Krv presoljena pokulja
    Jer jednom
    Kad zagrizeš nebo
    I zube o njega polomiš
    Znaćeš kako je nestvarno
    Stvarnije od svih stvarnosti
    Svetovi se dodiruju
    U onom nedodirljivom
    Dani se mere vekovima
    Mrak kroz mrakove urla
    Deca prose po ćoškovima
    Žene se prodaju na rate
    Dok se anarhisti nadvlače
    Antiglobalisti umrežavaju
    Jedući toplu supu
    U gaćama 100% pamučnim

  105. BERISLAV JURIC
    Berislav Jurič rođen je 1980. godine u Tomislavgradu. Živi i radi u Mostaru. Piše poeziju i prozu. Dobitnik je prve nagrade za ciklus pjesama Šimićevih susreta 1998. i 2006. godine. Nagrađen je i za najbolji tekst objavljen u studentskom listu Sveučilišta u Mostaru Opomena (priča Ruke).

    Bio osnivač i urednik gimnazijskog časopisa Marul, urednik u studentskom listu Opomena te novinar mostarskog Dnevnog lista, portala Pincom.info, Monet.ba.

    Danas radi kao novinar i urednik Internet portala Bitno.ba te kao kolumnist portala e-Balkan.

    Objavljivao u Našim ognjištima, Albumu, Osvitu, Opomeni, Liparu (Srbija), Motrištima, Mogućnostima, na Internetu te u dvojezičnom hrvatsko-slovenskom zborniku. Bio uvršten kao autor pjesme tjedna Jutra poezije.

    Apsolvent je novinarstva na Sveučilištu u Mostaru i član Društva hrvatskih katoličkih novinara.

    Nepoznatoj

    Rado bih dotaknuo tvoje lice

    i opekao prste ljepotom

    i glas bih svoj u vjetar pretvorio

    da znam tvoje ime

    dopustio bih tvojim bijelim rukama

    da budu omča mojem vratu

    i usnama tvojim

    da budu glasnik smrti moje

    zamrzio bih život

    kad bi se smrt krila u tvom oku

  106. VALENTINA PETROVIC
    Име ми је Валентина Петровић, родом сам из Краљева али већ преко 12 година живим и радим у Атини. По вокацији сам професор музике, радила сам и на Радио станици као Музички уредник, а овде хонорарно пишем за Интернационалне Новине.

    Минут до нултог сата

    Човече, чујеш ли врисак рањених усана?

    То Земља порађа недоношче нафте,

    уљаних зеница и блатњавог језика.

    Човече, чујеш ли тутањ ослепљених коња?

    То Земља урличе и вида киселе ране,

    гнојаве јаме слузавог отпада.

    Човече, чујеш ли цепање подземних добоша?

    То Земља повраћа распале гранате,

    оглодале, металне костуре ужареног барута.

    Човече, чујеш ли лелек, Човече?

    Злокобна појалица најављује погреб.

    Видиш ли крваве очи да те виде, о Гњидо,

    паразиту на напуклој кожи Земље.

    Миришеш ли надолазећу лаву, о Човече?

    Слани пепео ти пуни гојазне ноздрве.

    Бојиш се, молиш се Богу, јадни бедниче, сад,

    када си од трофејног ловца постао плен.

    Човече, коју душу мислиш да предаш и ко ће на Небесима смети да је прими?

    Човече, е Човече….!!!

    Откуп

    Устани са окрвављених колена,

    дај одмора мало оглодалим коскама,

    подигни главу и увуци језик,

    одмори уста од љубљења претворних гњида,

    среброљубаца и набеђених швалера са Вијагром у џепу.

    Дај мало кичме мекушцу,

    престани да кривиш олињало тело,

    склони шаке са очију и усуди се да

    ознојене дланове на поздрав ставиш,

    да погледаш у очи себи дубоко а

    да ти не срце не пресвисне од страве призора.

    Окрени се у полукруг,

    истрошени животи гмажу, непрестано снагу губе

    док лажне боје лица замазују, бесполна је смрт и болест,

    истина и судба, безвредно је злато у

    дрвеном ковчегу са покровом цветним.

    Престани да дрхћеш и покажи зубе,

    загризи до бола упрљане руке,

    ископај невешто закопане дугове,

    преори лажна обећања и обмане,

    не куцај и не тражи, неће ти се дати,

    не цвили за самилост јер рибе нема

    а ни хлеба, а ти… ни зуба ни стомака немаш да их свариш.

    Ерупција

    Уплићем ти тела сирена у косу,

    миришем заблуделу мисао на

    превоју бока, дрхтавим крилима

    љубим ти бедра а

    неспретно по леђима мапе урезујем.

    Осећам врелину узаврелог пулсара,

    гори умирућа звезда над твојом струком,

    надима се и дахће дијафрагма док

    телесни сокови на пипету цуре

    и у вир се спајају.

    Бесни орао, обесно кљуном кида,

    гризе запаљено месо, шири се зеница,

    вртлог живог блата пожуде усисава,

    све откуцава и

    испрекиданог даха заноса стење.

    Нудим ти све врхове планина

    да их на свој Олимп ставиш,

    испуњавам тајанствене шпиље,

    термали луде под притиском лаве

    и поносно у грчу

    се порађају гејзири.

  107. JANKOV TAMARA
    JANKOV TAMARA

    ELEMIR

    Datum rođ: 06. maj 1989.

    Završena srednja Ekonomska škola u Zrenjaninu

    Trenutno studiram na Tehničkom fakultetu u Zrenjaninu

    U Osnovnoj školi učestvovala sam na pesničkim štafetama, osvojila sam diplomu na VITEZOVOM TAKMIČENJU DECE PESNIKA

    Danas, svoja osećanja volim da izražavam kroz stihove i da u slobodno vreme pišem za svoju dušu.

    ***

    Pa nešto danas i nisam sjajno,
    osetim muku od sebe same,
    i grozno zvuči, još gore čuči
    al ne znam kud bi od silne tame…

    Prazna je duša, svetlosti nema,
    kada je sve bolno i crno,
    a sreća negde zaspala, drema,
    ne vidim nikud ni jedno zrno…

    To zbilja jeste osećaj gorak,
    osećaj što me u pojam ubi,
    znam, grozno zvuči ali u meni
    to nekad baš su potezi grubi.

    I kako tada pronaći sebe???
    Nekad je tako mučno i teško,
    i dugo čekam, uzalud želim
    da se bar malo pojavi smeško.

    Sve je u SNAZI što svima treba,
    bez nje se vidim na način znani,
    al mi je drago, silno mi drago
    što za mnom odmiču i takvi dani!!

    NADA

    Nadamo se svakog dana često,
    danas eto skoro puta petsto,
    nevažno je koje nam je mesto
    zaista se ponadamo često.

    Nadamo se da je ljubav prava,
    da je ova drugarica strava,
    da su naša bića čista, zdrava,
    da od snova ostvari se java….

    Nadamo se da nas neko čeka
    kada put nas vodi iz daleka,
    da za svaku bolest ima leka,
    da mu narav nije gorda, preka.

    Usred sreće ili usred jada,
    kad je Sunce il’ kad kiša pada,
    zaista je i nevažno kada,
    al je važno da se čovek nada.

    ZVEZDANO NEBO …

    Daleko u tminu ko biseri sjaje,
    i to u daljini divan prizor daje.

    Uz mesec što blista nikad nisu same,
    i tako su divne usred silne tame,
    kad je nebo “čisto” svaki pogled mame..

    Zaista je divno kad ih puno ima,
    često mi se desi da sedim pod njima,
    da pažljivo gledam tu prelepu sliku
    kad je sjajno nebo u mome vidiku…

  108. LJILJANA IVANOVIC
    Љиљана Ивановић, из Параћина.
    Члан КК ПЕТРУС из Параћина.
    Пишем поезију последње две године.2010. године награда за модерну поезију на конкурсу у Суботици и трећа награда у Нишу, на конкурсу Бранко Милјковић.
    Песме су ми заступлјене у многим зборницима, у прошлој и овој години.
    У припреми је збирка песама.

    ИЗМИСЛИЛА САМ…

    Измислила сам

    Себе

    Ходам

    Кораке своје

    Не стижем

    Гледам

    Нико ме

    Не види

    Причам

    Говор свој

    Не памтим

    Сањам

    Говор свој

    Не памтим

    Мислим

    Да се

    Не заборавим

    Сањам

    Да проговарам

    Ћутим

    Траг остављам

    Измислила сам

    Себе

    Да ме

    Не препознају.

  109. DEJAN CANCAREVIC

    ŠETAČ

    kroz uske trouglove svetlosti legalno promiče
    s n e g ispod prljavih uličnih svetala d e c a
    su se raspala na igralištu od radosti i z i m e
    s n e g trijumfuje autobusi kasne vozači popizdeli
    na razbijene stanice i stranice nečitanih knjiga
    sipaju s l o v a u bokale očiju automobili k l i z e sporo
    na gumama inercije prodavac kestenja se b r z o ogrde
    dimom i nestaje nevrativši k u s u r prolazniku
    kroz grane padaju p a h u lj e suđenih očiju
    s n e g upija zvuk bes ostavljenost r a z – um
    ligu šampiona drugove od piva bunila i ludila
    s n e g upija s v e
    neko je ostavio ž u t i trag mokrade: piše duboka tačka
    do zemlje s i v o koračam na oblaku iz kojeg kaplje crni s n e g
    oksimoronski crn kao u oku sa druge strane t e l a
    gde čekam tvoje neonske prste da me ožive
    u b e l o.

    REŠETKASTO

    odavno nodi neme beskraje posedovanih izraza
    Nedeljno klupko nerazmršenih neobaveza
    Danima dnevno hodajudi melanhol Zuj belih aviona
    ka mestima Zuj belih Alkoholsa osim izuzev premda nada
    Imaginacija na planeti Skučenoj Svakovrsnim vašarišnostima
    Mogudnostima da globus Zavrtim Pre spavanja da izazovem izlazak
    Narednog dana na fasadama radničkih Predgrađa napolju istovar
    Napolju utovar Neprestana aliteracija penzionera
    Revnosno čeka U kičmi verovatno ved vrud je gorudi grm
    Vodom iz rezervoara ideja mogli bismo Ćutati
    Pred strahom od hladnih Usana Novo zjapde
    bez upoznatih granica Zuje beli tragovi aviona
    Zuje Nebo postaje skup plavih polja razmreženih belim
    Rešetkama omeđeno prozorom

    PONORI

    Provodiš nevidljivo mnoge dane
    Kraj mene kao da smo neprisutni

    Sinod. Pomislio sam dutedi uz pticu
    Na prozoru. Golubovi poezije

    Obezglavljeno odleteli su u pastiše.
    Više nema poroznih dana za rasipanje citata.

    U meni buja svinja veda od oca.
    Majke. Boga. Ili alkohola. Preti

    Poremedenim disanjem. Kao ispad.
    Višak suodnosa. Utrojenost.

    A hleb hodu da sam crn od zdravlja.
    Zeleni čaj nesna.

    Ružičastost znojavog daha.
    Tekstualna fiksiranost mesom jezika.

    Smeh i tuga deteta.

    ODISEJA U NEMIRU

    Na granicama realnosti kupljena karta.
    Šta bi rekli pingvini?

    Pobačaj protiv hladnode teško postaje
    Lama u afričkoj savani.

    Pobrkali smo programe pritiskanjem
    Dugmida oduzeti štakama.

    Hladno je kada se ode na pogrešnu stranu
    A brod utrobom čekajudi obalu.

    SADA MOŽEMO DA SE POMIRIMO S GROBOM SVI
    A POSLE ĆEMO DA VIDIMO ŠTA ĆEMO

    Iskliznule su mi pljuge u tuđe reči I nemam za hleb
    da svane u novom danu Samostalno referišem svima
    Šta im se našlo u zadatom Dlanu Iako nije dan Došao
    po svoje još nema veze Boje su se salile u enformel nagađanja
    Ostala je samo muzika za naše glave U glavama
    a nema nas I nema Vremena

    Dovoljno je izgubljenih ved Prošlo halapljivost
    Propuštenih Zaradosti gorke i gorostasne gordosti
    Znajude kao ne-radoznalosti Ali prestade plutanja jer
    Pristademo Na gutanja spontano od ugašene Jarosti
    Tela padaju kao kiša iz sunca Novih rađanja
    A planeta kruži Ulegnudima u prostoru

    Nekoliko spojenih godina nagađanja I čekanja
    Da dokažeš da dosta je Ponavljanja Da Dosta je knjiga
    i tumaranja i citiranja i Re-prenemaganja
    iako knjige jedine Znaju

    Frku

  110. ADRIANA STOJANOVIC
    Адриана Стојановић је рођена 5.2.1988. године у Јесеницама, у Словенији.

    Тренутно живи и ради у Суботици као професор енглеског језика.
    Дипломирани је професор енглеског језика и књижевности и преводилац.

    Члан је Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић” и учесник многобројних литерарних конкурса. Сарадник је листа „Просветни преглед”, а својим чланцима редовно доприноси часопису за наставнике енглеског језика МЕLT.

    Добитник је повеље Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић” за изузетан допринос српској културној баштини. Презентовала је о модерној америчкој драми у Америчком кутку у Суботици. Имала је значајан пласман на конкурсу „Congitia Libera” на тему „О потреби филозофије у XXI веку”, а њена поезија је објављивана у Антологији младих талената и омладинским часописима.
    Била је организатор и учесник Поетског матинеа на енглеском језику, модератор Вечери Огдена Неша, као и победник на такмичењима у рецитовању на енглеском језику.

    Адриана пише поезију и прозу на српском и енглеском језику.

    VAIN IS THE NIGHT

    Hours are flowing

    In the spoon of the night.

    Drop by drop.

    Drop by drop.

    The moon is lowering

    Its lampshade.

    He’s fast.

    A few drops have fallen

    From the bedsheets of gods.

    For the mortals. Tonight.

    Shall we drink, countrymen?

    Shall we celebrate? A cheers?

    My reflection is my bedsheet.

    I cannot see through it.

    Deep down, all I know

    Is written. Engraved it is.

    Into the hands of lampshades

    Of silent maples.

    They talk too fast.

    I can’t understand them!

    They know their secrets.

    Surely they do.

    A drop of coffee falls on my linen.

    Preposterous!

    Take it!

    Take it all away!

    I want no tainted maples.

    No tainted sheets.

    I have no one to wash them.

    My eyes have dried out,

    How can I use somebody else’s

    To wash my linen?

    To wash my blues?

    I have stumbled into the desert.

    The water is plenty.

    The water is plenty

    In my mirage.

    The water is plenty.

    There is no wasteland.

    No sorcerers that throw cards.

    No beasts that shall swallow the earth.

    No gyres that history weaves.

    It’s me and my blues.

    Nice to meet you, blues.

    How do you do.

    How do you do.

    The Wandering Jew.

    WORDSWORTH WAS RIGHT

    On a little quiet beach there was a grain of sand

    That did not dream of living high and grand.

    That grain was little, but size is no measure

    Small things are sometimes the greatest treasure.

    Deep in the shadows of sands and shores

    He stayed; and never did wage any wars.

    In the mist of the ocean, in the skies of blue

    He lived his own life, every day anew.

    The neighbours he had were noisy and brash

    All around their house you could only see trash;

    And how they loved cash! To spend it, of course,

    Showing to everyone their power, their force.

    And those across the road were quite phlegmatic,

    Nothing could move them, nothing made them ecstatic.

    Above were the skies, and in them the sun,

    Burning like fire, and thus having fun.

    The little grain of sand was sad and downcast,

    For all is upside down – it had to change, fast!

    “My plants are withering, my house is no home,

    No longer are we living in a pleasure dome.”

    He brooded a lot, and he thought of a plan -

    “I shall not die a wretched old man!

    Nor shall my offsprings have the life that I had,

    They won’t think of life as a transient fad.”

    He talked to the seas; he talked to the sand,

    The sun he asked to lend a helping hand.

    With a sneer or two, they discussed the scheme,

    Many considered it a far-fetched dream.

    Yet, little by little, the spirit did strengthen,

    The energy grew, the plot did not lengthen.

    From within we must work, from within to think,

    For we are the fault and the missing link.

    A wise grain of sand the little one was,

    He knew how to work for a good cause.

    Slowly, he linked the seas and the oceans,

    No, he didn’t need any magical potions.

    No abracadabras, no legs of frogs,

    He didn’t write any lengthy blogs.

    No longer did the neighbours throw around their trash,

    And suddenly, the sun shone with a healthy flash.

    They started thinking, their grey cells in motion,

    For others they even started showing emotion.

    How little it takes, to set everything right,

    Against ourselves it is in fact that we fight.

    That is how a change was brought about indeed,

    When togetherness rules, it has to succeed.

    This story we end with a quizzical thought,

    Are you a grain of sand or – not?

  111. LEMI
    Autor je želeo da ostane anoniman.

    USNE POKRENU STRASTI

    Spusti usne vrele

    nježno na usne moje

    neka nam se strasti požele

    kad duše poljubci spoje.

    Zagrizi jabuku zrelu

    neka trnci ožive po tjelu

    zagrli svu onu čežnju daleku

    neka u nama strasti noćas same poteku.

    Gori tijelo od dodira

    usne nas vode rijekom sna

    otrov se najbolje ispija

    kad srcem poljubac se da.

    Usne tiho ostave želja trag

    na ramenu ožive osjećaj drag

    onda krene ringišpil strasti

    nema ništa slađe nego poljubac ukrasti.

    MONOTONIJA ŽIVOTA

    Sjedim i gledam

    ljudi prolaze ulicom

    a sve mi se čini

    da sam sve ovo već vidjeo

    ovo mjesto

    ove ljude.

    Gledam a vidim prazninu

    kao da vreme ne postoji

    sve je isto kao i prošlih godina

    ulice, more i ljudi.

    Sjedim i gledam

    nemam snage da se pokrenem

    lomi me neka tišina

    baš kao tišina dosadne zimske noći.

    Gledam a nemam hrabrosti da pustim krik

    godine prolaze a ja kao spomenik

    stojim bezvoljno i gledam

    kako život prolazi pored mene

    u nepovrat

    nestaje.

    ZALJUBLJENA

    Sreo sam te kraj okeana

    bila si kao morska pjena

    lagana

    zaljubljena.

    Stajala si u vrtu ljubavi

    oko tebe je bjesnila oluja

    kao loše vino

    strast me nosila

    tebi

    zaljubljena.

    Gledala si negdje u daljinu

    more se kupalo u crtama tvog lica

    talog iskrene igre talasa

    plesao je za tebe

    osjeti se to u vazduhu

    zaljubljena.

    Tražila si vedrinu

    da te opije uz more vina

    tražila si ruke da te ponesu

    daleko

    daleko do dubina

    zaljubljena.

    OPOMENA

    Ostavljam trag mojih osjećanja

    na ovoj bijeloj hartiji

    da me uvjek bolom sjeti

    kad vidim te.

    Ostaće duša moja na ovoj bjelini

    urezana mastilom u bolnoj tišini

    godine će proći a tuga ne stari

    ostarićemo samo mi i spomenari.

    Ostavljam krvav trag mojih snova

    na papiru istine

    zaboraviće vreme i čas

    ostaće samo tragovi da svjedoče na nas.

    Ostavljam trag kao opomenu

    da nikom se ne desi kao nama

    ovo ludilo ljubavi

    pokidane uspomenama.

    PIŠI MI

    Piši mi

    tek onako iz navike

    strasno

    i lepo.

    Nemoj mi pisati o sebi

    jer tad poželeću više od pisma

    samo piši o bilo čemu

    ali nikad nemoj pisati o sebi.

    Piši mi

    bilo kada

    bez razloga

    samo par rječi.

    Piši mi

    o vjetru, kiši

    o drugim ljudima

    zaboravi na juče

    ostavi i ovo danas

    i ono sutra možda nikad neće biti tu za nas.

    Piši mi

    i kada nemaš šta reći

    i prazno tvoje pismo

    moj je put ka sreći.

    Piši mi

    ja uvjek čekaću pisma tvoja

    srcem, dušom

    izgubljena iskro moja.

  112. SLAVICA TRNOVAC
    Slavica Trnovac, pisac u pokušaju, srca punog nemira dok reči po sebi lovi i duše pune mira kad reči svoje vetrom razveje.

    Živi i radi u Beogradu

    NE

    Ne gledaj me tako. Neću tvoje neću da menjam za moje hoću.

    Hoću moje NE! Prkosno i radoznalo!

    NEzgodna i inatna !

    NEsklopiva i razdeljena!

    NEukrotiva i lepršava!

    NEdokučiva i provokativna!

    NEozbilja i nasmejana!

    NE podiži mi kosu,volim da je vetar miluje…

    NE ispravljaj mi kovrdže,misli krijem u njima…

    NE spuštaj mi trepevice,hoću u nebo da gledam…

    NE penji me na štikle,rešila sam brzo da trčim…

    NE oblači me u suknjice, kad se ne plašim velikih koraka…

    NE boji me…NE volim,neću…Dan mi boje navlači,svako jutro ih kroz prozor unese.

    NE sklanjaj me kad hoću po ivici da hodam…

    NE štiti me,rukom sam već zamahnula…

    NE ućutkuj me ,pevam,neću da plačem…

    NE zakopčavaj me,kad sam rešila dušu da poklonim…

    NE pakuj me,nemaš mašnu za tu kutiju…

    NE krpi me svojim ubeđenjima !

    NE sastavljaj me svojim predrasudama!

    NE pravi me ozbiljnom, igram se …

    Misliš da me znaš, ma NE znaš, NE umeš, NE čuješ, NE vidiš…

    NE tumači me, izgubićeš se. Magloviti su to putevi. Nemaš ti hrabrosti za njih.

    NE možeš vetar ukrotiti.

    Dunuću i razneću ti misli, izmešati korake, pobrkati dane i noći.

    Vetar traži rame…Rame za zavetrinu…da ispod njega tihuje, da pod njim odahne…da veruje…

    NE kroti me,ne menjaj me kad sebe ne umeš da promeniš…

    I pitam se

    Reči sam svoje sejala svuda,vetru puštala da ih nosi i verno čekala da se vrate.

    A prošlo bi, prošlo dosta dok okrnjane, umorne i izbledele u moj zagrljaj dolete…Same…

    Jednom su donele tebe…

    Gluvih ušiju, slepih trepavica, izguljena večnom uzaludnošću htedoh da pobegnem…

    Ćutim,a ti vidiš… vidiš me…

    Boje i slike prosula… a ti čuješ…čuješ me…

    I pitam se… Da li smo rasli za nešto, za nekog , ili smo sejani već…

    Da li su reči moje samnom rasle ili zasejane u meni… za tebe…

    Da li si rastao ili već nikao sa koricama za priče moje…

    Jer sa lakoćom sam reči svoje svuda slala ,ali su se one sa mukom odasvud vraćale…

    Sve dok ih ti nisi pokupio, košulju napunio i meni ih vratio…lakše nego ikad…

    I osećam stojiš tu i reči moje oko glave nosiš ,kao krunu.

    I ćutim te dok pričaš, priče moje još nenapisane…

    I pitam se…Da li smo rasli jedno za drugo , ili smo zasejani ZAJEDNO?

    Nesposobni

    Mi…invalidi stvarnosti.

    Mi…nesposobni za stvarnost.

    Nesposobni bez naših malih zabluda, prevara,bez naše mašte.

    Mi koji ne možemo da slušamo jecaje stvarnosti, pa ih ućutkujemo šuštanjem lišća, lepetom krila, hukom vode.

    Mi koji ne možemo bez naših magli, oblaka, sutona, vetrova…

    Mi koji ne možemo bez naših boja…Vučemo ih svuda sa sobom, vire nam iz košulja, kriju se ispod kose, kotrljaju oko nogu…

    I svaki put ih drugačije prospemo, izmešamo i razlijemo.

    Mi koji preziremo kiše satkane od svakodnevnice i mi sposobni da od takvih kiša napravimo najlepše vitraže i akvarele.

    Mi sposobni za neverovatne skokove, okrete, begove od te stvarnosti…

    Mi sposobni da tugu čujemo, da nadu izmamimo, da radost razvejemo, da vam se u snove uselimo i pod trepavice uvučemo.

    Mi koji imamo bezbroj osmeha , uvek drugačijih, uvek lepših i posebnih.

    Mi sposobni da svako crno pretvorimo u belo i da tako stvorene bele dane bojimo posebnim bojama.

    Bojama jednopolnim, začetim bez stvarnosti, izleglim iz mašte.

    A crno je ispod crno i čeka i vreba…

    I mi mu ne damo našu stvarnost od nas stvorenu.

    Bez nas bi dani bili bezbojni, nemi, isti…

    Ne budite nas…Ne zovite nas nazad…

    Nemojte da nas razumete,nemojte…

  113. KREMENA KOEVA
    Кремена Коева рођена је у Бугарскоj 29.09.1986.
    Дипломирала jе српски jезик и књижевност на Филолошком факултету у Пловдиву. Њене песме су објављене у антологијама, књижевним часописима и превођене су на српски и енглески. Добила jе две награде за превођење поезије са српског jезика и неколико националних награда за поезиjу у Бугарскоj. Преводила jе приповетке Давида Албахариjа и песме Ане Ристовић. Припрема прву збирку своjих песама.

    ОЛУJА

    Као гром
    пробиjаш тишину,
    а после тебе – минут ћутања.
    Као киша
    речи се рађаjу -
    падаjу скривена признања.

    ЛУКА

    Трагови ми скупљаjу цветаст дах лета
    са пожутелим чежњама,
    у коjима тихо лутам по „Придунавски”.
    Звук топао река jош увек носи
    у љубавне луке позвала jе
    бродове са олишћеним jедрима.

    Тамо, на обали, кораци боси трче,
    а jа жедна тонем у бледе успомене.
    У мени деца сазреле липе
    плету лаке надахнуте мелодиjе.

    Оваj сан свако вече дочекуjем,
    аромати после изласка играjу.

  114. TAMARA HRIN
    Tamara Hrin (16.03.1987., Ruski Krstur). Diplomirani hemičar-master.
    Studije završene u Novom Sadu na Prirodno-matematičkom fakultetu.

    Piše poeziju i prozu na rusinskom i srpskom jeziku. Jedan od autora knjige poezije na rusinskom jeziku “9 riba” (2006).
    Dobitnik II nagrade za poeziju na međunarodnom festivalu poezije “Mihajlo Kovač” i plakete “Momčilo Nastasijević”

    ŠEKSPIR NA DLANU PLAVIH LEPTIROVA

    Jašući malog, plišanog konjića

    mazala je crvenim, neukusnim karminom

    nešto puno pustije od samotnih usana.

    Koristeći bambusov prut i žaoku

    umesto nežnih prstiju,

    sačinila je bledunjavu skicu

    nabreklog čoveka.

    Odsečene valovite kose

    koja grabi mrvice prašine

    na uzglavlju gorčine i teskobe,

    dade jalovi obruč

    u prozračne ruke isprazne maćehe

    močvarno-zelenih zenica.

    Sitnica?

    Ko teži niže taj najčešće zbilja

    pada na dno usled lenjosti i straha,

    poručuje Šekspir

    u noći uočenog roja plavokrilih leptirova

    i iznemoglih pčela

    dok se izvrću na zelenom pojasu

    očuvanog kvadrata pejzaža.

    Koja “blamaža”!

    Pčele skapavahu,

    a leptirovi istoriju grade

    na sasvim nejasnom temelju

    čilog razdoblja u krilu

    suve stepe

    prilikom zgušnjavanja

    žara i ukočene tuge.

    Otkine se komadić slagalice

    sa glatke površine okruglog, viteškog stola,

    na poleđini sitno umeđeno-

    ne opterećujmo sećanje naše

    prohujalom tugom.

    Proviri crveni leptir

    iza latice kestenovog cveta

    i zajaše naglo onog istog konjića.

    Razgara vatru na leđima

    i vikne plavokrilom nerođenom bratu-

    kloni se vatre da se ne opečeš,

    nikad ne poznaješ drugu oštricu

    neprijateljske garde

    u ispraznom ratu

    jave i noćnog povetarca

    u tkivu i uskovitlanim mislima.

    PESAK I DUŠA

    Jutrom zamišljam sitne talase

    na prašnjavim stopalima

    i beg uznemirene vode.

    Mrmori i nestaje u vijugama večnosti.

    Dodiruje povijene grane mistične vrbe

    i korenje koje ne završava

    u crnim grudvama nestanka.

    Poneka kap drvene suze

    sačini smešu sa Dunavskim čajem

    i iskobelja priču sa pomalo tužnim krajem.

    Priča sa pomalo tužnim krajem

    lebdi u koritu zamršenog vazduha.

    Svaki red uklesan u ogromna krila

    albatrosa koji stidljivo plovi

    granicom tišine, unutarnjeg bola,

    gramzivost čuči u sudbinskom krugu-

    volšebna lekcija,

    a takva je i škola.

    Takva je škola,

    odora zakopčana do grla

    crni se u senci samoobmane.

    Čovek je kalup sačinjen od peska i duše,

    a takve kombinacije

    va} na vihoru se ruše.

    Ponekad reč utemelji kalup,

    sagradi bedem jači od bure.

    I takvi koraci su nagli,

    nepredvidivo ka ruinama žure.

    Vražja žurba tvoja

    grlati stvore pokvašene retke kose!

    I nije mi bilo teško

    da vežem pelene na tvoje obraze

    natopljene simbiozom tuge i samoće.

    Ni da palim tamjan umesto cigarete,

    pijem kafu hladnu zbog čekanja i poneke upale izgnane kapi.

    Ustaj, pokreni, ponovo razljućeno reci

    i psovke i bajke i snove.

    Nije kasno, gle, otide Lucifer da veže čvor

    na kanap svica koji žmirka u pokošenoj travi.

    Pesak nadjača u sukobu dušu,

    a bambusov šiljak ipak ostade na tvome vratu.

    BUĐENJE I MIT

    Stadoh ispred ogromnog ogledala jutra tmurnog.

    Ugledah odraz crn i oronuo,

    drhtave šake i bezbroj pokušaja ucrtanih u čelu.

    Videh sopstvenu ćelavost u gustoj krošnji kose,

    stradanje i gubitak Samsonove moći.

    U odsjaju kameni stub, tri belutka i suzu prve rose.

    Crni odraz papirne lutke viče, vrišti, kune-

    bela stvarnost ljudska šuti, pati, boli.

    Odraz skače, grebe, udara rukama po telu-

    stvarnost spušta glavu do promrzle zemlje,

    oblači svoj pokor u spavaćicu belu.

    Odraz dohvati sumpornu šibicu u crne šake,

    traži od stvarnosti mrvicu vatre i Neronov cilj,

    da bi spalio grbavo jutro,

    sačinio pepeo i dim.

    Stvarnost se uplaši bitke kod borove šume,

    da snažno drži Arturov mač i strelu,

    zaista ne ume…

    Crni odraz trezni misli u okovu stakla,

    povlači sile Sizifovog kamena iz dubine mita.

    Stvarnost jeca u melodiji prelepe muze,

    a prašnjava kolena po oštrim komadima puze.

    Stvarnost je uništila jačinu odraza,

    pokidala konce spasenja, umrtvila istinskog volju,

    birala pokolj duše.

    Sada krvavim noktima grebe belinu lica,

    čini duboku ranu koja boli jače od priznanja slabića.

  115. ALEKSANDAR SOLOMUN
    Aleksandar Solomun

    Rođen u Zrenjaninu 1986. godine.
    Na Tehničkom Fakultetu „Mihajlo Pupin“ osnovne studije završio 2010. (smer: Menadžment za poslovne komunikacije).
    Kao radio voditelj, od 2006. do 2010, bio zaposlen u RTV Santos (u Zrenjaninu)
    Od decembra 2010. na „Signal“ radiju u Novom Sadu

    Priznanja:
    - Treće mesto na festivalu “KREATIV10” u konkurenciji proza, kratka priča (Čačak 2010)

    - Druga nagrada za kratku priču na međunarodnom festivalu poezije i kratke priče “MIHAJLO KOVAČ” u konkurenciji autora do 30 godina (Novi Sad 2011)

    - Treća nagrada za kratku priču na festivalu “VOJISLAV DESPOTOV” (Novi Sad 2011)

    - Jedan od dvadeset odabranih autora čiji radovi su dizajnirani i izloženi u okviru Aprilskih susreta u SKC-u (REČ U PROSTORU, Beograd 2011)

    - Sa jednom od kratkih priča našao se u štampanom izdanju Zbornika poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije (DOM OMLADINE PANČEVO, 2011)

    Uglavnom ne piše poeziju :)

    ***

    Sedeli smo.

    Vreme se savijalo i rastezalo kao špagete na putu ka njenim ustima.

    Reči smo birali viljuškom i gutali teško i oprezno ponekad.

    Godine su ležale na stolu iza nas, naš sto ne znam gde je plovio.

    Nisam smeo da pogledam napred!

    Spustio sam pogled i video te male ruke

    kako kopkaju po sredini hleba… Ili srca.

    Naš sto ne znam gde je plovio,

    Nisam smeo da pogledam napred.

  116. MARIJA MAKSIMOVIC
    Marija Maksimović (16. 1. 1979., Beograd).
    Diplomirani geograf.
    Piše poeziju i prozu.

    DOKUMENTARNA

    U stan smo se uselili oko sredine marta
    i do sada potrošili smo
    skoro dve boce tečnosti za sudove,
    oko pet-šest sapuna,
    jedan šampon,
    tri flaše običnog ulja i pola litre maslinovog,
    pet-šest tuba paste ta zube,
    razbili smo dve čaše,
    potrošili smo jednu i po bocu omekšivača za veš
    i više od pola boce sredstva za čišćenje podova.
    Stan nam je star, veliki i lep.
    Kirija košta 100 evra.
    Danas je drugi jun dvehiljadedesete.

  117. LUKA MAKSIMOVIC

    Лука Максимовић рођен је у Нишу 24.12.2002. год. Ученик је III/3 разреда О Ш “Цар константин” у Нишу.
    Песме пише већ две године, а осим песама пише и кратке приче.

    Учесник је разних конкурса и фестивала.
    Песме су му објављиване у нишким Народним новинама.

    Године 2011. један је од малобројних финалиста Фестивала поезије младих песника “Машта и снови” у Сремској Митровици.
    Радови су му 2011. год. штампани у зборнику фестивала “Машта и снови” у издању Центра за културу Сирмиумарт из Сремске Митровице.
    Добитник је посебне награде “Први кораци” на Невеновом фестивалу за децу песнике у Савином Селу, 2011. год.
    Песма “Мост” и прича “Дечак и тужна врба” штампани су у зборнику “Водоскок речи” Невеновог фестивала за децу песнике у Савином Селу 2011. год.
    Године 2011. добитник је 3. награде на дечјем фестивалу Деца певају отаџбини у Београду.

    Сарађује у новинарској секцији своје школе. Одличан је ученик и добар друг. Веома је свестрано и даровито дете.

    МОСТ

    Има један мост мали

    На њему су дечаци фудбал играли.

    По њему нису ишла кола

    Па су стала два мала гола.

    Поломио се један део моста,

    Па сада нема деце доста.

    Поправиће мост вредни људи,

    Па ти мосте срећан буди.

    Опет ће по теби трчати деца,

    По светлу сунца и месеца.

    ВОЛЕО БИХ

    Волео бих да нема рата

    Да никад сестра не брине за брата

    Волео бих да се не плаши ниједно дете

    Да нигде не падају бомбе и ракете.

    Волео бих да нема глади

    Да свако свој посао ради

    Да деца имају срећне животе

    Да буде радости и лепоте.

    Волео бих да се свако смеје

    И да свакоме сунце греје,

    Нико да не плаче и тугује

    Већ да свако са сваким другује.

    Срећна цела планета нек буде

    И нека љубав спаја људе.

    КАДА БИХ ИМАО КРИЛА

    Када бих имао крила

    Моја би цела планета била

    Могао би да облетим пола света,

    Ишао бих до најудаљенијих планета.

    Летео бих и видео разне људе

    И учинио бих да им добро буде

    Од великих животиња бих бранио мале

    А оне би желеле да ми се захвале.

    На крилима бих сиромашнима донео храну

    Правио бих друштво деци која су сама у стану

    Ако је неко болестан излечио бих га ја

    И тако би цела планета била срећнија.

    Када бих имао крила и могао да летим

    Урадио бих све најбоље чега се сетим

    Када бих могао да имам крила

    Не би ниједна несрећа на овом свету била.

    МОЈЕ СЕСТРЕ

    Моје су сестре две лепе бебе

    Понекад воле да лижу ћебе,

    Мама се љути и њима каже:

    Не то, бебе, узмите цуцле лаже!

    Моје су сестре као сан

    Улепшају ми сваки дан,

    Умеју оне и да се љуте

    Воле кашице и сокове жуте.

    Моје сестре су и немирне често

    Кажу људи да их не држи место,

    Оне мрдају рукама и ногама јако

    Али код беба то иде тако.

    Срећан сам што их имам свете,

    пробајте да ме разумете!

    НАУКА

    Без науке нисмо ништа

    Са науком ми смо све

    Учење и напредак

    Враћа сваком осмехе.

    Узмите у руке књиге

    Лењире и епрувете

    Учите и радујте се

    То важи за свако дете.

    Тако ће сви бити јачи

    Наука нам много значи

    Тако ће баш свако дете

    Бити дете паметне планете.

    Бољи дани да би дошли

    Морамо им себе дати

    Учите се мора пуно

    и мора се много знати.

    Ако хоћеш да нам свима

    цвета цвеће, буде боље,

    науком се онда бави

    ал са много добре воље.

    Са науком нисмо ништа

    Са науком ми смо све

    Дајте знања свету овом

    И добрим вратиће вам се.

  118. SLADJANA OBRADOVIC

    Слађана Обрадовић рођена је у Земуну 1970.године. Завршила је Филозофски факултет. Од 1999.год.ради као професор филозофије у Првој нишкој гимназији “Стеван Сремац” и Уметничкој школи.
    Песме пише од основне школе. Осим песама, пише и приче,а у припреми је и један роман. У млађим данима била је учесник многих песничких манифестација и фестивала, а њено учешће је запажено, о чему сведоче дипломе и похвале. Песме су јој објављиване у разним локалним листовима, а 2006.године објавила је своју прву збирку песама “Сан и време”.
    Живи и ствара у Нишу. Мајка је троје деце.

    NEUNIŠTIV

    Nemoj se nikada

    Umoriti od traženja.

    U nebo se zagledaj

    Uvek sa dobrim razlogom.

    I kad zalutaš neka to bude

    Sa nadom u očima.

    Tiho koračaj i nemoj

    Brojati korake.

    Budi neuništiv!

    KRAJ

    Jednom ode čovek

    I zaboravi

    Boju sopstvenih očiju

    Ode I utihnu

    Nade

    I čežnje

    Njegove.

    Proleća nestaju

    iza senki godina.

    Jednom kad čovek

    Izgubi korak

    I zagrli prazninu,

    Tad ništa nije

    Važnije od prolaznosti

    Ni tuga koja

    Negde počinje

    Jer čovek nestaje,

    Nestaje…

    POZNAJEM VAS

    Poznajem vas

    Vi ste oni što ste

    Prošlosti oduzeli sklad,

    Carujete rastancima

    Zarivate se u sećanja

    Utapate puteve čežnje

    Krilate oblake gonite

    Pojavljujete se iznenada

    Iznenada i odlazite.

    Poznajem vas

    Tu ste samo

    Da mir dana poremetite.

    POSLE

    Posle reči i nadanja

    Vetra

    Stradanja

    Molbi

    Obećanja

    Posle izgubljenog

    I pronađenog

    Bivšeg

    Sadašnjeg

    Usnulog

    Probuđenog

    Kad podigneš glavu

    Šta ćeš poželeti?

    NAPRED

    Put ka sreći tražiti

    mrakom oprezno gaziti

    napred koračati

    velike snove sanjati

    tugu ganjati

    za snagu se snaći

    veru pronaći

    pa sreću

    srećom nazvati.

  119. ZELENKOVIC NIKOLA
    Zelenković Nikola 13.04.1986. Rođen u Zaječaru, osnovnu i srednju školu završio u Majdanpeku, provodim godinu dana na Filozofskom fakultetu.
    Trenutno živim i radim u Banja Luci povremeno hvatajući leptire u Irininim očima.

    Mačor u četiri izjutra

    Gubim se.

    Šelučim sa tuđim ženama.

    One su tu

    Zbog priče,

    Ne shvatajući da

    Su reči oruđe

    Koje ih

    Nekada dovodi

    Pod okrilje mog jorgana.

    Želja za rečima tada nestaje.

    Tada bih samo sedeo

    Posmatrajući

    Tela,

    Na posletku ih uzimajući.

    Nema one koju zamišljam.

    Negde je drugde.

    Provodi se.

    Sa drugim

    Dane troši.

    Nekada zapeče

    Sigurnost

    da za uzvrat dobija poljubac,

    Osmeh,

    Noć u postelji.

    Cvet.

    Dodir.

    Ne puno…

    Daleko više ludim

    Dok kiša dubi po prozoru

    Ili kada primetim

    Mačora

    U

    Četiri izjutra

    Sa svoje terase

    Kako pokušava da se propne

    Nad kantu za smeće

    U hladnoj novembarskoj noći.

    Tada pušim

    Buljeći u prozore

    Toplih

    Domova.

    Zamišljam ljude

    Koji isti skrivaju,

    Njihove žene

    Ili muževe…

    dok misao za pogledom zamagljenim leti….

    Mračni kutak sobe bez televizora

    Pregršt teorija .

    Govore zbog čega je belo – belo ,

    Svetlo – svetlost ,

    Mokro – mokro .

    Gomila lakrdijaša koji to objašnjavaju .

    Ubeđen sam da im je bilo dosadno .

    Zamišljam ih žgoljave i bespomoćne

    Kako razvlače svoja dupeta

    Po krevetima ,

    Foteljama

    I stolicama .

    Sada ja to isto činim

    Čitajući o produktima

    Njihove dosade .

    Razmišljam o tim psiholozima

    Kojima je bio potreban psiholog

    Ili bar neko ko je umeo živeti

    Ne traćeći svoje vreme uzaludno .

    Ostavljam knjigu .

    Buljim u mrak susedne sobe .

    Nazirem pokrivač ,

    Pikavce u piksli …

    Otvaram prozor .

    Tamo vetar muči lišće ,

    Trese sa njega insekte

    Koji ne strepe od visine .

    Trebao bih pokupiti veš ,

    Počinje kiša .

    Ustajem odlučno i

    Prilazim sudoperi,

    Točim čašu vode

    I ubijam žeđ,

    Okrećem se ,

    Ulazim u kupatilo

    Otkopčavam šlic

    Mokreći po dasci od wc šolje ,

    Baš kao što to kiša čini

    Po mom vešu …

    Pitalica

    Ona stalno pita- da li sam stvarno debela?-
    ili, – pogledaj mi stomak, misliš li da sam debela?-
    nekada samo odmahnem glavom,nekad uzdahnem
    ili prevrnem očima
    a ponekad joj kažem ono što želi da čuje
    jer mi zaista ne smeta
    ni jedan jedini njen gram.

    ona stalno pita – da li ti je dosadno?-
    ili – da li se smaraš?-
    nekad se samo nasmejem,
    nekad ostanem ravnodušan zagledan u
    dosadni program na televizoru…
    a ponekad joj kažem ono što želi da čuje
    jer mi zaista ne smeta ni jedan sekund
    proveden na kauču.

    Ona često pita – zašto samo ćutiš?-
    ili – zašto nikada ne pričamo o bitnim stvarima?-
    nekad slegnem ramenima,
    nekad se pomerim u stranu
    menjajući položaj tela
    idalje ne progovarajući
    jer mi je beskrajno zanimljivo da
    iznova slušam ista pitanja postavljena
    energijom koja ne posustaje.

  120. DUSKO RASTOVIC
    Ime mi je Dusko Rastovic.
    Dolazim iz okoline Novog Sada,tacnije Futoga.
    Rodjen sam 8.3.1991.
    Od ove godine sam student.

    KUKAVICE

    Pitaju me kome pisem pesme,

    za kim tako ginem

    i laskaju mi ko je to tako srecan.

    Misle da su to neke Marije i Dunje,Olivere.

    Istina je da ja pisem za neke

    oci daleke,duboke i ciste,

    dodir topao i zagrljaj

    u kom si bezbrizan.

    Za nekog dalekog ko mozda

    i tebi tako pise.

    I ne znaju da sam ja sa tim

    nekim proziveo vec hiljadu zivota,

    i mrzeo ga i voleo,

    i stvarno za njim ginuo,

    usudio se na najvece gadosti

    i jurisao sam na vojsku

    za njenu lepotu.

    I gitaru sam kupio zbog nje,

    eto samo nju ni nakon hiljadu

    zivota nisam naucio da sviram.

    Ona je ono lice u gomili

    sto te krisom pogleda

    pa nestane.

    Ona je svaka ona

    pred koju nisam smeo da stanem

    lazuci sebe da cemo se opet sresti.

    Ona je jedina

    i kukavica kao sto sam i ja,

    mozda i sad stoji ispred mene

    a ne sme.

    OSTANI

    Napolju su oblaci navukli

    olovne zavese,

    kroz zamagljene prozore

    svetla gasnu

    kao zar pod topotom kise.

    Svet se mrzovoljan budi

    i uzdahom pocinje da dise.

    Pusti ovaj dan da prodje pored nas,

    ostani bezbrizna na obali sna,

    sklopljenim prstima sakricu te od plime jutra.

    Ostani,

    i kad oci otvoris

    napolju te nase male

    uloge igrace drugi.

    ostani,za prste platno budi,

    tvoj mir i moj je mir,

    danas ostani.

    ŠTA BI BILO DA JE BILO

    Jedna je zvezda zaparala nebo i

    nasa je zelja bila mala

    spram pogleda sto se smelio

    u beskraj,

    da ne znamo vremena ni otkucaja.

    Bojali smo se tisine a najvise smo cutali,

    odsivali smo laz i tim krpili istinu,

    obijali da priznamo

    samo onako kako mladost to zna.

    Al’ jutro je stiglo brze no ikad i

    sunce ju niklo kao u inat,

    nase je letenje trajalo kratko.

    Jasno su se po danu

    crtali putevi sto se racvaju od nas.

    Od tada su godine utisle mnogo mudrosti u celo

    i od mnogih sam te posle krio,

    al po noci bas kao sto je ta

    ne mogu da se ne zapitam “Sta bi bilo da je bilo?”

    X

    Trazim te u svakom danu.

    Pretresam korake i pesme,

    strepim da se negde nismo vec sreli,

    pod nekom se krosnjom zajedno od kise skrili,

    da se nismo mimoisli,

    sa pogresnim ljudima otisli

    misleci da smo to bili,mi.

    Trazim te u tisini.

    u letnjoj noci ti skrojim

    od vetra dodir,

    senke grana stopim u prste,

    na mesecu nasvrljam duboke oci.

    One sto mi jutro uvek ukrade,

    kad sam nadomak spoznaje

    kao dah nestanes,

    ali znam,bice moja ,kad tad.

    I nocas je mesec rasuo kosu,

    srebrne vlasi po zemlji leze,

    spusti po jednoj nogu bosu,

    i nocas dodji da me povedes.

  121. MIRJANA BALTEZAREVIC
    Mirjana Baltezarević rodjena 07.06.1969. u Foči. Živi u Nišu.

    Pisac dečije poezije i poezije za odrasle.

    2011 izdala knjigu „ Dnevnik malog Luke „

    MRAVLJA POSLA

    U šumi kraj jednog panja

    nastala je teška zbrka

    tek je poč´o on da sanja

    no desi se jedna frka

    Na panju su zaratili

    grupa mrava i ptičica

    sve što mravi sagradili

    ptica jedna im pokljuca

    “Jaoooo jaooo tu tu tu”

    - oglasi se glavni mrav.

    “Dodajte mi bar lopatu

    da ostanem živ i zdrav”

    OVCA

    Poželela ovca Selka

    da u gradu sretne “Pradu,”

    dočeka je druga Perka

    što glavna je u tom stadu.

    Dočeka je bezobzirno

    ” Šta si to obukla ?” – reče

    ” Vidi kakvo ti je runo

    to je dnevno, ne za veče ”

    ” Runo ti je ružne boje

    ne nosi se preko dana,

    pogledaj u runo moje

    moderno sam ofarbana. ”

    Selka ovca tu pošizi

    pa poče da bleji glasno,

    zato što je sad´ u krizi

    a Perki to nije jasno.

    ” Baš te briga ti u gradu

    nemaš gde da se isprljaš,

    cenjena sam u svom stadu

    i prestani da mi brbljaš.”

    “Kad´ si tako pametna

    pokaži mi zvono “Prada”,

    šta je što si sujetna

    ostalo ti je kod stada?”

    I dok su se raspravljale

    ovan ih je jedan snim´o,

    za stado ih uze brale

    da pokaže šta je nivo.

    Tako ti je u životu

    kad porekla svog se stidiš

    završiš u tudjem plotu

    a da nikad to ne vidiš!!

  122. IVANA IVANOVIC
    Ivana Ivanović, rođena u Požarevcu 1986. godine.
    Završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Pesme piše od osnovne škole.
    Trenutno živi u Požarevcu u potrazi za lepšim sutra.

    NEMOJ DOĆI

    Ne pretrčavaj za mene reke i planine,

    ne umaraj korake mojim putevima vijugavim,

    ne ostavljaj tragove u brazdama umornim od gaženja,

    nemoj doći.

    Ne poželi da u čežnji pijane misli lutaju ka mojim očima,

    ne daj rukama da krenu,

    nemoj da zaboli,

    jer ljubav je opasna kad nema ko da se voli.

    Ostavi nadu pred vratima

    i za mene dušu zatvori,

    okreni glavu, zadrži dah i znaj -

    niko te kao ja ne voli.

    Ali ne, nikad mi ne dolazi,

    nema u meni meda i svile,

    nema sunca i boja,

    svaka je tuga ovog sveta za tebe samo moja.

    Previše su tvoje oči sjajne,

    previše me tvoje misli ljube,

    premalo su moje nade žive,

    neće preživeti kada te izgube.

    Zato nikad me ne traži,

    ne dozvoli da poklonim ti sebe,

    ja još samo mali deo imam,

    duša mi je odavno kod tebe.

    OSVRT

    Dovoljno je stati na tren,

    dovoljno da korak zalediš

    zamrzneš trunke pod stopama,

    vazduh zatalasani umiriš.

    Sasvim je dovoljno pogled da krene,

    ruke u vazduhu da skrasiš ispružene,

    da senku obrneš,

    da na tren utrneš.

    Kad dotakneš tišinu,

    osetićeš nemir koji mi nosi,

    svaka kap u tvom oku,

    iskra svetla u kosi.

    Zvuk što tvoja ruka vazduh para,

    osmeh kad pod oblak proviri,

    stvori zvezdu na mom dlanu

    da ove strepnje drhtave smiri.

    Nosi me vetar, smerove menja,

    osećam kako je i život malo,

    a kada mi nestaneš iz priviđenja,

    taj san je sve što je preostalo.

  123. MARKO VUCETIC
    Marko Vučetić (19), rodjen i živi u Beogradu. Završio je Tehnoart (škola za mašinske i umetničke zanate). Trenutno traži posao i sprema se za fakultet. Piše pesme i kratke priče.

    DAN POSLE

    Senke se spuštaju

    boja se sliva,

    umetnik slika

    bez trunke papira.

    Drveće gori,

    ptice lete,

    po parku trči

    jedno malo dete.

    Za njim i majka krvavih stopala,

    umetnik slika

    al’ mu se ne dopada.

    Zemlja se trese,

    zgrade se ruše,

    nećemo doživeti očekivane suše.

    Psi zavijaju,

    vlada strah,

    dok zarežeš olovku – eto ti prah.

    Otvara se zemlja,

    ljudi idu gore.

    Ne postoji odbrana,

    mrtvo je i more.

    Dole.

    Dole idu kule i gradovi.

    Dole idu svi naši radovi.

    Gore je bogatstvo,

    dole je novac.

    Dole je krš,

    a gore Tvorac.

    Umetnik traži zamišljenu boju,

    slika po papiru kao po loju.

    U ovoj nedovršenoj crvenoj noći

    umetnik se pita kada će doći…

    Trenutak.

    Trenutak pročišćenja

    svega što postoji.

    Otvara se nebo

    al’ on se ne boji.

    Kroz crvene oblake probadaju zraci,

    hvata ga trema,

    obuzimaju žmarci.

    To je trenutak koji smo svi čekali,

    samo najuporniji su dočekali.

    Preživeli gledaju.

    Umetnik gleda.

    Hoće da naslika

    al’ pogled mu ne da.

    Spuštaju se nebeske stepenice,

    silazi nam svemoćni Tvorac.

    Ljudi bez straha.

    Umetnik bez glasa.

    Gleda.

    Svi gledaju,

    niko ne skida pogled.

    Nesigurni se pita

    zašto nema dvogled?

    Iz dubine čujemo palog glas.

    Citiram, rekao je na sav glas:

    “Spas za utvare iz pakla!”

    Lome se zidine.

    Lome se poslednja obojena stakla.

    Srušila se i poslednja nada

    samim silaskom nebeskog gada.

    Svi su očaju.

    Šta sada da rade?

    Dok ih Djavo gleda

    utvare već sade.

    Seju i šire preostalo zlo.

    Mi i dalje stojimo

    ali nestalo je tlo.

    Čuvari nam daruju okove na rukama,

    čeka nas gozba začinjena mukama.

    Ljudi se penju uz lažne stepenice,

    polako ali sigurno svi se kreću.

    Umetnik pali za sebe jednu sveću.

    Pognute duše nestaju u mraku,

    utvare kuju još jednu novu barku.

    Spremaju početak,

    gase vatru.

    Oni ostaju ovde,

    a nama daju kartu

    za njihovo gore.

    Dan posle…

    Nestale su i boje.

    GDE JE KRAJ?

    Izgubljen u savršenom vremenu,

    zaljubljen u promenu svesti,

    izolovan od stvarnosti koju gledam,

    zaslepljen sjajem kome volim da se predam.

    Misli u glavi rone duboko.

    Analiza svega

    i objektivno oko,

    koje zaprepašćeno gleda

    previše visoko iznad svih.

    Patnja zbog drugih

    k’o da nemam odraz,

    retko kada primetim

    kada zagazim u poraz.

    Vozimo se svi

    i pored mene sedne istina.

    Samo sam došao

    i stao na peron.

    Ne gledajući na koji peron stao

    ušetao u voz i odlutao.

    Vožnja traje, ja je volim.

    Da li ubrzanja treba da se bojim?

    Treba.

    Vreme se raspada,

    ljude se u haosu gube.

    Ne odlazim ja od vas,

    ne odlazite vi od mene.

    Kako voz ubrzava,

    od samih ćemo sebe.

    U ovom trenutku kontrola je potrebna,

    ali kontrole nema.

    Niko ne obraća pažnju,

    ne obraćamo ni sami na sebe.

    Koliko god uživali u vožnji

    sedište nas stalno grebe.

    Svesni svega,

    nesvesni ničega

    iznova i iznova

    govorimo:

    ”Na sledećoj silazim”

    ali vožnja traje.

    -Na sledećoj silazim…

    DUH

    Ovde niko nije normalan,

    tu nema mesta za nas.

    Ceo kug je popunjen,

    van kruga je spas.

    Iznad sivih oblaka

    krije se tajna vremena,

    okruzena zaštitom

    imaginarnih bedema.

    Stojim na vrhu i gledam…

    ne pronalazim svrhu!

    Ali i nedam

    da ona pronadje mene.

    Ljudi lutaju,

    na sve strane idu.

    Neki imaju putanju

    pa se oko nje brinu.

    Mali ostatak nema,

    zato uvek greši,

    ipak skuplja mrvice

    da se malo uteši.

    Oko nas su senke

    i po neki ljudi,

    na vrhu lebdi duh

    koji stalno žudi.

  124. Александра Радојичић, рођена 24.јуна 1969.године у Ужицу. Прву књигу мисли и сентенци под називом „Урбани етос“ објављује 2005. године. „Када мислима постане тесно“ 2007. и друго издање 2008.

    Са ауторском представом „Let me turn around“ и глумцима – ученицима Медицинске школе из Ужица гостује 2008. на фестивалу СЦ у Загребу, 2009. i 2010. на Палилулској олимпијади културе у Београду и у јуну 2009. у хуманитарној акцији „Буђење доброте и љубави“ у Народном позоришту у Ужицу.

    Данас живи и ради у Ужицу.

    Apokalipsa

    (Dan posle)

    U etru tamna tišina,

    U pismu jedna štamparska greška.

    Na ulici

    zgaženo mače.

    Česma bez vode

    i sumorno nebo.

    Pojavila se niotkuda.

    Ništa nosila nije.

    Bosa joj stopala,

    Od hoda okrvavljena.

    Bez vremena,

    Prazna joj utroba.

    Lice koje se ne prepoznaje,

    Grad koji je mrtav,

    sivilo betona.

    Treperavi nemir svetlosti

    više ne postoji.

    APOCALYPSE

    (The Day After)

    In the air full of calmness

    suddenly there is darkness,

    one printing error in a letter,

    a kitten rolled over by the car

    laying dead on the street.

    Tap has no water

    and the sky is dark, too.

    Here she comes from nowhere,

    without carrying anything.

    She was bare footed,

    full of blood,

    timeless,

    and above all

    empty from inside.

    She was nobody,

    just one unrecognisable face

    in this city full of darkness,

    which was dead for sure

    and grey stoned, too.

    The wild shadows of the lights

    are no longer there.

    Tvrdjava

    Tvrdjava…

    Stara,

    pusta,

    porušena.

    Savijaju me zvuci,

    Te me zidini pripijaju.

    Osluškujem prošlost

    kako nebom zemlju pritiska.

    Galopiraju konjanici,

    gospodare urlikom.

    Prašina dodiruje

    mačeve isukane…

    Bože,

    srce mi od nemira

    The Castle

    The castle…

    An old,

    empty,

    ruined.

    While wasted by the sounds,

    I am getting closer to the walls.

    I am listening to the past

    that is pushing the ground down

    by the sky.

    Riders are on the roads

    controlling the noise.

    Dust is touching

    twisted swords.

    Oh, God,

    please,

    rest my soul.

    Translator Vida Nenadić

    Pretnja

    Čuvajte se, reke, danas,

    zbog očiju njegovih ja mogu

    i Vas i sve pritoke vaše

    iz korita iščupati.

    Čuvajte se, polja, danas,

    zbog glasa njegovog ja mogu

    i Vas i sve klasje vaše

    na grudima izneti.

    Čuvaj se, nebo, danas

    zbog dodira njegovog ja mogu

    Tebe, ogromno i plavo,

    u rolnu saviti,

    pod miškom odneti.

    *

    Samo ti je jedna ruža na dlanu,

    samo ona jednom zamiriše

    i samo se jednom

    za nju

    moliš…

    *

    Ima jedna reka, što se sliva lagano,

    kojoj još niko ime nije dao.

    Ima jedno srce,

    što kuca sve tiše.

    Ima jedna ruža,

    što svenu u snegu.

    *

    U gomili ljudi koja se žučno

    raspravljala,

    postojala je

    Tišina,

    Ti

    i drhtaji srca mog.

  125. Branislava Milosavljević

    O sebi bih rekla: uvek u potrazi za nečim. U kretanju. U prepoznavanju. U promeni.

    Pišem da menjam, da stvaram, da saznam, da bojim, da crtam, da dišem.

    Uvek u spoznaji i potrazi za trenutkom spoznaje.

    Inače, rođena sam 1983. Živim na relaciji Beograd, Novi Sad, Stara Pazova, Kovačica.
    Pišem još od osnovne škole.

    Prve objavljene pesme bile su u Knjizi lirike i kratke priče koju je objavila Karlovačka gimnazija. Završila sam Filološki Fakultet u Beogradu. Sad završavam Fakultet političkih nauka.

    Ja sam budući kritičar/teoretičar kulture ali na prvom mestu sam pisac.
    Saramago je jednom prilikom izjavio kako je shvatio da nije ima ništa važno da kaže, pa 19 godina nije ništa objavljivao. Vrlo interesanta misao za mene.

    OCU

    Sanjam,

    da od sebe oduzimam svet

    Crtam na papiru

    Oblikujem zemljom

    Bojim

    A posmatram

    I od papira pravim ždrala

    puštam ga da leti

    Oče naš,

    kad na zemlju se spustim

    Pusti mi kišu da opere svet

    Da Sunce priča

    A Vode misle

    Oče,

    kad zatvorim oči

    daj mi da odem, pa da se vratim

    čista

    kao kap rose

    MAJCI

    Zovem te Zeleno po poljimа žitаricа koje gube se u dаljini

    Dodirujem vlаsi gledаm u zаmаgljene prozore ispisаne zidove i sliku ružа

    Zovem te po аsfаltu u odsjаju kišnih kаpljicа koje igrаju se sа uličnom lаmpom

    U dаljini gori po koje svetlo miriši po koji greh ciči po kojа misаo

    Zovem te u stopаlimа kojimа želim dа se ukorenim

    Ne proizvodim dubinu trenutnog osećаjа ne doživljаvаm spoznаju svojih reči

    Zovem te u čekаnju dа se filmsko plаtno obruši pre krаjа

    Zovem te Zeleno spuštаm glаvu nа tlo i čekаm dа me primiš

    Razgovor

    Uspostavljanje niti

    nevidljive okom

    sa sobom samom

    kao da pukla je

    sekund pre spoznaje

    vrisak pre predaje

    pogled pre buđenja

    još u snu

    i sad

    traži se

    u padu kroz asfalt, u zemlju

    A ne !

    Ne odlazi joj se!

    Ne vraća joj se!

    Tamo je mirno skriveno stalno

    tamo je tihovanje

    večiti mir

    Sunce našeg sunca

    Mesec sviju nas

    smeje se

    DAN

    Penjemo se po zidinаmа grаdа

    stomаkа punih dаnаšnjice

    Rukаmа kopаmo zemlju

    Zovu nаs visine

    isprаnih se pogledа bаcаmo

    gubimo

    u priči

    rаstvаrаmo

    u vodi.

    Neuspeli pokušaj nadrealističke poezije (II put)

    Pitali su me: da li je revolucija u arapskim zemljama slična ovoj ovde?

    Otkud ja to znam! (note to self: Rani Radovi – Marks i Engels)

    Bolje da sam ćutala.

    Rekla sam: prošlost sadašnjost i budućnost postoje istovremeno. (bolje da sam ćutala)

    Pitali su me: a šta ti mislis o političkoj situaciji u Srbiji?

    Bolje da sam ćutala.

    (note to self: Platon – Država)

    I pitali su me svašta i bolje da sam ćutala

    (Note to self: Istorija ćutanja (ta knjiga ne postoji..))

    I zato ja sada ćutim.

    I (vrlo) odgovaram na pitanja.

    Odgovaram na pitanja koja me ne pitaju

    (jer ne postavljaju prava pitanja)

    Nije li ćutanje znak da nešto govorim? (čitaj: pišem)

    Ćutanje nije znak odobravanja (ne znam ko je to pomislio)

    Ćutanje je pauza govornog organa

    Ćutanje je vrlo živ dijalog

    Ćutanje se uči..

    Kao i neuspeli pokušaj ćutanja..

    Lepo je dok se ćutanjem priča.

  126. VIDA NENADIC
    VIDA NENADIĆ

    Rođena je 27. 08. 1964.godine u Užicu.

    Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988.godine.

    Zastupljena je u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom, engleskom a neke njene pesme su prevedene i na bugarski, makedonski i nemački jezik.

    Do sada je objavila:

    „Prašina od zaborava“, knjiga pesama 2007.

    „U izmaglici sećanja“, knjiga pesama 2007.

    „Zoo Called London“, roman nagrađen nagradom „Miroslav Dereta”, 2008.

    „Oblikujte svoj život“, prevod knjige Peni Feguson sa engleskog jezika, 2008.

    „Kopča“, knjiga pesama 2009.

    „Ako sam samo misao / If I Am Just a Thought”, dvojezična knjiga poezije 2010. u njenom prepevu na engleski jezik, nagrađena na konkursu Zavetine 2008.

    Član je Udruženja književnika Srbije.

    Kiša

    Kiša mi je u kosi.

    Osećam je po koži.

    Zaustavjaju mi se njene kapi

    i na vrhovima trepavica.

    Ostavljam bare

    iza svojih koraka

    dok žedna koračam

    nizom londonskih ulica,

    pri tome

    i ne hajući

    da uzmem

    za svaki slučaj

    lepo spakovan

    kišobran zlatne boje,

    što u zadžepak ranca

    lako staje.

    Rain

    The rain remains in my hair.
    I feel it on my skin.
    Its drops are on the edges
    of my eye lashes and shadows.

    I am leaving ponds
    behind my steps,
    while walking thirsty
    on the streets of London.

    I could not care less
    to use, just in case,
    the nicely packed umbrella
    of golden color
    in the pocket of my rucksack.

    U dubini nečijih očiju

    Preko znanih i neznanih puteva,

    preko mostova nade,

    preko pragova sećanja,

    ispružila se tišina.

    Preko uspomena,

    bliskih ljudi

    i dragih stvari,

    nadvila se nepremostiva daljina.

    Treba preći nepremostivu daljinu

    pa čuti ispruženu tišinu,

    i utopiti se

    u dubini nečijih očiju.

    Eyes Deep

    Over the roads known and unknown,

    Over the bridges of hope,

    Over the gates of memories,

    now there is just silence.

    Over the people closest to us

    and dear places

    further distances are bent.

    All distances far away should be bridged.

    The silence should be heard.

    And we should be drowning

    deep in somebody’s eyes.

    Putovanje avionom

    Sedela je
    na praznom sedištu do mene,

    zaogrnuta kaputom

    punim mirisa prošlosti,

    umotana šalom,

    obojenim bojama prolaznosti,

    i za svaki slučaj,

    vezana pojasom sigurnosti.

    Tako visoko,

    nadneta nad zemljom,

    patnjom obeleženom,

    kuvala je vino na mojim usnama,

    sa mnom, uz viski, nazdravljala,

    i gledala me kao da me oduvek poznaje,

    ona, u dušu, hermetički zatvorena.

    Gledala me je pogledom

    kojim se ne gleda,

    kroz ružičasta stakla, bez dioptrije.

    A trebalo je da sama uđem u novo vreme

    i nove prostore.

    Trebalo je da me ostavi,

    zauvek, u pređenom.

    Ona ja je bila moja prošlost.

    Ona je ja, dok ulazim u novu običnost,

    na još jednom u nizu letova

    koji, navodno, vode ka ostrvu svetlosti.

    Ona me u svod nebeski upisa,

    u večnu prolaznost svega.

    Journey on the plane

    She was sitting,
    on an empty seat, next to me,
    covered by thoughts

    full of forgotten smells,
    with the scarf, colored by past times,
    and just in case,
    she was tightened up with the security belt.

    As high as it was,
    above the land full of sufferings,
    she was boiling wine on my lips,
    drinking whisky with me and saying :cheers!
    She was looking at me

    as if she know me from somewhere.
    She, in the soul hermetically closed all.

    She was looking at me

    with one of these looks
    without the colorful lenses,

    without the dioptre,
    but I was to enter a new time
    and a new space,
    I was supposed to leave her for goods
    In the time, which was passing by.

    She was my past.
    She was me entering a new ordinary place,
    on one more flight in a row,
    which was leading towards the coast of lights.
    She was the one to sign me on
    in the sky’s temporary but eternal space for all of us.

    Muk

    Znao je da je veća šansa

    da će preživeti onaj

    ko prvi zapuca.

    Zato je on, u agoniji,

    zapucao prvi,

    pa nije bilo njegove krvi.

    Samo je vreme

    iz njegovih očiju

    prosulo svoje kapi po putu.

    U daljini je dugo zavijao pas.

    Ili vuk.

    Onda se nastupio muk.

    Silence

    He knew that the one

    who shoots first

    is more likely to survive.

    Thus in agony

    he took the first shot.

    His blood nowhere, not a spot.

    It was time alone

    that dripped on the road

    from his eyes.

    The howls of a dog were distant and long.

    A wolf as well it might have been.

    Yet silence that followed few could have foreseen.

    Ako sam samo misao

    Ako sam pesma,
    hvala vam što ste me otpevali.

    Ako sam samo njen refren,

    hvala vam što ste me zapamtili.

    Ako sam jutarnji list,

    hvala vam što ste me prelistali.

    Ako sam knjiga,

    hvala vam što ste me pročitali.

    Ako sam pismo na vašoj adresi,

    hvala vam što se još niste preselili.

    Ako sam do vas zalutala,

    hvala vam što ste me meni vratili.

    Ako sam stari račun,

    hvala vam što ste me platili.

    Ako sam čestitka,

    hvala vam što ste me napisali i poslali.

    Ako sam samo slovo,

    hvala vam što ste me naučili.

    Ako sam izgovorena reč,

    hvala vam što ste me čuli.

    Ako sam slučajni pogled,

    hvala vam što ste me sreli.

    Ako sam samo misao,

    hvala vam što ste me razumeli.

    If I Am Just a Thought

    If I am just a song
    thank you for singing me.

    If I am only a refrain
    thank you for remembering me.

    If I am the morning’s paper
    thank you for leafing through.

    If I am a book
    thank you for reading me.

    If I am a letter on your doorstep
    thank you for not moving away yet.

    If I am at your place as I was lost
    thank you for returning me to myself.

    If I am an old bill

    thank you for paying me.

    If I am a card
    thank you for writing and sending me.

    If I am a written letter
    thank you for learning me.

    If I am a word that was said
    thank you for hearing me.

    If I am an accidental look
    thank you for seeing me.

    If I was just a thought
    thank you for understanding me.

    Writer / Translator

    Vida Nenadic

  127. ANDREJA PAUNOVIC

    Andreja Paunović, rođen 1962 godine u Zemunu – Beograd, otac troje dece. Samostalni preduzetnik i PR Manager (London School og Public Relations). Objavio svoju prvu zbirku poezije ’’… ILI, POSLEDNJA PESMA ZA NJU’’ u izdanju ’’BEOKNJIGE’’ , maja 2011 godine. Zbirka sadrži 101 pesmu, mahom ljubavnih, koje su podeljene u četiri ciklusa.

    U pripremi je knjiga neobičnih proznih zapisa pod nazivom ’’KRATKOLOGIJA’’.

    KAD ME NE BUDE VIŠE

    Kad me ne bude više,

    za godina možda sto,

    da li cveće ko sad će da miriše,

    da li ovo postojaće mesto,

    trag moj da li će da traje,

    stihovi, možda pesme ove,

    misao moja koju reč odaje,

    što večnost u pomoć zove.

    Voda što zemljom teče,

    da li ista će teći bistra,

    da li će u neko kao ovo biti veče,

    mesečinom obasjana moja bista.

    Delo moje da li značiće nekom,

    imena moga da li sećaće se ko,

    u vremenu tom tako dalekom,

    da li mesto za života sam stek’o.

    Sunce da li će sjati k’o što danas sija,

    Ili će tišina muzika jedina biti,

    da li će neko znati kao što sam i ja

    najlepše snove budan ponekad sniti.

    Da li nad mojim pisaće grobom,

    koliko srce moje znalo je da voli,

    svi dani što ostavljam za sobom,

    sećanja sva moja, ljubavi i boli.

    Mene kada ne bude više,

    kad utihne jecaj i suza zadnja kane,

    da li ostaće neko za mene da diše,

    da zaleči sve moje rane.

    OGLEDALO

    U osvit zore, dok sujeta spava

    Pred ogledalo stani, tu istina je prava,

    Naglas reci da savest probudiš

    Koga to u odrazu svom vidiš.

    Ogledaj se dugo, dok na oka dnu

    Zaboravljenu ne nađeš istinu

    I budi opet Ti, istina budi gola

    Priznaj, za sobom koliko ostavi bola.

    Zbog preljuba, pohlepe i bestidnih laži

    Iskreno se pokaj, oproštaj zatraži

    Dok prepoznati se možeš, dok postojiš

    Istine nađene, dok još se bojiš.

    Osmehni se danu što budi se s tobom,

    Pregažene očisti staze, posute zlobom,

    Seti se nekad dragih, i njima oprosti,

    Ogledalo im daruj, da pronađu milosti.

    POSLEDNJA PESMA ZA NJU

    Ovo je poslednja pesma za nju…

    Dok snage još imam

    Dok sam u stanju

    Dok se ne predam…

    Pustiću pesmi da kaže

    Oproštajne teške reči

    Jer pesma ne laže

    Ne moli, ne kune, ne kleči…

    Pesma ne trpi, ćuti, gubi

    Svadjom šta će dokazati?

    Neće se pesmi zaludno zubi

    U usne bolno urezati.

    Ni suzu pesma neće da guši,

    Ne bi ni dah gubila,

    Njen se svet sav ne ruši

    Reč suvišna ne bi je ubila.

    Još da je naći reči prave

    Od istine neskrite, i želje…

    Zamrlu ljubav da slave

    I priče napuštene postelje.

    Ali… nigde reči tih

    Ljubav da l’ se to ne da?

    U bunilu zaglavljen osta stih

    Bez smisla… bez reda.

    ZNAŠ LI KAKO JE…

    Znaš li jedina kako je,

    u tišini… sedeti sam…?

    Dok suze zalud gase,

    Ljubavi neugasli plam,

    Dok istina nemila stvara,

    Beznađe, žal i sram…

    Dok laž uporna guši,

    Radosti minulih dana,

    Dok vreme zalud leči,

    Od otrova i dubokih rana…

    Dok noć tugu upija…

    Mirisa trag opija…

    Dok muk odjekuje…

    Srce iščekuje…

    Znaš li jedina kako je,

    u tišini… sedeti sam…?

    NEĆU OPROSTITI

    Vama… što sve znate

    Što spremni čekate

    Jadom tuđim se hranite

    Brižno nas branite

    Od nas samih

    Usana nemih

    Od našega srama

    Zalivenog suzama…

    Suzu ovu neću oprostiti.

    Vama… što stida nemate

    Što zlo silno spremate

    Razdor međ’ nama budite

    Nemilo nam sudite

    Bez reči ste date

    Strahom bi da vladate

    Željni moći

    Tuđe nemoći…

    Suzu njenu neću oprostiti.

    Vama… što nade gušite

    Snove ne snite rušite

    Osmehom vešto lažete

    Istinu nikad ne kažete

    Gnevni oružjem pretite

    Nevinima se svetite

    Pogled zalud krijete

    Robovi ste sujete…

    Suzu moju neću oprostiti.

    Vama… pritajenima

    Mržnjom naoružanima

    Samima i bezdušnima

    Oholima i bezgrešnima

    Večitim beskućnicima

    Besciljnim putnicima

    Što ste nas dotukli

    U beznađe odvukli…

    Pesmu ovu neću oprostiti.

  128. KATARINA NIKOLIC

    Lokomotiva

    Živa lokomotiva kroz nebesa jezdi

    Al’ nema je u sopstvenoj svesti.

    Na mislima svojim gradi ponore slatke

    Teskobe i ulične svetiljke pali.

    Krila joj lepršaju, u očima plamičak gori

    Jezgro joj je potrebno da oseti sanjivi

    Trenutak večnosti.

    Pozajmiti joj mogu odraz života mi gorkog

    I kad obuje cipele sa učkurima sa strane,

    Pocepane odore učiniće joj se istinitim

    Poželeće samoću da odagna satanu u sebi.

    Tući će se sa oblacima, mahaće ludosti.

    Hej boginjo plemenitosti, pokloni joj senku

    Sigurni oslonac joj pruži

    Priznaj joj postojanje…

    I prolazeći kroz mračni deo

    U magičnoj sferi

    Kupi svetski bol, džak svoj puni

    I čini stravičan iskorak ka smrti…

    Suze kosmosa padaju joj na zarđalo telo

    Na mehanički odraz hladnoće…

    Kroz kule leti, odžake sa sobom čisti…

    Oh koliko je pakosti…

    Sumnja je udara o točkove

    Ona, neshvaćena, beži…

    Nema isposvesti koja je može objasniti

    Nema pripovesti koja je može pobuniti

    Protiv sebe, nje kamene…

    Dodirne li zvezdu, unutrašnjosti će

    Učiniti je istom…

    Preneće sve što istinski neće

    U orbite će položiti svoje snove…

    Ideali lome se po nebu neizvesnosti

    I izdaće je, ostaviće je

    Da pati…

    U čekanju će je neko naći

    Neko će je mrtvu položiti na zemlju

    Neko će je zakopati

    Neko se nje neće sećati

    Pošto sve u vodu baci,

    I gledajući kako talasi joj odnose

    Poslednju misao o ljiljanima

    Pakao će preplaviti ono što ona čitav život braniše.

    Pesma koju baca na lica

    Mnogih u čudu koji je gledaše

    Krivi putokaze.

    U sveopštoj mogućnosti

    Izbora nuđenih joj

    Ljutim pogledom otklanja zavesu

    Sa prednjeg tela nečovečnosti

    Zlo prihvata kao svoje.

    Ruši gradove, čudovšte jedno,

    Ruši dobro u okorelome zlu…

    Treska se po kiseoniku

    Zaobilazeći prirodu, majčicu joj divnu

    Prodire u nesvrstani krug

    U idealizam, u nesavladivu kategoriju

    Bezimenih tragajući za očitim

    Izlivima zagušljivosti…

    Nema je, ostala je na sopstevnom tragu

    Otišla, pokupila bisere i nesrećno

    Započela igru iz koje nikada

    Ne izlazi kao pobednik…

    Vukući čelične tezge s namerom

    Dozvoljava da padnu na me

    Da bih prihvatio sve njene sne…

    Nostalgija

    Noćas sam usamljena senka

    Jer su mi svi

    Pravci pogrešno napisani.

    Kud god da krenem

    Plešem u tami.

    A hteo bih

    Da stignem negde

    Da se osećam sigurno.

    U svojoj zemlji

    U svojoj koži.

    I kad bi ovaj sneg

    Što pada bio pepeo laži

    Stajao bih sa glavom

    Ka nebu

    I molio, molio da mi

    Se ništa ružno ne desi.

    Nikuda ja ne idem.

    Nikuda.

    Prva ljubav

    Jednom je rekla da želi da me voli

    A toliko mi je smetala ta njena želja.

    Hteo sam da me voli, sada, ovde.

    Možda je osećala da je i suviše rano,

    Ali bilo je odveć kasno.

    Sve su mi želje ostale sakrivene,

    A moje srce, moje telo- prazno.

    Kako bih voleo da je stisnem uz sebe

    Da joj šašnem slatke reči utehe

    I dam joj ruku.

    Pružio bih joj i drugu, samo ako bi htela.

    I dok me bolno gleda, kao da me muči

    Moje srce hoće da iskoči iz nedra.

    Želim da me moli…

    Želim da me moli da je uzmem

    A ja da je samo gledam

    Tu bezobraznicu

    Tu lepotu

    Moj porok.

  129. STEVAN MILOSEVIC
    Стеван Милошевић рођен 1987. године у Врању.
    Основну и средњу школу је завршио у Врању, а ускоро, у свом Врању, завршава студије на Учитељском факултету.
    Прве песничке кораке имао је као ђак у основној школи. Његово будуће занимање је одредило правац поези-је коју пише – љубав према деци су му први мотив литерарног стварања.
    Поред песама и прича за децу, Стеван записује максиме, пише беседе, религиозне и друге песме.
    Члан је Друштва „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ у Врању.

    Хоћу да порастем!

    Хоћу да порастем!
    Да будем одрастао као мој тата
    Или бар као мој старији бата
    Могу ли порасти ове ноћи из ината?

    Не би ме тада терали да спавам раније
    Нити да поједем пун тањир бораније
    Могао би да гледам цртаће до миле воље
    Бити одрастао је много боље.

    Нисам ја више плачљива беба!
    Спаваћу онда када мени сан треба
    Ја сам сада велики школарац
    Јао мама ујео ме комарац!

    Цвеће

    Написане речи мањег од човека
    Написане делом злосутним
    Написане руком оног који оста заробљен у том делу века
    Што духовним видом гледаше мутним
    Све оне остају овде.

    И музе и кривоклетства
    И жар из дубоког проклетства
    И пропаст тешка јер не постоји лака
    И гавранова крила нејака.

    Рупе и гола лобања
    Остаци рушевина и изгубљено тело
    Све сама кост већа и мања
    Постојање које је нечисто биће прождрело.

    Одежда дна и јаме
    Она што се позива на пакосно име
    У њима се нађоше несрећне очи саме
    Напоји се душа на неживо виме.

    Молитве амбису никуда не иду
    Не одају се никаквом стиду
    Црвљиву воду је служила Аделина
    У тој чаши није било вина.

    Рушевина сама у бездану чами
    Муке других рушевина слуша
    Црна молитва човека мами
    Свака патња се на њој куша.

    Увенуло модро трње и непрестана страст
    Блудна дела и краткотрајна сласт
    Убице јеретици лопови и лицемери
    Све то ишту уста незасите звери.

    Ишту и Три Лика Нетвореног Једног
    Он у свом царству не дели на богатог и бедног
    Нити издваја оне што приђоше кроз покајање
    Уз Њега је наше вечно постојање.

    Песме у сокаку

    Остани драга да ти напишем још које надање
    Да ти опишем наше дане
    Зар је мало било таквих даривања?
    Тренуци осташе у соби скривања.

    Неке песме се шуњају сокацима
    Нежни погледи у школи са ђацима
    Било где да пођем наиђем на тај траг
    Не могу да се не окренем
    Па поново напред ка другом трагу кренем.

    А те песме што се кроз ноћ шуњају
    Неспретно душом изречене
    Све оне су у име једне девојке и жене
    У име црних праменова једне даме
    Сад те песме корачају сокаком саме.

    На највишем брду
    На пропланку трагања
    Наћи ћу неког вештог пастира
    Да на заласку сунца све песме одсвира
    Небо да сваку од њих кроз фрулу упија
    И кад зађе сунце да настави да сија.

    Однеће их до малог села крај града Ниша
    Свираће небо песме када зароси летња киша
    Крај ораница кренуће жетва посађеног времена
    Тако је то када се зове душом драга жена.

    СРПСКОМ ВОЈСКОВОЂИ КАРАЂОРЂУ

    На немирном Балкану
    На твом рођењу сунце огњено свану
    Тај зрачак ти даде сабљу народа твог
    Благослов бејаше на њој који даде Бог.

    Спасиоче српског покољења
    Душа твоја још живи пуна патриотског хтења
    Храбро показа прстом на јаничаре и вазале
    Иванковац Мишар и друге битке тебе хвале.

    Крстио си свој народ у име слободе
    Поробљеној земљи си био чаша јуначке воде
    Громким гласом си јуришао на туђина
    Понос био у очима сваког Србина.

    Хоће ли Карађорђа још бити?
    Устај Црни Ђорђе не умемо без тебе слободу пити!
    Бројни туђини су сада над нама
    Србија без тебе на немилост оста сама.

    Куда ће ова земља без имена?
    Препустише је улози уморног плена
    Што нам однесе са собом свe херојство
    Многи Ђорђе заборавише данас и на Свето Тројство.

    Заборавише Црни Ђорђе и на заклетве својих предака
    Родољубље сада има најмање ђака
    Заборавише и на своје сопствене
    Устај Карађорђе Србија нам вене.

    Подигни опет све српске барјаке
    Нека твој глас потресе лешинаре и домаће свраке
    Нека одјекне опет твоја кубура
    Успавала је многе ова тиха бура
    Устај Црни Ђорђе док нас мутни талас не поплави
    Устани и са својом жељом за слободом нам се опет јави.

    ПЕСМА О МАЛОМ ПСУ

    Покрај хладног зида
    Испод небеског сивила
    Гладни поглед је руке дозивао
    Нејака бедра су усамљено цвилела
    На усамљеној тузи живела.

    Одбачено тело у улици одрицања
    Одбачено од руку поверења
    Страна су постала лепа стицања
    То тело се лако мења.

    Тек је добило нешто зуба
    Мали су и ситни за доба неразумевања
    Стаза његова је блатњава и груба
    Сита лажног сажаљевања
    Цвилећи пронађе неки пусти врт
    Пригрли ли га и помилова само пуста смрт.

  130. EMILIJA VASILJEVIC
    Emilija Vasiljević.

    Živim u Puli već 35 godina. Došla u carinsku službu i ovdje svila gnijezdo sa svojom djecom. U okrilju maslinika i dobrih ljudi moja je biografija dobila novu majku Istru, tu je rođena moja unuka Minja, moja velika ljubav i moja najljepša pjesma!

    Rođena sam na brežuljcima Šumadije u malom selu Konjevići na ulazu u Čačak, 22.10.1943. godine.
    Tako sam spojila šljivike i maslinike i svoju rodnu rijeku Čemernicu, pritoku Zapadne Morave, sa rodnim morem Jadranskim, moje voljene unuke.
    I sve to u mojim pjesmama šumi i diše…

    U invalidskoj sam mirovini već 10 godina i posvetila sam se pisanju.

    U srednjoškolskim danima uređivala sam časopis „Mladi ekonomist“, objavljivala kratke priče i stihove.
    Do nedavno sam objavljivala i uređivala časopis „Informator“ svog Društva tjelesnih invalida Pula.
    Zadnje tri godine objavljujem na FB stranicama.
    Ove godine mi je objavljeno nekoliko pjesama: „Možda je o ljubičicama“, „Balada jedne usplahirene ose“, „U bistro majsko jutro, možda je ljubavna“, „Snoviđenja u maju“ i „Bez počinka“.
    Bila sam učesnik Festivala fejs poezije u N.Sadu sa pjesmom „Bluz jednog odrastanja“

    Možda je o ljubičicama

    Danas sam,

    košarom prepunom pjesama,

    na gradsku tržnicu krenula.

    - Kupite buketić za svoju Dragu! -

    pjevušio je prodavač ljubičica.

    Ulični svirači me pozdravljali:

    - Sretno! – kažu mi – Zar baš moraš?

    - pita me Gitarist.

    - Stigla mi na naplatu neka Obećanja.

    Ovrhom prijete Snovi nedosanjani.

    Čežnje su, ove zime, posebno zeble,

    nakupilo se i za grijanje.

    I neke Tuge stare i Ljubavi nepreležane

    - moram pa što bude!

    - Kupite buketić za svoju Dragu! -

    pjevušio je prodavač ljubičica.

    - Eh, kad bi ti barem bile u rimama,

    mogla bi tu s nama. Pored njih

    trešnjeve boje,ležerno raširena,

    leškarila je za violinu kutija

    … i bjelasalo se par novčića.

    Najljepšu haljinu bila sam obukla,

    odvažno i krepko tek do tržnog Redara stigla.

    - Nemate plaćeno mjesto, obrt, udrugu… ništa?!

    (Kupite buketić, pjevuši prodavač ljubičica.

    Umalo se rasplakala nisam.)

    - Možda vas neko primi, pokušajte,

    samo da vas inspekcija ne pronađe.

    Što da vam kažem?!

    Prodavačima povrća bila sam sumnjiva.

    Oni sa voćem, samo su rukom odmahnuli.

    Mesar je rekao: „da si malo mlađa“.

    Mljekarica me majčinski zagrlila -

    „Ja bih te primila ali su kod mene najstroži” -

    i nasmiješila mi se dobrodušno: „Uzgajaj

    nešto korisno, tko danas za pjesme mari!?“

    Vjetar se niotkud oglasio i mojom

    košarom poigravao.

    - Padaju vam pjesme, dajte da vam

    pomognem! – prodavač ljubičica se

    smiješio.

    - Pustite, neka ih vjetar nosi!

    Nemojte tako! Ova je „na vjetru ruža,

    ta mi se posebno sviđa, kupit ću je.”

    - Poklanjam vam, moram kući.

    - Evo vam buketić ljubičica.

    Možete tu uz mene prodavati.

    Jučer je jedan vaš kolega

    skoro pola košare prodao. Tražile se

    ljubavne i rodoljubive. Kakve su vaše?

    - Ne znam, nasumice sam nabrala.

    Evo još jedne pod klupom. “Oblutak“ – i

    ona mi se sviđa.

    - Poklanjam vam, moram kući.

    Evo vam još jedan buketić!

    Što da vam kažem?!

    Stigla sam kući i poželjela jednu ljubavnu

    napisati, dok mi se još sve plavilo u duši

    od ljubičica i njegovih pogleda.

    Oči mu bile iste boje i mirisali su

    isto. – On i ljubičice!

    Još jedna Čežnja, koju iduće zime

    treba grijati. Još jedan San, koji će na

    naplatu doći nedosanjan. I pjesma

    koju ću uličnim sviračima pokloniti.

    Možda bude ljubavna?!

    A možda o ljubičicama?!

    Samo kap dobrote

    Sanjala sam:

    -Biljke su ljudima pružale ruke

    i mahale nježnim vlatima…

    Dodirivale su nas

    tamno zelenim prstima,

    okićenim prstenjem Vjernosti-

    nebu i jutru i magiji stvaranja..

    Spoznala sam:

    U rascvalim bojama cvjetova

    Kriju se hiljade svjetova;

    U laticama mirisa

    hiljade pjesama radosnica

    i jedna moja kapljica plača…

    Sanjala sam:

    Katedrale su ljudima pružale

    Zvonike

    I mahale sanjivim zvonima…

    Budnice milovanja su potekle

    niz napukle molitve očaja…

    Obznanjuju ljubavnicima

    oprost!

    Tužnima radost u zrnu pijeska

    pod jezikom biserne

    školjke…

    Nemoćnima snagu

    u zjenici novorođenog

    sunca…

    Budna sam:

    I pružam ljudima ruke,

    prstenjem strepnje okićene…

    Mašem im tamno zelenim

    prstima nadanja…

    Vjerujem:

    Nebu i Jutru i magiji

    Stvaranja…

    -I samo jednoj kapi Dobrote Tvoje,

    vjerujem…

    SRCEM MISIONARA…

    I. Vidjela sam:

    Danas sam te vidjela,

    Dijete.

    Danas sam te upoznala,

    sa očima straha i ljudima

    koji se u tim jezerima tuge

    ogledaju.

    Danas sam te vidjela i

    gorkom šutnjom molila:

    -Nauči me hodanju

    Po tvojim poljima nevinosti,

    na kojima je svrgnuta Milost.

    I Smrt se imenom Gladi naziva

    I zaboravljena zapovijest božija

    I oskrnavljena riječ Njegova…

    Nauči me, Dijete,

    Kako se uzdići silaskom

    U grotlo očaja-

    Tamo gdje nas poput

    Mača

    Reže oštrica tvog plača…

    Danas sam te vidjela

    Dijete,

    sa očima u kojima se

    ljeska sva tuga ovoga Svijeta..

    Nauči me

    kako kap po kap

    Vodu ti dati

    kako

    savjest Moćnika

    u jatu nebeskih ptica

    nad beskraj tvoje patnje

    poslati…

    Da li:

    -dozivanjem kiša „bisernica“?

    -molitvama… ?

    -Krikom nečije ljubavi

    Neuzvraćene…?

    Ili

    pjesmom o „matmi“ …

    II. MATMA

    Mi,

    Koji razbibrige tražimo

    Provociramo

    Pozdravljamo

    Koketiramo,

    A, pri tom,

    Tugu u oku

    prvog susjeda

    Ne vidimo

    -Da li znamo,

    da li možemo

    znati:

    Koliko boli u plaču

    Tog dalekog Djeteta

    ima…

    Koliko boli u jauku

    Nemoćnih,

    Čoporu gladi i žeđi

    posluženih…

    -Ničim se ne pere

    Ta javka očaja.

    Ta svrgnuta zapovijest božija

    Ta oskrnavljena riječ Njegova

    Ničim se ne pere,

    Samo srcem Misionara

    koji se ne boji

    žeravicama stvarnosti

    bosih nogu koračati…

    Koji se ne boji

    U srce tame do koljena

    zagaziti…

    Samo srcem Misionara…

    Samo Srcem Misionara,

    koji zna,

    koji je naučio znati

    kako vodu kap po kap

    davati—

    pa ga zovu matma- onaj koji tjera smrt…

    „MI SMO IM DAVALI TAKO ŠTO STAVIMO PRST U VODU PA IM DAMO DA SISAJU I DOBILI SMO OD NJIH NADIMAK MATMA

    ONAJ KOJI TJERA SMRT U PREVODU TAKO SU NAS ZVALI“-(citat iz pisma)

    Napiši životopis!

    Čula sam kako govore:

    “Njena je „biografija“

    Ostala na granama jedne topole;

    U krošnji jedne umorne kruške;

    U nervoznom viru jedne rijeke

    Imena znakovitog: Čemernica!

    Njena je biografija tako nevažna

    Da je ni vjetar ne dira,

    Ni ptice ne svijaju gnijezda.

    (Samo poneki bosonogi vrabac

    Naiđe i kljucne,

    Odsutnom radoznalošću…)“

    -To sam vam i sama mogla reći!

    Svoje sam prvo kupanje obavila

    U toj malenoj rijeci,

    gorko-ljutog imena: Čemernica,

    Pa sam krenula,

    Bosonoga i zanesena,

    Od Prostora i Vremena

    Graditi Život!

    Umivale su me

    Mnoge rijeke i planinski potoci

    Snagom pojili …

    Gradovi mi nudili, umjesto

    poljana uz rijeke ostavljenih-

    podatna njedra Trgova .

    -I ja sam sijala i žnjela…

    Snopove uroda slagala:

    -piramida radosti i poneka

    Kapljica bola…

    Tada su, niotkud, naišli Detektivi,

    Tigroglavi:

    -tko je ona- kad bez životopisa

    Hoda svijetom i našu prašumu

    Svojom naziva?!

    Našli su moju Topolu

    I listove potrgali…prepilili i

    Stablo kruške- do korijenja…

    (Rijeka je već bila presušila!)

    Tada spaziše vrapce bosonoge

    I mrežom pohvataše!

    Detektivi- leptirokradice:

    -propjevat će nam Vrapci,

    Godinama su kljuckali…

    I Vrapci propjevaše glasom slavuja!

    Tigroglavi se skameniše:

    -samo je svoje kupanje prvo,

    u toj malenoj rijeci, odavno presahloj,

    Obavila…Kunemo se čašću

    svog roda Bosonogog,

    - ništa nije kriva!

    To sam im i sama mogla reći!

    Danas,

    Moj životopis,

    Bez Kruške i bez Topole

    Luta prostranstvima šljivika

    I maslinika…

    Pluta od jezera do mora

    Iz slivova rijeka izranja

    U kose topola uranja…

    Uz vrbike i sjenokoše sanja i

    Traži svoje vrapce bosonoge!

    -Kloni se obuvenih

    I začešljanih

    I onih,

    Sa maskom uljudne znatiželje,

    Moja posvojena kćeri!-

    Maslina majka mi šapuće…

    -Napiši „biografiju“, kad ti

    Lijepo kažem!

    Bluz jednog odrastanja…

    U puno jutro

    Prolaze autobusi

    Prolaze radnici

    na biciklima sa svjetlom

    Prolaze Namršteni

    prolaze Polaskani

    I oni visoko dignute

    Glave…

    Ja,

    Ni polaskana,

    Ni naspavana

    (samo sam majka)

    Užurbana

    -Dva najdraža Ljiljana

    Odvodim u tuđu Baštu.

    I svijaju se uz moje skute,

    Stisnutih ruku u grču strepnje

    Ljubim im kuštrave glave

    dok naše prepletene siluete

    u staklu ulaznih Vrata

    oproštajni Bluz ispisuju:

    Samo jedan zagrljaj

    -nema vremena!

    Samo jedan poljubac

    -nema vremena!

    Želja za drugim ostaje

    Suza u oku…Bol u grlu….

    Malene ruke, pružene

    Bole

    -Što su malene

    Što mi ih otrgnuše

    Što nema vremena

    Vremena,

    vremeeenaaaaa!!!!

    Trči na prvi i drugi autobus

    Trči na prvo i drugo vrijeme

    Sjenka bez svjetlosti!

    (samo sam majka)

    Usplahirena

    -Dva najdraža Ljiljana

    Ostadoše u tuđoj bašti!!!

    I ne reci mi, prijatelju,

    „dobro jutro“

    -Nije mi dobro!

    (dok moje srce u crnoj šutnji,

    još plače svoj bluz…)

    I ne pitaj me „kako sam“.

    -Nisam dobro!

    Dok ne zarijem glavu u pijesak

    još jednog radnog dana…

    Dok se ne pomirim sa

    Neminovnošću

    -a sljepoočnice otkucavaju…

    Sačekaj prijatelju,

    Dok ne prigrlim

    Dva mala, mala sunca

    Dva bistra pogleda ruža

    -Biće mi dobro i jutro i dan,

    i vjetar i vijavica,

    -Dva najdraža Ljiljana,

    U naručju prepunom radovanja

    Dovest ću iz Vrtića

    Kući…

    I tako,

    iz dana u dan,

    Moja djeca i ja,

    Pjevasmo naš BLUZ,

    Do simfonije odrastanja…

  131. TANJA PETROVIC
    Tanja Petrovic, rodjena u Novom Sadu, 21.11.1966.,profesor u tehnickoj skoli “Mileva Maric Ajnstajn”. Pise poeziju vec dugo, no prva knjiga izlazi iz stampe upravo sad, u septembru.

    ŽIVOT

    Na mestu gde ljubav

    zablude broji,

    a života sigurna ruka

    sudbinu kroji,

    zastajemo mi, prolaznici,

    tužni il srećni, kako koji.

    Voljom prkosnom,

    što srca snagom doji,

    i ljubavlju, koja um

    u slatko ludilo boji,

    ponekad uspemo u toj priči

    da zaista budemo svoji.

    SVE ĆE TO DRUGI NEKO

    Da ti oči lažljive ljubi
    i unapred da te gubi,
    neko će drugi.

    Da ti misli budno prati
    i trudi se da te shvati,
    drugi će neko znati.

    Da ti ljubav razmotava
    i u krilu da ti spava,
    druga će to glava.

    Da s tobom noću čita
    govor zvezda s usana,
    neko će bez mana.

    A kad u dubini svoga bića
    zaboli te parče praznine,
    neko će drugi o tom da brine…

    NOĆAS

    Noćas ću iskre zvezda
    u klupko namotati
    i nebeskom plaštu
    dugmad od snova prišivati.

    Iz tvog ću oka
    sjaj zvezdama vratiti,
    a ljubavlju srca tvog
    nebo zakopčati.

    MISAO

    Ko u uglove postojanja
    od nje se skriva
    svakog trenutka
    pronadjen biva.

    Neumoljivost je njena
    mreža od tananih snova
    i zalud bezimo kao zbunjene ribe
    od jutarnjeg lova.

    I čemu sve to,
    razum i nad sobom vlast,
    kad eho osećaja
    njoj čini čast?

    ISKUŠENJE

    Zabranila sam sebi
    da misao svaku tvoju osetim
    jer mi na srcu ostavi trag.
    Cvet ljubavi
    u daleki vrt presadila sam
    kad uvene da ne vidim to.
    Lik mio i osmeh
    maskom sam sebi predstavila
    da me ne proganja kada odeš.

    A ti….iskušavaš me.
    Muzikom svojom činiš
    da misli poput strela stižu me.
    Cvet čudesni toplinom zalivaš,
    a dragim likom svojim
    u san me svako veče ispraćaš.

  132. VERA FURTULA
    Vera Furtula rođena 1994. u Lazarevcu.
    Učenik je trećeg razreda gimnazije u Zrenjaninu.
    Dobitnik je mnogobrojnih nagrada na literarnim konkusima.
    Pesme su joj objavljene u više zajedničkih zbirki

    BRAT

    Мој брат бацио опанак
    Продао кућу и икону
    Послом кренуо за хлебом
    Остави гробове зарасле у траву

    У носу остаде мирис црнице
    Дуња на мајчином ормару
    Продао колевку сасекао корене за собом
    Тугу у очима однесе тамо далеко

    Горак хлеб у даљини једе
    Опанк му досадио, ципеле неке дере
    Учи неки други језик, свој заборавља
    Своје ћирилице као да се застидео

    Мој брат живи без корена
    Своје песме не пева кола не игра
    Погнуте главе по туђини хода
    Свога брата по груди тамо нема

    За хиљаде евра своју земљу прода
    Остави пчеле у роју
    Своју утабану стазу у шуми
    Успомене из детињства и игру

    Остави слику оца, мајке
    Остави стару очеву ношњу
    Тежак живот живи
    Никога свог тамо нема

    Послаћу му грумен ове црне земље
    Да поврати успомене на све нас
    Сачува своје обичаје
    Сети се кандила и босиља

    Тежак је сваки његов дан
    Тамо у туђини живи сам
    Никога свог нема
    Бољи живот га заведе
    Заборави гуњ свој да понесе
    Наопако нечији сигурно носи
    Полакоми се за свим туђим
    Гoрак хлеб сад једе

    Написаћу му коју реченицу
    Нека се сети своје ћирилице
    Вука, правописа, наших слова
    Нека се сети свог брата

    PRONAĐI SVOJ PUT

    Pronađi svoj put
    Sačuvaj u sebi detinjstvo
    Dečije snove
    Bosa šetanja po travi

    Pronađi put
    Poljanu punu cveća
    Miris ranog proleća
    Cvrkut ptica na drveću

    Pronađi put
    Izdigni se u svom srcu
    Visoko do zvezda
    Sa svim snovima

    Pronađi put
    Negde između trnja
    Možda te neko na stazi
    Čeka da njome prođeš

    Pronađi put
    Tamo gde se sunce rađa
    Miris prvog pokošenog sena
    Umornog kosca na livadi

    Pronađi put
    Na nekoj raskrsnici
    Bilo gde da odeš i pođeš
    Budi uvek u duši dete

    Pronađi put

    MLADOST ME ZOVE

    Samoća mi nekada prija
    Stojim sama na putu
    Koji izabrati, kojim poći
    Zbunjeno gedam svet oko sebe
    Želim da lutam poljima detinjsva
    Letim s pticama visoko
    Iznad oblaka u negde daleko
    Volela bih da sam vetar
    Da se upletem u kose
    Pokušavam da pišem pesmu
    Reči mi uvek nedostaju
    Da dodirnem dugu
    Koračam stazom detinjstva
    Strah me poći dalje
    Želela bih znati
    Šta me tamo čeka
    Pitam se koliko nemira je u meni
    Mojom glavom leptiri lete
    Lutka kraj mene stoji
    Ja odrastam i toga se bojim
    Neke ljubavi me muče
    Sve mi govori da me mladost zove

  133. MIRJANA FURTULA
    Mirjana Furtula, rođena 1986. u Lazarevcu.
    Završila je Fakultet organizacionih nauka u Beogradu.
    Dobitnik je vanrednih , I, II, III nagrada na literarnim konkusima,
    Pesme su joj objavljene u više od 20 zajedničkih zbirki

    DA SAM PESNIK

    Da sam pesnik
    Tkala bih dugu u stihove
    zrak sunca, lepotu cveta
    prenela bih na papir ovaj
    Svoje snove i poneke nade
    šum vetra dok zlatno klasje povija
    Zvona što odjekuju poljima
    Miris uzorane oranice
    i tek procvetale ljubičice
    Slušala bih pesmu ptica
    i gledala igru leptira
    uživala dok roda gnezdo gradi
    Osećam, vidim i čujem
    pokušavam da oplemenim svoju dušu
    Sve ono što je lepo ostaje umeni
    ružno neka vetar odnese sa sobom

    REČI

    Nekada umilne i lepe

    deo su mene, moje duše

    Gomilaju se kao lavina

    nadolaze i plave sve pred sobom

    nekada oštro se zarivaju

    a nekada kao lahor odlepršaju

    Reči nekada snagom stežu

    podsećaju da nešto uradim

    Koliko je jačine u njima

    kada svim preprekama ovladaju

    Iskrom svojom sve vatre potpaljuju

    izgubljenu nadu oživljavaju

    Reči lepe, umilne i iz srca

    ružnoću svojom lepotom iskorenjuju

    vulkane uzavrele gase

    Nekada mračne poput noći

    pune zlokobne slutnje same i strašne

    kao iz pakla da dolaze

    Oštrinom svojom srce slamaju

    Jasne i providne kao planinski potok

    Vi znane i neznane što živite u meni

    Nekada kao deca naivne

    Deo ste mene i moga postojanja

    SEĆANJA

    Na leptirovu igru me podsećaju

    dok kruže po mojoj glavi

    Nežno me svojom snagom prožimaju

    gubeći se negde u tami.

    Kao mamina ruka miluju me

    golicajući mi maštu

    Nikada niko neće znati šta mi znači

    poneka tajna duboko skrivena u meni

    Sećanja u meni se talože

    čekaju pogodan tren da me podsete

    Kao lahor lepršavu tajnu zaboravljenu

    plamen neki znani da rasplamsaju

    Talože se u meni kao reka nanos

    na obalu što vekovima nosi

    Kakvu tugu možete mi doneti

    kako srce nakada brže zakuca

    Na paperje me podsećate

    gubite se negde u daljini

    čekajući pogodan trenutak

    u moj mozak da se zaključate

    Neka nevidljiva spona izdiže vas

    napuštenom biću utehu da date

    Kao najoštriji mač britkošću svojom

    negde u srce ranjivo pogađate

    Sećanja nekada nežna, nekada jaka

    surova i zla, deo su mene

    duboko u meni kao neka spona

    povezuje deliće moga bića

    Iskreno i bez kajanja

    duboko i visoko dopirete

    Na neki put prošli mi pokazujete

    na ceo moj život ukazujete

  134. NATAŠA FURTULA
    Nataša Furtula, rođena 1984.
    Završila Fakultet organizacionih nauka u Beogradu.

    Učesnik:

    Poetska škola Desanka Maskimović,

    Regionalni centar za talente Novi Sad, mentor Pero Zubac

    Smotra talenata Negotin

    Kampovi u Karatašu sa Regionalnim centrom za talante u Novom Sadu, na Kopaoniku sa književnom omladinom Srbije

    Nosilac vanrednih , I, II, III nagrada na literarnim konkusima.
    Pesme objavljene u više od 20 zajedničkih zbirki,
    1999.god. proglašena za najtelentovaniju omladinku Vojvodine u literarnom stvaralaštvu od Izvršnog veća Vojvodine u Novom Sadu

    MOJA PESMA

    Negde iz dubine mene izbijaju reči

    koje na papir prenosim. Činim to kao

    vetar koji uvelo lišće razbacuje na sve strane

    Duboko u sebi osećam da se pesma rađa

    Treba još samo malo vremena

    Da bude savršena

    Još je tražim u sebi

    kao školjku u pesku

    Vidim je kako mi nad glavom kruži

    Kako mi je sva čula vide i osećaju

    Gde god da se rodi

    Ko je god bude slušao

    Ona je deo mene

    Ona je moja pesma

    POZIV

    Ti koji lutaš

    kroz snove moga detinjstva.

    Ti koji prolaziš pored mene,

    zastani i javi se.

    Priđi i oteraj moju samoću

    Ti koji lutaš kroz moje snove.

    Pomozi mi da zajedno letimo

    na krilima sreće.

    Stiglo je proleće

    Dođi i ti.

    VOJVODINA

    U osmehu devojačkom

    Hitrom dečijem koraku

    Vrednom narodu

    Prepoznajem te

    Iznedrilo te Panonsko more

    U školjci ostao

    U tragu priča

    O tvom davnom poreklu

    Vidim te u žuljevima paora

    Umornim licima žena

    Na leđima radnika

    U užarenom Suncu

    Čujem te u košavi

    Dok mi ledi srce

    Lelujaš u klasima pšenice

    Dozrevaš u kotarkama

    Zlatiš se u suncokretima

    U zlatnim klipovima kukuruza

    Slatka si kao šećerna repa

    Rado bih bila ševa

    Koja nad tvojim poljima peva

  135. MILKA TOMIC
    Milka Tomić,rođena u Staparu 24.05.1932.
    Pišem poeziju otkad znam za sebe,večno zanesena rimama i tkanjem stihova.
    Bila sam član kluba mladih knjževnika Sombora još u srednjoj školi.
    Po završetku srednje škole planska raspodela me je odredila za carinarnicu Ljubljana.
    Bila sam vrlo načitana sa osamnaest godina,i svi su me prelepo primili.

    Ostala sam tamo oko dve godine,i zbog nostalgije sam tražila premeštaj za carinarnicu Novi Sad,gde sam ostala do kraja službe,i gde danas živim i stvaram.

    U Beogradu sam završila višu školu carinski smer,
    u Zagrebu visoku školu za vanjsku trgovinu takodje carinski smer i dobila zvanje carinskog inspektora za reviziju i kontrolu robe i dokumenata.

    Volim za sebe da kažem da danas nakon svega stojim kao carinik izmedju ljubavi i poezije i izmedju srca i sećanja.

    Izbledelo pismo

    U jednoj kutiji staroj
    gde stoji uspomena po neka
    našla sam izbledelo pismo Tvoje,
    pisano davno pre pola veka.
    Odmah počeše uspomene da se roje.
    Mislim zašto je moralo biti tako,i ako smo se voleli neizmerno jako?
    Sve je bilo pred nama kao na dlanu,
    ali smo ipak sa bolom pošli,svako na svoju stranu…
    Ti ubrzo nestade u večnosti,ode ti duša gore.
    Ja krenu’ u novi život,
    da me tuga i suze satiru
    i do očaja bole.
    Zašto je moralo tako biti
    i ako je ljubav toliko jaka?
    Sudbina je ipak učinila svoje i rastavila zauvek,
    nas dvoje!
    Da,to je bilo pre pola veka,
    ali je to tu,još uvek u meni,
    kao da je to juče bilo.
    Čujem te,vidim u prividu nekom,
    kao da se meni sve samo snilo,
    Ali ipak to je tako bilo.

    Izgubljeni dom

    Želim da opišem zimu i večernji mir u našem selu
    isprekidan od tišine i laveža pasa
    i ukus i miris,i sve boje što nigde više ne postoje.
    Želela bih,ali ne znam kako.
    Želela bih da hodam ulicama snežnim,
    dok sneg polako veje i svojim pahuljam nežnim
    ne znaš dal plače il’ se smeje
    dok miluje krošnje
    obučene u raskošne bele nošnje.
    Želela bih,ali ne znam kako.
    Želela bih da uđem u našu kuću,
    osvetljenu,tihu i vruću,
    u njoj da vidim sve moje,
    da im kažem što nisam mogla pre,
    da patim,da se kajem,da ih volim sve.
    Želela bih,ali ne znam kako.
    I tako dok u mislima hodam ulicama sela,
    vidim da naše kuće više nema
    da tamo druga kuća sad stoji
    da tamo nisu više moji.
    Želela bih ali ne znam kako.

    LJUDI

    judi da mi oprostite, ja vas molim .
    Želim da znate da vas sve mnogo volim .
    Brat je mio ,
    koje vere , koje boje bio .
    Što pišem o vama odnosi se i na mene .
    Želja mi je da misli u nama pokrene .
    Neko vas nepoznat moli .
    Skinimo se svi goli .
    Stanimo pred ogledalo ,
    sve o nama reći će nam samo .
    Deca su slatka ,mladi su lepi ,
    a stari i još stariji ?
    Oni su ti koji kroje živote i sudbine sveta .
    Kada su se OGLEDALI ,
    da li su bar malo progledali ?
    Da li znamo neka bića živa ,
    na ovoj planeti ,
    koja su lepša od nas ?
    Da li ta druga bića mogu ,
    ubijati svoje i stavljati na jezive muke ,
    kao što mogu ljudske ruke ?
    Zašto ljudi da ratujemo ,
    da našu dragu decu žrtvujemo?.
    Raznih vera ,crni , žuti , beli ,
    zločine nismo činiti smeli.
    Za sve nas ima dosta na ovoj planeti ,
    ne treba jači od slabijeg oteti.
    Volite se ljudi ,koje boje ,koje vere bili .
    Danas jesmo , sutra ko zna gde smo .
    Verni Kosmopolita

    Volim što volim

    Šta će ove šarene krpice na meni?
    Šta će veštačke boje
    i lažno zlato i kamenje?
    Da li se iza svega krije biće moje?
    Ili je to samo neko znamenje?
    Ma ne,u meni nešto mnogo sija,
    u sebi ja sam jako mlada.
    Znam da vas i sebe lažem sada.
    Ustvari jesen je u meni već prošla,
    i hladna zima i mećava je došla.
    Ali iskreno vam kažem,
    da ja ipak nisam svesna toga.
    Ja vidim u prirodi sve lepote i boje
    i nebo i zvezde,i ptice što poje.
    Svako veče ja molim Boga,
    O!Bože,oproštaj i ljubav,
    molim te daj.
    Ja nisam svesna,da zaista mora
    doći kraj.
    Ja volim život,šampanjac,crno vino
    i čokoladu,
    volim da maštam,da imam nadu.
    Volim da grešim i da praštam.
    Ja volim.što volim.
    Ipak od vas se krijem
    iza šarenih krpica i veštačke boje,a
    vi vidite u meni zimu,
    i ne znate u meni ko je.

  136. NEMANJA TRBOJEVIC
    Nemanja Trbojević

    Rodjen sam u Somboru 24.03.1982 godine.
    Detinjstvo i ranu mladost proveo sam u Kljajićevu,
    a potom sam se preselio u Novi Sad, po upisu studija Srpske književnosti i jezika,
    gde sam danas apsolvent, i danas živim, radim i stvaram u predivnom Novom Sadu.

    Za sebe volim da kažem da sam zanesenjak, sanjar, raseljenik iz sazvežđa maštanja, izbeglica iz života, nepopravljivi romantik, večno zaljubljen u ljubav, takođe sam i hedonista,
    a u krajnjoj liniji, koji umetnik to nije?

    Храстова смрт

    На старом воденичном путу храст се суши;
    Спустио изнемогле гране,ко удовица што спусти у болу руке сред сахране,
    Полако копни му вода у души.

    Око њега цветова гомиле се смеју,
    и звериња разних скупљају се породице,
    у даљини људи поља сеју,
    ливада-невеста му,у пуном је цвату,
    Ал’ полако гасне његово храпаво лице
    у којем урезано стоји:”Јанко воли Кату”.

    Ко ли ће сада чувати сељаке од утвара и вукодлака
    Што крећу се овим долом у поноћ саму,
    кад млети жито крену?!
    Ко сав из страшног сна да се прену,
    Срце ми се испуни чудним болом,
    зар најјачи од природе чувара први пашће у таму?

    Некада је као официр стајао поносито,
    Крошње попут звезде сјајне,
    Клањало му се сунце и месец и жито,
    Кроз векове љубавника чувао је тајне;
    Трпео жеге и бујице и циче,направиш ли свиралу од његове гране,чућеш живота многих приче.
    Нађеш ли се икада на старом воденичном путу,
    нанесе ли те ветар у прадедова мојих крај;
    стани мирно на пољане куту,нек’ не уплаши те ноћи плаветни сјај;
    И ако имаш још за маштање дара,ти ослушни…
    чућеш како вила са умирућим стаблом разговара.

    Разумљива песма

    Треба ми неко,ко ће разумети моју занесеност кад почнем да склапам риме,
    Ко ми неће бесомучно дозивати име,док са васионском узвишеном силом
    општим,неко коме ћу без и једне речи изушћене,погледом моћи све да
    саопштим.

    Треба ми неко,ко ме неће са чуђењем гледати,кад из сна га пренем у поноћ,
    И узмем га чврсто за руку,и поведем у шуму да са вилама играмо коло и
    певамо песме у славу Перуна,сву ноћ.

    Треба ми неко,ко ће моћи премостити од свог до мога срца осећања,
    Неко ко воли на детињство сећања,коме нису страни гласови у шушњу грања,
    Неко ко жели да игра под велом месечине и уме да сања.

    Треба ми неко,ко неће замерити ако изненада у плач бризнем,
    сетивши се оних који корачају по ивици заборава,ко разумеће ако и у неку
    пролазну ствар огрезнем,неко ко истим очима гледа и дива и мрава.

    Треба ми неко,да бујицама нежних речи моју љубав распламсава и дражи,
    Неко ,ко волеће ме истом мером и у зимски дан и кад цвета цвет ражи.
    Неко ко зна ,да онај ко воли,ништа друго сем љубави, за узврат не тражи.

    Треба ми неко,ко ће ми и у најбољем тренутку ,и у зло доба загрљај врео
    подарити,неко кога није срам да у слабости људској зазове Бога,
    Неко,ко ће ме волети и кад почнемо старити,а и после тога.

    Сан о оцу

    Срео сам оца у сну..чињаше се обасјан сав,
    К’о купола цркве пред зору саму,
    седесмо на облацима к’о да на чврстом смо тлу,
    И чињаше се да очи његове познају у мојој души таму.

    Причали смо о детињству,
    О сатима проведеним скупа под земље луком,
    И чинио се као да опет је од крви и меса,
    И као да због нечег му је криво,и да пун је неописивог беса,
    Јер не могаше да дохвати ме руком.

    Хтедох га загрлити,шапнути му само мени знане земаљске тајне,
    И у речи му преточити срца сопственога тугу..
    Ал’ чим бих кренуо,пуцале би између нас нити,
    И он сав,на једном ,претворио би се у дугу.

    Довикивасмо се преко небеске провалије
    Чињаше се да векови су прошли у нејасној арији тој,
    И киша стаде да лије,и лице његово чињаше се од мојега млађе,
    Ко да није од растанка нашег,
    Прошао година толики број.

    Близу растанку нешто ми каза,окрете од мене главу,и нестаде између небеских стаза.
    Ал’ заборавих шта ми је рекао док враћах се у јаву.

  137. JOVAN DZABIC
    Јован Џабић Jabelix, рођен у Инђији 22.11.1980. године.
    Основну и средњу школу завршио у родном граду.
    Стекао диплому Oдсека за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду.
    Пише да би живео. Живи да би читао. Не занемарује поезију, есеје, књижевне приказе и кратке прозне форме. Драмски живи.

    У образовање ушао на велика врата као један од покретача и главни уредник групе сајтова едукативног типа окупљених око Портала основних и средњих школа Србије http://www.skolarac.net.
    Из родног града изашао на мала врата.
    Ради у Београду.

    Kad Padne Noć …

    Kad Padne Noć,
    shvatiš koliko je bitan Dan
    i noć
    i novi dan…

    To možda i nije bio san…
    Rasuta krošnja sećanja…
    Tiha tugovanka,
    neki plastični prah,
    pre je bio…

    U vetar se uvio jecaj
    jecaj
    koraka trokorka…

    Sve boli više nego san,
    dan, neproživljen, a ipak dan,
    mio, u krvi natopljen, čio!

    Tiho je šapatom rečeno sve,
    romorom kiše
    koja akvarelom budi
    naftnu mrlju na licu božanstva…
    Svijaju drveta kosti svele
    proleća pevaju jesenjim notama…
    Noći Moje Bele…

    Sve boli više nego san,
    Dan, neproživljen, a ipak dan…
    A Noć kad padne,
    shvatiš koliko je bitan Dan
    i noć
    i novi dan…

    Letandur / Let Na Dur

    U najdubljoj noći vlastitog pogleda,
    I svetlost maštom sanja!
    Naš hod je nečujan, skoro nestvaran većini.
    Lebdimo ka svetlim akvarelima,
    Visokim tonovima,
    Jarkim rečima krvi…
    T o je naš Put!
    Bezličju dah čuvstva dati
    Ohrabriti ga da se raduje,
    Smeje, plače
    I pati
    I pati
    I pati…
    Tica u gnezdu
    Srdita
    Uvir je vascelog svemira.
    Zvezda je tek bačen
    Kamen sećanja
    U Reci zaborava.
    Usnulo zvono
    Smehom artista
    Sanja
    Pesmom karbon platna
    Čeka udar
    Nevidljive ruke
    Tek procvalog plača…
    I sve,
    Sve što je susretu slično
    Maskom se kosmosa čudi.
    Zveri,
    Neki bi rekli ljudi,
    Krljušti krika rastežu
    Na ovu
    I onu stranu.
    A svaka struja može biti opasna!
    Sluzava riba tišine i rečna
    Stvorenja tamnih misli
    Svuda su prisutna
    Oko Trojanskog konja, bubašvaba
    I
    Mene.
    Ko voli crvenu boju
    Plavetne vatre?
    Poslednji hodnik pozorišta
    Kraljevstvo je NAŠIH pogleda!

    Letandur ili Let Na Dur je ostatak poeme, zauvek izgubljene u požaru. Nastala je leta 2009. godine u okviru projekta Art fest ’’Letandur’’. Svoj život živi na zgarištu jedne pozorišne scene, pod teškim plaštom jave i sna.

  138. VANJA TRIPKOVIC
    Vanja Tripković

    - rođena u Vukovaru 18.2.1987.
    - živi u Novom Sadu
    - studentkinja pedagogije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
    - volontirala i volontira u nekoliko NVO
    - znatiželjna, razigrana osoba.

    PRVA

    Kada se zaboravimo.
    Kada zaboravimo da postoji
    vreme i prostor.
    Kada niti želimo,
    niti ne želimo.
    Kada bivamo tu gde smo
    baš takvi kakvi jesmo.
    Kada se sretnemo
    i zaboravimo se.

    Volimo se.

    DRUGA

    Vrisak od praznine
    Korak van rutine
    Bljesak istine
    Mimo pravila
    U meso zube zarila
    Bića od ništavila.

    TREĆA

    Pokidaše korenje.
    Uništiše cvetove.
    Prelomiše stabljike.
    Zgaziše listove.

    Osta jedan list.
    Sam, bez korena i stabla.
    Staviše ga u novi dom,
    zalivaše ga ljubavlju.

    Izrastao mu koren,
    nikla stabljika.
    Porastao, širio se.
    Postao jak.

    Na novom zemlji,
    sa novim listovima.
    Postade najjači…
    Nesalomljiv.

  139. JELENA STANKOVIC
    Jelena Stanković
    Rodjena 24.02.1983.
    Studirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
    Izdala zbirke poezije: ,,Vrelina zaborava“(1996.) i
    ,,Nestajanje ili sve ostale“(1999.)

    Getsimanski vrt

    Šofar se čuje,
    Radosti duše tavne
    Neprozborene.

    Hiljadujedan
    Trag svakog početka
    Putokaz kraja

    Putevi vode
    Raskršću sa koga smo
    Onda krenuli.

    Ispod Atlasa
    Drugi bol moju crnu
    Neće poneti.

    Nož je kraj hleba,
    Čas kad okrećem ledja,
    Moj prijatelju.

    Tvoj muk moj je krik
    Praznik truba donosi
    Zoru radosti.

    Prahu dajte prah
    Da ne zagrize kamen
    Noć ne prekine.

    Nada

    Svet se okreće izmedju
    Postbožićne galame
    I preduskršnje ćutnje

    Dok se ja vrtim
    Oko groba
    Svog nerodjenog krsta

    (I dvanaesto pritajeno jagnje
    Krči gutljajem vina
    Put do svoga žrtvenika)

    Opijajući se rekom
    Pomodrelih vena
    Čekam da se nešto odista rodi

    U procepu
    Svoga ništavila
    I preduskršnje ćutnje.

    Sudbina
    Ecce homo

    Jedan,
    Nošen nepokretom
    Sasvim običan
    Nedorečeni dodir
    Zario mi se u beonjaču
    Desnog oka,
    Dok sam juče
    Gonjen lažnim
    Osećanjem mimikrije
    Namerno pretrčavao
    Ulicu ispred mesare
    Ne bih li opazio
    Svoju senku
    Na ugaženom blatištu
    Ispred okrvavljenog izloga.
    Majko,
    Nemoj se smejati
    Zato što plačem,
    Kada i moju izmrcvarenu utrobu
    Okače na svetlost
    Smrdljive jesenje predvečeri
    Nećeš ni primetiti
    Da još nisam progutao sve suze,
    Poješće te kao sujetu,
    Izmrcvarenu,
    Kao jecaj mog umrljanog
    Desnog oka.

  140. NATASA PUDAR
    Nataša Pudar, rođena 30.1.1986.godine u Novom Sadu. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost. U slobodno vreme, a sve vreme je slobodno vreme, čita i piše poeziju.

    KRAJ

    Osećam neprebol

    kamerne atmosfere

    dok predosećam

    nadolazeću odsutnost

    i eho tvog dodira.

    Obnevidela od čekanja

    duša korača peskom vremena

    i traži put do nezaborava

    put do pročišćenja

    bez povratka…

    Otrgnuta od stega razuma,

    stegnuta lakoćom nepostojanja,

    postojim…

    Prepuštena teškoći postojanja,

    lebdim…

    SRUŠENI IDEALI

    Korak do samoće

    u neprebol sećanja,

    kaplja pelina

    u žarištu uspomena.

    U usamljenosti iščekivanja

    pod vihorom izbora,

    u dahu tišine-

    - pad leptira…

    Želja- zaslepljujući odsjaj mača

    iz kamena zaborava.

    TRENUTAK

    Vreme protiče.

    Misao zastaje.

    Uhvati trenutak!

    Vreme staje.

    Misao odlazi.

    Za tren je kasno…

    Ostaju

    popucana osećanja

    raspuknuta nada

    neutoljena želja…

    U beskraju vremena

    zbir uspomena.

  141. VLADIMIR BJELANOVIC
    Владимир Бјелановић, рођен 1981.године у Новој Вароши.
    Студент je Графичке технике и дизајна у Чачку.

    Поезију пише већ дуги низ година, председник je и један од оснивача Књижевног клуба ” Данило Киш” из Нове Вароши, као и члан Театра поезије ” Марина Цветајева ” такође из Нове Вароши.
    Песме су му објављиване у разним књижевним часописима: Свитак, затим у Златарским Новостима, Вечернјим Новостима……Форуму Творац Града, Поезија СЦГ…

    Учесник je многих конкурса поезије, рукопис три збирке песама чека још увек свог издавача и тренутак када ће угледати светло дана.

    “Поезија је за мене, како рече велика поетеса Гордана Боранијашевић, насушна потреба……..јер кад не пишем не дишем…”

    Поема једног златног дана

    Увреде…. Снови….
    Неки тренутци
    Стварни и нови….

    Праве рез….

    А лишће пурпури.
    И крв ври….
    Стапам се са лишћем…
    Рука дрхти….
    Нестајем….

    *

    Куда да кренем ове јесени….?
    Коју стазу листну
    да следим ?
    Где да се скријем,
    Да рањена крила свијем….
    Да не бледим….

    Страх ме зиме,
    Страх ме сваке исписане
    Риме….
    И….
    Опет ме адови ломе,
    Кидају….
    Опет ми вране ране
    Видају….

    Пресек…. Рез….
    Мождане свити,
    Танак а тежак вез….
    Без…..сна….

    *

    Туга….
    Јесењи извештај
    Срчаних и можданих….
    У златастом варљивом дану….

    Дуга је стаза….
    Не видим јој крај….
    И душа ми прска….
    А тело….
    Тело као ломљива трска….

    Туга….
    А сањао сам ти име,
    И очи су ти сијале
    Јесењим зовом….
    Још један лом,
    Још један престао сан!

    Све је туга….
    И обичан златаст
    Јесењи дан!

    *

    Михољска лутња,
    И страх од снова….
    Без љубави…. без бола….
    И румена киша лишћа свуда….

    Сећања су моја љутња.
    Истина прећутна ћутња.
    Сенке… и моја плаветно ноћна
    Глава луда….

    Рез… Пресек…. Убод….
    Тамнина и пурпурни
    Небески свод….

    *

    Тајна ….
    Не ( рођена) у
    згрушаној крви….
    Из неке пре ( резане )
    вене што исијава стих ….
    Тајна….
    Остала у некој далекој
    И црној ноћи ….
    Изнедрена у самоћи,
    У немоћи ….

    Ваљда ће ме једном
    Све
    ( пре ) ране,
    ( пре ) сане,
    боли проћи!

    С¢ Тајном ћу ти
    Опет доћи ….

  142. NENAD PETROVIC
    Nenad Petrovic, rodjen 17.12.1983. Odrastao u Mladenovcu sad zivim u Beogradu.
    Zavrsio Visu Tehnicku skolu za Industrijski menadzment, nezaposlen.

    Druskan

    Duboka je noc
    Siguran sam da je bar par
    Sati proslo od ponoci.
    Na poljani sam iza kuce.
    Prethodno sam uzeo asov
    Iz podruma.
    Kisa koja je sipila do
    Malopre, sad lije,
    Lije kao da odozgo
    Prosipaju ceo poveci
    Bazen na mene;
    Mrtav, ne znam koliko
    Vec dugo.blato svuda
    Unaokolo.
    Desna ruka mi je na
    Boku, dok levom drzim
    Asov.
    Saginjem se I potapsem
    Starog druskana tri puta
    Po glavi. Uzdisem duboko
    Spremaju ci se za tezak
    Rad. Seva. Uzimam asov,
    Iskezim se I sa velikim
    Zamahom tresnem ga o zemlju.
    Hteo sam da cujem tup
    Udarac, ali je zagrmelo.
    Rugam se smrti placuci.
    Vetar nanosi kisu
    Na moje lice koja se mesa
    Sa suzama. Zmurim I glavu
    Dizem ka nebu. Kriknuo sam
    Tako jako da vise ni jednom
    Nije zagrmelo. Sad sam ja
    Grmeo.
    Poceo sam da kopam rupu
    Kao lud, brzo, duboko…
    Sav sam mokar, zemlja natopljena
    Vodom, ali ne otezava
    Kopanje. Pogledam starog
    Druskana. Skdiam mokru
    Majicu sa sebe I pokrijem
    Ga da se ne prehladi.
    “jos samo malo “-kazem mu.
    Vetar me dobro siba,
    Ali ja ne posustajem
    Rupa je iskopana.
    Gledam oko sebe;
    Nigde nikog, poljance prazno
    Samo moj druskan I ja.
    Podizem ga , potapsem po
    Glavi: “cao”. Bacim ga u
    Raku . zatrpavam . kisa
    U momentu prestaje,
    Vetar vise ne brise
    A ja zavrsih zatrpavanje.
    Skocio sam par puta na
    Gomilu zemlje iznad psa
    Da poravnam. Poslednji
    Doskok nije bio na noge,
    Vec na dupe. Zabolelo me je.
    Noc je.
    Tisina.
    Blato.
    Sam sam.
    Sedeci na zatrpanom psu
    Polako se zagledam u daljinu,
    Pa u nebo: nista ovo nema
    Smisla. Krecem u kucu I
    Secam se druskanovog krika
    Od pre oko sat vremena
    Kad je bio zv I setao
    Ulicom, kad su ga kola
    Udarila.

    Ginsberg

    Otvorio sam oci. Gledao naokolo.
    Lezao sam u svom krevetu, koji mi je mali.
    Noge mi udaraju u ivicu, na jednoj strani, dok
    Na drugoj strani udara glava u drugu ivicu.
    Zahvalio sam se u sebi krevetu sto me je trpeo 12 sati
    Dok sam spavao. On mi se poklonio I rekao: “I drugi put.”
    U sobi je tv od pre 15 godina. Trebalo bi da ga ukljucim
    Po starom, dobrom, zahvalnom obicaju, da bi me razbudio.
    Ali ne…
    Ustajem…
    Na noge I iz iznosene kineske pidzame ulazim u trenerku…
    Donji, zatim gornji deo, I odlazim na umivanje.
    Nema vode…pokusavam da je pustim ponovo,
    Ovaj put hladnu-nema ni hladne.
    To sam tako mirno primio k sebi I svom srcu-da sam
    Samog sebe iznenadio.
    U kupatilu se gledam u ogledalo-‘lep sam’ pomislio sam
    Kad sam ovako otekao od spavanja-to jos samo moja majka
    Misli.
    Imam jedan disk koji slusam cesto. Na njemu su vivaldijeva
    Godisnja doba-I trenutno mi je u glavi peta numera-neki deo zime.
    Odzvanja mi u glavi od sinocnjeg slusanja.
    Potrebu ni za kakvom nuzdom nisam imao-pa sam izasao iz wc-a
    Vrata sam ostavio otvorena. Sjajno su buljila za mnom, a ja se
    Kako sam rasejan, setih pocetka ove godine I januara kad sam i-
    Mao devojku M.M. I kad smo se rastali na Zarkovu. Cekali smo
    Bus na istoj stanici, posle setnje…ona za banovo brdo, neki broj, ja za
    Vidikovac drugi broj…I secam se kad smo se rastali kako sam bio tuzan,
    Jer sam slutio kraj, kraj veze, kako gubim nju, a ja tesko podnosim gubitak,
    Ali nije moglo drugacije, izgleda, jer onaj gore- nesto mi smera-lose…
    Sedoh za kompjuter I stisnuh dugme na monitoru I kucistu da se
    Upali. To traje dugo jer je napajanje neko mizerno, kao sto je I moja
    Sreca, kako kaze moj brat.
    Dok se kompjuter palio I podizao sistem, jedan golub slete na ogradu moje terase.
    Gledao sam ga I setio se ginsberga-ne znam kako I sto ali ginsberga, ginsberga se setih.
    Sad sam vec proveravao postu, na netu, dok su selindzer I dzek London cekali da
    Budu zavrseni sa citanjem na istom stolu , na kom je I kompjuter.
    Pomirisao sam simora-uvod, I pustio Vivaldija-zimu…

    Odušak

    Jedan ceo dan pripreme,
    Bio je petak.
    Isao sam u skolu
    Zvali su me posle skole na neki sport,
    Ali ne…
    Ja sam se spremao.
    Za vece
    Za punoletstvo druga
    Za pijanku.
    Pred polazak nisam jeo
    Ustvari,
    Rekao bih da nisam jeo od jutra
    Kisa je pljustala
    Mrak je bio
    Vreme za polazak se priblizilo
    I ja krenuh sa drustvancem na slavlje
    Nisam imao kisobran,
    Pa sam bio skroz mokar kad sam usao
    U lokal gde je ortak slavio
    Bili smo medju prvima.
    S vrata sam potrazio sank I
    Za sankom pice-votku
    Bez limuna, bez vode,
    Bez icega
    Najbolje bi bilo da je imao cist alkohol.
    Sto jace to bolje.
    Samo sam hteo da budem pijan,
    I to brzo
    Prva, druga , treca votka
    Tako do dvanaest,
    Za dvanaest minuta
    Na prazan stomak I praznu dusu
    Nisam mogao da podnesem sebe treznog
    To osecanje koje me je gonilo
    Hteo sam da ne znam za sebe
    I posle dvanaeste sam zabrljavio
    Uveliko
    Neki ljudi okolo…
    Neki ljudi okolo su se smejali
    Neki gledali s podozrenjem,
    Neki sazaljevali
    Neki uperivali prst u mene
    Neki ovo
    Neki ono

    posto vise nisam znao za sebe,
    ovde je kraj

    Pravoslavni navijači

    Pre podne je,
    U gradskom busu su.
    Bus prolazi pored crkve
    Oni se krste
    I par reci promrmljaju sebi u bradu:
    “boze pomozi!”
    nastavljaju pricu
    koliko prvi prica
    toliko drugi cuti
    a prvi sve vreme prica:
    monolog,
    a drugi sve vreme slusa:
    dijalog
    “brate , jebacemo im kevu”
    “vidim li I jednog grobara veceras
    ostace polomljenog nosa”
    “tebra, Janko je uvaljao pet auta,
    svih pet kupaca su ostali zajebani”
    “tebra nek’ ide na njegovu cast”
    “gde su mu dostojanstvo I moral”
    I uvece pred polazak na derbi
    Skuplja tri prsta
    Iu pravoslavno-vernickom maniru
    Dodiruje glavu stomak I ramena,
    Prstima.
    Ne zna Oce nas pa govori:
    “boze pomozi”
    “a sad palim na tekmu!”
    pred tekmu se uradio:
    pijan je
    onaj sto ga je slusao u busu pre podne,
    je sa njim,
    takodje uradjen:
    pijan I navaren.
    Tu je I treci lik
    Koji je pre podne, takodje,
    Prolazio pored crkve, krstio se
    A zatim se vratio u nju,
    Zapalio par sveca I rekao:
    “boze pomozi”
    pokusavao je da cita bibliju
    da se kultivise,
    ali: ne ide mu , smara ga.
    On ima noz u pripravnosti
    I spreman je da ga upotrebi,
    Ubedjen sam bez najmanjeg oklevanja
    Na utakmici lome stolice
    Ledjima okrenuti terenu skacu
    I pevaju
    “boze pomozi”
    vicu, psuju, prete
    sve u svemu sjajna zabava
    utakmica je zavrsena,
    krecu kuci:
    “brate poraz”
    “kako su nas nasi izdali”
    “ja to nikad ne bih uradio svojima!”
    “kakvo je to ponasanje”
    stizu kuci
    I prvi se krsti pred spavanje
    Gledajuci u ikonu Svetog Save
    Da bi mu on ukazao put I
    Priblizio ga bogu
    Prosao je jos jedan
    Regularan derbi!

    Trivia I alter ego

    Lezim u sobi na krevetu,
    Sa desne strane je prozor,
    Na njemu se ukazuje jutro,
    Ptice pevaju suncu koje izlazi.
    Sa leve strane je tanki, gipsani zid
    I ja sve cujem-pricaju…
    Pricaju dugo, pricaju mnogo,
    Pricaju svasta-ali mene ne zanima nista-
    Ali sve cujem – ali ovo mi je nepodnosljivo
    Otkad?-odavno; I svaki dan nova trivija…
    ‘gledaj ga samo kakav je neuredan,
    Hoce li se ikad obrijati? Kako ga nije
    Sramota da ide pocepan I smrdljiv medju ljude?
    Sto se ne kupa?’ da,da,da u pravu si!
    ‘sta on misli sta je I ciji je? Kad ce da radi?
    Sta ce da radi sa takvim stavom u zivotu?
    Kad je pre izgubio élan I energiju tako mlad?
    Da li ju je ikada imao?…bla, bla
    Zasto se ne ugleda na brata? Bla, bla, bla
    Sta cemo s njim? Bla, bla, bla, bla?’
    U krevetu se okrecem na drugu stranu I pocinjem da slusam ptice,
    Ali moji su isuvise glasni, a ptice lose pevaju kad oni pricaju
    Ha ha ha- blizu sam ludila, nervnog sloma ili samoubistva,
    Ali samo blizu, zato cu izaci napolje da ne bih bio isuvise blizu..
    Ha ha ha-ne razumeju me, da li mogu s nekim da ostvarim realan
    Odnos?ha ha ha- evo smejem se svojoj nevolji-znaci ludim.
    Mislim-ostavite me samog da ne poludim, za razliku od ostalih
    Izgleda da ludim kad sam u drustvu, treba mi samoca, promena,
    Bar na kratko… pticice moje gde ste, pevajte,
    pevajte glasno da vas cujem, samo vas mogu da slusam,
    vi ste mi psihoterapija, moje pticice-spasicete me.
    ko sam ja? Artur Dzanov? Ne, on je suvise zdrav,
    Vinsent van gog? Ne, on je suvise kratko ziveo
    Moj alter ego je neko, samo trenutno ne znam ko,
    Ne mogu da se setim. Mozda Bukovski? Mozda.
    Napolju sam I spasen sam, kako pticice sada samo lepo pevaju,
    Kako pirka prolecni vetar, kako mi je samo lepo, kako
    Se drvece njise, kako mi se misli roje, kako sam uzbudjen I groznicavo
    Tumaram putevima kojima me misli nose I setih se iz skole :
    Japanci zive da bi radili, amerikanci rade da bi ziveli.
    Momentalno izvlacim pouku, moju milu pouku,
    Poukicu koja me vraca u zivot: zivim da bih stvarao,
    Ja sam japanac, ja zivim da bih stvarao, imam pouku, imam alter ego…
    Ja sam japanac, sto vas volim japanci, sto volim moju skolu I svoj intelekt,
    Hvala vam svima, hvala vam mnogo.
    Treba mi da budem neko, jer sam ja niko, I ne zamerajte mi na nepopularizaciji trivie.

  143. BRANKA SELAKOVIC
    Бранка Селаковић је рођена 1985. године у Ужицу.
    У свом родном месту направила је прве кораке као песник и есејиста, касније са уписом на Филозофски факултет, Универзитет у Београду, одсек за филозофију, одлучује се да своје идеје и мисли уобличи у романе.

    Објавила је два романа „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009).

    Бранка Селаковић пише песме, есеје, кратке приче, драме. Награђивана је како у Србији, тако и на интернационалним конкурсима.

    Објављује у књижевним часописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећеним књижевности и књижевној критици.

    Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански.

    На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало је неколико кратких филмова.

    Живи и ствара у Београду, Ужицу,
    градовима и варошицама света, како је пут нанесе.

    У реци Нил

    Купасмо се у реци Нил.

    Ти и ја занесени игром лептира

    умало се не удависмо у реци Нил.

    Тражимо се.

    Негде смо, где сенке чине да осмеси изгледају као сан.

    Тролови играју игру за нас по обалама крај којих се не заустављамо.

    Тражимо се.

    И грешимо.

    Купасмо се и не мислисмо на крај.

    Небо се весело осмехује на земљу.

    Таласи ударају у зору, милују је.

    Ти и ја умотани у кап воде на реци Нил.

    Тражимо се.

  144. KRISTINA IVSIC
    Kristina Ivšić
    Otvorila oči svetu 1984. godine u Ljubljani, Slovenija. Detinjstvo provodi u malom gradu na severu Srbije. Voli da istražuje, pleše, piše, peva, saznaje, uči jezike i da provodi vreme sa prijateljima. Uživa u prirodi, smehu i ukusnoj hrani. Veruje da svako može da doprinese da Zemlja bude bolje mesto. Trenutno živi i radi u Novom Sadu, Srbija.

    She opened her eyes to the world in 1984 in Ljubljana, Slovenia. She spent her childhood in a little town on the north of Serbia. She likes to research, dance, write, sing, find out things, learn languages and hang around with friends. She enjoys nature, laughter and delicious food. She believes that everyone can contribute to make the Earth a better place. She currently lives and works in Novi Sad, Serbia.

    Ispod tuje

    …kao voda ležiš zatrpan hiljadama tona kamenja i stena…

    Zbog njega bih uspela ono što niko drugi nije.

    Zbog njega pretvaram strah i samoću u igru i volju.

    Zbog njega slušam kako krv teče kroz moje telo i brojim otkucaje srca.

    Zbog njega bih kopala rukama vreo pustinjski pesak, ne bi li našla zrno koje nedostaje…

    Zbog njega sam nemirna kao dete i nestalna kao vreme…

    Zbog njega sanjam plave snove i volim da volim.

    Zbog njega se smejem vrtlogu sušenog lišća i poljskim leptirima.

    Zbog njega namigujem noću zvezdama na modrom nebu.

    Zbog njega plešem sa duhovima, nevidljivim nitima koje nas povezuju.

    Zbog njega vodim ljubav sa hladnim morem i toplim dunavskim vetrom.

    Zbog njega čujem kako zrikavci zriču leto.

    Zbog njega mogu da tečem kao reka drugacija iz dana u dan.

    Ponovo.

    Zbog mene je bio… Zbog njega ću biti…

    Kosmičko putovanje kad smo bili mali

    Kažu da …

    Oni koji ostaju, postali su stari.

    Ti i ja, otišli smo dalje. Daleko.

    S ponosom gledamo dole.

    Prsti nam dodiruju oblake.

    Sunce nam sija kroz kožu.

    Gledam kako trag prašine vučemo za sobom u nebo.

    Gledaš kako se smešim detinjim osmehom na jesenje krošnje drveda.

    Kažu da…

    Ono što vredi, ne vidiš.

    Idemo još dalje.

    Potpuno smo sami. Ti i ja.

    Kao dve planete koje prostor ne deli.

    Osećam topao dodir tvojih dlanova na mojim hladnim obrazima.

    Srećan si što pada mrak i pratiš pažljivo kako se svetla polako pale na Zemlji.

    Uživaš u tome.

    Kažu da…

    Kad prođe, lepo kratko traje.

    Mrak je potpuno.

    Bezprostorni i bezvremeni smo. Ti i ja.

    Snovi nam nestaju u tami.

    Zajedno rastapamo strahove i nade. Jutarnje nevoljno buđenje i poljupce za laku noć.

    Sklanjamo stvari sa police. Ja svoje lutke, a ti autić od lego kockica.

    Ništa nam više ne treba. Otišli smo daleko već.

    More

    I dok se igraš tako sa mojom kožom pod prstima…

    Tražiš reci, vučes pogled ka nebu ispreplitanom vezom belih galebova…

    Misao neke školjke sa biserom o tamnim dubinama

    i tajnama koje kriju.

    Ne pijem vruću tursku kafu.

    Ja sam led zarobljen u kapljici slanog Jadranskog mora.

    Čini se da dan pun čini leži na popodnevnom suncu.

    Želim ga čitavim telom.

    Oko mene planine trče i plešu neki letnji san.

    Niko me ne budi.

    Tiho. More šušti.

    Negde sam tamo.

    I ljubav je tamo gde sam.

    Živim.

    Vesti u ponoć

    O nesrećama, o ratovima,

    O gladi, o porezima,

    O miru, o pasošima,

    O kaznama, o tučama,

    O pobedama, o porazima,

    O vremenskim nepogodama…

    Oni pišu. Čitaju. Viču.

    Pitam se…Dokle tako?

    Otvori prozor.

    Pogledaj nebo kako raste.

    Namigni zvezdama.

    Ono što postoji u tebi,

    Postoji i u meni.

  145. CEDVIG CVETKOVIC
    Čedvig Cvetković, rođen 1966.

    Po zanimanju Filmski/lab.tehn.hemije.
    Radi sve u vezi filmske umetnosti.
    Pisanjem se bavi oduvek.

    Živi i radi u Beogradu.

    DRUGI SVETOVI

    Jednoga dana
    ja sam pevao pesmu
    koja je govorila
    sama o sebi.
    U toj ulici
    gde se ljuljala svetiljka
    pala je iskra
    na delić moje budnosti,
    da nezaboravljen
    iz nekih svetova
    sebi ostavim trag, svog postojanja.
    Jer sam tada
    u ulici toj,
    čuo glasove i zvukove
    koji ne odzvanjaju u ušima.

  146. JELENA TESANOVIC
    Jelena Tešanović
    Rodjena 8. septembra 1981. u Vinkovcima.
    Objavljena zbirka poezije Mogli smo jednostavno krenuti, Matica sprska 2002.

    ***
    Pokupi te opuške
    da možemo da rastemo!
    – ružin žbun progovara.

    Dimni signali požutelih dana
    ne dozvaše nikog
    sem bašte
    i pepela.

  147. SASA UGRINIC
    Саша Угринић (1971), завршио Машинство у Крагујевцу.
    Своје прве књижевне радове промовисао јавно од 1997, био члан Књижевног клуба СКЦ. Пише песме и кратке приче, подстакнут остварењима и покушајима познатих и мање знаних савременика и свих оних који су били и за собом оставили видљив и мање видљив траг.
    Поезијом је заступљен у следећим зборницима:
    Лирски квадрати, СКЦ, Крагујевац, 1997; Липар, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, 2001; Девети год, КД „Запис”, Горњи Милановац, 2009; Жубори са Моравице, Дом културе, Ивањица, 2006, 2008, 2010; Шумадијске метафоре, Младеновац 2011.
    Учесник Европског фејсбук песничког фестивала БКЦ-а, 2011.
    Са Славишом Крстићем поделио другу награду за Најлепшу љубавну песму (Ивањица 2006).
    Живи у Великој Плани.

    Jutro na Woodstock-у
    Jimi Hendrix-у

    jedan embrion moga duha

    lebdeo je u izmaglici

    jutra na Woodstock-u

    odjahao s oteklim talasima

    ima me u cvetu

    koji pupi na

    moru istorije

    deo mene otišao je tokom

    ka mestu sa kojeg će me biti

    više svuda

    siguran sam da nastajem

    sa nežnim menama

    i u silovitim susretima

    kada se usaglasim lepotom iza tišina

    ispred muzike

    svedočim o tome kako se suše

    lanci bez potpore

    siguran sam da nastajem

    u očima što gledaju

    jedan embrion moga duha

    lebdi u izgrevu

    jutra na Woodstock-у

    our sun and our sky

    every night, and every day

    in my life’s point and dale

    I want to touch your body, your soul

    I want to give you my dream’s breath

    and my destiny’s pain

    in my room, in my heart-drum

    in colors, in dark, in light

    in cascade of my blood’s flow

    I want stars, shine of your smile

    one night, one day

    our sun, tears and sky

    NE BUDI TUŽNA TOLIKO

    (Third Stone From The Sun♪)

    Mila majko

    ne budi tužna toliko

    slušaj ″rokenrol″

    To je lek za

    svaku kob i bol

    za nas što brodimo

    između tla i neba

    na međi sna

    i jave

    I ovoga leta

    cveće cveta

    i širi svoje krunice

    u drevni ritam

    zvezda

    Svet je naš

    i svaki jezik

    to je glas što daje spas

    јеdan lek

    za svaku kob i bol

    а nе fol-оreol

    nа svemirskom brodu

    što se planeta Zemlja

    zove

    ♪ Jimi Hendrix

    BLUZ NOĆNE VOŽNJE

    O

    srećna noć

    O

    srećna noć

    Put je dug

    Put je tvrd

    Noć je hladna

    Noć je topla

    Noć je bistra

    O srećna noć

    Noć je tvoja

    Noć je moja

    Noć je naša

    Noć je luda

    O

    Kakva noć

    Tvoj tata ima snova

    „Moj tata ima para”,

    ali u nama je pesma

    O

    bistra noć

    O

    srećna noć

    Kakva noć

    СТРАНЕ

    Шта ће нам стране, слепе и чамне,

    тако супротне, а опет исте?

    Зашто их гланцати, неговати?

    Познајмо своје врлине и мане,

    јединствено је

    бивање.

    А шта има иза Стране?

    - Страна што даје, одржава.

    Одавна беше светло и тама,

    ал` многе стране измислили људи.

  148. MIROSLAV NIKOLIC
    Miroslav Nikolić 1970 Novi Sad.

    Član Drustva književnika Vojvodine od 1998 god.
    Potpredsednik Književnog kluba “Dis” u Bačkoj Palanci,
    gde živi i stvara sa statusom slobodnog umetnika.

    C V E T

    To što voliš u nedogled vara
    Ispravljaju dan pred nama
    U pravu ili ne svejedno
    Cvet i kao poklon miriše.

    Iznenađujuće kako lako je
    Biti junak priče o drugome
    U sred bitke neranjen
    A voljen kao zauvek izgubljen.

    To što ne voliš vidljivo je
    Suprotne su životne istine
    Vešto upakovane kao vino
    Koje baš nikad se ne ispije.

    Usne izgrizaju sećanje.
    Krvari plahovitost budućnosti.
    I u pesmi Cvet miriše i miriše.

    KAZAN ZA RUČAK

    Čekao sam te da zajedno
    Na pijacu idemo
    Ali ti nisi došla

    I svo povrće do podneva
    Se pokvarilo
    I meso se pokvarilo
    I hleb se ubuđavio

    Da si mi se bar javila
    Ja bih za tebe
    Kazan za ručak potpalio
    I meso bih iz mesare kupio
    Hleb u pekari poručio
    A povrće sa njive maznuo

    Da si se bar javila

    Da na pijacu idemo zajedno

    K O M A S U T R A

    Ako padamo, da li to sa sobom
    Loše vladamo ili što Pesnik reče:
    “padu smo skloni bili”.

    Prestiž – iz danas u sutra,
    A Juče ni od Makartnija Pola.
    Sa raznolikih panoa
    Smeši nam se
    Sadašnjost bez bola.

    Iz blata u visine,
    Ne plašeći se istine.

    Ako padamo,
    Da li to sa sobom,
    Loše vladamo.

    Još jedno godišnje doba,
    Tek sunčanje i skijanje
    Da se proba –
    Ili što Pesnik reče:
    “od kolevke pa do groba,
    najlepše je đačko doba”.

    Iz tame u sjaj.
    Još više imaj.
    Prestiž iz danas u sutra,
    Svi veruju u bolje sutra.

    P O R E Đ E N J A

    U poređenju sa tobom
    Reka je Ljubav
    Suprotne obale i ljudi naokolo.

    U poređenju sa tobom
    Šuma je Ljubav
    Mračni hol između zvezda i korenja.

    U poređenju sa tobom
    Kamen je Ljubav
    Prah i moć u dečijoj praćki.

    U poređenju sa tobom
    Ptica je Ljubav
    Nebo joj uzvrati plavetnilom i letom.

    U poređenju sa tobom
    Ljubav je sve
    Jer da nema te ne bi bilo
    Stvari koje Ljubav znače.

    SMRT I VREME

    Hajde da ublažimo ples
    Da pojačamo šapat oblacima
    Ispremeštamo mesta ovaj put
    Zaista dalekim dubinama.

    Hajde da poletimo do rođenja
    I nazad prema kraju zvezda
    Više reći više želeti
    Putem saznanim zasvetlucati.

    Hajde da nadmudrimo sebe
    Dok neuhvatljivo vreme
    Uredno slažemo po zidu.

    Dodir o reč
    Proboden oštricom
    Okamenjen led.

    Hajde da svetlost neba
    Podelimo na jednake delove.

  149. GORDANA MILOSEVIC
    Гордана Милошевић рођена је 1. јануара 1977. године у Власеници.
    Објавила је књигу поезије Загрљени прсти 2008. године.
    Мајка је двије кћерке. Живи и ради у Власеници.

    ВИНО ЗА НАС

    Наточи вино из руке нежне,
    Нек’ прелије чашу кап са длана.
    Наздрави жени тужнога лица,
    Из чијег погледа навиру сећања.

    И оним прстом што редуше бере
    Пређи по гнезду, што још нас чека
    Као две скитнице, из раја прогнане –
    Да му се врате једном издалека.

    Радости моја, обојена тугом,
    Хладан је додир чаше на лицу.
    Вино се ноћас без нас негде точи –
    И прелива чашу у моме срцу.

    РАСУТЕ КАПИ ЉУБАВИ

    Да могу бити ветар
    И једра душе раширити,
    Водити те морем љубави –
    Какву осећам за тебе,
    Себе у теби родити…

    Да могу бити вода
    И таласе среће подићи,
    Све обале тишина прекрити –
    Да радујеш се чистој љубави,
    Уроњеној у твоје вене…

    Да могу све слутње сакрити,
    Пресвући у одело жеља –
    Да их обучеш када ми кренеш…
    И под свиленом кошуљом страсти
    Расуте капи љубави испити.

    ЗАБОРАВ

    Овог предвечерја песма се чује,
    У мени туга, одавно зрела…
    Време заборава између нас ту је.
    На врата куцају немири тела.

    Жеље и мисли расуте као лишће –
    Ничије руке да их сакупи.
    Јесен живота косу ми бишће,
    Једино године чекају на клупи.

    Под огртачем сетне тишине
    Сећање узима последњи дах.
    Прошлост је ту – никако да мине,
    А иза свега остаће прах.

    Ноћ се полако прелива у зору.
    Хоће ли срце у грудима стати?
    Још једна година без нас у жубору…
    И са њом одавно утихнули сати.

    СКРИВЕНО У ПОГЛЕДУ

    Згрчена рука на немим уснама.
    Никоме више нећу је дати.
    У њој је остао сваки део тебе –
    У мени сви наши украдени сати.

    Не могу време да згужвам и бацим –
    Као свеску стару, што је потрошена –
    И оставим трен, у ком` ти сену пратим,
    У ноћи за два странца безимена.

    Не могу невидљиви облак да будем
    За топле дланове и кораке твоје –
    Да ми даљина вечност не буде
    Кад те желим скрити на груди своје.

    Заривам зубе у прсте што желе,
    Док суза бежи као издајица.
    Хтела бих више времена с тобом –
    Да чежњом исткам жеље мога срца.

    Сакриј у погледу шта сам теби била,
    Осмехом прећути све што срце зна –
    Ал’ изгуби руке у мојој коси
    Кад опет останемо само ти и ја.

    РАСКОПЧАЈ ЉУБАВ

    Раскопчај љубав једним погледом,
    И њено рухо од нас однеси –
    Крилата надо, загрљају ветра,
    Ти која ниси… и која јеси.

    На постељи таласи додира,
    Извор смо нежности какву срце жели.
    Док месец тка пољупце у ноћи –
    Тренутак вечности са мном подели.

  150. NIKOLA BACO VUJNOVIC

    Nikola Baćo Vujnović je rodjen u mjestu Panik kod Bileće. Još u osnovnoj školi je zavolio poeziju i počeo pisati pjesmice. U srednjoj školi, i kasnijim mlađim danima, isticao se i značio perspektivnog pjesnika, što je i nobelovac Ivo Andrić javno istakao dodjeljujući mu, kao predsjednik žirija, prvu nagradu na prvoj manifestaciji Sarajevskih dana Poezije.
    Kao uzoran i omiljen pjesnik, na književnim nastupima, je često dizao na noge sarajevsku publiku. i kao takav, u društvu sa kolegama pjesnicima tog vremena, Duškom Trifunovićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem… gostovao i nastupao u svim republikama bivše Jugoslavije, kao i na Radio TV Moskva, Radio TV Sofija i dr. Dalekih šezdesetih godina primio je prvu jugoslovensku nagrdu za rodoljubivu pjesmu Vječito licem suncu, koju je posvetio voljenom Trebinju.

    No uskoro su, velike društvene i lične obaveze, spriječile Nikolu na putu njegovog pjesničkog uspona, iako je, kad mu je vrijeme dozvoljavalo, rado pisao poeziju.

    Objavio je zirku poezije Zavjet dalekom snu, koja je dobila međunarodno odličje na svjetskom Festivalu pjesnika i poezije.
    U pripremi su zbirke poezije: Poezija snova za djecu pod nazivom Mila i Djeca su od vojske jača.

    OJ Č O V J E Č E

    Šta ti mogu ljepše reći
    No da bdiš u svojoj sreći
    I da te u duši grije
    Žar blistave poezije
    Što trepti ko vrela jara
    Iznad južnog kamenjara

    Znaj da nema šta finije
    Od ljepote poezije
    Što čovjeku dušu čara
    I milinu u njoj stvara
    Nit’ ti može nešto jače
    Smirit dušu da ne plače

    Pa nek’ ti se često snije
    O ljepoti poezije
    I neka ti duša žudi
    S tom ljepotom da te budi
    A ne da te stalno muči
    Ružna java puna žuči

    Zato nek’ ti duša bdije
    Sa ljepotom poezije
    I nek ti s njom s puno žara
    U grudima sreću stvara
    A koja će da te budi
    Čovječnosti punih grudi

    Oj čovječe čuvaj dušu
    Tjeraj iz nje bol i sušu
    I puni je sa toplinom
    Radovanjem i milinom
    Jer ćeš sa tim poput l’jeka
    Sačuvati duh Čovjeka

    SNOVI KAO POEZIJA

    Šta se može snit finije
    Od lijepe poezije
    Koju ljudska duša stvara
    Emocijom punom žara
    Što čovjeka kad je sniva
    Obuzima da uživa

    A nema se šta finije
    Snit od sjetne poezije
    Koja ljudsku dušu čara
    I milinu u njoj stvara
    Nit šta može od nje jače
    Smiriot dušu da ne plače

    A kad moja duša snije
    O ljepoti poezije
    Emocije nju probude
    I srce pa skupa žude
    Da uz snagu nadahnuća
    Pjesmu tvore do svanuća
    Tad mi se u duši stvara
    Emocija puna čara
    Koja mi milinom budi
    Uzdahe iz sjetnih grudi
    I poetske izazove
    Da stihove stvara nove

    Moć mi neka tad iz pluća
    Budi sjetna nadahnuća
    I u njima snagu daje
    Mom životu da istraje
    Da u duši sjetno stvara
    Poeziju punu čara

    T R A J N E Ž E L J E

    Trajne želje mog života
    Bjehu sreća i dobrota
    Al’ su mi ih vanjske sile
    Često s bolom udaljile

    Dok sam snen i budan snio
    Kako bih to srećan bio
    One su mi k’o u tmini
    Često bile u daljini

    K’o da se od mene krije
    Sreća sa mnom često nije
    Pa me neke druge moći
    Obuzimlju u nemoći

    U nadanja moja duga
    Često uđu bol i tuga
    Pa mi dušu sobom pate
    Dok mi želje sreću vrate

    A svakom je draž životu
    Sanjat sreću i dobrotu
    Ali ne zna niko bliže
    Put kako se do njih stiže

    TRENUTAK SREĆE

    Kad najslađa i najveća
    Obuzme čovjeka sreća
    I dušu mu kao žarom
    Ogrije sa milnim darom
    Tad mu plam iz oči sije
    I s lica toplinom grije

    Šta bi tada nego sreća
    U čovjeku bila veća
    Moć koja mu dušu plodi
    Da milinu proizvodi
    Ili neku dragost veću
    Lijepu k’o svoju sreću

    Kakva bi to duša bila
    Kada ne bi sreću snila
    I kada bi u dubini
    Tugovala u praznini
    Bez radosti i bez žara
    Koje samo sreća stvara

    Zato čovjek napred kreće
    Ponesen od svoje sreće
    Koja mu tad dušu plodi
    I radost mu proizvodi
    Što ih u tom hodu grije
    Sreća koju stalno snije

  151. SLAVISA KRSTIC
    Славиша Крстић (Београд, 1970.) живи у Смедеревској Паланци; пише песме, приче, путописе и есеје. Добитник тринаест награда у овим областима. Око стотину рукописа објавио у разним зборницима и часописима.

    Збирке песама:
    ”Гонет” (Самостално издање, Смедеревска Паланка, 1997.)
    ”Путоплет” (Српска Књига, Рума, 2005.)
    ”Свество” (Књижевни клуб ”Бранко Миљковић”, Књажевац, 2007.)
    ”Језик жеђи” (заједно са збирком ”Тренутак цвета” Саше Угринића; Дом културе, Ивањица, 2007.)

    О ПЛАВОМ У ЉУБАВИ

    На најголубијем делу твог тела
    склапамо уговор. Нећеш ли моћи заборавити
    додир псалма са оштром бојом мастила
    које рађајући се најзад постаје реч молитве за тебе,
    нећеш ли моћи, ако не пре, пергаментом твоје суштине?
    Памти ли папир речи или то чинимо ми
    којима очи шара преписујући се на брда, долине, шуме? Плавет,
    она нас својим скровиштима голица. Комуницирамо и без изговорене речи
    а у нама је, нема. Не познаје начин да избледи.
    Није неопходно да упознамо се боље
    кад нам се већ душе телима отимају да прославе страст
    вечно првог пољупца. Љубе се, једна у другу продирући.
    То је небо. Спрема нам место у облацима, да без одеће крвне,
    као у мајци зачете тек, угости осмехе нам и стварна бића. Лежаје,
    који вртоглаво, док на њима најзад заиста љубав водимо, висинама хитају.
    Памти ли папир речи
    или их само преписује на наше очи да други из њих чита?
    Уобичајености, одвратна постала да миримо се са свим и свачим
    одричем те се иако једини начин за преживљавање нудиш,
    одричем у замену за оно што би требало да будеш.

    наше нешто

    нешто је твоје
    у теби

    нешто је моје
    у теби

    нешто у теби
    тражи своје
    у мени

    нешто ми не да моје

    у себи
    нас двоје

    приђем, изблиза
    поглед ти мерим

    то лепо
    у речи неће

    то лепо
    твој лик
    или сан то је

    зажмурим
    не бледи

    кад ли ће сан
    кад ово јава

    докле ли смем да чувам
    да твоје у мени
    мојим сном спава

    зар морам собом
    и тамо
    да носим твоје

    нешто ми не да моје

    ОГРЕШЕНОЈ

    Вина си.
    У својој пространости
    пожелела зрно ми.

    Одавде
    па докле се споје
    земља и небо си.
    И хтела моје.

    Вина си. Да залијеш
    водицом обилно.
    Да зрим.
    Зримо.

    Прозиром љубим
    по себи лаз
    пузавице.

    У неопир допупила,
    разједрила,
    упијаш.

    Не пленом бивам,
    трофеј не имам.
    Ни ти.

    Вина си. Невина не.
    И преорана
    и нађубрена.

    И слој за пад
    и слој за род.

    Горимо
    у твом стану
    у срцу сунца.

    Волиш
    са благословом
    хијерархије неба.

    Зупчаници
    у погону свемира
    су нам душе
    облицима неузнемирене.

    У себи имаш ме: вина си.
    И ја сам вин.

    ПАД У ХОД

    Ма како год,
    никако гад

    И макар кад
    напусти код.

    И простри сав под
    под ход.

    Но пад на под
    још није
    ход у хад.

    Нити у крви ране јад.
    Ма на рану и јод.

    Ни, ма и преко воље, труд
    узалуд
    да будеш рад
    бити род.

    Кад будеш био плод
    што га заметн’о свод. Тад.

    Иначе: ход
    и без пада на под
    једнако пад у хад.

    МЕТАМОРФОЗА

    ђаво
    у једином облику

    крвави
    сперматозоид

    репато
    срце

    ч
    о
    в
    е
    к

  152. VLADIMIR MILENKOVIC

    Нешто мало, битније од Сунца

    ***
    Причу о девојци свираш у води
    која те машта.
    Слушаш било месечевог сата
    и пишеш ”Ерос” по таласима.
    Немој да заспиш
    док не исплетеш кишу
    око Месеца.
    ***
    Мамиш ме летом,
    немуштом песмом о маскенбалу шуме
    где не чујем себе,
    где имам нас.
    Клавир је, ноћас,
    бујност која дописује дугу,
    а мене
    само једна нота остварује:
    ” Покажи ми како љубиш.”
    ***
    Желиш очи
    које шапућу лишћем,
    а не знаш да си корен
    звезде пролећа.
    Луташ собом
    и изгараш крила
    мислећи: лет је нестанак
    Снови су нож…
    Док плешеш по плавом
    луна од мора цвета у освит.
    ***
    Пролећна passionata
    у озимој соби,
    уздах коже
    нестваран као сутон-
    по лествици жеље
    плуташ босонога.
    ”Ја сам коцкица од воде”,
    тако ти дрхтиш док сањаш.
    ***
    Кад кажем ”Музика”
    мислим на море
    у твом срцу,
    на косу која је танго,
    на усне
    осунчане месечином
    док плесом воденог сна
    осликаваш сазвежђа.
    Кад желиш Месец
    сањаш песму,
    кад волиш ветар
    љубиш ватру.

  153. RADOJICA PERISIC

    Радојица Перишић, лекар, специјалиста интерне медицине, из Нове Вароши.
    Рођен је 1963.године у Негбини, у општини Нова Варош. Објавио једну књигу песама – “Повратак себи“.

    ГОЛУБАН И ЛЕПОТИЦА
    По узору на велику другарицу

    Безобразно јутарње сунце
    Загрнуло свилу са обнаженог тела.
    Расцвала трешња покрива стид,
    Бехар је расула око прсног дела;
    Остао је бестидни младеж на видику.

    Голубан, враголан, чука на стакло,
    Са симса кроз подерану завесу вири.
    Упитан је: Ко је направио на тканини штету и
    Одакле се мирис љубави шири.
    Одговор пролази кроз напукли прозор.

    Жуљевита рука њеног драгана
    Очврсла од година миловања и рада,
    Сигурним покретима клизи дуж струка;
    Не жури, застаје код бедреног склада,
    Па одскочи прозору, пут голубана.

    КРХКИ – РАЊИВИ
    /инспирисано песмом Fragile – Sting/

    Кажу да сутра ће киша,
    Звезде ће сузе лити;
    Спраће сву крв са нас,
    Више боје неће бити -
    Остаћемо крхки, рањиви.

    Улицама, сокацима и друмовима,
    Шетамо као пребојена створења;
    Доминирају боја и укус крви,
    Али без трагова сечења -
    Помешани су месо, со и олово.

    Унаоколо круже наша тела,
    Врте се као муве без главе;
    На лицима уместо осмеха
    Боре и кезови славе -
    Душе смо сакрили у сеф.

    Погледе смо завукли под пазух,
    Да не откријемо себи да смо људи;
    Трчимо за циљем необележеним,
    Тумaрамо по мраку као луди -
    Светлост нам није потреба.

    Кажу да сутра ће киша,
    Звезде ће сузе лити;
    Спраће сву крв са нас,
    Више боје неће бити -
    Остаћемо крхки, рањиви.

    НЕДОУМИЦЕ

    У непрекидној
    Пловидби
    Од дана до дана,
    Зауставим понекад
    Сопствени брод.
    Приђем обали,
    У мирни залив,
    Док средим крму
    Усидрим ход.
    На палуби смисла
    Разгрнем мапу,
    Бусолу живота
    Завртим у круг;
    И питам се, питам,
    Дуго пропитујем,
    Да л је ова река
    Прави пут.

    СВЕТЛОСТ И ЉУБАВ

    Залићу те светлошћу
    петролејских лампи:
    лампе из мојих
    недовршених снова,
    лампе под којом сам
    учио прва слова
    и оне упаљене у
    Балади из предграђа.
    Осветљена одгаји љубав,
    њом мене обасјај.
    Певајмо просветљени
    у дуету:
    Светлост и љубав!
    Light and love!
    Свет и любовь!
    Licht und Liebe!
    Светлост и љубав!

    Залићу те светлошћу
    петролејских лампи -
    оних које су мене умивале
    мирисом чађавог гаса,
    док су дрхтале успламтеле
    испред сопственог огледала.
    Светлост и љубав!
    Љубав и светлост!

  154. STANISLAVA BAKO – STASA
    Stanislava Bako-Staša

    • Rođena 09.02.1995, Novi Sad
    • krvna grupa AB+
    • levakinja (što je verovatno razlog tome što ima izuzetno nečitak rukopis)
    • završila osnovnu školu „Heroj Janko Čmelik“ u Staroj Pazovi
    • trenutno je druga godina gimnazije „Branko Radičević“ u St. Pazovi
    • ljudi kažu da puno filozofira
    • puno filozofira
    • voli izreke, aforizme, Marfijeve zakone &co, jamice na tuđim obrazima, Basshuntera i bilo koji akcenat engleskog i srpskog jezika koji može da razume
    • moto: carpe diem (iskoristi dan) i život nije zdrav još se niko živ iz njega nije izvukao
    • mrzi kad je zovu Stanislava
    • zovite je Staša
    • podržava: osmehe na jedan brk , sarkazam, ironiju, pozitivnu energiju, korišćenje šibica i sve nijanse sive boje
    • piše od kada je prvi put uhvatila olovku
    • čita bilo gde i bilo šta
    • želi da postane bolji slušalac, pažljiviji čovek i (nada se) jednoga dana superstar

    PESMA KOJA NIJE ZA TEBE

    Posveta: za nekog drugog

    Pre nego što se raspišem želim samo da napomenem-ova pesma nije za tebe.
    Ovo je jedna najobčinija pesma puna očaja, nestrpljenja i suza..
    I nema nikakve veze sa tobom.
    Kada bi imala, to bi značilo da ti zvanično priznajem
    u kojoj meri utičeš na moje emocije, akcije i reakcije.
    Tako da u sledećim redovima ću buncati o tome kako sam neutešna,
    kako mi se srce cepa, i kako sam sva u suzama.
    Ali želim da znaš da iako ti se tako učini, nijedan red nije za tebe.
    Ako pomisliš da je ijedno jedino slovo ovde napisano radi tebe,
    kažem da si samo jedan veoma, veoma arogantan gad.
    Ali to smo već znali.
    Takođe si odvratan, okrutan i ne javljaš mi se…
    Ali to nema veze sa ovom pesmom.

    Ova pesma ima veze sa mojim unutrašnjim nezadovoljstvom.
    Ako priznam da si ti uzrok mog unutrašnjeg nezadovoljstva-ugasila sam.
    Jer i sad se jedva držim iznad površine.
    Svakim trenom mi je sve teže da dišem i da se borim.
    Ali nastavljam.
    Ako priznam u kojoj meri ti utičeš na moje disanje,
    Počeću previše da se na tebe oslanjam.
    I da, na nekoliko trenutaka će mi biti lakše.

    Posle tih nekoliko trenutaka ti ćeš nestati.
    Pošto znam da si stalno u pokretu i da nećeš uvek biti tu.
    Kada ti „oslanjanje“ dosadi -otićićeš.
    Ostavićeš me samu.

    I biće mi još teže da dišem.

    Ne smem to sebi da dozvolim.
    I ovako sam sva u rasulu.
    Ne smem da očekujem da ćeš me ti popraviti.
    Igram na sigurno.

    Ti me razumeš.
    Zato me shvati kada ponavljam ova pesma je sasvim nevezana ZA tebe.
    Nezavisna je OD tebe i nema nikakve veze SA tobom.

    I ostani da prisluškuješ koji trenutak duže.
    Taj trenutak mi je potreban da shvatim da sam upravo napisala pesmu o tome kako ona nije za tebe.
    Ostani u mojoj glavi još koji trenutak i čućeš zvuk rušenja svih mojih odbrambenih zidova, uzdah i jednostavan zaključak:
    KOGA JA TO LAŽEM?!

    PESMA O SNU

    Ležim u krevetu budna kao dan iako je već uveliko noć.
    Prevrćem se sa strane nastranu.
    Sa stomaka na leđa.
    Te mi je vruće, te mi je hladno.
    Nikako da jastuk namestim kako treba.
    I pored svih gore navedenih nelagodnosti trudim se da držim oči zatvorene.
    Dajem šansu snu da me napadne i već smišljam način kako da mu se predam.
    Da mu dopustim da kao pauk isplete mrežu tik ispod mojih kapaka i da se povuče tek ujutro.
    Nažalost izgleda da danas san nije raspoložen za ratne podvige.
    Takođe, večeras mu ni pletenje mu ne ide od ruke.
    Paukova nit bi trebalo da nadjača nik čelika za 20 puta.
    Ali svejedno san tako zabušava da sa lakoćom otvaram oči.
    Um i telo mi mole i preklinju.
    Plaču od očajanja.
    Treba im odmor, treba im san.
    Želela bih da mogu da uhapsim san,
    da ga vežem lisicama za radijator tik pored mog kreveta,
    da ga nateram da obavlja svoj posao kako valja.
    Ali to ne bi bilo fer jer, ipak…
    Ako uhapsim deda Mraza ostala deca će ostati bez poklona.
    Plus, san je imaginarna imenica, a to manje- više znači da je neuhvatljiv.
    Mada, ako bi bio uvatljiv mislim da bi bio kao šećerna vata.
    Zanimljivo izgleda, ceo je pufnast i šaren, sladak i lepljiv.
    I iznenađujuće ukusan, zapravo.
    Ali san nije ni približno toliko prijatan kada pokušavaš da ga materijalizuješ!
    Dok čekaš da dođe i obavi svoju magiju… POSEBNO KAD KASNI, ne postoji gora stvar.
    Ali dok spavaš, nema ničeg boljeg.
    Ali elem, pošto sna nema nigde na vidiku pridružujem se svojoj duši i umu u plaču i molitvi da me san već jednom poseti.
    Ali san ostaje veran svom najnovijem buntu.
    Svojoj urođenoj uvredljivosti i iznenađujućoj hirovitosti.
    Plačem, molim, preklinjem: „ Molim te, ajde dođi, makar bio noćna mora. Nedostaješ mi. Trebam te.“
    Suznih očiju i umorne duše ustajem iz kreveta.
    Sedam za sto , palim svetlo, hvatam papir i olovku.
    Odlučujem da napišem pesmu o svojoj novonađenoj frustraciji.
    Ukrašavam je suzama i neumornim molbama.
    Još umornija, vraćam se u svoj krevet i odmah sklapam oči,
    već očekujući ponovno nerviranje
    i još nekoliko sati bezpotrebnog razmišljanja u krug.
    Ali, začudo tonem, ne mogu da otvorim oči i
    ulazim u neki drugi svet.
    Sanjam….napokon.

    Da vam kažem, to se zove arogancija!
    Ispada da je bitanga zahtevala pesmu o sebi samo da bi obavila svoj posao!

    Smešno…..

  155. MIRJANA KUZMANOVIC
    Marijana Kuzmanović (18), rodjena i živi u Beogradu.
    Završila je Sedmu beogradsku gimnaziju. Sprema se za Filološki fakultet.
    Piše pesme od svoje dvanaeste godine.

    VREME

    Staklo puca, pesak teče,
    u vazduhu se oseća dim.
    Vreme hoda, vreme leči,
    možda i sreća ode sa njim?

    U izgubljenoj duši više nema puta
    već nečija stopa stoji na njoj.
    Otisak sudbine po vremenu luta,
    sve ostalo je vreme odneLo sa sobom.

    Po neproživljenim sećanjima tmina pluta,
    ne stojte nad ovom nemom tminom!
    U njoj su odLomci pesme, ponor i praznina,
    sve ostalo je vreme odnelo sa sobom.

    Sadašnjost izmiče i klizi kroz prste,
    sada su sve samo stare stvari:
    stari razgovori, stara tišina,
    sve ostaLo je sećanje-vreme ga pravi.

    Staklo je puklo, pesak je pao,
    u vazduhu se oseća dim.
    Vreme hoda, vreme leči…
    al’ nekad i sreća ode sa njim.

    GDE LI JE MORE ?

    Gledam u nebo,
    mesecu se divim.
    Dostižem visine,
    osećam da živim.

    Pustinjom hodam.
    Gde sam – nije bitno!
    Za oči – pravi raj,
    za dušu – nešto sitno.

    Zeleno nebo,
    ljubičaste gore.
    Put bez povratka…
    Gde li je more ?

    Hodam, padam.
    Vrištim, borim se!
    Ustajem, hodam.
    -Stani, odmori se!

    Vetar nosi šapat,
    drzak, sitan.
    Šapat koji nije
    i ne sme biti bitan.

    Ostavljen u vremenu,
    u prostoru, na probu…
    Padam u ponor,
    dalje – ne mogu.

    Vetar nosi boje,
    one nisu moje.
    Možda čak ni boje
    ne žele da postoje ?

    Kakvo nam platno
    sudbine kroje ?
    Pitam se često:
    Kakvo je moje ?

    Stapam mirise
    planine i gore.
    Pesak kuca na vrata…
    Gde li je more ?

    JEDNOM

    Jednom je devojčica zakoračila u vodu.
    Tihim koracima, prikradajući se poput pera.
    Srebrne kapi lepile su joj se za kožu,
    bledu i mladu, promrzlu od straha.
    Odblesci sunca lebdeli su joj nad glavom
    dok se borila da dodje do daha,
    da ne izgubi dušu i ne odalji se
    od neba, od svitanja.
    Do natčulnog i nesaznatljivog.

    Tog toplog letnjeg dana izgubila je dah.

    Iz voda sam izašla Ja…
    sa peskom u očima i mučninom u plućima,
    sećajući se samo onoga što mi se nikada nije dogodilo.

    ON

    Gledam ga. Posmatram iz prikrajka.
    On mi je sve, ali nije ništa do:
    raspuklo ogledalo,
    prazna pakla cigareta,
    prolećna ambrozija koja teče kroz vene…
    Prepun pene, semenki i šarenih svitanja.
    Prožet ponudama koje ne priliče jednoj devojci.
    Pun prkosa, upornosti,
    histerije i ludila.
    Dosadan i lenj,
    umetnik i sanjar.
    Širim ruke i rasplićem kosu.
    Želim da ga dodirnem i udahnem.
    Gledam ga.
    Želim da ga razumem.
    Moj život.

  156. MISA STANKOVIC
    Ovo je pesma koja nikoga ne napada, ne okrivljuje i ne osuđuje.
    Pesma u kojoj pojedinac posmatra šta se oko njega dešava i ne može
    ništa da promeni…

    Tok

    Gledao sam reku kako teče
    I dan prođe zameni ga veče
    Istačka se nebo zvezdicama
    Promeni se odsjaj zenicama

    Slušao sam ptice kako poje
    U gomili dok se pčele roje
    Prelomi se pucanj u tišini
    Izgubi se svest u pomrčini

    Pitao sam kuda teku lađe
    Da li hoće da ih neko nađe
    Uzburka se more od oluje
    Trovana mu utroba boluje

    Čekao sam jutro da mi svane
    Prošlom danu da ublaži rane
    Pomoli se sunce iznad brda
    Sakupi se sva divljač u krda

    Hitao sam divljina me zove
    Koga danas to goniči love
    Otvori se zemlja da proguta
    Pojavi se nemoć da koluta

    Molio sam nesreća da prođe
    Drugu šansu iznova da dođe
    Otvori se nebo i potopi
    Razlomi se lednik i otopi

    Pričao sam užasu i stravi
    Šta sve nose po zelenoj travi
    Približi se čovek toj mašini
    Stvaraju se na novo aršini

    Sanjao sam da su ružni snovi
    Da će opet doći dani novi
    Ohladi se dodir tople ruke
    Zagluve se za prirodne zvuke

  157. MARIJA BOZIC
    Marija Božić.
    Živim i pišem.

    Pesma

    Kada si mi prvi put dodirnuo ruku
    pomislila sam da mi se utroba cepa
    da mi nešto oštro i toplo klizi niz stomak
    pa sve do dole
    zažmurila sam.
    Jer, ponekad sam osetljivija nego obično
    i sasvim sam
    ni to što sam posle plakala kao kiša
    nije pomoglo
    da sperem strah sa sebe.
    Žmurila sam dugo i mučno.
    Volela bih da mogu da se razbacujem
    osećanjima po sthovima,
    ali istina je ta
    da su moje misli sada samo slike
    koje se gnezde u mojoj glavi
    i da više ništa ne pamtim očima i ušima,
    lako se uklapam u mrak i tišinu.

    Pesma 2.

    Metodom eliminacije
    otklanjam osećanja u vezi sa tobom
    dok mi ležiš u krilu i žmuriš,
    u svojoj pustoši i zamišljenom skladu.
    Daleko smo
    i to je najduži put koji moram preći,
    od tebe do mene.
    (Merim rastojanje pomoću linija na dlanu).

    A šta da sam ptica?
    Možda bismo se sretali kao sad po parkovima
    i ti bi mi bacao mrvice
    i govorio mi kako sam srećna što imam krila.

    Dan po dan vreme curi,
    a mi ga merimo mislima.

    Visoko, iznad dokova

    Raspored linija na tvom dlanu
    je raspored mesečevih mena
    ceo svemir u tvojoj šaci,
    a ja sam samo delić postojanja
    što se vuče i kotrlja
    po mapi tvoga lica.

    Sanjam luke i brodove
    tiho komešanje vode.
    Visoko, iznad dokova
    rudi se nebo.
    Mi venemo kao lišće
    i rađamo se kao trava
    kap po kap san se polako budi.

    Tog dana

    Tog dana kad smo se rastali

    nisam plakala čistila sam orahe majci za tortu.
    Nisam plakala ni narednog
    ni onog sledećeg
    mi dan posle
    uglavnom sam učila ili čitala neke časopise.

    Tog dana kad smo se rastali
    nisam imala sta da stavim u kutiju i zapečatim
    spalim ili možda bacim u reku
    ništa mi nisi poklonio
    čak ni maleni cvet
    ili papirić sa nekim stihom
    CD s našim pesmama ili tvoju majcu.
    Umesto toga slušala sam šuštanje kiše i
    zamišljala da je sneg.

    Tog dana kad smo se rastali
    pronašla sam jednu našu sliku od pre par
    meseci
    dok još nismo bili zajedno
    ali je bila mutna.

    Od tog dana kad smo se rastali
    nijedne zelene oči nisam dotakla
    čak ni oko ponoći
    kad se moje muze pretvaraju u zeleno
    i kad jftino vino govori iz nas.

    Beda poezije

    Prostor između dva bića
    je prostor između dve stene,
    hladan i gord.
    Ostalo je beda poezije.

    ***

    Vredi li umreti zbog stiha
    nakon pregršt ispevanih pesama.

    ***

    Delim reci na pola jer ne umem da ih skupim u celinu
    ustanem
    legnem na pod prljav i hladan
    zaplacem
    s jedne strane lebde one koje mislim
    a sa druge one koje umesto njih izgovorim.
    Delim stvari na pola
    imam pola kosulje i pola majce
    pola olovke i pola hartije
    i pola delim na pola
    pola se vrti u krug
    jer celina nema smisla.

  158. VALENTINA MILACIC
    Валентина Милачић(1966) рођена Војводини, дјетињство провела у Босни и Херцеговини гдје и сада живим, у Трну, малом мјесту између Лакташа и Бањалуке.
    Радим као дипломирани васпитач предшколске дјеце у вртићу.
    Објавила сам три књиге поезије, а последњу ове године, у Бранковом колу и са насловом “Близнакиња грома.”

    ЕВО ПОМИСЛИ

    Господе,
    Ево помилси
    Шароликих.

    У тој пометњи
    Не могу да пишем.

    У прелому мисли
    Не прилазим себи
    У најискренијој причи
    Дланови ми сметају.

    Нада је у жељи прстију
    Да се свију у цвијет.

    У ЉУБАВИ
    СВЕ ТЈЕСНИЈЕ РИЈЕЧИ

    Суза се умири
    Прокњижена крвљу
    У патетичној мрежи
    Излазу неуслишена.

    Чворови су срасли
    Чвршћи од ријечи
    Које би их слудиле
    Изгребале мрежу.

    И “украсиле” осмијех
    Наслућен у дибини.

    ОПИСИ

    Рече некоћ` да сам опсенарка?!

    И ја, убрзо
    Напустих Твоје вријеме
    Заобиђох и излагах се Себи
    Да сам Те сањивог брала
    Никад имала!

    Рече некоћ, да сам лане…

    И ја, полако
    Уздисах крај зденца
    Закорачих и излагах се Себи
    Да сам се шуме наносила
    Никад имала!

    Рече некоћ` да сам поетеса…

    И ја, шумно
    Уздахнух и излагах се Себи
    Да сам стихове нивила
    Никад имала!

    Ко сам, овако свестрана?!
    И што ме не боли уво
    Да сам Те икад имала!

  159. NEVENA BANIC
    Rođena 15.06.1982.godine u Beogradu na Lekinom brdu.
    Završila XI gimnaziju i započela više fakulteta od kojih je jedan nedavno privela sasvim kraju. Najviše para zaradila je radeći u šanku, a najmanje napisavši tekst za dečju novogodišnju predstavu.
    Leti jedri Jadranom na jedrilici Druni, a zimi vozi bord po Kosovu.
    U međuvremenu u omiljanim farmerkama šeta velikog matorog psa.

    Decembar 2009

    - Ne mogu.
    - Moraš.

    - Ne mogu.
    - Moraš.

    - Ali ja stvarno ne mogu.
    - Ali ti stvarno moraš.

    Imamo situaciju

    Za sve što ti padne na pamet kriv si.

    Ako se dvoumiš pa odlučiš, sigurno je trebalo drugačije.
    Ono kako si ti to shvatio, budi ubedjen da nije tako bilo.
    Ako misliš da smo završili priču – nismo, samo sam umorna.
    Gotovo sad, sad neću ja.
    Pusti me, ne znam…dodji zagrli me.
    Tužna sam tek tako…
    Tek tako ne znači da ne postoji razlog.
    Neću da pričam o tome, ali pomozi mi.
    To što sam rekla da neću ne znači da stvarno nisam htela.
    Kad sam rekla da je u redu bila sam ironična, nisi valjda mislio da je stvarno u redu.

    Ako si već morao da hoćeš, zašto nisi hteo isto što i ja?

    U paru

    Depresija i anksioznost,
    alkohol i muzika,
    prijatelji i osmeh,
    knjige i misli,
    word i latinica,
    prašina i nameštaj,
    stopalo i čarapa,
    dupe i stolica,
    sedativ i ćebe,
    ogledalo i nevena,
    nevena i banić.

    Vreme

    Oboreni kapci prate dane.
    Otkucaji srca kao jedini znaci života.
    Stare cipele,
    duge šetnje,
    bez priče,
    bez para,
    s` nekom idejom,
    u principu bez cilja
    lutamo, trošimo, gubimo.

  160. ZELJKO SVITLICA
    Име и презиме: Жељко Свитлица
    рођен, 1985. године
    живим у Бањалуци
    Објављивао само на интернету
    Пишем за интернет портале и још штошта.

    Нова књига

    Бесконачно велики и предивни свијет
    Прича, пјесама, знања, маште
    Што су га од самог почетка
    стварали људи
    Налази се сада пред
    Улазним вратима своје посљедње тамнице

    Све књиге ће доспјети на интернет
    А мени се чини да је то коначно
    поробљавање
    Најљепше творевине човјека и духа

    Све ће бити на истоме мјесту
    Доступно свима на позив
    укуцане ријечи
    На чији звиждук ће се све појављивати
    На екранима који бљеште
    Пред очима уморног човјечанства

    Тако ће се поново ослобађати
    У мислима човјека
    А он ће касније када буде хтио
    Као у зоолшки врт
    Долазити пред бљештећи екран
    По свима доступну машту и знање
    Коначно ухваћено и стављено на исто мјесто

    И као код животиње у кавезу
    Љепота неће престати да постоји
    Али ова генерација
    Жудјеће за дивљином
    Из које су та слова дошла
    Дивљином папира, корица, библиотека, књижара…

    Што су била пређашња станишта
    Нашег знања и наше маште
    А ми их преселишмо
    У један други свијет који смо створили
    Свијет створен да нам служи
    За сад
    Први наш свијет који се одрођава од нас

    Карађорђе

    Велики вожде
    Из малога села
    Дабогда слава
    Вјечно ти трајала
    Не пресушила никад
    Она врела
    Што су тебе
    Слободом напајала

    Пајац

    Не палацам ја

    већ палаца из мене неки враг

    његово око види ружног пајаца

    док буљим у себе

    рашчупан и наг

    Не кревељим се ја

    већ се кревељи из мене неки злоћо

    његов нос њуши глупави траг

    кад гледам иза себе

    на пут којим прођох.

  161. TANJA BAKIC

    ***

    Oblak približava se
    Uvu mome

    Kao pjesnik
    Stojim i
    Posmatram
    Odgođeni susret
    Između neba
    I mene

    Trava me uči
    Kako da padam

    Voda me uči
    Kako da sanjam

    ***

    Ti poznaješ
    Jezik zmija –
    Zato ćutiš
    I trpiš
    Kao voda
    Kao kap
    U čaši

    Ti što nekad
    Bijaše trava
    Sad samo cvijet si

    ***

    Nokti mraka
    Kiša neće da pada
    Gledam te kako
    Plašiš se od vode

    Sunce kraj
    Nas miriše

    Plačem
    Prestajem plakati
    Opet plačem

    ***

  162. RADOST STROYNIK

    Radost Stroynik, rođena ’82. godine u Radimlju (BiH).
    Slikar i istoričar umjetnosti.

    Kao jack ass kritičarka i pjesnikinja Radost većinu svojih razmišljanja objavljuje u nepreglednom internet prostoru gdje osim nuđenja sopstvenih pogleda pokušava uticati na razvoj savremenog društva BiH kroz neumorne kritike društvenih i političkih struktura.

    Do sada nastale zbirke pjesama i kratkih priča s feminističkom tematikom i često u eksperimentalnoj formi (user generated poetry, automatski generisana poezija prevođenja, i dr) oglavnom objavljivane kroz samizdat akcije u internet prostoru i na platformama socijalnih mreža.
    U Srbiji dosad objavljivala u listu Avangrad i konkursu Garavi Sokak. Osim pisanjem poezije i proze bavi se pisanjem eseja i komentara.
    Živi i radi u Prijedoru.

    Da mi je imenom tvojim

    Da mi je imenom tvojim
    moći popuniti
    razmake između zuba
    kad zinem jako na
    hladnome vjetru
    imaću čime da se branim
    poput starih žena što
    vjeruju u Boga
    u trenutku kad se okliznu
    na pločniku
    i još mnogo vremena poslije toga
    zahvaljuju mu što su ostale žive
    tvojim životom da mi je
    popuniti razmak između nogu
    između grudi prostor
    tvojim pokušajima
    nozdrve ispuniti
    tvojim mislima
    i pustiti da se između mojih kovrdža
    na glavi
    nasele tvoji uspjesi
    kad zapuše vjetar
    neću biti vlat koja misli
    već kamen koji osjeća
    i osjeća se dobro.

    Srce polni organ

    Srce sam sakrila tako vješto i duboko
    da ga ni sama više ne mogu naći
    povremeno po šupljinama
    čeprkam prstima
    i druge puštam da slično rade
    istina, svaka ekspedicija završi se vrhom
    al’ izostane oduševljenje za pronadjenim
    blagom
    tragom
    kojim je već išao neko ne vrijedi gaziti
    možda bih trebala manje paziti
    kad začne se tumor
    u njemu će kucati
    moje i onoga što će me
    pijukom ledenim kljucati
    srce
    polni organ
    da nadje

    Krvare mi desni

    Kad god te ugrizem
    meni krvare desni
    minimalizuješ
    moje napore da te
    popola presječem
    i meni i tvojoj lažnoj
    majci
    po jednak dio
    pa neka onda
    jaučeš glasno
    i govoriš drugima
    da sam prozirna
    poput papira na kojem nisi
    napisao ništa
    osim da nisi
    ništa napisao
    kad te ugrizem
    zaškripe zubi
    od čudne si gradje
    gradjen
    ko god me upita
    za tvoj karakter
    reći ću glasno
    žilav k’o guma
    krv upija jako,
    nimalo slasno.

    Kk

    Kao klik, klak i krc
    vratnih pršljenova
    kad se preduboko klanjam
    zvuči moja molbica tebi
    molim te usudi se bar još jednom
    progledati mi kroz prste
    namašćene čorbicom i spremne
    penetrirati
    kroz pupčanu vrpcu
    Kao tik i tak i cik i cak
    oglašavanje mračne i vlažne spilje
    u kojoj sjedim sama i bojim se sama
    i rostfrei nožem isjecam sjenku
    a lanci cvrče, zveče i debljaju se
    Pogledaj mi krosprste
    oprosti mi forgivmi
    učini da iz mojih lopatica
    niknu perca
    S onu stranu pupka čekaju konjanici
    zgusto zbijene jedinice
    naprijed pješadija na samom kraju
    generalski šupci
    po poljima ricinusa
    Klik, cangr i klik
    zveče njihovi oklopi
    Oprosti mi, pusti me
    letmigou
    pusti da me odjašu iz pećine
    Kroz prste mi progledaj
    vidjećeš mogu otići na jednu od četiri
    ponuđene strane
    što dalje od pupka
    pupčića

    Laki pingvini

    Na svakoj santi leda
    stoji labuđom krvlju
    ispisan grafit
    I neka se gone pingvini
    svi u vražiju mater
    Zora je
    i zbog magle tek izbliza vidimo
    stravičnu
    i okrutnu istinu
    o putešestvijama usnule ptice
    koja mi je iz
    špajza ukrala pola tegle pekmeza
    i razmazala ga po razmaženim
    gubicama
    djece nesretnih sjevernih mornara
    s ružnim tetovažama
    i pokvarenim brodskim grijalicama
    a na polovima
    od zime se skupljaju muška spolovila
    ispod svake prihvatljive mjere
    kao okice kod pingvina
    kad se trude da spaze
    bijelo perje na bijeloj pozadini
    i požele proliti
    nevinu krv.

  163. VALENTINA ZLATANOVIC MARKOVIC
    Валентина Златановић-Марковић (1970), дипломирани филолог за српски језик и књижевност, запослена као професор српског језика и књижевности у Ужицу. Бавила се професионалним новинарством. Припрема магистарски рад о духовности у делу Исидоре Секулић. Бави се књижевном критиком , организацијом уметничких програма, писањем поезије и прозе. Њени текстови објављени су у разним зборницима и часописима. Објавила је књигу песама „Ако смо некад знали да волимо“( 2008, Ниш). Члан је Тима за редефинисање и унапређивање културне политике града Ужица. Један је од аутора акредитованог семинара „Школа и јавност“, при републичком Заводу за унапређивање образовања и васпитања. У школи руководи Тимом за културну и јавну делатност. Њени ученици су добитници вредних књижевних награда.
    Подршку у уметничком и научном раду дају јој најближи, деца – Теодора и Богдан и супруг Јован.

    Зашто?

    Знате – дошла бих Вам.
    Али…

    Зашто – отишли сте?
    Зашто – баш тога дана
    мога првог бола?
    Зашто – трен само покрај мене стајали сте?
    Зашто – погледом ме љубили сте?
    Зашто – ћутали вечери те зимске смо?
    Зашто – вечери те неку чежњу скривали смо?
    Зашто – суза ми заблиста кад кренули сте?
    Зашто – у сновима мојим волите ме?

    Доћи ћу Вам – знајте.
    Опет, једне зиме, руске.
    Са нежним пахуљама.

    Радост

    Одлазим
    јер никада не кажеш оно што видим да осећаш.
    Одлазиш
    јер превише је речи у нама које би збуниле осећања.

    Хитам ти
    да у твом погледу видим како ми се радујеш.
    Чекаш ме
    да осмехом поздравиш дан у коме си ме срео.

    Хитам ти
    да у мом погледу откријеш радост када сам са тобом.
    Чекаш ме
    да бисмо у тишини прославили лепоту нашег сусрета.

    Одлазим
    јер плашим се да ћеш казати колико ме волиш.
    Одлазиш
    јер се тако лакше подносе све тишине испуњене љубављу.

    Слобода у вртлогу

    Ти, сам,
    немир си моје наде.
    Слике будућих снова
    покрећу устрепталу чежњу
    наших замагљених погледа.
    Угаснуће наше памтим
    као тишину
    иза које
    крик ломи слух.
    Ти, сам,
    светло си мојих мисли
    некада био.
    Лет нам је свезао крила.
    Велико је
    открити
    човекову слабост
    у доживљају слободе.

    Слобода је
    прешла људске оквире,
    понизила љубав и
    склизнула у вртлог.

    Залеђени осмех
    незрелости
    узалуд
    гледа у небо.

    Све је стало.

    Манастир Сретење

    Мисао моја живи у брдима пролећа
    а безвољност јури кроз пролазност
    Живот земни заборавља на милост
    светиње те, мириса и распеваног лишћа

    Кренух у дан, вече је немир просуло
    утве златокриле плаветнилом запловише
    облаци сиви кишна поља прекрише
    нежно стабло брезе поглед је красило

    К’о трвђава стоји у лепоти силној
    поздравља живот, Господа слави
    Духовни мир монахиња драгих
    у пролазност понех сусретања многих
    да меку красоту бескрајне љубави
    осети сетна душа у песми умилној

    Сусрет

    Знам да
    однекуд познајем то лице
    и стас
    и глас.

    Знам да
    стигао је
    по одјеку
    треперавих звезда
    у мом дрхтају.

    Знам да је ту
    по светлости
    која чудесно обасјава
    мој длан,
    по нежности
    јер нам се душе орадосте
    када се песмом поздраве.

    Знам да је добротом
    исклесан
    префињен
    Њој и музици
    предивно одан.

    Знам за
    мекоту његовог гласа
    и када не говори
    и када се дарује
    брезама
    и срнама.

    Знам да
    однекуд познајем то лице
    и стас
    и глас.

    И сва је лепота
    сусрета тог
    у песму преточена
    да заискри
    као бескрај
    у његовим очима.

  164. DRAGAN JANKOVIC

    Dragan Jankovic rodjen 13.07.1965 u Rumi.
    Objavio cetiri zbirke poezije.
    –”Sunce u zubima”,KZ Zvezdara 1991god.
    ”Vina,ljubavi,pesme”Apostrof 1994
    “Obdaren govorom”,Bibliofil,Apostrof 1995
    “U tisini ludaka” 2010 Gradska bilioteka u Rumi

    Zastupljen u antolologiji”Pelud sveta”(Pero Zubac)
    “Boeemski osvrt na kosmos” Dereta 2003
    Zaposlen u gradskoj biblioteci “Atanasije Stojkovic”u Rumi

    Glinene glave
    sa dna krigle vire
    Dani na noci lice
    Iz bozijih nogavica
    jauci vire
    Iskamci
    jos koju rec
    pa sanja na travi
    kraj puta
    koji nikud ne vodi

    ————-
    ,
    Kroz pukotine
    tajanstvenih daljina
    od zivota me odvaja
    u utrobi rastvara
    miljenica mojih dlanova
    dok vristim izmedju
    prokletstva i beskraja

    ————-

    U agoniji
    dozivam greh
    do nove litre
    Pitam vino
    sto u moje zile sukne
    ko je vladar
    a ko roblje
    Zedno grlo duvan struze
    bezdusne su ove zore
    Mahnit vetar
    trag mi brise
    spustaju se teski kapci
    do mamurne zore nove
    do prepune case iste
    Pitam vino
    sto u moje
    zile sukne
    Ko je vladar
    A ko roblje
    ALKOHOLE
    ALKOHOLE

  165. POLJAK KRISTIAN
    Poljak Kristian

    12.11.1985
    Backo Gradiste
    pisem i kradem Bogu dane

    Poklon

    Zivot je kratak,
    al` svaki put kad sam bio sa tobom
    zamrznuo bih tren.
    Ziveo ga milion godina
    i opet mi je bilo malo..
    Samo ti znas,
    da izvuces iz mene
    sve najbolje i najgore,
    i sklopis me u celinu
    onakvog kakav jesam.
    Da me vodis
    nimalo naivno i slucajno,
    od samog vrha srece
    pa do dna ocaja
    i tako u krug.
    Nasmejes i rastuzis,
    razneses pa me sakupis ,
    i opet sam to ja
    samo svoj i tvoj.
    Ispunjen besom i ponosom,
    mirom i spokojem
    al nikad prazan i ravnodusan.
    Kad se sve prelomi u meni,
    nadjes nacin,
    das mi povod,
    da te volim bezuslovno,
    i do same srzi,
    tako savrseno nesavrsenu.

  166. MARINA ZEBELJAN
    Zovem se Marina Žebeljan,rođena sam 16.03.1986. u Zrenjaninu.
    Po zanimanju sam medicinska sestra i student Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
    Pišem pesme i kratke priče već deset godina.
    Pesme objavljem na sajtovima bundolo,pljuskovi i poezija online.
    Takodje su mi pesme uvrštene u zbornik “između dva sveta” u okviru ovogodišnjih Miljkovićevih večeri poezije.

    MOLITVA

    JE LI ISTO
    GLEDATI
    BOGA KAO LJUBAVNIKA
    I
    LJUBAVNIKA KAO BOGA
    VIŠE MI NIJE JASNO
    KOME SAM SE MOLILA

    MORAL-NEMORAL

    JA NISAM KLEOPATRA
    OKUPANA U KAMILJEM MLEKU
    VIŠE VOLIM ONO OD ROGATE ŽIVOTINJE
    MOJE JE GRLO OTVORENO
    GLEDAM NAVIŠE
    I ŠRAFIM U NJEGA
    SIJALICU OD 100W

    JOŠ UVEK

    JOŠ UVEK IH ZAMIŠLJAM
    KAKO VIRTUELNO PLEŠU
    DOK VIRTUELNO SLUŠAJU PLOČE
    I U PAUZAMA IZMEĐU STVARNOG JEBANJA
    PIJU VIRTUELNU LIMUNADU
    ONA
    JURODIVA
    SA NEUKROTIVOM KOSOM
    ON
    UPLAŠEN
    SA BLISTAVIM SAPIMA
    MLADOGA ŽDREPCA
    I JA
    SA ZABRANJENOM JABUKOM RAZDORA
    MEĐU ZUBIMA
    KAKO BIH LAKŠE PRIGUŠILA
    NJIHOVO ŠKRGUTANJE

    BACIO…

    BACIO SI U BLATO
    SVAKU TITULU
    KOJU SAM TI VELIKODUŠNO DALA
    KNEŽE!
    KAPETANE!
    NEĆU DA PRAVIM LJUBAVNI NAPITAK
    OD TVOJIH DRAGONSKIH SUZA
    PUŠTENIH U TRENUTKU
    KAD TE BUDEM DEGRADIRALA

  167. VOGON POET

    Crack za Milicu

    Kao da je juce bilo kada sam je
    prvi put download-ovao sa neta-
    Milica, Verzija 2.0 bila mi je
    omiljeni program, vec od prvog trenutka.

    Imala je malu slatku ikonicu
    i svega desetak megabajta.
    Nije bila teska za koriscenje
    i nekako je krasila moj desktop.

    Secam se trenutaka koje smo
    provodili zajedno- prvi dupli klik,
    citanje tutorijala za koriscenje interfejsa,
    podesavanje opcija za moju konfiguraciju racunara.

    Kako su bili lepi ti dani
    od njenog prvog instaliranja?
    Bila je najbolji program koji sam dotad koristio
    i svima sam pricao o njoj.

    Drugari su trazili da im prosledim program:
    “Daj, brate, da i mi instaliramo Milicu.
    Zanima nas kako radi.
    Hocemo da joj vidimo performanse”

    Ali ne, nisam je dao, cuvao sam je-
    zbog nje redovno cistio desktop,
    na vreme je update-ovao,
    zapostavio sve druge programe…

    Sve dok nije izasla najnovija
    verzija programa- Milica 5.0-
    savremena,
    u stilu sa savremenim programima.

    Zasto si morala da menjas ikonicu,
    ooo Milice? Cemu bljestavilo?
    Cemu tvojih cetrdesetak megabajta,
    kad ne mogu da te instaliram?

    Sedim sa drugovima i u ocaju pricam o njoj,
    a oni mi kroz smeh kazu:”Pa moras da je
    crack-ujes, brate. Ne moze to tako.
    Eee, otkad mi crack-ujemo programe…”

    I evo vec danima sedim za racunarom,
    tipkam, klikcem, bezuspesno trazim
    Crack za Milicu.

    Vid’ kakav je ovo novi program?
    Jovana 2.3?

    downloading….
    estimated time left 3mins 45seconds

  168. NEBOJSA MILOSAVLJEVIC
    Nebojša Milosavljević,rođen 05.08.1970. u Boru-gde je završio osnovnu i srednju ekonomsku školu.
    Završio studije ekonomije na Ekonomskom fakultetu u Nišu.

    Piše još od srednje škole.
    Do sada nije ništa izdavao.

    Ljubavi gde si?

    Ljubavi gde si? Svi te želimo,iščekujemo,tražimo,mislimo o tebi,govorimo o tebi,pevamo tebi,sanjamo o tebi-a sve te manje osećamo u sebi i oko nas. Možda si u nama,ali te je obuhvatio mrak i zatomio tvoj plamen. Plamen pretvorio u iskru. A samo od iskre osetimo tvoju toplotu ponekad kad te osetimo i spazimo na trenutak u sebi, u drugome ili kad nam se u nama ili drugome priviđaš? Sve je to od čežnje za tobom .Možda ti je izvor i početak negde van nas,a u isto vreme i u nama ili samo protiče kroz nas, pa nam se čini da si deo nas? I jesi; samo si nešto neopisivo i retko toliko koliko smo te zatrpali mrakom naših želja i težnji koje ti menjaju lik i menjaju ti i kradu smisao. I odvajaju naše srce-tvoj presto od tvog izvora.
    Gospode, jedini, pravi i čisti Izvore Ljubavi-ne daj da se ugasi i nestane makar i iskra Ljubavi koju nam Ti daruješ od našeg početka. Ne daj da nas obuzme mrak i da lutamo po tami sadašnjosti i večnosti-otuđeni od Tebe, od svojih bližnjih i od samih sebe.

    ***

    Све што дише, нека хвали Господа.
    Све што види, нека хвали Господа.
    Све што чује, нека хвали Господа.
    Све што стоји, нека хвали Господа.
    Све што хода, нека хвали Господа.
    Све што плови, нека хвали Господа.
    Све што лети, нека хвали Господа.
    Све што мисли, нека хвали Господа.
    Све што љуби, нека хвали Господа.
    Све што живи,нека хвали Господа.
    Све што спава, да му сан и јава
    будеш Ти, Господе.

  169. DRAGAN NEDIMOVIC
    Dragan Nedimović

    Rođen 1950. u Beogradu.
    Pesme su mu objavljivane u književnim i dnevnim novinama, kao i u raznim zbornicima poezije. Neke od pesama su sedamdesetih godina prošlog veka i muzički obrađene (izvođači YU grupa, Disciplina kičme, Grupa Rok, Generacija bez budućnosti, Dušan Prelević, Nenad Stekić…, kompozitori Gabor Lenđel, Dragi Jelić, Zoran Simjanović, Bora Đorđević…).

    Živi i radi u Beogradu.

    Prodaja

    Odrekli su se svega i svih osim sopstvenog i sebe.
    Ni ne trepnuvši.

    Revolucija na prodaju!
    Navali svetski narode!
    Još malo, pa nestalo!
    Skoro sveža revolucija, malo zaudara, ali još mrda!

    Prodali su je brzo i lako
    kao što se i prodaje sve ono što je tuđe,
    jer koliko god da uzmeš, zaradio si.

    Prodali su da bi nama bilo bolje
    (čuj sranja od parole!) i hvalili su se time
    udarajući se svakodnevno u kržljave grudi
    u kojima nije kucalo srce, već računaljka.

    Prodali su tu našu revoluciju u kojoj su padale
    zgrade, policijski automobili, maske,
    snovi o večnosti i glave.
    Prodali su je i nisu mnogo pitali koliko se za nju nudi.
    Osim kada su se cenkali oko svog dela.

    I kada im možda zagusti,
    ponovo će se odreći svega i svih osim sopstvenog i sebe.
    Otploviće bezbrižno na svojim jahtama
    niz ovu reku govana koju su tako udarnički pravili,
    a nama, prosvetljenim, nikakva revolucija više neće padati na pamet.
    Uostalom, neće se ni imati zbog čega.
    Moja zemlja ionako više neće biti moja.

    Nismo govnarima zavrnuli šiju kad je bilo vreme
    i tako nam i treba.

    Mada, možda još ima taman toliko vremena.

    Moj kume

    Da li misliš,
    moj kume,
    da tvoje note
    i moje reči
    mogu da promene svet?
    Ili bar blisku nam okolinu?

    Teško.
    Mnogo su zasrali.

    Ali u inat im,
    note i reči naše traju
    i svi ti zaserevači,
    što se mene tiče,
    treba dobro da operu usta
    i sočno nas poljube u dupe.

    Uzgred,
    ne znam, moj kume,
    šta ćeš ti da uradiš,
    ali ja ću gledati da se,
    ako dođe do tog ljubljenja,
    pre toga ne zaperem.

    Mnogo su zasrali,
    pa je red da im se bar malo vrati.

    Volim Ameriku

    Još uvek volim Ameriku.

    Volim je zbog
    Vudija Gatrija
    Boba Dilena,
    Pita Sigera,
    i Xoan Baez.

    Volim Ameriku zbog doktora Kinga.

    Volim je zbog
    Xesija Ovensa,
    Andrea Agasija,
    Mohameda Alija
    i Harlem Globtrotersa.

    Volim je zbog Bika Koji Sedi.

    Volim Ameriku zbog
    Xona Keruaka,
    Alena Ginzberga,
    Čarlsa Bukovskog
    i Lengstona Hjuza.

    Volim Ameriku zbog Garija Kupera.

    Volim Ameriku zbog
    delte Misisipija,
    Nijagarinih vodopada
    Grinič Vilixa
    i Čelsi hotela.

    Volim je zbog Paje Patka, Šilje i Plutona.

    I ni jedan idiot iz Bele kuće,
    ludak iz Pentagona,
    paranoik iz Lenglija,
    kriminalac iz Vol Strita
    ili ubica ispred “Dakote”
    ne može tu ljubav da raskine.
    Koliko god ta bagra bila zlobna i uporna
    u svojim pokušajima da mi ogade Ameriku
    i koliko god njihovi zločini bili veliki,
    što se mene tiče,
    svi oni će, ipak, zauvek ostati bezimeni.

    We Shall Overcome

    Jednog jutra su krenuli u svoj marš.

    Išli su putevima sa svih strana prema Vašingtonu
    i pevali te šezdesettreće We shall overcome.
    Lokalna policija se useravala od straha,
    FBI je bio u panici,
    CIA nije imala pojma o čemu se radi,
    zasedao je Savet za nacionalnu bezbednost,
    a oni su išli prema Vašingtonu
    sve do Memorijalnog centra Abraham Linkoln
    i pevali We shall overcome
    tražeći svoja građanska prava, slobodu i jednakost.
    Bilo je to daleko od nas,
    u tuđoj zemlji i tuđem gradu,
    ali, imali smo one buntovničke godine,
    mislili da razumemo o čemu se radi
    i bili smo ponosni što živimo u tom vremenu.

    Prošlo je pola veka od tada,
    isto toliko smo stariji
    i svašta nam se dogodilo.
    Lepog i dobrog najmanje.

    Nešto se mislim da možda ne bi bilo loše
    da i mi danas malo zapevamo,
    da se posle toliko godina na jednoj ulici,
    na jednoj od naših ulica čuje We shall overcome?
    Da zapevamo i tražimo samo jednu stavar.
    Pravo na život.
    Ljudski život.
    Da li bi se ova naša policija malo utronjala,
    da li bi se BIA uzmuvala,
    da li bi se po hodnicima raznoraznih ustanova
    sudarali uspaničeni izabrani predstavnici
    slušajući pesmu i gledajući nas?

    Samo da ne pogrešimo kao oni pre pedeset godina,
    pa da samo pevamo držeći se za ruke
    koje su podignute visoko u vazduh
    i da se njišemo u ritmu prelepe pesme.
    Nema ovde mesta romantici,
    već produžimo ruke govnenim motkama,
    pa na posao.

    I sve uz pesmu We shall overcome.
    Za starije koji su još živi da se sete
    i za mlade da osete.

  170. MILICA PILIPOVIC
    Milica Pilipović, ima 16 godina i ide u Saobraćajnu školu.
    Voli da piše pesme.

    Ljubav

    Svakoga dana u školu žurim

    srce me tera tebi da požurim,

    tvoj glas da čujem, tebe da vidim

    otkad se zaljubih, ničeg se ne stidim.

    Tvoja kosa i oči u meni prave dar-mar

    zaljubi se u mene i bićemo savršen par.

    Pišem ti pesme i stvaram rime

    svuda oko mene je samo tvoje ime.

    Moja ljubav je velika, sjajna,

    a koga volim, ostaće tajna.

  171. LJUBICA VUKOV-DAVCIK
    Ljubica Vukov – Davčik
    Subotica

    Kirionika

    Stanite..
    Prekinite tu trku
    Za novcem
    Za IN
    Belim praškom
    Čašicom
    Osvajanjem
    Posedovanjem
    Lajanjem…
    Prekinite..
    Nedoglede
    Pogrešne poglede
    Na svet
    Politiku
    Kritiku..
    Bacite..
    Pogrešne reči
    Uverenja
    Verovanja
    O istini
    Koja je svačija
    O večnom životu
    Stanite
    Prekinite
    Bacite i
    Pogledajte se svi
    Zenicama zemlju ozračite
    Postojte do večnosti
    Opstajte…

    Vuk

    Na zimu zavetoavana
    Suzom otrovana
    Vukove u sebi vrele
    Vetrovima sam hranila

    Snegom im njuške vlažila
    Zube ledom oštrila
    Urlik im pesmom platila

    D prti ne sanja
    Trag uzavrele mi krvi
    Jer vatru iz kapi
    Nahranila sam žedne
    Vukove u sebi

    Žetva, pola veka ranije ..u sanadu…

    U leto po Banatu posle ponoći
    Po kući se sve budi
    Šarov u dvorišt laje
    Konji upregnuti se češu o rudi

    Baba Rakila, Smiljom je zvaše
    U uzavežljaj stavlja salninu belu
    Cipoku i po hleba
    So luka i malo šljiva
    Po koju jabuku celu

    Na brzinu metlom
    Očisti od lišća avliju
    Dedi usput čaj sipa
    Miriše svuda lipa

    Mene malu u opakliju umota
    Onako krmeljivu i snenu
    Flašicu mleka kraj mene stavlja
    I po koju pelenu

    Šarove kuću čuvaj
    Guske pazi ujedaju
    Golubovima žita nek zobaju
    Kokoške jaja u slalmi ostavljaju

    Otvori Slavko kapiju
    Mi idemo na njivu
    Zora je zovi Rdu komšiju
    Kočije nek krenidu

    Žito će,p da žanjemo
    Vršimo
    Pa će da se veselimo
    Mlado vino i rakiju
    Kad popijemo

    Na jesen će i svadbi biti
    Mladenaca biće puno
    Dece će se puno roditi
    Naše selo će se širiti
    Večno trajati

    Samo idi skloni se
    idi bez traga

    Umreću za tobom
    Sa tobom
    Eto samo umem
    Tako da volim
    Ne da prebolim
    Izdržati mogu
    Sve oluje
    Cunamije sveta
    Uroke proklete
    I Hodža
    Da mi ih skine
    Bi odolela
    Volela
    Bih do kraja
    Do zadnjeg izdisaja
    Utopiću svoja nadanja
    Ne ne gledam
    Tuđa vladanja
    Svako umije
    Reći reč dvije
    Sve uvek izađe
    Na videlo kasno
    Ko čovek ne bude i osta
    Neka mu duša prosta
    Nek se ne igra sa mnom
    Lice svoje osvetleće lažima
    Bog kažnjava na kraju
    Sve izdajice
    Ljubavi prijateljstva
    I veze krvi
    Budi ti prvi
    Izađi iz tmine
    Možda u dnu duše
    Imaš još neke vrline
    Ne neka te ne skrivaju
    Tvoj lažni nemir
    Treptaj trepavice
    Pokriće ti ružne bore
    Lošeg čoveka
    Sunce te neće zagrejati
    Biće ti zima u kostima
    Grč će se rasprostreti
    Međ prstima

    Svakome pre ili kasnije
    Stiže sve što je
    Za nekoga reko
    Džabe ti
    Ni đavo više ne bi poreko
    Već onako kako je
    Ne želim da te kletva stigne
    Samo
    Skloni se
    Idi bez traga u nedovid
    Mojih očiju
    U nedočujenje
    Mojih ušiju
    U nedodir
    Mojih prstiju
    Idi…
    Ostavi se svih nas
    Srećno ti bilo

  172. SVETLANA BEGOVIC

    Svetlana Begović, rođena 1982.
    Diplomirani ekonomista.
    Pisanjem se bavi duži niz godina. Piše prozu, poeziju, romane…
    Sarađuje sa nekoliko časopisa u Srbiji. Još uvek nije objavila ni jednu knjigu, ali ima veliku želju.
    Živi i radi u Kruševcu.

    Gospodarica poroka

    Ja sam ta cigareta, taj porok,
    što ne da ti mira,
    ja sam otrov
    koji plovi ti grudima…

    Ja sam dim,
    što u dušu dira,
    ja sam umom tvojim vladar,
    o kome gordo pričaš svima…

    Ja sam navika, potreba, jaka želja,
    koju bi rado poklonio neprijateljima…
    Da nestanem, odem, napustim ti telo,
    nekom drugom uđem u odelo…

    Ono što želiš, neću ti ispuniti,
    još dugo ćeš me morati trpeti…
    Jer sam tvoja kazna, zabranjena mašta,
    da mogu da govorim, rekla bih svašta…

    Uš’o si u mene, sa velikom željom,
    vrela vatra strasti, oblila ti telo…
    Mislio si, sa mnom može lako,
    kad sam te zarobila, namrštio si se, i pitao kako…

    Ustuknuo si, vrisnuo,
    krenuo da bežiš,
    kad sam put preprečila,
    počeo si da režiš…

    Strah i tugu, vidoh ti na licu,
    od grohotnog smeha, iskrivih vilicu.
    Nemaš gde, moj si dužnik,
    do daljnjeg ćeš da mi služiš…

    Pogledah ti oči, vidoh suze kaplju,
    beše mi krivo, ali ipak ne ispustih sablju…
    Verovati mi, može samo naivna duša,
    al’ i ona, kad je zavodim, neće da posluša…

    Pojavom svojom, sabijam ti um,
    a u srcu čujem jednostavno bum…
    Oblizujući usne, očekujem da zagrizeš udicu,
    kad shvatiš da si ispao budala, promenićeš facu…

    Mudrost bi mi rado ukrao,
    zlato, novac, za slobodu sve bi dao…
    Al’ iz moga kutka, još otići nećeš,
    pa ma koliko da mi te je žao…

    Svaki greh se plaća,
    sve se u životu vraća…
    Kad porok uzmeš, nema kajanja,
    ostaješ gde si, i nema vraćanja…

    Lekciju svako kad-tad nauči,
    al’ dok dođe do pouke, grdno se namuči…
    Vreme prošlo, isto više ništa nije,
    no, poći se mora, bar od neke linije…

    Vatrena

    Iz vatre stvorena, u njoj oblikovana.
    Uz nju proživela i svašta doživela.
    Plamenom prisvajala, toplinom obasjavala.
    Žarom žarila, druge lako zapalila.
    Vatrom se igrala, dimom postizala.
    Stihijom dosta stekla, mnogo puta se opekla.
    U pepeo se pretvorila, jedna vrata zatvorila.
    Al’ jaka je snaga u njoj čučala.
    Za tren progledala, novi život sebi dala.
    Poletela žuta masa, povikala iz sveg glasa:
    „Ponovo sam živa, opet za sve kriva“.
    Kao Feniks otporna, žilava i spretna.
    Nikad više slaba, ponizna i setna.
    Za pravdu u boj kreće, samo na dobro sleće.
    Da ugreje srca, nemoćna i ugašena.
    Da oživi slobodna, osećanja srećna.
    Stroga i oštra, uvek bila ona.
    Al’ snage velike, stvorene od jona.
    Čelična joj volja, duša i poštenje.
    Večiti je borac, i u nju imaj poverenje.
    Da sasluša tu je, i da savet da.
    Al’ smrtno da rani, to ne ume ta.
    A ti s’ njom polako, kreni putem tim.
    Ona će uz tebe biti srcem svim!

    Vatromet moje duše

    Gledam nebo kako se cepa,
    pod veličanstvenim sjajem tvojim.
    Slutim da već odavno nisam tu,
    u tvom srcu.
    Bojim se da izustim da mi je žao,
    I usne mi zanemeše.
    Strepim da se vatromet naših duša,
    polako, ali sigurno razdvaja.
    Beži u beskraj,
    gde moje čarobne moći nemaju uticaja.
    Juri u najmračniji kutak,
    gde moje oči ne mogu videti
    taj raskošni sjaj u milijardu boja.
    Te svetlucave iskre,
    koje neprestano padaju.
    Pokušaću da bar jednu uhvatim.
    Pažljivim pokretom,
    uvući ću je u srce i sačuvati do kraja života…
    Jedino ću tako osetiti tvoje otkucaje u sebi.
    Samo ćeš tako zauvek ostati deo mene.

  173. STIKIC MIRKO
    Zovem se Stikić Mirko po obrazovanju diplomirani ekonomista iz Novog Sada.
    Pesme pišem povremeno od mladosti, a inspirisan određenim dešavanjima u svom životu u poslednje vreme intenzivnije pišem pesme.
    U izdanju renomirane izdavačke kuće “Prometej” iz Novog Sada izdao sam zbirku pesama “Duša na Dlanu” maja 2011. godine.

    ОТВОРИ СРЦЕ ЗА ЉУБАВ

    Верујем у љубав

    чак и онда када ми бол доноси.

    Верујем у љубав

    и када ми памет односи.

    Верујем у љубав

    и када ми у очима рађа сузе.

    Верујем у љубав

    и када ми бестрагом разум узе.

    Отвори срце за љубав

    и када су бесане ноћи.

    Отвори срце своје

    и права љубав ће доћи.

    Отвори срце за љубав

    и када те на свету ништа не радује.

    Отвори срце своје,

    и када ти бол задаје.

    Отвори срце за љубав

    и када је пуно јада.

    Отвори срце за љубав

    и када због ње страда.

    И када у мрачном тунелу

    не видиш светлости трага,

    веруј у моћ љубави

    и она ће доћи, драга!

    ОПРОШТАЈ

    Ја опраштам ноћас за све грехе, свима

    ма како тешка то неправда била.

    Праштам ето и свим душманима.

    Опроштај је моћна божанска сила.

    Опраштам и себи за све своје грешке

    Мада сам без много тога ост’о

    Заборављам своје промашаје тешке,

    све се ноћас брише, свима нек је просто!

    ЗВУК БЕЗНАЂА

    Кад се у арени сва светла угасе

    и актери те представе склоне,

    престане жамор знатижељне масе.

    Остаће мук сред васионе.

    Један ће живот пасти у прашину.

    Разапет ће бити још један грешник.

    Арена ће утонут у тишину

    Заћутаће један несуђени песник.

    Прекинут биће један лет.

    Звониће силно безнађа звук.

    У земљи овој изгледа клетој,

    где човек је најчешће човеку вук.

    Овде се изгледа сунце не рађа

    Док мали великом не плати данак.

    Где вук се с јагњетом никад не погађа,

    а бољи живот тек пусти санак !

  174. NATASA STANIC
    Nataša Stanić rođena 14.9.1971. u Trebinju

    OPOMENA STVARNOM SVETU

    Svete, što stojiš na rubu provalije,
    Stavi prst na čelo dok još postojiš! –
    Ili će biti kao da te bilo nije…
    Poslednje minute brojiš!

    Ne zna se broj, koliko je vekova
    Zemaljska kugla ljudske krvi žedna…
    Ili sudbina ili zla narav čovekova,
    Koja je (ne)istina nesreće vredna?!

    Ljudi su jedina bića razumna!
    O, kakva laž! Kakva obmana!…
    Čovek je krvoločna zver bezumna,
    Što kolje sebe do sudnjeg dana!

    Gospode, smiluj nam se!
    Duša mi nad provalijom drhti…
    O, kakav očaj brojati je čase,
    Što bacaju u ambise smrti!

    UMETNOST

    Umetnost…Krik-to je!
    Drhtaj trena u rađanju vekova;
    Dodir čovekov i Ruke Božije,
    Sloboda sanjana snagom okova!

    Muzika reči budi strast
    Tamna strana u smrt vuče…
    Pomama je bezumna što rađa vlast
    I danas isto kao i juče

    Glava što vidi giljotinu
    I kad je u krilu voljenog,
    Sluti li i zna istinu
    Ili samo izmišlja razlog-

    Da od sreće tugu isprede
    Nitima zloslutnog trajanja.
    Kada se na kraju račun svede
    Ostaje li nešto osim kajanja?

    LORKA I JA

    Volim te večno zeleno. Neće proći!
    Kao rane moje teške i duboke…
    Miriše ruzmarin u zelenoj noći,
    Slaveći u srcu stihove Lorke

    Zeleni mesec izgara na dlanu
    Budeći krik usnulih jada
    Zeleno se raduje novom danu
    Zelenim poljima gde nevini strada…

  175. SANELA PAVLICA
    Sanela Pavlica rođena je 23.05.1982. u Pakracu, živi u Subotici.
    Završila je višu poljoprivrednu školu, smjer biofarming.
    Njeni prvi radovi objavljeni su u zbirci pjesama djece Pakraca “Prekinuto djetinjstvo” (1993), a njena prva zbirka pjesama “Dome moj” objavljena je 1997.godine.
    Njeni radovi vrjednovani su diplomama na opštinskim, regionalnim i republičkim literarnim konkursima, čime je stekla pravo da pohađa i uspješno završi “Pesničku školu” u Beogradu 1998. godine.
    Trenutno priprema svoju drugu samostalnu zbirku poezije u kojoj pored ljubavnih i misaonih stihova, preovladavaju rodoljubive teme.

    PLAVA DALJINA

    Vodite me negdje
    Negdje
    Gdje ratova nema
    Već gorka je
    Zemlja ova
    Od suza prolivenih
    Ovo nebo
    Tako je blizu
    Teško od gorčine i bola
    I ko zla slutnja
    Neka magla
    Okolo tumara
    Nosi miris
    Paljevine i zaborava
    Vodite me negdje
    Negdje
    Gdje nebo nježnije se plavi…

    RAT

    Poslušaj
    Čuješ li olovne i teške
    Korake neke
    Da li i u tebi
    Komešaju se
    Neizvjesnost i strah
    Dok jeziva buka ova
    Slobodnu tišinu lomi
    Zar opet
    Zar ponovo dolazi rat
    Čuješ li me sad
    Zašto ćutiš
    Kao ova pustoš oko nas
    Otvori oči i pogledaj me
    Ne odustaj
    Nije još kraj
    Gvozdeni koraci daleko odjekuju sad
    Ka slobodnoj zemlji
    Ponovo idu nekoj
    Da plavo pretvore u mrak
    I ponovo opet
    Osjećam rat
    Mada u daljini
    Još uvjek je tu
    U svakome od nas

    HLADNA TOPLINA

    Prozorsko staklo sve hladnije se bijeli
    Ono tamo iza njega
    Ljepotom kovitla se leprša
    Prkosi zimi samo snijeg smijeli
    Ne sluti da tugu neku u ljepoti toj nosi
    Da nevinom igrom
    Vrijeme zaustavlja
    Suzi ovoj umornoj uporno prkosi
    Čudna je ova hladnoća tiha bijela
    Podsjeća na toplinu Božića
    Na vrijeme
    Kada je porodica bila na okupu cijela
    I snijeg je radostan bio
    U ovo doba
    Nekada davno
    U ljepotu svoju tugu je danas skrio
    Kao da želi od nečega pobjeći
    Kovitla se leprša pahulja roj
    Al’ ostaje u tom začaranom krugu
    Nepomično stojeći …

    OPOMENA

    Da li to samoća jeca
    Na rodnom pragu mom
    Ili je to samo
    Nejaki plač iz djetinjstva
    Ostao da čuva moj dom
    Da li se to tamo
    Među korovom pustoš igra
    Ili se samo to
    Djeteta jednog smije
    Radost bezbrižna
    Da li je to sreća
    Što mi je oteta tamo zaspala
    Ili se to samo
    Tuga budi
    Kad prevlada sjeta
    Da li će Sunce
    Ponovo sijati
    Nad tim komadićem neba
    Ili će samo
    Tama kao opomena ostati …

    NE ZNAŠ

    Ništa ti ne znaš
    Ne znaš šta su to tuga i bol
    Bez kuće šta je
    Šta je to dom
    Ništa ti ne znaš
    Ne znaš kako su ljudi hladni i zli
    Kako je kad se u srcu
    Skamene boli
    Ništa ti ne znaš
    O muci i praznome stolu
    Rat kad otme nevine duše
    Ti i ne slutiš kako je to
    Ništa ti ne znaš
    Ne znaš kako se snovi k’o kule od karata ruše
    Kad jedino ostaju uspomene
    Usnule u jednom kutku moje duše
    Ništa ti ne znaš
    Ne znaš koliko si srećan
    Ništa ti ne znaš
    I bolje je tako

    DA MOŽE VRIJEME DA SE VRATI

    Kao kazaljke na satu

    Jedna drugu godine sustižu
    I čine niz
    Od patnje i čežnje satkan

    Svaka godina zgrčena u nizu
    Čuva svoga vremena priču
    Ispričanu usnama njemim
    Zapamćenu pogledom izgubljenim
    Sve te mog života priče
    Miljama daleko od onog što se zove dom
    Tako su različite
    A toliko jedna na drugu liče
    Može li prošlost ponovo da zaživi
    Bar na kratko
    Vrijeme u nazad da se vrati
    Pored mane da prolete sve te minute i sati
    Kad bi sudbina izbrisala tragove svoje
    Što u nepoznatu daljinu vode
    Opet bih bila dijete
    Na čijim dlanovima gore ove zvijezde daleke…

  176. After study a few of the blog posts on your website now, and I truly like your way of blogging. I bookmarked it to my bookmark website list and will be checking back soon. Pls check out my web site as well and let me know what you think.

  177. I was born in Lipar Vojvodina blizu Kula, and I am an amature poet and writer. I write poetry and perform at Wombat Pub every two months. My poems and stories are in English. Da li se interesujete da vidite moje poetry, recital. Imam mnogo prica I recital I volela bi da vam pokazem jednu moju kratku pricu I jednu recital, poetry. Da li bit vi bili interesovani da vidite moje pisanje. Ja sam u Australiji 44 godine I bolje bi bilo da ja pisem na Engleski. My name is Vesna Gregory and I live in Australia on a farm with my husband and son Zoran 11 years old. I am an amature poet, a mother and a farmer’s wife. Would you be interested in reading one of my stories and one of my peoms. I performed this poem at the Sydney Theatre, Slam Poetry performance/contest.
    Warmest wishes to you
    and may god hold you in the palm of his hand
    regards and cheers and G’day Mate
    Vesna Gregory
    Quandialla

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>