GORANA RUZIC
Рођена сам 12.12.1974. године у Новом Бечеју, где сам завршила и основну школу.
Гимназију културолошко-језичког смера сам завршила у Зрењанину,
а 1999. године дипломирала сам на Правном факултету у Новом Саду,
након чега сам завршила мастер студије и тренутно сам на трећој години докторских студија.

Запослена сам као судија за прекршаје у Прекршајном суду у Новом Саду.
Мајка сам десетогодишњег дечака.
Објавила сам збирку песама под називом „Таман негде пред очај“ 2009. године.

***

Нисам јa уопште осетљива,

Ни емотивна, ни рањива,

Ни плачљива, ни сажаљива.

То само тако изгледам.

Можеш да ми радиш шта хоћеш,

Можеш да ми кажеш

Да сам дебела, да сам ружна,

Да сам незрела, да сам чудна,

Потпуно некажњено,

Ја сам нешто небрањено.

Ни љубав не можеш да примиш

Ако се јако браниш.

Или се бар тиме тешим.

Ја сам ти као деца,

Кад ставе руке на очи,

Па мисле да их нико не види

И да им нико не може ништа,

Ето тако и ја.

Нисам баш ни неки верник,

И да не верујеш,

Увек окренем и други образ,

Није то нешто за срамоту.

Бар се тако уверавам годинама.

Мрзим оне њањаве,

Увек сам их и мрзела,

Можда зато што видим

Да у њима мене има, ко то зна.

И ко уопште себе познаје.

Не волим ни оне што плачу,

Сигурно зато што мрзим себе

Кад ми суза крене.

Па кажем себи да плачем од беса.

А можда то и јесте бе,

Јер сви смо ми себични,

Па плачемо што нешто немамо,

Или што нас неко не воли,

Као размажени клинци.

Неке су ствари лакше

Ако се себи прећуте

И нарочито ако се не кажу на глас.

Ни ова песма не сме на глас да се чита.

Нисам је уопште осетљива,

Ни емотивна, ни рањива,

Ни плачљива, ни сажаљива.

То само тако изгледам.

Милан Ракуљ рођен је у Ливну 5.12.1985. Борави у Гламочу до 1995. године, након које живи у Бањалуци, гдје је и данас апсолвент Филолошког факултета на одсјеку за српски језик и књижевност. “Бранково коло”, прошле године, објављује му књигу поезије “Глуви путник”. Књига бива награђена угледном наградом “Стражилово” за најбољи пјеснички првенац написан на српском језику 2010-е године.

Глуви путник

Узалуд ми се уносиш у лице
обесхрабрујући гласу разума
ја сам класични модел скитнице
неименовани чувар локалног друма,

пусти ме да владам улицама
у мом скромном кружном путовању,
да пркосим затвореним границама,
далеком свијету и новом свитању,

да громове хватам зубима,
да ми кишница брише име,
да умрем у сопственим мислима
и да васкрснем у туђим,пусти ме,

немој да причаш, више не чујем
савјете за манипулацију мог хода,
не желим да слушам, сад путујем
гдје год ме може понијети слобода:

у јефтине љубавне промоције,
у мрачне буџаке влажних соба,
у кафанску буку прљаве провинције,
у паклено тиху атмосферу гроба;

напуштам те моја здрава памети
што би ме коштала обичног живота,
тачке с најмање бодова на мети,
несрећне кугле седмичног лота;

из пробисвјета ограниченог покрета,
из мртваца ког ништа не боли,
из птице скраћеног лета,
изаћи ће дух који путује и воли.

HARIS AHMETOVIC
Haris Ahmetović

Rođen je 07.o7.1967 u Bosni i Hercegovini.
Iza sebe ima jednu objavljenu knjigu poezije.
Trenutno živi i radi u Nemackoj.

DA SI BAR NESTVARNA

Tih dana spajaše nas različite sudbine!

Zajedničke prazne boce…

i slični promili u zraku.

Ja bijah izgubljen…

u crtama sudbine

tvojih dlanova…

I zarobljen bijah…

u smijuljicama oko oka tvoga.

A iza ponoći…

prosuh se, k’o sadržaj čaše.

Tvoj pogled me ovlaš dotaknu,

ko jedro na vjetru…

Misli moje potekoše,

k’o voda oko pramca.

Ti ulaziš u mene,

kroz prozor…umjesto na vrata.

Da si barem nestvarna,

pa da te poželim…

bez da te zavolim.

Da me ni rajske ptice,

ni istrošene ulice,

pokrpane riječi i sulude osvete,

nikad više…na tebe ne ‘sjete.

Da si večeras ja, a ja da nisam ja…

tražila bi što ti nedostaje,

a ja patio…

za onim što mi izmiče!

RAZLOG ROĐENJA

Milione problema, s tobom bi rješavao!

I moje svakodnevne,

i vanredne brige tuđe…

I one nebitne

i sve što me se ne tiče !

Tebe čovjek može naći

samo…

ako – sudbina si mu.

Ti mi dođeš, kao peta komora u grudima!

Noćas mi na uzvraćenu, ljubav sličiš!

Pogađaš me kao Ahila

jer ništa ne očekujem… a svemu se nadam

ti zalijevaš moje želje

kao pljusak sjeme, nakon nebeskog krika.

Dok ti so sa rubova ližem,

cesta sam pored Jadrana… i takvog sam okusa…

Moja si vodilja i ishodište,

moj si Rim i odredište !

Ovlaš navlažene misli…

i pokisla kaldrma.

Odsjaj tragova u bijegu, u mojim očima…

monolog sa usana ti čitam kradom…

Razlog mog rođenja otkrivam ti na licu

…povod u tijelu kupanom u medu .

MARMELADA OD ŠIPKA

Okružuju me odredi

misli o tebi.

Sa svih ovih,

mojih pet strana.

Opsjedaju mirisi,

bez prestanka…tvoji

a moždane ćelije

prepuštaju polje bez boja.

Ljubavi, kosom svojom prekrij ove…

razgolićene strasti i probuđene snove

što ih jutro za doručak nudi

koje ti sreća po kriškama maže…

Marmelada si moja,

od šipka,

što me na djetinjstvo sjeća.

S tobom skupa,

vječnost naša, konture poprima.

Moje si pravilo izuzetka,

tuđih principa trošnih

i zakona nepisanih…

Ja znam i mogu, da kažem :

Tako si lijepa !

A da to sterilno ne zvuči.

I samo da znaš…ja sam taj,

koji…

s peškirom na obali…

čvrsto u ruci,

na tebe čeka da ti kožu suši…

ALEKSANDAR TRUDIC
Zovem se Aleksandar Trudić. Rođen sam 13.1.1985. godine u Novom Sadu, u kome sam završio i osnovnu i srednju školu, kao i fakultet- katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Protestantski teološki fakultet. Radio sam u prosveti, kao i u nevladinom sektoru. Aktivista sam nekoliko nevladinih organizacija, nerviraju me nepravde, diskriminacija, siromaštvo i nejednakost šansi. Idealista sam, pun ljubavi prema porodici i prijateljima.

Poeziju pišem već 6 meseci, nikad nisam ni pomislio da ću je zavoleti. Ali, eto, kada ti se ispuni novogodišnja želja, sve je moguće. Čak i kada putuješ. I pevaš.

Trenutno radim kao novinar-honorarac za časopis Revista Tineretea, magazin za mlade na rumunskom jeziku u Pančevu. I učim. Pišem i kratke priče, ali njih malo duže nego poeziju.

Služim se engleskim jezikom. Pasivno znanje nemačkog jezika. Znanje i umeće ljubavi- neograničeno.

Hvala ti što ćutiš

Hvala ti,

hvala ti što ćutiš, jer me čuvaš od najvećeg zla.

Hvala ti.

Hvala ti što ćutiš, jer mi tako bol umanjuješ.

Hvala ti što ćutiš, jer znam da je život zaista čudesan.

Hvala ti što ćutiš jer me okovi drže da budem priseban,

da budem svoj, a ipak i u tunelu tuge.

Hvala ti.

Zaista ti hvala jer nemam reči za oprost sebi.

Imam za veliku Reč koja oprost mora da mi da.

Hvala ti. Hvala ti jer si me podsetio kako se plače.

Hvala ti što tu tajnu nikome ne govoriš.

Hvala ti.

Od srca ti beskrajno hvala.

Ko si ti, kada te zaista niko ne vidi?

Umem da maštam. Umem da volim i da budem voljen. Kako si? Ja sam dobro i želim ti isto.

Nisam znao da sam to što jesam. Kako? Pa tako što sam spoznao ono zbog čega sam prolivao suze.

Nisam se nadao. Zašto? Zato što me počela opasno boleti glava.

Gde si ti? Za mene nisi daleko, već se samo šališ.

Po čemu znam? Uvek sam se potajno nadao drugačijem.

Misliš da si u pravu? Zbog toga što umem, želim da jesi.

Kako se snalaziš? Dobro? Voli i budi voljen, rekli su mi.

Kada sam zamislio istu želju, nisam se nadao ispunjenju. Zašto?

Zato što volim i jesam voljen.

Šta onda želim? Želim da me ne peče, da ne osetim vatru ni toplinu.

Želim da ova pesma bude večna. Kao ti. Kao ja.

Jer to i jesi.

Koliko se znamo? Ne puno.

Nije mi dovoljno? Jeste. Jer sam znao da me boli.

Zašto? To ti ne mogu reći. Jer me boli još više.

Jesi. Ne kriv, ne sam, nego samo jesi.

I to me plaši.

Pričam ovu priču sebi. Ove stihove pišem sebi.

I to me plaši.

Jer to i jesi.

Jesi.

To sam ja

Idem. Požurujem. Ne zastajkujem.

Šta je iza nas? Neka davna prošlost? Dubina ili ponor?

Miriše na nas. Postelja od rubina.

Šta je to? To je misao za nas.

Početak ili kraj? Alfa ili Omega?

Želim. Ne zastajkujem. Požurujem.

Osećam da je početak, a ne kraj.

Ludilo, suze i hod.

Ulica.

Vrata.

Mi.

Šta je to? Kuća od pruća?

Dom je tamo gde ti je dobro, kažu.

Idem.

Miriše na nas.

Ulica.

Vrata.

I mi.

SALAMON VENCEL VALENTINA
Šalamon Vencel Valentina, rođena u Zrenjaninu, 21.04.1970.
Akademski slikar – zvanje stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Član ULUS-a od 1995. godine. Učestvovala na velikom broju grupnih i samostalnih izložbi.
Profesor likovne kulture.
POEZIJU do sada još nije nigde objavila.

MASKA

Maska je jedini deo

ljudskog tela,

sa kojim se ne radja.

Ona se stiče.

Razvija se

i služi kao zaštita

od sveta,

koji smo sami stvorili.

Ima i onih,

koji taj deo tela

nisu razvili

tokom svoje evolucije.

Većina to ne vidi

od sopstvene

maske.

Tako su svi bezbedni.

Da li su?

***

VRIŠTI iz mene

To dete

Koje sam

Bila

KOJE SAM

Očima ogromnim

Moli

JA JESAM

K’o jaje sam

Sklupčana

U svojoj

Utrobi

Zarobljen

Svemir

***

Kérdések százezre

Tombol válaszolatlan

Bennem

Belőlem

Kitörne

Megtörne szememben

Nem teszem

Felteszem álarcom

Felveszem

Elveszett harcom

……………(prevod prethodne poeme)

Stotine hiljada

Pitanja

Neizgovorenih

Neodgovorenih

U meni

Iz mene

Provalilo bi

Slomilo bi

Me

Činim da ne činim

I vodim izgubljen rat

Sa sobom

***

MILOSTI

Pre –ili kasnije-

milosti postanu

Otrovne.

Odnose…

Pokazu magiju,

koja za samo tren-

Nestane .

Zgrabe i stežu me

gvozdene čeljusti

Čežnje

Jer

Milosti prognane

vrebaju

iz zasede reči,

iz boja,

iz muzike…

Truju me-

a bez njih ne dišem.

Ne umem.

***

OSMEH

Bio jednom

jedan osmeh.

Rodio se iz ljubavi.

Preko noći je prestao

da se smeši.

Ostala je rupa

na mestu

gde je nekad

Postojao.

***

DODIR

Bio jednom

jedan Dodir.

Sve zabravljene

brave sveta

dodirom je

Otvarao.

Al ga jednom

Zaključao.

Ostao je bez dodira.

JOVANA DJUROVIC
Zovem se Jovana Đurović. Rođena sam 10.01.1989. godine u Somboru. Završila sam Gimnaziju «Veljko Petrović» Sombor. Od juna ove godine sam apsolvent na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, pri Filološkom fakultetu u Beogradu.

Pišem poeziju dugi niz godine, neke pesme su mi objavljiane po časopisima za kulturu i antologijama, kao što je antologija poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije, Rukopisi 39.

Bavim se muzikom- imam bend (Line Out) sa kojim sam snimila dva albuma i uspešno pravim koncerte i turneje. Dugo godina sam igrala u somborskom pozorištu pri dramskoj sekciji, kao i u pozorištu «Dadov». Godine 2007. sam snimila dokumentarni film produkcijske kuće «Mreža» Mladi u regionu – glas koji niko ne čuje.

U periodu od 2004-2oo6. godine sam bila aktivni član i koordinator NVO “Somborski Omladinski Boom”. Imam iskustva u volontiranju, pohađala sam različite radionice u Srbiji i drugim zemljama, vezane za rad u grupi, demokratiju i toleranciju. Učestvovala sam na raznim umetničkim radionicama i kampovima vezanim za muziku i film.

BARKA

Ejakulacijom drevnih osećanja

Usrećimo mlade cvetove

Ejakulacijom usrećimo cvetove

Drevnih osećanja, bogalje

Nacrtajmo na papirusu

Blagostanja u senci drveta

Od pesničkog zdanja

Nacrtajmo u senci drveta

Blagostanja

Od pesničkog zdanja

Poslednju nam barku

Učinimo prvom na putu

Saznanja pre Onog postanja

Učinimo prvom poslednju

Nam barku.

BITI LEJDI NA JEDAN DAN

Zategnutim listom koračam

u stvarnost

između zidova

besčulnih ušiju

Otvaram usta lagano

Mirišem vinil

Polako

Zaustaviti film!

Zategnutim listom lebdim nad

ruševinom

sopstvenog zdanja

Besplatne karte za obilazak

Uključite foto-aparate

Ovakve se stvari ne

Viđaju često

Zaustaviti film!

Zategnutim listom

gazim

Uglančane poglede

Iz mene za mene

U mene od mene

Gacam

Ubijam

Gnječim

Trljam

Brišem

uzdahe

Novopečene kože

Zaustaviti film!

Zaustaviti film!

Zaustaviti film!

svetlo

RODENOVA POZA (POMIRENJE)

Postoji momenat kad

Zaledi ti se dah:

Vreme istopi pod

Tegom misli, i curi

Curi.

Curi.

Curi.

Umočiš ruku u

Melem od tuđih

Suza i ostaneš

Tako – nepomičan.

U svojoj koži bez

Merne jedinice

Postojanja.

Staviš tačku.

Iza tačke je svet-

Isti kao u svim

Falangama od

Slova, pre rođenja

Mašinerije.

Obuješ zarez

Na levu nogu,

Zaigraš step.

Tesno je.

U ovom prostoru

Zareza nema.

Iza! Tačke je svet.

Stepovanje ostavi

Za neki drugi

Život- život sa

Mernom jedinicom.

Postoji momenat kad

zaledi ti se dah:

Protegneš ruke-

Tesno je.

SINISA STOJANOVIC – SINISTER

SINIŠA STOJANOVIĆ – SINISTER

Poetski stvaralac, muzičar i esejista iz Beograda.
http://www.liber.org.rs/katalog/total_underground/083.html

Urednik Poezina, Bundolo-a

bubnjar grupa Dž!Dž!, Dažd, URGH! i Igre Staklenih Perli

Osnivač organizacije za promociju muzike i alternativnih sadržaja Manekeni Bigza.

Link: http://www.poezin.net/poezin-ekipa/

Link: http://www.poezin.net/2011/06/30/plakat-poezin-na-exit-festivalu/

Link: http://bundolo.org/templates/showuser.php?id=404

Link: http://mamonovahagada.weebly.com

Link: http://www.manekenibigza.org

Sinister. Sinister Hrist.

Ja sam Sinister

Isusov mlađi brat po ocu

Majke nam se razlikuju

Takoreći, i nismo ista krv,

ako je po starom zakonu, a nije

Krv je za razumevanje jedna od najtežih

stvari, zato ću je ostaviti po strani,

da teče, kud je tekla do sada

Zato se i zovem Sin

Moj stariji brat, takođe sin,

ima mnogo veću knjigu

Njemu su pisali drugi,

ja pišem svoju sam, ipak, 21. vek je doba

pismenih

Danas, nije lako biti bog,

on je imao jednog oca, jednu ženu

ja ih imam nešto više

On je imao Mariju, ja imam ove ostale,

teže je danas posvećivati se,

lakše poistovećivati

Njemu je bilo lako

retko ko je želeo u njegovu kožu

Zato su mu je i razapeli, kao jedro, i rastegli,

kao po ramu bubnja, ili platno slike

I bio je u pravu, kada je rekao da ne znaju šta

čine, nije hteo da ga pamte takvog

Danas, kada su čuda nevidljiva,

čarobnjaštvo je ilegalno

Sve te svete, magične reči, ostale su na

vašarima, za pijane posetioce,

koji sve prespavaju i zaborave

Zato smo danas tu,

opet, da zabavimo, i informišemo

Makar da savest svima bude

čista, ako već ništa drugo nije

Brat i ja, skloni smo skromnom oblačenju,

volimo pijace, vojne otpade, industrijske

otpade, istorijske odlive, književnosti,

autoritete – sve ono što podseća na prošlo,

sluteći na buduće početke i krajeve

Volimo priče o kamiljem užetu i ušicama igle,

prerano formiranim devojkama,

sufliranju, dvorskom ludovanju,

vanbračnoj deci u kolevkama kraljeva,

stigmatizmu, i retkim sportskim disciplinama

Sve su to samo priče, simulakrumi.

Brat i ja, slavimo isti rođendan,

samo njemu uvek dođe više gostiju,

na moj svi zaborave

On nikada nije voleo zabave,

s druge strane, nije mogao protiv

nenajavljenih, zato se i omasovilo,

zapatilo do dana današnjeg

Nije umeo da kaže Ne,

mučio ga je zaborav na to,

da život je vreme umnoženo egzistencijom

Ne može mu se zameriti,

nije rezonovao svet poput običnih

Voleo je ljude

Moj slučaj nije baš takav, valjda zbog toga i

nisam rođen u pravo vreme

Baš u trenutku kada sam bio pošao sa nebesa,

u susret svom neastralnom telu

Otac se setio da je zaboravio nešto da mi kaže,

i ta njegova poslednja beseda je potrajala

nekoliko dana

Tako sam se duže zadržao u majčinoj

upotrebi… pardon – utrobi,

propustio bratovljev rođendan, Novu godinu,

još par dobrih zabava –

pijani doktori su me na svet doneli tek trećeg

januara.

Takva mi je i natalna karta posle bila, previše

sam slušao pijanih porađanja

Često me pitaju da li sam ja Isus, da li mislim

da sam Isus, interesuje ih

Nije lako biti mlađi brat

Ovde na zemlji čudno računaju vreme.

vreme je sada starije

Obzirom da je tako, ja bih trebalo da budem

stariji, a ne on, koji se rodio u mlađe vreme

Razborito bi bilo reći da je on mlađi,

većina smatra da je razboritost samo

arhaični izraz

Ma ne veruju ni sopstvenim očima.

Takvo je vreme došlo, ostarelo, prezasićeno,

senilno i preponosito.

Vreme, je duša univerzuma,

zato ja nemam dušu

Moj brat je bio jevrejin, makar su mislili da on

to jeste

To stvar stanovišta, nivoa posmatranja,

gledišta

Jevreji ga nisu voleli, a hrišćanin nije ni

mogao biti

Taj epitet je došao tek kasnije, kada se

njegovo zemaljsko vreme završilo

A smislili su ga ljudi,

da bi lakše žanrirarili njegovu misao

Čudno je to, s tim nazivanjima – hrišćanin,

kao da je zastupao samoga sebe a ne oca,

pa se svi nazivaju po njemu

Tako da i ja nisam hrišćanin

Hrišćani me ne vole, vole me ljudi

Došlo je do katastrofalne greške, sve to

neljudski, uspaničeno,

prestrašeno, prestrogo,

nejednako je pred ljudima

Kao da je jedan prah bitan pred drugim

prahom, kada zaduva vetar

Svi stalno pričaju o duhu

a niko da podigne pogled sa zemlje

Svi misle da su već na nebu

Apokrifna kapitalipsa po Sinisteru

Premia i Favola su vasa favela

Fruvita i Fidela dnevna formula

sumrak free well-a,

i dobro jutro frivole – čuda čulnih

Urok, ukor, ukus Yuhora,

a nigde smernosti prasca, krave, i ribe

Sveti vrači, krupni igrači Satchi & Satchi,

veštački zaslađivači

Korporativna defloracija,

sa oplodnjom device, na market podijUmu

Čokolada, marmelada i slast safalada

Scila i Haribda libida

Florida Jumbo, Amato tečno zlato

iz tegle lipti,

Danubius,

Laje Anubis corpus delicti, & Christi

Monsanto de Gala,

nevidljivija od Stelta – Delta, na putu grala

Stoji uz staniolske, vitlajemska zvezda,

pomilovanja

Maxi profilaksi, u minibus sa vama seda bez

stida

Ah, Pekabeta!

Nit Piete bez cigareta, i druida bez amfetamina

Moderne apologete snaže reciklaže

noć sanja skrivena polja aditiva u kosti

Rovac je u laži,

a bogoslovac traži slovo F na ambalaži

I Bi voda, i bi Nova Tera,

homoseksualci na kiretaži

Progresivna politika nataliteta,

new age religija

danas, ovih dana, šeta

**********

( hm.. tako sam počeo da primećujem

da svaku alternativnu stvar,

koju dotaknem u radnji

((poput Kefira, Kombuhe, Kvasa, i ostalih K

stvari,

računajući i bezalKoholno pivo, malteKs,

crnu čoKoladu))

prvo nestane sa tržista, a onda se vraća

princezirana i u novoj fancy

ambalaži,

najednom postaje deo nove propagande,

uz bilborde i neki čudesni advertajzing

reklame – totalni bedak, nakon procesa

redizajna,

jedne elijenske otmice identiteta,

ta stvar više nema isti ukus,

i ja se zbog nje više nikada ne osetim tako

posebnim

sada, u prodaji skoro da ne postoji ništa

autentično za šta se može reći da mi može

privući pažnju,

možda sam ja kriv za to,

možda nije trebalo ni da počinjem,

možda sam bacio prokletstvo na proizvode,

eno, čak je i Jelen počeo da pravi

bezalkoholno pivo,

a i dalje ne znam nikoga ko ga je pijo (i pije)

osim mene

možda oni to rade zbog mene,

možda oni znaju o meni nešto što ja ne znam o

sebi

možda me snimaju sve vreme…)

Zobar – čerga

Pogledaj draga, deca su nam sretna

jure kao konji livadama beskraja

Noć je pala, a naša mala štala od čerge

natkrila je svoje, sinove i ćerke raja

Pogledi setni, zagonetni, u plamenu vatre

kao da izgubili smo sve, i tako siti svega

prevalili smo put od hiljadu i jednog brega

a budimo se u horu, sa zorom

Ostavljajući zgarišta za sobom.

Strast od puta za nesagledivom slobodom

nosi nas da tolimo žeđ sa reka, dok naši dorati

piju, iz daleka, čujemo jedan isti zov

On traži čoveku da se daje svemu što se

pruža, naša drskost je u neodbijanju slobode

umiranja

Draga, pogledaj moje crne prste,

sinoć sam u steni nožem iskopao grob za brata

i nema krsta, nego šešir je nad njim –

kao za života

Divni su predeli koji nas hrane

i sahranjuju, koji rastvaraju i stvaraju

Poneću te noćas do mesta,

gde ćemo jednom, po zimi, umreti

Kada kraj zaveje

Tu je naša kuća od klinova i pruća,

naš lutajući dom, ne postoji daleko za nas

Nego samo daljine, sagledive baš tu, u nama,

u pogledima, kraj gareži i lučine

Znamo da kralj među nama je onaj

koji igra, podvaljujući životu, učeći od žena

da pravda je istina, a ne sud

Mi ne dajemo da nam se sudi, jer sud su ljudi,

a istina, ona stena koju sam prokopao

Pamtim svoju istoriju kao tračak roda,

najmilije nomade, blagostanja nadanja

Pamtim sve što treba pamtim, da bih znao

sa mnom se ne završavaju niti počinju

lutanja

Bio rođen i u ponoć,

jahao kao vetar vrbovo šiblje,

nemam taj ponos, srce mi je divlje

Dim je urastao u malje horizonta kad se pod

veđama pomalja

Narastao u nebo, što polja pokriva,

ništa nije sveto osim doma

Čerga golet i kamen,

daleko od saraja, koji dušu od tela odvaja

Mravojedožder

Mnoge znam

koji pali su na nebo

Mnoge znam

koji su se popeli na zemlju

Isplivali na dnu,

uronili u površ

Mnoge znam

koji su zakopani živi,

Znam neke koji i mrtvi hodaju

Neki vode hladni rat

nekima prija ratni hlad,

Neke hrani glad

Nova Hirošima

Evo me Draga,

gde koračam ulicama u susret tebi

Evo te, gde iz lista hartije

sa balkona, bacaš promišljene žudnje

O, Romeo, zašto si oronuo,

svenule su puzavice, uz koje si se peo

do tridesetog sprata

Nakon atomskog rata, nije ostalo ništa,

naša su bića raspršena, a ljubav neusmerena

pogađa bankine

Ona je umrla od trovanja fast food-om,

dok ja sam oduvek bio slab na umiranje

Nju je ubila menadžerska hipertenzija,

dok ja život nikad nisam gledao kao marketing

Sve do sada, kada postaje jasno, da gubim se

u molekulu mnoštva, koje asimiluje, u slatke

snove lutrije

U svetu, van dužnosti i nužnosti

Julija zamenila je identitet avatarom, i sada

sluša Hulija

Ljubav je mrtva, živela smrt

živela smrt, jer svemu dođe glave

Neznana idila

Prošao sam bako tvojim sokakom,

spustila si pendžere i rano legla

Znam, sutra ima puno da se pegla,

pririnač trebi, šije, od ranog jutra hekla

Ali priznaj mi nešto,

kada si bako poslednji put Ljubavi rekla

Ostavi muštike i šustikle bako,

otidimo u šetnju do obližnjeg parka

Nije život španska intriga, i čarka

ti to i sama znaš, predratna ženo,

koliko si pedantna zna samo antanta

A za mene, briga je vas

Ne budi tako gorda i nadmena bako

evo, obućiću sako,

Podneti priče socrealizma,

jer ti si dete, rodom iz Dadaizma

Zvaću te Dada – nano, ajde pođi amo

i pogledaj me samo

Smreškane su usne tvoje tako samotne

od tragova ljubavi, pohote, dođi

zavodljivo zapevaj Internacionalu

Protezom daj takt, ja sam spreman

tebi dat, ovo veče, koji minut, sat –

ne dam te bako, ja tebe znam,

i najzad

Ljubi me bako u regtajm stilu,

zaplovićemo onda, u neznanu idilu

CECA MATIC

Светлана Биорац-Матић (Алексинац)

ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

Рекоше ми

Бог је свемогућ

Ја веровах.

Никад не пузи, рекоше,

ја остах без идеала.

Не помињи име

Бога Господа узалуд

наредише,

ја…занемех.

Поштуј претке своје – учише,

од потомака се склањам.

Крв точих шест дана у земњу суву,

седмог легох да се одморим,

они ми свећу припалише.

Радост ми у очима убише

све вичући: „Не убиј!“

Рекоше ми – не кради

снове ми покрадоше,

не чини прељубу казаше,

љубав ми на крст разапеше…

Туђе не пожели, учише,

ја све поклоних,

Не лажи говорише

лажући ме у очи.

Господе, опрости…

Нисмо ми тебе достојни.

OSTOJA GAJIC
Ostoja Gajić, rođen 17. maja 1987. godine u Ključu, Bosna i Hercegovina.
Student italijanskog i srpskog jezika i književnosti pri filološkom fakultetu u Banjoj Luci.
U slobodno vrijeme piše pjesme i kratke priče

Дан без дна

О, врло будна бесана ноћи,

пуна од стрепње гласа,

ослушкујеш у немој самоћи,

режање и лавеж паса.

О, врло клета проклета ноћи,

слутиш ми неко зло,

тако црној коб ће ти помоћи,

да разјапиш блатно тло.

О, врло смртно си нокте своје,

зарила у тиху слутњу,

твоји се сати крвљу боје,

страх испуњава минуту.

О, врло рано овог јутра,

прије него што сване сутра,

хоће ли ме у јави ил’ сну,

црња од тебе пробудити вијест ?

Падања од надања

Све те клинке с’ брдом шминке,

жваћу жваке попут каке,

сукња или панталоне,

данас нема разлике.

Наши момци чашоломци,

све су више фенси шменси,

на пластичном лицу цмок,

о, шта то беше војни рок.

Чувајте те лепоте,

за будуће животе,

мени је добар и овај мој.

И те нове музике,

за мрдање гузице,

свака им рима Хирошима,

хиљадудеветсточетрдесетпет.

Нећу ропску европску,

не нећу црне сватове,

ни балканске ратове,

доста ми је овај мој.

Монумент

Написала си историју у мени,

пуну топовских канонада,

спаљених зграда у дима сени,

поносних мајки, јецаја и јада.

Написала си историју у мени,

борбених песама и палих јунака,

корака у маршу што посташе неми,

и ушеташе у музеј оловних лутака.

Написала си историју у мени,

под голим брдом река крви,

и датум уклесан у стени,

под којом врви у лешини црв.

Написала си историју у мени,

над њом се небеса у црвено боје,

и зато споменик дижем љубави,

јер живот је дала за нас двоје.

Поред пута

И на крају рачуна,

кад се подвуче црта,

збир свега је пучина,

на маслачку у дну врта.

Свирка у мртво

Ухоложа с’ уложи у ухо,

чекићем узенгију је млатн’о,

музика је прснула у глухо,

к’о крв у бијело клатно.

И гласови твоји притиснуше главу,

уз наковањ црн и хладан,

удараше тихо и њиховг еха,

остадох и жедан и гладан.

“Обичан човјек у необично вријеме”,

уклешите на надгробној плочи,

кад тијело пороби сладуњави дријемеж,

и душа у амбис скочи.

Молитва

Чувам те,

од змајева троглавих,

рушења сна,

од слика вртоглавих,

небског дна.

Чувај ме,

од пјесме сирене,

преријског пса,

од отровне стреле,

чељусти тла.

Маштајмо ноћас,

о бојама гријеха,

играма сијенки,

гласовима смијеха.

Чувајмо стражу,

испод свода дуге,

копљима бојним,

пробадајмо туге.

Запамти само,

правило златно,

шапата глувог,

не чувајмо никад,

једно од другог.

Емигрантски пасош

Прије него што рупиш напријед,

у стампеду незадрживе руље,

осврни се и задржи поглед,

на траговима своје хује.

Осјети смрад што остаде за тобом,

закоровљену траву над дедовим гробом.

О чему ћеш причати дјеци,

кад су те проклели рођени преци?

Пробуди оно мало свијести у себи,

у дугом минуту до поласка воза,

да те мисли прогањале не би,

док гледаш кроз замагљена окна.

Miroslav Kovač rođen je 1978. godine u Vrbasu, Vojvodina.
Živi i radi u Vrbasu, gde obavlja funkciju umetničkog direktora najstarijeg festivala poezije za mlade pesnike u regionu – Festivala Jugoslovenske Poezije Mladih.
U izdanju Književne omladine Srbije u ediciji “Pegaz” objavljena mu je zbirka poezije “Tumač vatre” 2011. godine.

Nagrade:

– I nagrada na konkursu emisije „Svetionik“, Radio Dunav, Novi Sad 1998.
– I nagrada festivala „Erato nad Kucurom“, Kucura 2000. i 2001.
– Priznanje na konkursu „Vatrom brodim-stihom hodim“, Bačka Palanka 2001.
– Laureat nagrade „Stanko Simićević“, Festival Jugoslovenske poezije mladih Vrbas 2005.
– II nagrada na konkursu za najlepšu duhovnu pesmu, Književni klub „Rujno“ Užice 2009.
– Pohvala međunarodne pesničke manifestacije „Rudnička vrela“,Gornji Milanovac 2009.
– Nagrada za gosta-sudionika na 14. međunarodnom književnom festivalu „Pontes“, Krk, Republika Hrvatska 2009.

Poezija objavljena u zbornicima:

– 12. Jugoslovenski haiku festival, Odžaci 1999.
– Konkurs za najlepšu ljubavnu pesmu „Žubori sa Moravice“ Ivanjica 2000.
– „Vatrom brodim, stihom hodim“, KK „Dis“, Bačka Palanka 2001.
– Konkurs „Banatsko pero“ – Novo na staroj adresi, Žitište 2008.
– Međunarodni susret pesnika „Garavi sokak“, Inđija 2009., 2010.
– Konkurs „Jutro nad Ozrenom“, Sokobanja 2009.
– „Tragovi na pesku“, Bečej 2009.
– Zajednička zbirka izabranih učesnika manifestacije “KAPIJA ISTOKA I ZAPADA”, IV Novosarajevski književni Susreti, Novo Sarajevo, BIH, 2010.
– Zbornik radova, 1. Evropski fejsbuk pesnički festival, Banatski Kulturni Centar, Novo Miloševo, 2011.

150 leta kauča za psihoanalizu – primenjeno u praksi

monokl, kauč & skupoceni viski

magistar šrink i zadasi vinski…

uzbuđena gospoja u pozi za san

ne ode kod zerfrija, propade joj dan…

ti sanjaš, ti sanjaš, dok gledaš u sat

potrošačko društvo dalo ti šah-mat…

tranzicija melje li melje,

kanibalski obred traje

svakog leta puste želje

dok doca ti lažnu nadu daje…

da li kriv je suprug il’ razmažena deca?

da l’ krivo je društvo što svekrva te štreca?

a ti luda glavo kod psihića – na lizing

plaću si zadužila, otišla u minus

čekove ne mož’ dići više ni na čiting

pokvari se ladna trajna, sad te boli sinus…

pa trči kod doktora, pa mito pod mišku

pa vriska na sestru što proziva na krišku…

pa, deder u ljekarnu, drogeriju, apoteku

u naletu besa ZGAZI nekog deku…

a kad se vrneš doma, pardon u tvoj kavez

izljubi decu, al’ sa blagim merama opreza

prokuni dan kad stupila si u bračni sveti savez

padni u nesvest kad vidiš cifru poreza…

neko zvoni uporno, « Oh, tko li je sad? »

zvirneš kroza špijunku: «Ah, opet onaj gad » –

što redovno donosi isključivo račune

i ko znamenje loše najavljuje kućne obračune…

sedi za računalo, s’ tinejdžerima četuj

na prljavim forumima ti zamenski letuj…

stavi piling na facu, najnoviji brend

ak’ već nemaš život, barem imaš trend…

a za kraj dana zna se: odglumi orgazam

usiljenim osmehom mu nagovesti da si sretna

nemoj mu priznati da strašno je prazan

i ZASPI, jer san stvar ti je urgentna…

AKADEMIJA JE SRCE SRBIJE!

U znak podrške kultnom klubu Akademija koja je bila, jeste i biće duša i srce Srbije,

Miroslav Kovač, umetnički direktor Festivala poezije mladih u Vrbasu.

Vi što ne vidite dalje od gazda Miškove prćije

što od života naših napraviste nove stradije

kadije ste lažne a bogme i sudije

vama zborim vi vernici dolar-boginje:

‘Demija je srce Srbije!

Kanibali u odelima što glumite japije

džaba vam svi ugovori, advokati & kvazi-tapije

dobro bi vam došlo malko psihoterapije

Ne damo vam ‘Demiju, jer ona je srce Srbije!

Od kulture sve što imate jesu španske serije

što ljudima je gore – to vama veselije

imperije sagradiste od masovne histerije

ne vrede vam ni soldi, ni audiji nit’ fensi tepiserije

Okanite se velim naše Akademije!

Vladari vas ljube, sistem na vašoj strani je

od zemlje ove kukavne stvoriste vlastite gubernije

uništiste sve samo da vam bude komfornije i ležernije

bezakonje svoje proglasiste za najlegalnije

NO PASARAN, Akademija je srce Srbije!

Pitam se ko li vam je piskarao to smešno pisanije

što žalibože ne vredi ni te bezvredne hartije

vi što mozga nemate, a skrivate se iza partije

bež’te od nas beštije što pakao za vama vapije

Manite se ‘Demije, jer ona je srce Srbije!

BLAGOSLOVEN BIO KREKOVANI “REASON”…

Blagosloven bio krekovani “Reason”

i sreća praćena tom holandskom rizlom.

S’ likovima dragim sastavljanje pazla

od kockica života negovanje spazma.

Muzika slobode i pravo na mir,

pravo na izbor i svačiji hir.

Uznesi me na oltar vrhovnoga trona

genetski me oblikuj po liku moga klona.

Razuveri neverne i pajace razne

zadaj im direktive, vaspostavi kazne!

Nametni im stege, u oblande ih uvij

vodom prodornom na iskap se umij.

Liberalno sunce da zasija žarko

boja nek’ mu bude ekspresije-jarko.

I mistrije zidarske nek’ zapete budu

da se gradi sistem naslonjen na Judu.

Nek’ ljubav poprimi apdejtovane verzije

i srce, najzad, iščili uvrežene prezire.

Sudari energija nek’ stvore Uragan

i tajfuni emocija ostave trag strašan.

I sve davno prošlo nek’ bude u futuru

a hemija, prirodno, dat’ će nam strukturu…

MAJA KOROLIJA

Jedna od mnoštva Maja na planeti, a možda i šire, rođena je čitav školski čas posle ponoći, februara dvadeset i šestog 1990. u jednoj porodici Korolija.

Već neko vreme pisanje se bavi njome, a nešto kraće studiraju je i poslovna psihologija i sociologija zbog kojih je Staru Pazovu u kojoj živi već dve godine uglavnom zamenila za Novi Sad (zbog naglaska).
S vremena na vreme učestvuje na književnim konkursima, objavi joj se poneka pesma u nekom zborniku, književnom časopisu. Kao loš pedagog, ipak izdvaja “Rukopise”, “TIT” i mlađano “Džbujanje” kao posebno drage.

Polupuno pisanje polupraznom slovu M

Ne znaš o čemu bi pisao

Ni zašto bi pisao

Smešno je!

Nekako,

Gubiš stil kako grubiš.

Zar ne,M?

Kao i ja

Pozajmljuješ sebi osrednje loše vreme

Za izderane stihove

I nikad do kraja!

Gurni do kraja!

Igraš se beskraja sa Ništa

Bez kraja.

I

Smešno je

Kako groteskno zvuči

Pljuvačka mlako definisanih ljubavi

Pričaš svoja osećanja,M

Samo njihova sećanja

Bez začina

Zdravo se hraniš

Razgovetno si čist

Ispraznio si lak korak

Postao je težak…

Sanjam te uvek na kraju priča,M

Nema veze.

Shvatam da je kraj sna

Ono što određuje sećanje

Niko ne pamti međuredove

Poluumore preplanule golotinje

Dok zavaravaš da je sav taj beton

U očnim jabučicama čisto more.

Ti misliš samo na vodu

Zaboravljaš SO.

Ja počinjem sa krajem sama,M

Bez smisla za tok

Baš uvek nekulturno

Sa Ne

Ispred budućih definicija.

Ovo je isprano pisanje, da znaš!

Polumokre kose ispucalih krajeva

Koristim te kao draž

Hoću pljuvačku

I loše me tumače.

Namerno se krivo pakujem,M

Ljudi ne vide jasno iza nespakovanih reči

Možda ni ja.

Glasna da bih se opekla

Osetila još nešto

Bez praznine u pljuvačnim žlezdama .

Pristojnu dozu jasnog

I ne tako jeftin plač

Bez pitanja

Šta ako nije ljubav?

Oralno glodarska

Smrznuti prsti u ustima pod prinudom

Igraju draženja

Kao nekada traženja pola jabuke sa cimetom

Dubina grla

Gasi neupaljene cigare danima

Bez bontona romantike kupuješ gazirane limenke

Toliko sam da

Sopstveno prisustvo smeta svima

Pališ se šibico

Pored nekog otvoreng prozora

Ispijaš promaje

Kao njenu vlagu gaziranim jezikom…

Opet spetljana snovima u punđi

Sva ošamućena

Koketira sa prstima

A već ih je lizala…

Tu negde

Opet hrču i dišu

Tik do stvarnosti i tvoji

Al’ kao da nije

Al’kao da nisu

Prokleto se ne gase

Samo hrabro ne gore

Cigare bez pardona

A nisi oralan tip

A nije….

Uviđaš da

Things go better with Coke

Svaki natpis je laž

Kada su limenke prazne!

Ovo je opet osrednja noć

Ice cold

Jeftin bol srednjih klasa

Čista kao komercijala suza

Gola sa omota neke prazne limenke

Uz natpise utehe

Gleda nebo

Bez zvezda

I ne shvata

da su ti krvavi prsti u ustima

odavno samo njeni!

Glupa glodarka…

Cirkus Korono

Čujte i počujte

Cirkus Korono u Vašem gradu!

Cirkus Korono u Vašem gra..

Korono cirkus

Korono u…

Otvaram prozore danas prerano

Igračica na trapezu tek uveče počinje tačku

Hladan znoj skidam hladnom vodom

Duva hladan vetar

U pauzi ona se igra sa bacačem noževa

Ness je danas obema ružnog ukusa

Smrtno je uplašena, ali hoće još

Danas

Ja sam umorna od poslova za Dž

Plaćene modrice više volim!

Danas

Govore joj da voli da pati

Takav joj je horoskop.

Ja ne verujem u horoskop

A danas patim jer tako piše.

Sinoć je u snu opet zaklala svog čoveka

Slučajno

Samo ga je okrznula nežno.

Čujem mamu kako govori

„Ljudi su nežni, Majo.“

Moja mama veruje u stvari kao što je duša.

Bacač noževa veruje u ljubav igračice na trapezu

Ona uvek dobije aplauz

Tada zna da se san oprašta do sledećeg puta.

Zato još napornije vežba.

Što se mene tiče ja nemam dušu

Kao ni bilo ko drugi ko veruje u nju

Zato pokušavam da je prodam

Jer uglavnom naopako veruju.

Svaka njena tačka je bolja od prethodne

Svaki njen san je krvaviji od prošlog

Aplauz jača baš kao i hladan znoj

Volim mamu.

Igračica na trapezu ne veruje u ljubav

Samo u dobro naplaćen bol

Slažem se da najviše boli jeftino.

Ne voli bacača noževa

Vec samo taj trenutak kada je u njoj

On ili zamalo nož…

Svejedno je.

Oduvek

Lepota je jedino što je bitno.

Volim kada mi govore da sam lepa

Iako ne volim Lepotu.

Ona isto.

Čujte i počujte!

Cirkus Korono u ovom gradu!

U stvari

Samo asocijacije.

Biskvit

Čudna iluzija

Ovaj biskvit što delimo na slici

Sa dimom u pozadini našeg čokoladnog smeha

Čudno isključuje

Varljivu prošlost crno-belih slika

i čini nam se da čokolada nije i poput olova

Teška

Ma, ista.

Mi živimo

U bojama ispraznih raznina

Mi Istapamo vatrom upaljača

Papirne pletenice našeg uklopljenog mesa.

I kada hoćemo da kaznimo

poistovetimo bića i stvari sa Niko i Ništa.

Tupi za širine praznine

Ustvari uplašeni od sreće

Mi verujemo

da je naša slika nemoguć trenutak

Nekog davno raspolućenog bića

Koje ne postoji baš kao Niko i Ništa.

I ko bi posumnjao da grešimo

I pored krvi u boji

Što crveno opominje ove dimenzije

Da vatra pali i njeno meso

U koje ne sumnjamo

-Boli direktno.

Čudan neki prostor oko nas.

Zatvoren u samom sebi

A, ne pripada nikom.

Ni sebi.

I uzalud se teram da ti zavidim

Što u biskvitu vidiš samo biskvit

Na kraju svejedno

ne boli ni svetski bol

kao tvoja ravnodušnost…

I sve je kao da me ima nož.

A, tešim se da ne boli.

Toliko.

Zato se to i zove bluz, dušice…

Zasecam još uvek neko moje meso

Kao metal sto vulgarno krvari.

Zamišljam kako bi bilo dobro

Da se u pozadini čuje muzika

Kojoj pristaje ime „bluz“

A da nije bluz.

Slaba sam na zvonke reči

Koje se slažu sa mnom

Makar po boji tona

Jebem li ga…

Urolam tu ideju tako

Da niko ne posumnja da ne lažem

Kao klinka.

Ja sam ti kao klinka

Aha.

I šik sam dok to radim.

Nešto kao Lolita.

Zovite me Lo.

Vaša Lo.

Ti si jedini čovek kome je perverzno persirati.

Toliko dobro da bih po tvom zahtevu sažvakala

Svaku kost koju imam

onako kako voliš da se kosti žvaću.

Kao pas.

Kao mačka.

Kao bilo ko.

Bilo šta.

Vašem zahtevu.

Onako kako volite.

Vašem receptu.

Bez sumnje.

Čak bih vodila ljubav sa mašinom pred tobom ako želiš.

Ma, sa bilo čim.

Lajala.

Mjaukala.

Pred Vama.

Ako želite.

Čuvala tvoj znoj među zubima

Sisala vlagu tvoje pore dok odzvanja krik

Bez čula dodira

Bez čula ukusa

I bila ljubomorna što to delim sa tobom

Sa sobom.

Vašeg.

Sa Vama.

Pričala na Vaše uvo glasom žene

Koja drži Vaš jezik medju nogama

Čak i ako je odsečen

I ne postoji.

Na tvoje uvo.

Tvoj jezik.

Ti si jedini čovek kome je perverzno persirati.

Dok zasecam još uvek

Sve dok vulgarno krvari…

Znam da ništa od ovog nećeš tražiti

Te jeftine na pola skinute maske

Suviše lako.

Suviše na mestu.

Ustvari sve sto ja želim

Je da me grliš tako

Da mogu sigurno da plačem.

To je stvarno šik.

Valjda zato i reč „bluz“

Jebem li ga…

Navike

Dragi,

Kada umreš

Sva petparačka stopala tvog života

Ravnodušno će goreti na tvom grobu

Iz stare navike!

Sa crvenom vrelinom u mojim očima

Tvoja žena će me poželeti

Jer

kao i ti

Biću slučajno tu!

Jedina neprikladna provokacija

Bez navike

Oponašaću tvoj ropac neodoljivo

Dok budem igrala

instinktom kurvu s’ ledom u zubima

koja priznaje

iza svih krajeva

koje smo izmislili za to

da te

Tipično jako ….

ono na V

Na suprotnoj strani ulice

Za nas

Ipak

Na tvojoj samrti

desiće se dosada

zabavljaću se u suzama

svim tvojim ukusima

neću priznati

al’ biću ljubomorna na crve…

neću ti oprostiti

isti kao i svi

umrećes…

FRANJO MATANOVIC
Franjo Matanović rođen je 1964 godine u Svilaju Donjem (Odžak) na sjeveru Bosne.
U obližnjem Slavonskom Brodu završio srednju školu.

Objavljivao u mnogim zajedničkim zbirkama i različitim glasilima, sudjelovao na mnogobrojnim literarnim susretima na kojima je dijelio minijaturna fotokopirana samoizdanja pod pseudonimom F.M. neDostajemiviski
U isto vrijeme pokrenuo i glasilo CILJ.

Od 1997. živi i radi u Italiji, gdje otkriva Neokatekumenski put kojem sada pripada.

2006. objavljuje prvu knjigu “Kupite Franju”.

Dobitnik je nekoliko nagrada u Italiji i, od stotinjak pjesama prevedenih na talijanski,
najmanje 50-ak je objavljeno po antologijama.

LA POESIA È MEDICINA

il mondo senza poesia non esisterà

dicono poeti famosi

il mondo senza poesia non esisterà

annunciano poeti sconosciuti

il mondo senza poesia non esisterà

spiegano sia i famosi sia gli sconosciuti

e qualche altro ancora

il mondo senza poesia non esisterà

POEZIJA JE LIJEK

svijeta bez poezije neće biti

kažu poznati pjesnici

svijeta bez poezije neće biti

govore nepoznati pjesnici

svijeta bez poezije neće biti

kazuju i poznati i nepoznati

i još neki drugi

svijeta bez poezije neće biti

DAMIR KOMPANJET
Rođen u Rijeci, 11.12.1980. godine .
Osnovnu školu pohađao u Opatiji i Rijeci, srednju ugostiteljsku u Opatiji i studij poslovne informatike u Rijeci .
Objavljivao u nekoliko časopisa .

ANTIKRIST

U dom Božji

Uđoh nag

Kakav i stvoren

Rod je ljudski…

Stvoritelju

Da iskren se

I čist

Obratim…

A zemaljski me

Glasnogovornik njegov

– svećenik silni –

Antikristom

Prozva.

BOŽICA UTOPIJE I JA

Lezi pored vatre i poželi je… ona pucketa vruća

Ogrij sleđena bedra i žali bijele zime

Svuci crvenu tkaninu i baci je da gori… ona je ukras na hladnoći

Zini i progutaj udaljeno zviježđe kao spojene trešnje odjednom

Raširi noge i porodi zagrljenu djecu Tibeta i Kine

Iskrvariti ćeš Božice Utopije ako odrastu okrutna

U dvorima od sljeza ovdje pored vatre

Tepaj mi u vrijeme punog mjeseca

Ja grozna sam sudbina i ne poznajem smiraj

I ne plači moja Gospo od Idile

Što umjesto kiša padaju vatrene iskre

A umjesto snijega crn pepeo

Moje su grudi gvožđe bez osjeta

Od kojeg se oružje kuje

I moje je da ljude učinim prognanicima

A tvoje da te prognani priželjkuju

Zbog mene i kaosa što ga unosim svijet se čeliči i opstaje

Tebi samo stremi dok raste… i pritom i raste Utopijo .

POCIJEPANE BROŠURE

I provodim mrtve noći u društvu mrtvih ljudi

I mrtve razgovore vodim,

Pa i mrtav gutljaj otpijem .

Na pocijepane brošure

I reklamne letke

Ideali nam se svode .

Zibaj me vjetre k’o vješala što zibaš…

O, kako tiho naši leševi na omčama škripe .

Osušene oči, prašina po licu,

Pa izranjavane usne i sjenke strvinara,

Sve su što od sebe u osvit nudim.

DALIBOR DREKIC

Далибор Дрекић (Вировитица, 1975.);
са посебним акцентом на форми палиндрома. Објављивао сам у штампаним и електронским часописима и зборницима („Књижевне новине 2007-2010“, „Вршачко перо 2009-2010“, „Банатско перо“ – „Светлост кресива 2010“, „Куће у ваздуху 2010“, „Најкраће приче 2010“, „Ерато над Куцуром 2011“, „Нова Поетика 2011“, „Пљускови“ – Младеновац 2011., Webzine „Helly Cherry“, 2011.. „С чиме у Европу“/Мркоњић Град“ 2011., „Жубор Млаве“ („Ћирилица – слово српског лица“) 2011, Поети на дар 2011., „Жубори са Моравице 2011. – Најлепше љубавне песме у 2010.“, Рудничка врела – Момчило Настасијевић 2011, Гарави сокак, Инђија, 2011., Часопис за хумор и сатиру „Шипак“, 2011., „Видовдан“ 2011,….).
пишем поезију, прозу, афоризме, епиграме, анаграме…,
Песме, кратке приче, афоризми и епиграми награђивани су на:
– Конкурс „Вршачко перо“ 2009.
– Конкурс хумора и сатире – „С чиме у Европу“, Мркоњић град, 2011.
– Конкурс кратке приче 3-5-7 магазина „Helly Cherry“, 2011..
– Књижевни конкурс УСКОР-а „Драган Жигић“, 2010./2011.
Живим у Београду.
dalibor.drekic@gmail.com

VLADIMIR PETROVIC
Vladimir Petrović je rođen 02.05.1983.
Završio je Filozofski fakultet, odsjek za fizičku kulturu u Nikšiću.
Učestovao je na festivalima: „Ratkovićeve večeri poezije“, poezija mladih u Vrbasu i „Pjesnička riječ na izvoru Pive“. Osvojio prvo mjesto na KUM festu.
Pjesme su mu do sada objavljivane u: „Rukopisima“, zborniku kratke proze i poezije mladih sa prostora bivše Jugoslavije, knjizevnom listu „Trag“, Balkanskom knjizevnom glasniku, kao i u besplatnom listu za kulturu „Avangrad“ iz Sombora.
Objavio je knjigu poezije „Uspavano ispred“.
Živi u Zeti.

*Četiri jahača

Oči nisu ogledalo duše

kada zenica nestane

prazni su pogledi

Zemaljska aždaja proždire vlast

za koju smo se borili

i koje nismo se odrekli

– ni nakon smrti –

(Ništavilo je zarobljeno u kamenu

a besmislenost u ispisivanju misli)

Usredsređenih pogleda

konji

ignorišu ljude

Danas molbe ne pomažu

jer iznad je anđeo osvete

i pravda konačno sustiže

Naoštrene zrake sunca

probijaju oblake srdžbe

* 1498. godine Albreht Direr (1471-1528) stvara duborez „Četiri jahača apokalipse“

Vitez *

Podsmjehuje se vitez požudnom licu Smrti

i rogatom Đavolu

Korak po korak

lobanju sustižu

– lobanja nas vrijeba –

Životinja ne zna

šta se to sprema

dešava li se nešto što

određuje sudbinu

licemjernog svijeta

Vrijeme ističe

očima čujem

ušima vidim

Beskonačnost je kazna

* „Vitez, smrt i đavo“, bakrorez Albrehta Direra

Melanholija *

Vjekovima neizmijenjenim tapkanjem u mjestu

svakodnevica te upija u sebe

(lako se izgubiti u međuvremenu)

tajna koju čuvaš

lavinu samoljublja pokreće

slijepi miš iznad grada

ne zna da li je u prednosti

usamljeno slijepilo vjerovanja

u neizgovorenim greškama

(u sebi pronađi jedinog saputnika)

trideset četiri puta

pijesak se jednači sa pijeskom

pas drijema

ne sluteći

da anđeli boluju

od dokolice

* bakrorez Albrehta Direra

GORAN KOPRIVICA,

Rođen 10.08.1989. u Nikšiću. Student Arhitektonskog fakulteta u Podgorici.

Voli arhitekturu, geografiju, geometriju, snove…

Piše pjesme još od srednje škole i posmatra ih kao neophodan dio svoje stvarnosti.

CVIJET NOĆNI

Ovo je veliko more

Ovo su srećni trenuci

Cigarete predivno gore

U njenoj tananoj ruci.

Ovo su moje vlasi

Ovo su njene oči

Kosu joj sjajno krasi

Mirisni cvijet noćni.

Ovo je moja glava

Ovo je igra njena

Crn sam, ona je plava

Pletenica isprepletena.

Čupa uvijen pramen

Bljesak žute toplote

Ja, hladan ko kamen

Ona simbol ljepote.

Ovo su njena krila

Uzdah svuda po meni

Ona je dama od stila

Prodor vode u stijeni.

Ovo su tijela naga

Snene su njene oči

Ona je moja draga

Ja sam njen cvijet noćni.

MOŽDA JE VRIJEME DA GA OSLOBODIM

Ovaj je duh sjetan previše

Već dugo vremena u meni provodi

Ne spava, ne priča, ne smije se, ne diše

Možda je vrijeme da ga oslobodim.

Ovaj je duh bijesan na tijelo

Što nije uspjelo do kraja da isprati

Ljubav u crvenom, nadu u bijelom

Samo je znalo beskrajno disati.

Duh ovaj nije za život stoljetni

Plašim se da ga tuga ne pogodi

Te da zaboravi šta znači voljeti

Možda je vrijeme da ga oslobodim.

FARKAS ISTVAN

Fur mich von sie

Od mene ne ocekuj tople slike

ne znam otkud ja u ovoj bajci

u decastvu se u zabu prerusih

princezu ocekivah

sad za mefistom urlicem

niko ne stize

i kad god mogu sakrivam ktst prozdirem crveno

ruzicasto u reci udavim zeleno razdelim

i indigo pred sanke uprezim

limunovi mi na tragove laju

mozda princeza tumara sa lupom

i za tren tek resetke vrenena odskrinute

mozda je meni i njoj tek deljenik slican

ili bas suprotan

mozda mi nad stazom ludacka kosulja lebdi

i tek jednu godinu(imam) ne interesuje me

ja ni onda ne znam toplotu farbati

drugo podneblje mi molitva svakidasnja

i druga mi pesma u korenu prstiju

tek curim ljubicasto obojeno grubo

ka pogresnim ukrstenicama

gde ne utice uspravno devet

od mene ne ocekuj tople slike

NA PESNIČKOM MATINEU

Na pesničkom matineu u majušnoj školi bosanske zabiti istrajno zevanje dok pesnikov drug, urednik, govori o njemu kroz nazive, brojeve i još koješta. Možda bi na odloženom času istorije ipak bilo bolje…

Zatim pesnik uzima reč, i tiho zbori

Odjednom žagor, komešanje, došaptavanje

bože, on drhti, zaista drhti, nepatvoreno,

dok govori o zimi, o studi

ledeni vetar bosanskih planina se uvlači u

kosti šiparaca u majsko prepodne,

vejavica preti da zamete staze

đaka-pešaka

Potom pesnik priča

o žutim poljima suncokreta

i neke nepregledne banatske pučine

lelujaju među klupama u teškoj tišini

I dok spominje neke

ivane, ruže, fatime, prepliću

prste i žare zenama netom dorasli

mladići i čobanice

A onda se čuje zvon

Pesnik sklapa korice, i niko da makne

Urednik mrmolji nešto o klipanima koji ne tapšu, nastavnik crveni

a oni sede, ćute,

i sanjaju

I pesnik sa njima

PESME IZ NEHATA 1.

poreći ću

poreći ću da sam ikada sanjao konje

orošenih dlaka od čergarske zore

poreći ću

poreći ću da sam ikada pevušio pesme

orošenih zena od zora čergara

SNODALICE 4

umem tako da sanmjam miku antića

kao, sedim do njegove desnice

i šapućem mu pesme koje on beleži

potpisujemo ih zajedno

on imenom svojim

ja dečjim osmehom

mrštenjem

žudnjama

ZAMAK BELE PTICE

u ovoj izbi prebiva mrak

i zbori tišinu

i prede stud

a gosta niotkud

boja ne kuca

glas vrata ne otvara

jara ne nazdravlja

u ovoj izbi prebiva

mrak

DALIBOR RADOVANAC.

Rođen 11.04.1972. godine u tadašnjoj Bosanskoj Gradiški.
Po struci: Grafički inženjer, zaposlen u u jednoj grafičkoj kući u Novom Sadu.
Više obrazovanje stiče na Višoj tehničkoj školi u Novom Sadu, gde i danas živi, radi i stvara.

Do sada ima objavljenu jednu zbirku pesama punog naziva „ODREDIŠTE, ZBIRKA POKRADENIH MISLI IZA KOJIH NE STOJI NIŠTA, TO JEST SVEOPŠTE I CJELOVITO REFORMISANJE CJELOKUPNE VASELJENE, POVODOM GLASA ČASNOG SVESLAVENSKOG SUPERPLEMENA, SA PRIDODATIM KRATKIM KOMENTARIMA PJESNIKA DALIBORA RADOVANCA KOJI JE RADI TOGA BAČEN U LANCE I PRIKOVAN ZA GALIJU POSREDSTVOM KVAZIHRIŠĆANA, SADA SE DAJE U ŠTAMPU I NA ZNANJE SVIM LJUDIMA ČISTA SRCA (bijeli primjerak)“, u izdanju Studija GraphIT, Novi Sad u decembru 2006.

Prevođen na rusinski jezik, a nekoliko prevoda objavljeno u časopisu rusinske omladine „MAK“.

IN SMRAD WE TRUST

Ponekad imam o-ho-bičaj

Da ne jedem komade pločnika

Vakcinu ubrizgam – ekstremnu strast

Uši mi šapuću

IN SMRAD WE TRUST

Udisaj boli u lascivnoj pozi

Dok skupa pojamo himnu cirozi

Onaj što nad nama imade vlast

Odozgor grmi

IN SMRAD WE TRUST

Orgazam trese – mi ne znamo čiji

Ko mobilni na vibraciji

Zubima pokidaj s testisa mast

Dok veselo zveckaju

IN SMRAD WE TRUST

I sve dok se ne sjediniš s bogom

Pokušavaj da drkaš nogom

Ako ti uspije – svaka ti čast

Jer nulta je zapovijed

IN SMRAD WE TRUST

IN SMRAD WE TRUST

Tašta to ashes

Tast to dust

LJUBAVNA PESMA

ostaje nam

tražiti bespotrebne kvintesence

i poći nezaobilaznom zaobilaznicom

gospodari smo sužene vizije

stvaraoci sirove energije

ne osjećam hladan čelik

tvoj miris

zamotan šušti nezaustavljiv

u gumenom transu

30 je sjena

na stolu – 30 očiju gleda

iz čaše – 30 vrabaca

na balkonu do pola upecani

od pola zarobljeni

bacamo mrvice hljeba

otvorenih

usta traže:

MESA…

M-E-S-A

MESAAAAA !

ne dopustimo im mogućnost da se

UBIJU

da ugrize istina

prepisaću sebi servis

za čovjeka

potražiću smisao

U TEBI DO KRAJA

NIKAD VIŠE, GOSPOĐICE

Gurnem vam u usta

iz iskustva

sve elemente jezika plus

kilo eksera, letvice

malo šljunka

Pa širite, kujte, rimujte

Silujte rečenične sklopove,

jašite ledenu krv

nek studen i jeza odozdo biju

Erotične žile

i drogiran jezik, gospođice

s kojeg piše

Nikad,

nikad više

Boja leša

Boja snova u izbjeglištvu

Boja krvi vam je loša, gospođice

nenaglašenog intelekta

Nisam posrtao sanjajući vas unazad

A, izrastao nam grom (jedan do drugog)

i progutao noć

I ne možemo više

tamo gdje

Crne zvijezde vise

Nikad,

nikad više

A sada, sva tri oka sklopite

U mirisu trulog poljupca,

u soundu abortusa, gospođice

I do groba budite zahvalni grobu i

stvoriteljima

jer su vam uz život podarili i smrt

Prljavi računi – kratka ljubav

Prljavi krvni sudovi i sudije

Padaju u oči

na žaru, dvije lijeve sise

Na ledenom licu kiša ne diše, gospođice

Nikad,

nikad više.

PLES SA VUKOVIMA

ta kurva flaša

ponovo hara gradom

staviću čep u džep

i piljiti u okno

gdje

kišne kapi

jureći ka

dnu

sustižu

i

gutaju

jedna drugu

ispisujući neko

(nepoznato?)

ime na staklu

SHEMAHAFORASH

Zavrtila si mozak ko cilindar ruleta &

Naravno da je palo na CRNO

Na tako opisana polja

Utiskujemo razgovor

O snovima bez maski

– Otkad nosiš vrijeme naopačke?

– Otkad trpim u leđima zabijenu tuđu

kazaljku.

Oči čupamo stranu po stranu

Razapeta na podu

Piće mi spava po tebi

Tvoje ime

Ni ovaj put omanulo nije

Ali imam osjećaj: I WILL ALWAYS EXIST

I to zbog ovog nožića.

Association Kulturanova calls for poets from all over the Balkans
region to participate in action “Direct consumation of culture” and to
exhibit their poems on 24th September in Novi Sad, on one of the walls
in one of the open spaces in city centre. The “exhibition” of poems
“100 Thousand Poets for Change” is another action which is part of the
long term project of Association Kulturanova, “Gradionica”, which have
the aim to deal with afirmative actions, creations, cultural and
artistic production, and to put focus on problem of using public space
and a need of independent cultural scene for venue like this. Action
“100 Thousand Poets for Change” consists of more then 400 events
happening at the same time, on 24th September this year, in more then
350 cities all over the world.

Beside exhibiting those poems on a public space, they will also be
published on a blog http://freepoets.blogspot.com, as well as on the
web page dedicated to this project “100 Thousand Poets for Change” –
100TPC.org. After 24th September, all gathered documentation about the
project “100 Thousand Poets for Change” will be archived on Stanford
University in California, USA as a part of a project of digital
archiving LOCKSS.

To participate in this call please send your poem with a short
biography on this email address: neposredna.kultura@gmail.com

MILOSAV BUCA MIRKOVIC

ZAŠTO

Pesnici su danas uglavnom izgubljeni i za Boga i za ljude. Ne tako davno, to nije bio slučaj. Nova tehnološka dostignuća pospešuju samoću ljudskog bića, devastiraju nas iz života. Sve smo više usamljeniji, povučeniji, hermetički zatvoreniji, bojim se da smo na pragu svog konačnog nestajanja.

Poezija je uvek bila spona između svesnog i nesvesnog, ona je ta, koja sa još nekim partnerima održava sve ono što je u čoveku. Ona održa­va postojanje spoljnog sveta i dra­matičnu izmenu te energije koja se u neprekidnom protivstavljanju i izjedna­čavanju vrši između njega i sveta.

U svakom od nas bez izuzetaka, taj unutrašnji život bez prestanka traje u neiscrpnom dialektičnom bivanju i bitisanju. Od različitosti njegovog intenziteta i bogatstva zavisi različitost pojedinih ljudi kao ljudi.

Među onima kod kojih je taj život, u svom disharmoničnom ali veličanstveno orkestriranom nastajanju, preplitanju i razaranju, najintenzivniji, izvesni ljudi, s pravom ili bez prava, pretenduju da je priroda te nji­hove psihičke dis­har­monije, ili prividne harmonije, takva, da je poetsko izražavanje jedna nužnost, jedan neophodan uslov za životnu ravnotežu i jedna prirodna mani­festacija njihovog duhov­nog života.

Poezija, ili ti pak pesničko stvaranje, prema tome, za njih se ne postavlja kao neka dokolica, ni kao suvišni luksuz, već kao jedna potpuno opravdana logična kompezacija za sve čega se njihovo puno životno izražavanje i ostvarivanje, pod pritiskom raznih spoljnih i unutrašnjih prepreka, moralo lišiti, jedna oduška za sve što je potisnuto i što sada, nagomilano u njihovoj podsvesti, teži da se ispolji u obliku simptoma, da konačno prodre do ostvarenja.

Prozni pisci su retko kada zadovoljni kritikom, što ona sa svoje strane se objašnja­va nji­hovom uobraženošću. Ne može se negirati da stvaralaštvo, odnosno sposobnost uvo­đenja u život novih ljudskih duša, nepriznatih dotad osećanja, lepoga koje je nedostižno u stvarnosti, da samo vladanje rečima i njihov trijumfalni odjek – ne daje i ne izaziva osećanje nadmoćnosti, neobičnosti i dostojanstva. Razlika između proznih pisaca i pesnika mogla bi se možda prvenstve­no obeležiti kao razlika u autentičnosti, u čistoti njihovog “unutrašnjeg života” koji i jedni i drugi pokušavaju da zaštite od opasnosti, od nadiranja spoljneg sveta, od napada, od traumatizama stvarnosti.

Ja ih ne razdvajam, oni su svi moji, i prozni pisci i pesnici.

U Beogradu, 20. avgust 2011 Milosav Buca Mirković

JEDAN JEDINI

Između pamćenja i zaborava

Lebdi javorov list jedan jedini.

Između vere i neverice

Jedan jedini talas sa Dunava.

Između časovnika na kulama

Bdi orao jedan jedini.

Između bačije i kolevke

Jedno jedino dete dok spava.

Između vatre i kovačke varnice

Ruka čoveka jedna jedina.

Jedne jedine u mome srcu

Jedne jedine golubice.

SMILJANA STOJNIC
Smiljana Stojnic je rođena 21.08.1986. Po zanimanju – student/radnik

Član Udruženja pisaca Srbije od februara 2011.god.

Dela: Lutalica , izdata juna 2011. godine.

Živi i radi u Beogradu

ТАМО ГДЕ ПРЕСТАЈЕМ ЈА
ПОЧИЊЕШ ТИ

Настављаш се на сваки део мога тела.
Узимаш и оно што ти не могу дати.

Тамо где престајем ја,
почињеш ти.

Узимаш ми додире,
кријеш их у џеповима
својих панталона.

Узимаш ми усне
и упијаш у своје.

Тамо где престајем ја,
почињеш ти.

Крадеш ми погледе,
мамиш осмехе,
изнуђујеш љубав
Ткаш ми се у живот.

Тамо где престајем ја,
почињеш ти.

ПОГРЕБ

Уприте прст осуде у мене.
Усмерите мржњу ка мени.
Каменујте ме као прељубницу
спалите ме, као вештицу!

Доведите букаче и нарикаче
да вичу и наричу на мом погрeбу.
Ко хоће јалову жену.

Ко иште неплодну њиву
да сади племенито семе,
да нема јутра ни сунчаног дана.
Ко хоће мене крај себе?

Не стајте,
не посустајте!
Ово је ваша битка,
ја вам препуштам и рат…

Доведите рекох букаче и нарикаче,
да вичу и наричу на моме погребу!

ИЛУЗИЈА

Ја сам лаж, са великим Л

на мени је све привиђење.

Варам и крадем,

отимам!

Ја немам своје,

зато узимам туђе.

Косу боји платином

да сакријем године.

Лажно се смејем

да сакријем бол и тугу.

Лажно се облачим

да сакријем уједе

и трагове крваве прошлости.

Носим високе потпетице

и велике торбе

да у њих угурам стварност

и извучем илузије и машту.

Ја сам лаж са великм Л.

ЛУТАЛИЦА

Ја нисам ни твоја ни његова,
са тобом сам поделила усне,
са њим постељу,
а тугу и крст осуде
носим сама.

Крвљу зарадих ову мрву хлеба
и зрно соли,
сузама платих твоје осмехе.
Падох на колена,
а препуче ми срце.

Немам надања,
распродала сам их.
Немам снове,
задужила сам их без покрића.

Језиком плаћам
данас за сутра.

Ја не припадам,
не присвајам
ја само лутам…

ВЛАДАВИНА

( М. М .)

Док ти

нижеш

успехе,

ја нижем

љубавнике.

Ти освајаш

свет,

ја освајам

постеље.

Твоја је

божанска слава,

а моја

божанска љубав.

Предодређени смо

за славу!

Слављени ће бити

твој ум

и моје тело.

Ти владаш светом,

ја постељом!

JELENA STAMATOVIC

XXI

Sećanja iz vode kad smo voda bili

Kad je voda koja nas iznedri

Na zemlju od blata

Blatne anđele izrodila

Kroz nit duha okačila

Da kroz vreme vijorimo

S bogom vetrom mnogoimenim

Od plodnih polja mesopotamskim

Eufratom i Tigrom napojenih

Preko pustinje Nilom ovlažene

Da Dnjepar Volgu Dunav Rajnu

Ispijemo

U okean vasionski

Sećanja u kovčeg sačuvamo

Blato vodi povratimo.

IV

Besna sam pred tvojim besom

Urlaš u utrobi

Podriguješ, bljuješ, treseš nas

Samlećeš nas sve sa našim snovima

Kako da te šutnem tako oholu oblu

Pre smrti fihura sa ovnujskom glavom

Glavom i grudima devojke

Telom lava

Zagonetke zagonetnih

Boginje se urušile u vremenu

Bogovi raspukli

Nektara bi još da piju

Iznemogli gaze suvo grožđe

Za jedan tren nove berbe

Novog gutljaja u nestajanju

Sve u tvom obrtanju

Sa mojim besom pred tvojim besom

Zemljetino ogavna loptetino

Raščupana zelenilom

Uplakana vodetino

Sa smrznutom tačkom u oku mi

Pesmom ispljuvkom tvojim.

Ivana Kulpinac Crepulja je rođena u Rumi, 1982. godine, gde je završila Gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu
U Istraživačkoj stanici Petnica bavila se lingvistikom, gde je, sa nepunih 18 godina, objavila dva istraživačka rada Poštapalice u jeziku škole (diskurs analiza, stilistika, pragmatika) i Konverzacijske maksime u informativnim emisijama (medijska i govorna manipulacija, psiho-lingvistika).
U slobodno vreme piše pesme i kratke misli objavljene na http://ivana-kulpinac.blogspot.com/ a u pripremi je prva zbirka pesama Anđele moj i prvi roman Grofica.

Sjaj u nama

Ako oslušneš tih šapat koji Ti mirisna, prolećna kiša nosi,

Ili poželiš milu, prijatnu toplinu sunčevih zraka,

Ako osetiš nežan, blag dodir vetra u kosi,

Ili ugledaš mesečevu svetlost iz dubine mraka…

Pronaći ću način da Ti prevedem šapat kiše,

Da Ti približim najdivniju sunca toplinu,

Pronaći ću način da vetar dune još nežnije, još više,

Da mesečeva svetlost pruži duši tvojoj milinu.

Čuješ li blažen, lagan šapat kapi kiše?

Osetiš li toplotu blistavog sunca u grudima,

Nežan dodir vetra na vratu, dok brezu lagano njiše?

Vidiš li mesečevu svetlost, nevidljivu svima?

I kada kiša pada i nikako da stane,

I kada sunčev sjaj blista danima,

I kada vetar duva povijajući brezove grane,

I kada mesec zablista u nama samima.

Ceo svet neka živi u Tvojim očima, sjajan kao kap kiše.

Sva sreća neka blista u Tvojim mislima, topla kao sunčev zrak.

Radost neka Te miluje, kao dodir vetra koji duva još nežnije, još više.

Nežnost neka spava u Tvojim grudima, mirna, kao mesec kad osvetli mrak.

A moj šapat biće u kapima kiše, da Ti prenese svaku moju misao,

I moja toplina u sunčevom zraku, da Te ugreje u hladnim danima,

I moj dodir u dodiru vetra, da Ti pruži odgovor i da smisao,

I moja duša u mesečevom sjaju u mraku, sjaju u nama samima.

Volim Te Anđele

Anđele moj, pred Tobom dušu otvaram svoju.

Oprosti što Te ne poljubih poslednji put,

Što ne osetih tada otkucaj srca Tvog i ne dadoh Ti dušu svoju,

Što ne prigrlih Te nežno, uz topao skut.

Na srcu mome živeće večno duša Tvoja.

Tvog oka sjaj, blistaće u oku mom.

Osmeh Tvoj u mojim snovima duginih boja,

Svitaće sa svakom zorom u životu tom.

Anđele moj, nežni, mili, predivni, sjajni,

Najdraža ikono mojih snova,

Obasjaj nebeski svod, učini ga bajnim,

Večno, u slavu Tvoju, neka traje pesma ova!

Ceo život Tvoj otisnut biće na mom dlanu.

Ti večno živećeš u mojoj duši,

Kao boginja u božanskom hramu,

Kao spomen kula, zidana da se nikad ne sruši.

Reke će sve brže i brže teći.

Cvrkut ptica zvučaće kao Tvoj glas.

Al’ tajnu Tvoju nikome nikada neću reći.

Ti si mi jedini božanski spas.

Eh, blistaj, blistaj u mraku tugo moja,

Blistaj sjajem najsjajnije zvezde padalice.

Obasjaj srce koje Te voli, srećo moja,

Samo još jednom, na nebu, da Ti vidim lice.

Pa da Ti kažem koliko Te volim,

Pa da ovaj neopisiv bol ispustim krikom,

Pa da Te čuvam i za Tebe se molim,

Pa da Te vežem za sebe i ne dam Te nikom.

Ulica je bez Tebe mračna i pusta.

Sunce nema onaj nebeski sjaj.

I lažem sve oko sebe, laži teku iz usta,

Lažem jer neću da prihvatam kraj!

Ljubav u meni živeće večno.

Mojim dahom disaćeš Ti.

Krv Tvoja teći će mojim venama tečno,

Kao kad voda ključa, vri.

Anđele moj, pred Tobom otvorih dušu svoju grešnu.

Molim za oprost i osmeh Tvoj blag.

Pomiluj moju dušu neutešnu.

I ostavi za sobom večiti trag…

Zimska noć

Mesec na nebu obasjavao je mračnu noć…

Pahulje su padale igrajući se sa setlošću uličnih lampi…

Snežna belina oslikavala je lepote moć

Ali i hladnoću u isto vreme, koja se retko pamti…

Stajala je kraj prozora, nepomična mahom…

U blistavi mesečev sjaj je gledala.

Disala je plitkim, brzim dahom

I čula samo otkucaje svog srca kojima se predala…

Senkama ju je plašila tama…

Toliko je sve bilo tiho i pusto da je odisalo čudnom silinom…

Srce joj je ispunjavala tuga sama,

Dok su joj misli letele netremice velikom brzinom…

Želela je sa nekim da podeli taj trenutak u tmini…

Želela je da je prođe jeza koja se prožimala duž celog tela…

Želela je da kaže nešto ali reči su nestajale u daljini,

Tišina je sve na šta se ljubav svela…

Želela bih da Ti napišem pesmu

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali se plašim.

Dugo je vreme čuvalo

U ladli mojih misli, olovku mog srca.

Dugo su snovi leteli

U sobi mojih želja, na krilima moje duše.

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali strepim.

Ruka drhti pred novim iskušenjem,

Krv se ledi pred svežim sećanjem,

Bol u meni nestaje pred Tobom,

Al` se srce ipak plaši novog: „Zbogom“.

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali šta reći?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A osećaš ga u vazduhu?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A njegove oči vidiš na licu svome?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

Kada su reči tako nemoćne pred njim?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A kao da je večnost proveo kraj tebe

Šta reći nekom?

Šta reći sad

Kad nastade pesma sama od sebe?

Ti si java, a ne san

Ponekad pomislim da si samo san,

Ponekad se zamislim i dugo razmišljam,

Pitam se da li sam i je za tebe san,

Ili java što za ljubav živi?

Pitam se da li ti se srce kad me vidi smiri,

Ili lupa, lupa vrlo bučno tražeći izlazak van?

Da li krv ti teče besomučno

Kad saznaš da sam java, a ne san?

Želim te, kao Sunce moga neba da me greješ.

Da umesto oblaka ispred njega ti se smeješ,

Da me tvoj lik prati svuda,

Da me oči tvoje blago opijaju,

Da ponovo poverujem u ljubavna čuda,

Da me Amorove strelice izubijaju,

Da osetim slatki bol taj,

Slatki bol s usana tvojih,

Da se smešim i verujem da ne postoji kraj,

Jer si Sunce snova mojih,

Jer mi obasjavaš dan,

Jer si java a ne san!

JELENA NADJ
Jelena Nađ je rođena u 15.09.1988 u Beogradu.
Završila je Filološki Fakultet u Beogradu – odsek za španski jezik i hispanske književnosti.

Član je novinarske sekcije Društva hispanista i za časopis Refleho
piše članke vezane za kulturu i umetnost hispanskog sveta.
Živi i radi u Zemunu.

Svadbena pesma

Devojka : “ Časni sude, pravdu molim,
Hocu muża da ulovim!
On obeċ’o da me żeni,
Sad bi priču da promeni.”

Momak: “ O Veliki sude,
Nek po tvojoj volji bude,
Ali ne bih da se żenim,
Život sebi da pomenim.
Glumila je da je briga,
Da je sve to samo igra.
Sad me zove dragi, dušo,
U pakao ja sam uš’o!

Devojka : “Nikad ne čuh reči slađe,
Sad da beżi on bi rađe!
Zato hoċu da se sudim,
Svoju svadbu da iznudim.

Momak: “Zavodnik sam, nije šala,
Pratila me svetom hvala.
Kako sada da se skrasim,
Pomagajte drgovi,
Moram da se spasim!

Drugovi: “Veċ svadbena zvona bruje,
Sve se ċini, spasa nema,
Ti postaċeš mladożenja.
Onda zbogom slatki snovi,
Tebe żena ta ulovi!”

Ivana Zajic

datum rodjenja: 06. 04. 1979.

zanimanje: pravnik

Do sada saradjivala sa vise knjizevnih sajtova i objavljivala tekstove u nekoliko zbirki prica i pesama.

Zivi u Vrbnici kod Krusevca.

СТАРИМ

Умиру драга лица, одлазе

Док ја на ветру мирно стојим.

У дугом низу године пролазе…

Ја се помало старости бојим.

Старим… већ ми је тридесета

И душа ми је препуна муке.

Зато и није велика штета

Што одлазим, што даве ме црне руке.

Сада, док стојим чврста к’о стена

У овој мрачној јесењој ноћи,

Ја се не бојим смртнога трена

Ни страшне смрти, што мора доћи.

Једино жалим, можда и грешим,

Што кад старост закуца на врата,

Ја нећу моћи ничим да се тешим:

Немам ни друга, ни детета ни брата.

Али и даље усправно стојим

И немам разлога друге да кривим.

Сате и дане живота бројим…

Још имам снаге – хоћу да живим!

ALEKSANDRA KUKOLJAC. Rodjena 20.2.1974, psiholog, živi i radi u Banjoj Luci.
Poeziju piše veći dio života, pjesme je pisala, brisala, pamtila, zaboravljala, palila, kidala, gubila, čuvala, sve samo ne objavljivala.
I pored toga smatra se pjesnikinjom, jer misli i osjeća poeziju, čak i kada pere wc šolju.
U stvari, pogotovo tada. Vjeruje da je stvaralački čin jedina istinska revolucija.
Vjeruje da je stvaralački čin uvijek kolektivan.

Ja pišem poeziju…

Ja pišem poeziju kad neću da budem gad

Ja pišem poeziju i pišem je sad

Ja pišem poeziju, to možeš i ti

Ja pišem poeziju, to možemo svi

Ja pišem poeziju da bih postala normalna

Ja pišem poeziju da bih ostala normalna

Ja pišem poeziju da liznem slobodu

Ja pišem poeziju kao što trebam vodu

Ja pišem poeziju i ne volim rime

Ja pišem poeziju i igram se time

Ja pišem poeziju to su samo boje

Ja pišem poeziju to je nesto moje

Ja pišem poeziju da stvarnost bude bolja

Ja pišem poeziju i to je moja volja

Ja pišem poeziju jer mogu da biram

Ja pišem poeziju da ljude diram

Ja pišem poeziju kad neću da budem gad

Ja pišem poeziju i pišem je sad

Ja pišem poeziju, to možeš i ti

Ja pišem poeziju, to možemo svi

Ja pišem poeziju i poklanjam je vama

Ja pišem poeziju….sad nastavi sam

………………………….dopiši sama…..

………………………………………………….

KBO u DFK

Ja imam prijatelja koji sanja windows vizualizacije

(majke mi, jeste li ikada čuli za nešto slično!)

S njim volim da se družim jer se odmaramo

I sve je lako kad smo zajedno

Svijet je ok

Planiramo sebi punk veče

I odlazimo na KBO u DFK

Mi smo oni koji stoje u ćošku

I gledaju klince koji se bacaju ispred stejdža

Odzdravljamo na pozdrave

Komentarišemo s visoka

A u stvari, baš nam je lijepo

Na šanku neki papiri

Neko je ostavio Baba Vangin spojler do 2030

Stvarno, bez veze je znati šta te čeka

Razgovaramo o osjećanjima koja su ponekad kao razbijeni mozaik

Niko to više sastaviti neće

I to nam je smiješno

KBO nam previše priča

Ispad je bio bolji

Kažu ko si ti da kažes da je dosta, ovo je moj koncert

Ovo je moj koncert

I stvarno, baš nam je lijepo

Dolazim kući, tiho da ne probudim anđele

Skidam sa sebe mirise piva i dima

Onda sjednem malo sama sa sobom

I smješam se iskosa

Lukavo

Da

Još uvijek sam živa

Slovo o istini

Uvijek mi je bila glupa

Ta potraga za istinom

Zato jer je istina trebala biti istinita

A u stvari je istinita uvijek bila samo potraga

Istina je, čini mi se

Kao svitac

Tačno tamo gdje zasvijetli

Možeš biti siguran

Da on više nije.

Mrdni

Ono smo što postajemo

A ne ono što smo bili

Nista ne stoji

I sve se mijenja

Osim nekih ljudi koji

To ne žele

Vazduh oko njih je ustajao

I tu ne može da se diše

Pokreni se i pronađi sebi

Svježeg vazduha

LADISLAV BABIC

Ladislav Babić, rođen 1950. godine u Čakovcu, tadašnja Jugoslavija.Na studiju eksperimentalne fizike dogurao do apsolventa pa se, poput Sizifa, strovalio nizbrdo.Poeziju ozbiljnije piše od viših razreda gimnazije prilikom relativno rijetkih posjeta „gospođice inspiracije“.
Nakon ‘dva-tri’ neuspjela pokušaja objavljivanja, shvativši da se njegov i senzibilitet vremena u kojem živi nesvodivo razlikuju, odustao je od te namjere. Kako pjesnici pišu zbog sebe ali ne i za sebe, čekao je priliku (možda u iluziji da baš sve krijesnice nisu iščezle) da – bez dugovanja i zahvalnosti ikome – izda, po vlastitom izboru, zbirku pjesama u obliku „samizdata“. Kažu da „tko čeka – dočeka“, u što se uzdao i autor, deklarirani nevjernik i idealista – te konačno zaista i dočekao. Kao pomalo inertnom tipu koji se aktivirao tek kad ga već Bog jednim okom mjerka, objavljena mu je potkraj 2010-te godine knjiga pjesama „Pjesme (za iščezle krijesnice)“. Uz nju, objavljivao je i u zbirkama s područja bivše zajedničke države (kako vidite, vrlo dobro se razumijemo): „Erato ’04“ (Hrvatska), „Još ponekad sanjam“ (Hrvatska), „Rudnička vrela 2010“ (Srbija), „Kapija istoka i zapada“ (BiH), „Zbornik radova sa prvog evropskog fejsbuk pesničkog festivala; CD“ (Srbija), „Duhovna konekcija“ (BiH), „Garavi sokak 2011“ (Srbija). Objavljuje u bosanskohercegovačkom satiričkom (elektronskom) časopisu „MaxMinus“. Na konkursu za fantastični aforizam „Zvezde i mi“ (internet stranica „Belegbg“) dobio je prvu nagradu. Upravo tiska i drugu knjiga pjesama – „Odlazak“.

Pjesme su pisane na zajedničkom policentričnom standardnom jeziku“ (Kordić) kojim autor cijeli život govori i piše – „jeziku koji Srbi zovu srpskim a Hrvati hrvatskim“ (Krleža). Pjesma, po njemu, predstavlja lako prenosivi koncentrat emocije (nešto kao strijela Amorova) a ne (besmisleni) filozofski traktat koji bi, poput egipatskih hijeroglifa, čitatelj-Champolion trebao odgonetati. Po nacionalnostičovjek, rođen na ovoj planeti – mada s „dušom u oblacima“, ne kani niti „drugi svijet“, kada za to dođe čas, potražiti izvan nje.

*

Svitaca puno zvjezdano polje.

Meteor kometu za kosu lovi,

a negdje tamo u dubini, dolje,

tvoja rodna planeta plovi…

Ni traga na njoj od zvjezdanog mira –

uzburkan to je, nemiran svijet.

Još uvijek na njoj caruje sila,

sigurni nisu ni ptica ni cvijet…

Nepravda pravdi disati ne da,

topova svuda odjekuje huk,

na zapadu propast, na istoku bijeda,

a iznad Zemlje zvjezdani muk.

Šapuću zvijezde, al’ ne čuju ljudi –

svaka od njih nad nama jeca,

a mi ili jesmo il’ se pravimo ludi,

jer pričasmo sa njima kad bijasmo djeca.

Sudbina djece je stasati, rasti,

jačati krila za prvi let.

Tako ćeš i ti sine porasti

i preuzet od nas ovaj jedini svijet.

A kada dođe tvoj trenutak snage

i tvoj bude svijet i ti budeš svoj,

čuvaj u srcu one sličice drage –

svitaca trepet i zvjezdani poj.

*

Čovjek nije ptica

Svaka ptica svome leti jatu;

Srblji – Srblju, a Hrvat – Hrvatu.

Dok ljudi što jesu, a ne ‘tice,

na čistacu stoje kano izdajice –

gdje ih gole, raspete na križu,

ptičurine kljuju a cuckovi grizu.

Jel’ moguće, bolje biti ptica

sred graktanja, laveža i klica

uzavrele krvi naših jata –

crnoperih Srbalja, Hrvata…?

Ne bi l’ možda, od sudbe na krstu,

lakše bilo promijeniti vrstu?

*

Kad gnjev zahvati ljude

krv se prolijeva i svašta bude,

kad gnjev zahvati ljude.

Gomila se cestom valja,

čopori okolo jure za plijenom

kad gnjev zahvati ljude

i čiste sve što ne valja i valja,

kad gnjev zahvati ljude.

I ljuljaju se na kandelabru

leševi djece, očeva i majki

a brat kidiše na brata

kao pijani strvinar rata.

Kad gnjev zahvati ljude

sjemenja mržnje i bijesa kliju

a kad dozru, berba krvava bude –

kad gnjev zahvati ljude.

Kad gnjev zahvati ljude

nevažno je nevinim il’ krivim biti.

Kad gnjev zahvati ljude ne pitaj,

bježi, kušaj se što bolje skriti.

Kad gnjev zahvati ljude.

*

Nostalgija

Na Triglavu tada, ja sam staj’o

i pogledom širinu upij’o…

Domovino, da sam onda znao,

plakao bih, a ne bih se smij’o.

Letile su ptice oko mene,

a granica – nebo je bila…

Kuda god ja pogledom skrenem,

čini mi se – Zemlja moja mila

hvata se za ruke i radosno igra.

Bećarac il’ slavonsko kolo

vrte se k’o nezasitna čigra.

Zemljo moja, oj što sam te vol’o!

Gledao sam Savu kako teče

nizbrdo, u slavonska polja;

s Dunavom gdje ona se sreće

sred žitnice, vojvođanskih polja.

Ponositu Bosnu sam promatr’o,

šarao mi pogled kud me volja…

Naivno, no s ljubavlju smatr’o

kako ćeš mi postajat sve bolja.

A na jugu, plesalo se oro.

Na Skadru je prebivala vila…

Vjerov’o sam, mada nisam mor’o:

Domovino, najljepša si bila!

Na Triglavu stojim ja i sada.

Ptice pored mene, k’o i prije, lete.

Al’ u meni, nije više nada –

no sumorni grumen crne sjete.

Svi što niste ukaljani krvlju,

misao se moja na vas vraća…

Oprat ćemo, jednom, mi tu mrlju –

i ponovo bit’ ćemo braća!

Domovinu gledat ćemo s gore,

kako nam se osunčana grije,

i ljubit’ joj starodrevne bore,

a ona će opet – da se smije!

1994

*

Poezija apsurda

Pijani mornari na pijanom brodu

iz pijanog mora izbacuju vodu,

pa kada je izbace do posljednje tone

trabakula neće moći da potone!

ZORA LJUBENOVIC
Zora Ljubenović je rođena u Beogradu 1960. godine.

Završila je Učiteljski fakultet i dugo godina radila kao učiteljica, a poslednjih 5 godina radi u istoj školi kao školski bibliotekar.

Piše pesme, priče, romane, haiku poeziju. Pesme su joj objavljivane po raznim književnim časopisima, a do sad joj je objavljen i roman ,,I vatra se ugasi”.

1.

Ništa nije slučajno

sve ima svoj tok

i svoj sled

i vodi nas

kroz život ceo.

I što nas ima

i kad nas ne bude

neko je tako hteo.

*******************

2.

Spavaj ti,

meni je još rano.

Još nisam

otpratila Mesec

na celom njegovom putu,

ni izbrojala

sve žmirkave zvezde.

Spavaj ti,

svi su pospali odavno,

spavaj ti,

meni je još rano.

******************

3.

Bi li mogao

Sa mnom da se budiš

svakoga jutra

u isti sat,

pa da do podne

natenane

ispijamo jutarnje kafe

i trošimo život

kao da nam nije ni dat?

*****************

4.

Odnesi me na more,

stavi me

u orahovu ljusku

i gurni me

prema pučini.

Gledaj

dugo za mnom,

dok ti se od mene

samo tačka

ne učini.

*****************

5.

Svi ste se vi,

mili moji,

negde zatekli,

pustili koren,

državnost stekli.

Svi ste vi,

mili moji,

otvorenih očiju

prostorom hodali,

svojim željama

iskustvo dodali,

dugogodišnje nade

za sigurnost prodali.

Svi ćete vi,

mili moji,

u smiraj svog dana

mirno ispustiti

iluzije sa dlana.

Samo ja,

mili moji,

nesmirena,

još lebdim

i čekam i tražim,

bežim od sigurnosti

da me ne uguši

čuvajući iluzije

zakopane u duši.

I kako naći zemlju,

i da obiđem svet ceo

i odgovarajući grad

koji bi me takvu hteo?

Bratislav Veljić (1967)

Završio književnost u Beogradu.

Piše od 1984. Nije objavio knjigu.

Ne računa zbirku satiričnih priča koju je sa još dvojicom kolega štampao u Budimpešti 2002.

Radove je moguće videti na http://www.scribd.com.

Prošle godine se okušao kao slem pesnik na beogradskoj i novosadskoj sceni.

Živi na Fruškoj gori, oženjen, ima tri kćerke.

…

Пчеле трудних очију

у брујним кошницама

о томе радије не говоре.

Понижене мојим ликом,

жутим и умноженим,

излећу у сумануту самоћу ваздуха

и побацују.

…

Клијао сам из змијских лобања,

добар за сваку болест;

смрдео из уста, јастука,

мртвачких софри, сандука,

ивањског цвећа, пелена;

боловао грознице, гушобоље,

срдобоље, лишај, шугу, мртву кост;

мазао сам курчеве бездетних,

видао пантљичаре,

женама чувао дојке од мора ноћница,

смрвљен се полагао у раку

на гробљу гмизаваца.

…

Над храмом двоглавом божанству пријатељства

у којем преостали парови величају стид,

птице се више не опиру гравитацији.

На плодној земљи мојих поседа који су већи

но што то смртници претпостављају,

корњаче чисте рожнате оклопе.

Низ спарна брда замотана прахом

вукови претходе олуји.

Чопор испуцалих мачака гледа на моју кућу

као на уточиште. Утврђујем прозоре и врата.

…

Крљушт се љушти са браве

и остаје у ваздуху.

Открављена риба, рањава и тмаста,

одмигољи у мрак.

Гнезди се на свежњу потопљених кључева.

Са унакажених зидова висе ишчупане уши.

Речи дотичу тишину по угловима

и враћају ми се дигнутих обрва.

VITOMIRKA TREBOVAC
vitomirka trebovac je rođena u novom sadu (1980.),
gde je završila srpskohrvatsku književnost na filozofskom fakultetu.

živi i radi među knjigama, piše, povremeno objavljuje.
predavala književnost, sad radi u knjižari.

dobila nagradu za najbolju priču iz reda za vizu ( konkurs citizen’s pacta)
i to je jedina stvar u vezi sa nagradama i pisanjem, koju pominje,
jer je ostale mahom zaboravila, a ovu upamtila, pošto je
tom zgodom čitala u amsterdama i briselu.

osim što, eto, mora da čita jer od knjiga živi, najviše voli da putuje tj. da se smuca
ulicama nekih tamo gradova.

novo

Tvoj glas

raspada

se tamo u

nekom gradu

koji nije ovaj

tamo u

nekom gradu

se tvoje ruke

trude

i sav tvoj

život dešava se

tamo

iako si

ovde

tvoje noge

hodaju nekim

bulevarima

u novim

cipelama

kakve si čitav život

želeo da imaš.

odricanje

Ako prozboriš

Još jednu

Lepu laž

U ovim danima

Kada mi laž fali

Neka reč

Lepa reč

Samo jedna reč

Ostaviću sve

Kofere pod krevet

I zemlje u atlasu.

u australiji

U Australiji je danas

Kao toplo

Dok kod nas pada sneg

I kao ima keša

Kol’ko hoćeš

I tamo je kao život

Onaj pravi

Jer jedeš napolju i

Voziš dobra kola

I u novinama nema

Politike i crne hronike

I struja ne skače

I meso stoji gde su ga obesili

I tamo je kao tako dobro

Samo što ti glas malo drhti

Pa ti baš i ne verujem sve…

u boji

Veći deo

mog života

je na

fotografiji

gde ti stojiš

pored mene

i ja imam

crnu kosu

i šiške,

a ti

stojiš pored mene.

tišina

Prvo je skinula

crveni šal.

Okačila ga o

vrata kuhinje.

Napolju sirene.

Negde je izbio požar.

Ili je nekome stalo srce.

Možda pljačka iza ugla.

Unutra je zujao bojler.

U praznom stanu stolica.

Umorno.

Sasvim umorno.

Sela je na nju.

I pomislila da je život

prošao.

CECA MATIC
Svetlana Bioac-Matić rodjena je u Raški, a živi i stvara u Aleksincu.
Piše poeziju. Pesme su joj prevodjene na španski, nemački, danski, katalnski, francuski, grčki i makedonski jezik.
Objavila dve samostalne zbirke poezije “Kamene stope” (2002. god.) i “Tetovaže duše” (2010.god.) obe u izdanju Centa za kulturu i umetnost iz Aleksdinca.
Zastupljena u nekoliko antologija, zajednickih zbiki i zbornika poezije.

TETOВАЖА ДУШЕ

Сећањем

бојим дане.

Надом

време купујем.

Не штедим осмехе

и

не стидим се суза.

Песак сам

међу прстима

и

камен

кремена.

Твој длан

мера је.

Прођеш ли

мојим мислима

памтићу

твоје трагове.

Тетоважу душе

заборав

не брише.

ВРЕМЕ ТИШИНЕ

Све су нам дужи тренуци ћутања,

низашта више ми немамо речи,

све су болнија, болнија лутања

и туга коју нам време не лечи.

Некад су нам очи говориле више,

додири меки реченице плели,

сад у зеницама станују нам кише,

а на длановима пупољци увели.

Ћутећи тако пролазе нам сати,

док једно другом немамо шта рећи,

а осећам како свако од нас пати…

Ех, кадс би хтело да се на трен врати

оно време кад смо маштали о срећи,

ил бар на тренутак стали ови сати…

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Он је у грудима

сакрио Сунце,

месечином умио

образе,

по улицама

случајне пролазнике

поздравља…

У сновима

реч тражи

Да њима

кише ублажи.

Милоречјем деци

успаванке пише.

Његова реч,

тежа од гранита,

буру стишава.

Кажу:

ЧОВЕК

међу људима!

МОМ ПРИЈАТЕЉУ – ПЕСНИКУ

Одавно смо нас двоје схватили

да свет никад неће

зависити од наших стихова.

За нас на трговима места нема,

а шеталишта млађима препуштамо…

И силазимо са лажних висина

на којима, никада, нисмо ни били.

Слушамо речи непознатих,

из сваке приче,

крадемо нове стихове.

Сваки век има

има сопствене жртвене јарце…

Увек се опрашта онима

који у заносу згреше.

КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

Прво ме камелеон ошине

храпавим репом.

Из грма невена,

неопрезну,

шарка ме језиком

својим дотакне.

Заболи с леве стране

кичменог стуба…

Одгризем сопствени језик,

па уместо угрушака,

испљунем стихове.

Мелем

за живе ране на срцу.

ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

Рекоше ми

Бог је свемогућ

Ја веровах.

Никад не пузи, рекоше,

ја остах без идеала.

Не помињи име

Бога Господа узалуд

наредише,

ја…занемех.

Поштуј претке своје – учише,

од потомака се склањам.

Крв точих шест дана у земњу суву,

седмог легох да се одморим,

они ми свећу припалише.

Радост ми у очима убише

све вичући: „Не убиј!“

Рекоше ми – не кради

снове ми покрадоше,

не чини прељубу казаше,

љубав ми на крст разапеше…

Туђе не пожели, учише,

ја све поклоних,

Не лажи говорише

лажући ме у очи.

Господе, опрости…

Нисмо ми тебе достојни.

MILOS RISTIC
Милош Ристић је рођен 24.04.1984.у Крушевцу.
Апсолвент је Српске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Живи у Крушевцу.Пре књижевности студирао неуспешно права и класичне науке у Нишу/Београду. У Крушевцу завршио Оoсновну школу и реалну гимназију.
Био фудбалски судија и реп музичар кратко време.
Пише од 2005.

Похвала слову ”Јат”

Да ли крст,

Ако те крстити не да?

Да ли си дом,

Ако те разносе всегда?

Да ли си црква

Ил’ намастир пао?

Да л’ птица јато,

Или си рало . . .

ПЕСМА ДЈЕВУШКИ

Крив сам

Што те волим.

Пресуди.

Нек ме казне твоје груди.

Алиби немам

За те тренутке

Кад стискам

Твоје бутке . . .

Нека ми суди

И бог и пук

Обожавам твој кук . . .

Правда нек је

Несумњива,тврда

Ко твоја брда . . .

Петнаест

Милиона

Година

Нек пљусне!

Ја љубим твоје усне . . .

И,на крају,

Нек нема краја!

Затвори врата раја!

Затвори врата,затвори рај,

Али ми бар

Једном још дај

Пределе твога врата . . .

*

МИСЛИМ

ДАКЛЕ

НОСИМ БРАДУ

”Био једном један отац. . .”

Тај није никад имао новца

ЈЕР

Новац НА ДРВЕТУ НЕ РАСТЕ

Имао је три основца

ПЛУС

Три студента

Чим сваки порасте

Неумољив као ловац

За децу

Што донеле их ласте

Све је глед’о економац

Кроз камате плате,сталеже и касте

Сањао конопац

Да уштеди број количину синова

Обожаваше баласте

Тај у фирму

После славе

Однесе преостало прасе

Да деца не буду халапљива кући

Да науче контрасте

Зато дав’о им је џепарац

Да могу

ВАЗДУХ ДА ЧАСТЕ

И ушима

Бубњају у КАСТ’Е

Да виде МАЛО

Шта је то

Кад НЕКИ РАДЕ А НЕКИ СЕ МАСТЕ

А беше тако диван ОТАЦ

Презиме-ПАЗ’ТЕ!

Име-ДАДОСТЕ!

Само му златна рибица

Не хтеде дати ИСИХАСТЕ

Ал’ ипак је то лепо кад

КАМЕН

С БЕТОНОМ

СРАСТЕ!

”Другарска”

САВЕСТ

CA ВЕСТИ

АВЕТ

СВЕ

СВЕСТИ

на

САВЕТ. . .

TAMARA ZIVANOVIC
Tamara Zivanovic rodjena u Beogradu.
Ucenica drugog 13-te beogradske gimnazije.

ODLAZAK

Odlazim sada kada sve postaje sivo

I nestajem lagano kao ptica

Nisi ti kriv.Nebo je krivo

I prevrtljiva sreca sa stotinu lica

Odlazim sada kada ti je najteze

Ne zasto,ni kako

Moje oci u svet beze

Veruj mi nije to tek onako

Odlazim sada sa osmehom sirokim kao beskraj

I pruzam ruke da hvatam zvezde…

Nemoj reci stani,ni cekaj

Necu te cuti od pesme oblaka sto jezde.

Odlazim sada,nose me struje i moram ti reci

Zbogom

Ceka me negde,daleko odavde jedan svet veci.

I lepsi

Odlazim i necu okrenuti glavu

da poslednji put pogledam tvoje oci

JEDNOG APRILSKOG DANA

Bio je to jedan suncan aprilski dan

Ulice su bile pune prolaznika,slucajnih ili namernih

A on je stajao sam

Uvenulog osmeha i ociju kamenih

Bio je to sasvim obican dan

Ni po cemu se nije razlikovao od drugih

A on je stajao sam

I trazio njene oci u moru tudjih

Letelo je jato ptica

Ali on nije video ni jednu

Prosao je bezbroj ulica

Trazeci nju,jedinu vrednu

Njegovi koraci bili su odlucni

Pogled tup i prazan

Bio je sam kao na pucini

A osecaj tuge u srcu tako snazan

Bio je to jedan suncan aprilski dan

Bagrem je mirisao..

On jestajao sasvim sam

I taj miris tuge udisao

PONEKAD

Ponekad stigne tuga i plati za svu srecu

Za sav smeh

Za lepote

I podeli po neku suzu,od mora vecu

I onda ,ko od sale,stane ceo svet

Nemoj da se plasis

Nedozvoli srcu da zadrhti

Nikada nesmes da se vratis

U proslost sto se u krug vrti

Ispocetka.Ko od sale

Ponekad navije se neka tama

I bez stida sakrije ti san

I vise neznas nista

I nevidis sreci traga

Proslost je daleka ,

a bila ti je draga

Dodju tako sivi dani

Noc je crna i bez zvezda

Kroz nju plovimo sasvim sami

Sakriveni u svoja gnezda

I nije nam bas lako,ali znamo,mora tako

PROFESOR BALTHAZAR

Magični papir

Oseti misao

nek ti donosi srecu

Ako je primis

nek ti otvori um…

Autor je zeleo da ostane anoniman.

MASA PRIHOTKO
Maša Prihotko, rođena 1980. u Beogradu, živi u Pančevu. Profesor srpske književnosti i jezika.

Objavljivana po zbornicima i časopisima poezije i proze.

Objavljena zbirka poezije Duborod ( kao prvonagrađeni rukopis na konkursu Dani Gordane Todorović, Knjaževac, 2010. )

Pesme Nesanica veka, Nesanica grada i Tašunaljka objavljene su u zbirci Duborod; pesma Ti znaš dobila je prvu nagradu Pjesma u cvatu za najlepšu ljubavnu pesmu u kategoriji Mlade nade pjesništva, na konkursu Ljubav je pjesma najljepša ( Klub umetničkih duša, Mrkonjić-grad, 2011. ); pesma Zavet osvojila je drugu nagradu na konkursu Vojislav Despotov ( Scena svih kreativnih, Novi Sad, 2011. )

Nesanica veka

Danas odvedoše nove.

Juče poveše nas. Vekovi minuše.

Ja zalutah u sanduke gole, nad

senima skučenim u udove sušne.

Budnima, tesni dom kapke svlači,

blaženi odmah, crvenim usniše.

Vrište, vrište tela meseca,

pod njima tučeni kreveti kleče.

Sunce iščupanim jezicima pleše.

Ljudi, ljudi sa rakama pod čelom,

učinite oštrice retkim vodama,

kroz brave istecimo što tiše.

Očevi očiju i sinovi lepih utroba,

utihnite nam šakom belom.

U široke majke, užasom uplivaše.

Žalostan, žalostan Bog uz ljudske skuti,

žalosno ga preklaše, ovde s nama.

Nigde, nikad sna. Meka jama. Ne, ja nisam

sama. Za mnom idu, sve moje smrti.

Nesanica grada

Kameni grad, isušen suncem, okovan u kuli

Vetra, noćas hukom spava, povija se pod

Oštricama Mesečevog glasa, izbodenim bokovima;

Opkoljeni grad, opsednut sablastima nesna,

Zverskim urlicima metala i trupovima

Pobijenih gladi, ove večeri se sklanja od ljudi.

Po prebijanim budoarima,

Polivenih svilom uličnih svetiljki,

Koji senzualno navlače žilavu kožu,

Traži preživele žene i snove,

A nalazi mršavu decu po debelim uglovima.

Luta golim trgovima posečenih prosjaka,

Pokrivenih betonskim bogazima pred

Pucnjima, naletima divljih skakavaca,

U poljima obećanja i lakomih žita.

Sitna divljač je zaplovila ponornicama

Zadovoljstava, dvogubih svetova na

Obrazima naših pragova, u čijim utopljenim

Rumenima žive mrakom probuđeni.

Grad, ostavljen sam sebi, čezne za mirnim

posteljama, zaviruje iza lakih bedema

U kojima leže zgrčene zenice,

Potiljci okrenuti u ravnodušnosti

I tišinama prebacivanjima, po zaturenim

Lagumima tajni i udavljenim vodama,

Po rasutim, bunovnim odrima dece

Koja krikom sanjaju grad.

Kameni grad se noćas sklanja od ljudi.

Ti znaš

Staješ mi u ugao oka

Ugao reza što obezglavljuje ponore glava

U dalekom ponoru moje glave

Vratovi nam rastu

Ti znaš

Čuvam te pod drevnim jezikom

Zarastaju ti kosti pismenom dodira

Pokretima sriču sebe

Tišinom te svlačim do čela vremena

Bora nas nage urezuje

Napolju dan viče Lomi nepca

Čupa reči sa udarenih usana

U sebi sam Tvojim zvukom slušam

Ti znaš da ja znam

Kad budu iskočili

Naši pogledi iz nas kao obesna deca

Ja stajaću puna u zenici praznine

Tad izmislićemo neko sutra

Kao što su večnosti izmišljale nas

Tama nas bistri

Ja znam da ti znaš

Zavet

Moji prijatelji su poklonici trošnog kopna

Karlicom svačijih ulica lube kolone lobanja

Porađa ih jutrom jama večnošću ohlađenog sunca

Sapliću se o tvrde grumene svetlosti i lome svetove

Nedonoščad dana s večeri povijaju prošle postelje

Pokopani pokopani kao nerođeni

Svi moji voljeni nose nežne bolesti na usnama

Kao tajno pronađena imena i odsutnim progovaraju

Uzalud ih dlanovima zovem Svezane reči

Svi moji nezaboravljeni ostavljaju poljupce

Onesvešćene po sobama belog vremena

I svlače se mislima do zaborava začetka

Mene mnoge vode nose paraju mi čelo zelene makaze

Odsečene senke i zaboravljeni dvojnici odbegli likovi

Traže svoja ili tuđa mudra tela zagrljaje uspavanih algi

Spavaju u školjci dna neke udavljene kosti koje su odavno

Zaboravile milovanja mesa rakovi ribe gojeni gubitkom

Nestali nestali i nedovršeni

Izvući ću posustali grad pod talasom bačeni belutak

I zatvorena ulica će me poneti do vrata poput letnjeg splava

Izroniće zvono iz mrtvačkog vira i kazati nam pesmu o nama

Sa mokrih krovova i okupanih prozora skakaćemo duboko u sebe

Prelomljeni lik će nam se punom tišinom uvući pod kožu

Istiniti istiniti i bolni

Ali ako te ikad izgubim preteška reči

Spalite me lako u mojoj ćutljivoj vodi

Tašunaljka

Usni svetlosti dani me izlomiše

I sunčeve seni a ničiji udovi

Pospite moji snovi lovine i zveri

Uho tiho izli naručje još tiše

S večeri sinuće mati bez sebe

Zanjiši se meseče u usnu bledu

Mlečno je vreme rastu mu sati

Tek tepaćemo javom nečijem čedu

Usni debeli valu plavo umori

I sinove lini od ikre i soli pa

Klekni dnom zahvali bremenoj vodi

Cupkaj klicom i ljuspa ti je snena

Sanjaj zrelo seme od oca i zemlje

Usni moja utrobo bez ploda i imena

SLADJANA SIMRAK
Slađana Šimrak, rođena 1990. godine, živi u Staroj Pazovi i studira matematiku u Beogradu.
Prvi put objavila pesme 2008. godine, kao finalistkinja Limskih večeri poezije u Priboju.
Kasnije još nekoliko puta, u zbornicima Rukopisi (Pančevo), Garavi Sokak (Inđija), časopisima „The Split Mind“ (Split), „TIT“ (Beograd), elektronskom časopisu „Libartes“, i dva puta ušla među finaliste festivala „Art Attack“ u Zagrebu.

Sa drugarima uređuje zbornik „džBujanje“ koji okuplja mlade staropazovačke autore.

Njena prva zbirka poezije objavljena je 2010. godine kao nagrada na konkursu „Desanka Maksimović“ koji raspisuju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga.
Naziv „U desetom selu“ zbirka je dobila zahvaljujući pesmi Grigora Viteza – „Kako živi Antuntun“.

Puštamo se

Još uvek sanjaš o drugom kraju sveta

izričit i umoran

Misliš da nas bolje od ovog ima u sebi

Ne pojmiš koliko su opruge široke

kad si car koji umesto psa

šeta – usisivač

Raspredaš o bliskosti kad ukapiraš

volšebnost mojih pisanih reči

ali ne pamtiš kad sam tonula u grad

uz déjà vu drugih dimenzija i pogleda

i ne pojmiš ko sam kad ćutim

e zato na popisu naše imovine

ne postoji

sito za zajedničke misli

i mogu satima da ti ne pružim ništa

a da ne shvatiš zašto

i mogu polako da prestajem da te sanjam, lave

tebe i stepenice u sumrak

Ne prihvatam tvoje virtuelno lice

pravo mi se dopada više

pa idem

iako u planinskim vozovima nema sedišta

za moje unutarnje prevrate

a poraziće me i neosvojive kočnice čamaca

i izbaciti na adu

da se dovikujem sama sa sobom

kao reka

da pravim buku

razbacujem diskove i hranu

i knjige kurve

da prostiš

ali nemoj da propustiš

priliku da tad budeš negde drugde

Da ti oprostim ćutanje

suviše sam mlada

ali želim, posle rata da te nađem

i pitam kako se živi

kad se samuje

jedro drži

i ljubav sprži

kad ti se priviđaju noge

koje nemaš

Je li, da te pitam

Vrtim se oko zakona

ne povezujem govore i radnje

za kasnije iskorišćavanje

Oprosti mi

Volim da skitam

i jedem svoj bol

na uzlaznicama koje samo ja ne prepoznajem

da te pustim da misliš kako mi fali puno

i time te gubim

Volim da

zadržavam dah dok držim pismo

kao u vremena

Kad su ih donosili kočijama

Ponekad čujem poštara, ponekad ne

pa ono tako leži i smrzava se

i po nekoliko dana

Pa, je li, da te pitam

da li je greh ako najpre

razbijem nekoliko kristalnih čaša

pa poslednju iskapim

i poberem simpatije?

Razbojnički pohod u četiri čina

HALA

Štiklama sam izbušila strunjače

Stala na gredu

bez majice i veša

premazala ripstol karminom

natrljala ruke magnezijumom

pa se popela na razboj

i odvrnula šrafove

BIBLIOTEKA

Naoružala sam se da spalim preporuke

i razbacane časopise

Murakamija uz neke Vesne

jogu uz nekog Kiša

Ali okružne novine su me prve prepoznale

morala sam da ih smaknem

Potom su zbog mirisa izvirile

Fermaova poslednja teorema

i Matematički gen

stale su u red

shvatajući indukciju

učeći me

da ne postoji savršeni zločin

SUPERMARKET

Iscepala sam kese, zgnječila flaše

pustila ono što gladni nemaju da trune

popila nešto užasno gazirano

zgranuta prodavačica

mi je prišla

i dodala metlu

PARK

Drveće je bilo preveliko

za moje ruke

zemlja je bila žilava

za moje cipele

uprljala sam sve što sam dotakla

ali delotvorno rešenje

protiv njih nisam našla

Lekcija de facto

jutrima
Đole je imao običaj da iz radija iznova broji
206 koraka
nervirao me je jer sam uvek volela cele, dovršene
i zaokružene brojeve
polovila sam zato dužinu svojih koraka
u svojoj Dositejevoj
da bi bar meni ispalo kako treba

prešla sam potom na druge brojke
statistički prihvatljive
ali u svetu hepeninga, Indijanaca, Japanaca i ekologije
potpuno zanemarljive

prosek godina na svakom polukoraku
vadili su zakrpljeni starci
a prosek snage vadile su
nagruvane bejzbol palice
koje nikad nisu dotakle ostale bejzbol rekvizite

dakle, dobila sam
potpuno sumanut decimalni zapis
koji sam odmah spalila
zajedno sa svojim CV-om
i pojela se od muke

u proseku ovderođenih i ovdeumrlih
niko nije živeo

ulica je propadala prirodno
mladi su propadali zbog ulice
priroda je propadala zbog mladih
starci na krparama su odvrtali kasetaš
i pratili ovu paralelu s lancem ishrane
koju i nisu baš najbolje razumevali